Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for decembar 2010

EUropska pravda – Nebojsa Malic

leave a comment »


http://sivisoko.blogspot.com/

Сиви Соко

Слободарски политички блог посвећен простору који је некад заузимала Југославија

28 децембар 2010

ЕУропска правда

У белешкама са путовања по Босни и Крајини, давне године 1839, Матија Мажуранић овако описује османску правду. Муслиман прељубник бива кажњен тек трећи пут када га ухвате (набију га на колац). Хришћанина којег ухвате са неудатом муслиманком натерају да прими Ислам и да је жени, а ако неће – колац. Ако је муслиманка удата – колац. Хришћанин којег ухвате са удатом хришћанком буде обешен. „А Турчин, кад год му се благоизволи, може ићи к Крстјанки, јер му неима суда.”

Цели један век, почев од 1804 па до 1912, балкански хришћани су се борили – по огромној цени – да се ослободе такве „правде” и заведу ону европску, у којој је закон био једнак и за краља и за сељака и за просјака. Данас, међутим, уместо те правде имамо ЕУропску правду. Мажуранић би је без много труда препознао.

Фебруар је 2001, трећа година откад је НАТО умарширао на Косово да би „заштитио људска права” и од те окупиране српске покрајине почео да ствара албанску државу. Аутобус „Ниш Експреса” који превози избегле косметске Србе да упале свећу својим мртвима на Задушнице код Подујева налеће на мину. Дванест људи гине, 40 је повређено. Полиција УНМИК-а, цивилна окупациона власт, хапси Фљорима Ејупија, који бива заточен у америчкој војној бази „Бондстил”. Ејупи, међутим, успева да „побегне” (!?) из Бондстила и губи му се сваки траг! Тек у лето 2008, хвата га УНМИК и осуђује на 40 година затвора. У пролеће 2009, мисија „реда и закона” Европске уније, која је од УНМИК-а сасвим противзаконито преузела врховну судску власт у тада већ самопроглашеној независној држави Косово, ослобађа Ејупија „због недостатка доказа” и укида пресуду!


Август 2003, река Бистрица код Гораждевца. На српску децу која спас од летње врућине траже у реци пуца „непозната особа”. Гину Пантелија Дакић (12) и Иван Јововић (19), а још четири дечака су рањена. За овај злочин никада нико није оптужен, а камоли осуђен. Истрагу су обећавали и УНМИК и ЕУЛЕКС, али она је званично затворена пошто „ниједна осумњичена особа није идентификована”.


Иначе, мисијом ЕУЛЕКС од октобра ове године руководи француски генерал Ксавије деМарњак, иначе некадашњи заповедник окупационих снага НАТО (КФОР). У том капацитету он је у новембру 2007 изјавио да ће косовски конфликт имати „биолошко решење”, пошто ће преостали Срби у року од једне генерације да изумру. Пожутела београдска штампа се тога није сетила када је писала о деМарњаковом именовању…


Када је почетком децембра специјални истраживач Савета Европе Дик Марти објавио извештај да је режим Хашима „Змије” Тачија и УЧК терористичко-мафијашки, да се бави трговином дрогом, људима и присилно одстрањеним људским органима, није остао затечен само „премијер Републике Косово”. У шоку су били и многи његови пријатељи и помагачи. Стејт департмент је званично саопштио како „неће бити промена” у односу Империје и НДК. Бивши вицекраљ окупиране покрајине и донедавни француски министар иностраних дела, Бернар Кушнер, питао је „Ко је тај Марти?” и тражио је доказе. Да, да, углас су повикали апаратчици и пискарала ЕУ: Марти, Марти, где су ти докази!?

Молим? Људи којима за осуду Срба за најгнуснија непочинства не треба ни основана сумња, већ гласине и произвољне приче – ти људи сада траже доказе? Па да, како се неки тамо Дик Марти усуђује да оптужи њиховог миљеника Тачија, или да уопште доведе у питање за њих неприкосновену „чињеницу” (која, дабоме, не почива ни на каквим доказима) да су косметски Албанци невине жртве геноцидног великосрпско-империјалистичког агресора а да је НАТО инвазија 1999 била „илегална али легитимна” самоодбрана, шта ли…


Кушнеровом позиву за доказима одазвао се канадски полицајац Сту Келок, који је почетком ове деценије био шеф одељења полиције УНМИК-а. У разговору за РТС, Келок је потврдио Мартијев навод да је Тачи био шеф организованог криминала на Космету, а за Кушнера је рекао следеће: „Не могу да потврдим да је Кушнер знао за трговину органима, али апсолутно нема никакве шансе да није имао информације о организованом криминалу на Косову.”


Кушнерова фрустрација је јасно видљива на од пролетос, када је напао српског новинара који му је поставио незгодно питање баш о трговини органима. Да не заборавимо, овај „хуманитарац” се прославио деведесетих активизмом у Хрватској и БиХ, а посебно подршком режиму Алије Изетбеговића у Сарајеву. Притом је његова орга
низација одбијала да пружи било какву помоћ Србима. Био је гаулајтер НАТО на Косову баш у време случаја „Жута кућа”, да би после постао министар иностраних послова. Смењен је у новембру, пар недеља пре обелодањивања Мартијевог извештаја…


Сада се отреса прашинма са фасцикли о злоделима и других миљеника Империје, од Загреба до Сарајева; судећи по тим подацима, вађење органа косовски терористи научили су у Туђмановој војсци… Али нешто сумњам да ће ишта да буде од тога. Нити ће Кушнеру да зафали длака са главе, бар ако се питају бирократе из Брисела. Сувише много је уложено у стварање континенталног Левијатана да би се дозволило политички незгодним чињеницама да то доведу у питање.

И тако се Србима суди за „командну одговорност у заједничком злочиначком подухвату”, непостојеће геноциде, фиктивна силовања и митолошке планове, док починиоци стварних злочина уживају заштиту и подршку Империје и ЕУропе.


Дик Марти је Швајцарац. Његова земља није чланица ЕУ, јер још увек цени своју слободу и неутралност. Савет Европе није пипак Брисела, па још увек може да држи до права и правде. Када жутократе кажу да „Европа нема алтернативу”, они не мисле на Европу Дика Мартија, већ на ЕУропу – оно што представљају Кушнер и Кацин, Хавијер Солана и Џејми Шеј, Дорис Пак и нобеловац Марти Ахтисари, којима су сви Срби вечно и увек за све криви.


ЕУропа је УНМИК, који толерише Тачијеву мафијашку државу. ЕУропа је и КФОР, који пушта да се догоди мартовски погром 2004, али и свакодневни погром против свих који не мисле као Тачи, а који траје већ 11 година. ЕУропа је ЕУЛЕКС, мисија створена да подржи „независну државу Косово” али коју жутократе сматрају „статусно неутралном”.


Косово је најбоље огледало ЕУропе. Од самог рата 1999, који је започет и вођен мимо сваког закона, преко окупације која наводно није нарушавала суверенитет Србије а у ствари јесте сваким својим указом, чином и нечињењем, до спознаје да су све ове године ЕУропске обавештајне службе, полиције ио водећи политичари врло добро знали шта се дешава на Космету, па су изабрали да широм затворених очију подрже стварање Тачијеве „независне државе”. Данас ЕУропа тражи од Београда, као приступни услов, да призна „Републику Косово”. Проваљене америчке депеше јасно сведоче да је режим бедних квислинга у Београду прихватио да то и учини, чим осмисли маркетиншку фору којом би то продао народу Србије. Зато тај народ беспоштедно пљачка, мучи и понижава, како би се бавио свим и свачим осим судбином своје земље и издајством своје самопроглашене „елите”.


Добро дошли у ЕУропу, где су Срби криви што постоје (ал’ што вели шеф ЕУЛЕКС-а, неће дуго), док за повлаштене – звали се они Бернар Кушнер, Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Насер Орић или Весли Кларк – „неима суда”.

Written by Mika

29. decembra 2010. at 11:02

Objavljeno u Uncategorized

KiM: Mrak pada na žrtve

leave a comment »


Piše: Milena Miletić ponedeljak, 07 jun 2010
ZLOČINI OVK

Mrak pada na žrtve

Dokumenti do kojih je došao „Akter“ pokazuju da su međunarodne vlasti u pokrajini od 18. juna 1999. godine znale za logore u Albaniji, a 11 godina kasnije odlučile su da istraže njihovo postojanje. Da li je onda odustajanje EULEKS-a od istrage trgovine organima u organizaciji OVK, posle samo nekoliko meseci od njenog pokretanja, rezultat nedostatka dokaza, ili pomanjkanja političke volje u zemljama saveznicama OVK?

Ličilo je na dobru vest kada je Iljir Meta, albanski ministar spoljnih poslova, tokom posete Beogradu rekao da će Albanija istražiti navode o trgovini organima na njenoj teritoriji kao i postojanju konclogora koje je držala OVK. Ipak, bila je to samo kupovina vremena. Jer, kada jedna država zvanično stane iza nečega, to istovremeno ne znači i da će zaista učiniti sve da do navedenog cilja dođe. U međuvremenu je, međutim, Mati Ratikainen, šef Kancelarije za nestala lica i forenziku EULEKS-a, rekao da dokaza za trgovinu organima nema te da će ta misija obustaviti istragu. A kad su inostrani mediji najavili da će se i sam Dik Marti više zabavljati političkom stranom slučaja nego dokazima, postalo je jasno da su upozorenja pojedinih istraživača da će biti teško dokazati ovaj zločin, bila tačna. Kako sada stvari stoje, mrak će pokriti ovu priču i njene žrtve. Ali ne zbog nedostatka dokaza. Uostalom, istrage ozbiljnih ratnih zločina traju mnogo godina. Pod uslovom da za to postoji politička volja. Ovde te volje, međutim, nema. Pokazaćemo i zašto.

Karla del Ponte, bivša haška tužiteljka, krenula je da istražuje ovu mogućnost zahvaljujući Memorandumu koji su sastavili novinari američkog NPR radija koji su se godinama na ovom prostoru bavili ratnim zločinima svih strana

Da se najpre vratimo na samu priču o trgovini organima. Karla del Ponte, bivša haška tužiteljka, krenula je da istražuje ovu mogućnost zahvaljujući Memorandumu koji su sastavili novinari američkog NPR radija, a koji su se godinama na ovom prostoru bavili ratnim zločinima svih strana. Ovi novinari su 2002. godine prvi put čuli za nešto što je bilo ravno neverovatnom – mogućnost da su neke od vođa OVK organizovali pravi lanac trgovine organima svojih ratnih zarobljenika ali i prostitutki koje nisu donosile dovoljno novca trgovcima ljudima. Del Ponteova je tvrdila u knjizi da je između 300 i 400 Srba, zarobljenih od OVK, svoje živote okončalo u logorima u Albaniji. Neki od njih su bili žrtve trgovine organima.

Novinari pomenutog radija su tokom nekoliko godina istraživanja došli do više svedoka koji su govorili o postojanju logora u Albaniji za zarobljene Srbe, ali i za neposlušne Albance. Najmanje sedam svedoka iz redova OVK su, međutim, govorili o transportu zarobljenika u Albaniju, logorima, a četvorica o prebacivanju nekih od tih nesrećnika na jug zemlje, u Burelj, i u selo Ribe, gde su ih u „svetlooker-žutoj kući primali lekari“. I o sahranjivanju ostataka ljudi koji su tu skončali. „Akter“ je došao do ovog potresnog dokumenta, svedočanstva o poslednjim danima više desetina ljudi. U mnoštvu veoma detaljnih svedočenja sa preciznim opisima ruta kojima su prebacivali bilo leševe bilo žive ljude, neki delovi iskaza se izdvajaju po potresnosti. Tako je svedok br. 1 (svi svedoci su označeni brojevima, vidi fotografiju), pripovedajući o četiri transporta u Burelj, ispričao priču o dvoje mladih Srba koje je u proleće 2000. godine prebacio.

„Devojka je bila mlada. Govorili su na srpskom. Bili su sluđeni“, kaže ovaj bivši borac OVK. „U jednom trenutku muškarac je zatražio da ih ubijemo odmah. ‘Ne želimo da budemo isečeni na delove’, rekao je. Dovezli smo ih do iste kuće južno od Burelja, u predvečerje. Kada sam napravio prvu isporuku u Burelj, mislio sam da ih testiraju uzimajući im uzorke krvi. Ranije sam čuo da su uzimali krv od zarobljenika. Ali ovo me je zbunilo. Zašto? Ali nakon trećeg (upravo opisano, prim. aut.) putovanja znao sam da se dešava nešto drugo. Ušao sam u kuću da pijem vodu. Bilo je čisto i osećao se snažan miris lekova. Podsetilo me je na bolnicu, znate, bolesno slatko, i smučilo mi se. Želeo sam da odem odatle. Pomislio sam da je ovo jedina kuća u koju sam samo dovozio ljude, ali nikada iz nje nisam preuzeo nekoga. Nekako u to vreme čuo sam od drugih momaka o uzimanju organa, bubrezima i transportima iz te kuće do aerodroma.“

Ovaj pripadnik OVK je nakon četvrtog putovanja, kada je u Burelj prevezao dve albanske prostitutke iz Mirdite (oblast u Albaniji), odlučio da više ne učestvuje u prebacivanjima. Iako je ove dve devojke najpre dovezao u kuću severno od Burelja, gde se nalazilo više Srba, sutradan je morao da pokupi tri žene (iz istočne Evrope, tvrdio je), i dvojicu Srba, i vozi u kuću porodice Katuci. Svedok je u to vreme već saznao da se u kući severno od Burelja (zapravo logoru kojim je upravljao Besim Vokši Kinez) nalazi aparat za ultrazvuk! Tom prilikom je od suvozača saznao da su devojke koje su stigle iz Mirdite već prebačene u pomenutu kuću i „iskorišćene za rezervne delove“, kako su mu rekli.

Najmanje sedam svedoka iz redova OVK govorili su o transportu zarobljenika u Albaniju, u logorima, a četvorica o prebacivanju nekih od tih nesrećnika na jug zemlje, u Burelj, i u selo Ribe, gde su ih u „svetlooker-žutoj kući primali lekari“. I o sahranjivanju ostataka ljudi koji su tu skončali

Potresnih svedočanstava ima još u ovom dokumentu. Najzanimljivije je ipak, to što su svi svedoci, među više različitih ponuđenih fotografija kuća u okolini Burelja, identifikovali jednu. Danas znamo da je reč o kući porodice Katuci u oblasti Fruše-Kruje.

Potom je, pročitavši ovaj dokument, Karla del Ponte uspela da, zahvaljujući pojedinim pripadnicima američkog Stejt departmenta, primora vlasti Albanije da dozvole timu istražitelja odlazak u Burelj i istraže lokaciju. Istražitelji su otkrili ne samo tragove krvi u više soba (uključujući i sprat kuće), ali i ostatke medicinske opreme koja se koristi prilikom operacija. Na oko kilometar i po od kuće nalazila se lokacija za koju se veruje da je bila prvobitna grobnica žrtava trgovine organima u ovom kraju (nije reč o seoskom groblju, kako su tvrdili pojedini mediji).

Članovi porodice su dali kontradiktorna objašnjenja o medicinskoj opremi. I tu se dolazi do prelomne tačke. Hag je obustavio istragu, između ostalog i zbog pritisaka koje su trpeli iz kuloara više ministarstava spoljnih poslova, pa i samog Stejt departmenta. Ono što se danas zna je da je ovaj „posao“ bio veoma razgranat.

Geografski, prostirao se do Bliskog istoka, severne Afrike, Skandinavije… Transplantacije su rađene u Istanbulu, Saudijskoj Arabiji, severnoafričkim klinikama (zanimljivo je da su pripadnici tajne sužbe jedne severnoafričke države bili veoma voljni da pomognu u istrazi ovog zločina), i drugde… Njegove žrtve nisu bili samo zarobljeni Srbi već i neki Albanci, prostitutke iz raznih krajeva sveta.

ZNAČAJNI PODACI

Pripadnici OVK koji su se bavili ovim unosnim poslom su, prema nekim saznanjima, bili tako dobro organizovani da su imali čitave spiskove lažnih donora a njih su obezbeđivali neki od bivših legionara Legije stranaca iz skandinavskih zemalja. Iako nepotvrđen, ovaj podatak bi mogao biti veoma značajan, između ostalog i zato što je jedan od skandinavskih kontigenata KFOR-a još 2000. godine poveo istragu nad Irfetom Spahijuom, saradnikom Šabana Šalje iz Glogovca, pod sumnjom da je Spahiju organizovao lanac trgovine ljudima uključujući tu i decu, ali i da se bavio trgovinom organima. Rezultati istrage, međutim, nisu poznati.

Ono što se zna, takođe, je da su neke od žrtava završile na brodovima u međunarodnim vodama Jadrana gde su obavljane operacije. Za ovaj deo organizacije bio je zadužen Ismet Tara, blizak saradnik Sulejmana Seljimija, Besima Vokšija, Hekurana Hode, Džavita Eljšanija. Zanimljivo je da je Fond za humanitarno pravo u svojoj „Žutoj knjizi zločina OVK“ poodavno ovu četvoricu identifikovao kao odgovorne za brojne otmice i ubistva u Orahovcu i okolini. Sam Tara je odgovoran za otmicu Bobana Dedića, 18. juna 1999. godine čiji je stan prethodno uzeo. No, sva četvorica su direktno odgovorni za otmicu i nestanak Negovana Dedića, Budimira Baljoševića, Zvezdana Mojsića, Gorana Stolića i Staniše Milenkovića iz Orahovca, 29. oktobra 1999. godine. Identifikovali su ih kao odgovorne orahovački Albanci koji su pokušali da pomognu ovim ljudima, jer su ih videli zajedno sa otetima na suočenju u magacinu kasarne u Đakovici, dan nakon otmice.

Iako se u našim medijima najviše vrtelo ime Ramuša Haradinaja, valja znati da je pravi šef bio Sulejman Seljimi Sultan, gospodar logora u Peškopiji a danas komandant kosovske vojske, i prema svedocima, prvi čovek u organizaciji ovog „posla“. Peškopija je bila pretposlednja stanica za mnoge koji su završili u ovom lancu. E, tu već dolazimo do priče o tome šta se znalo a šta nije, ko je i kada znao za zločine OVK, i zašto se nije delovalo mnogo ranije.

Da se za logore u Albaniji poodavno znalo, i da su to znale međunarodne vlasti u pokrajini, svedoči i dokument UNMIK-a pod rednim brojem 2000-00225

Nakon hapšenja Sabita Gecija, i pokušaja hapšenja Džemšeta Krasnićija, domaće Tužilaštvo za ratne zločine i mediji su se obradovali, računajući da će ovaj slučaj biti konačno rasvetljen. To se, međutim, neće još desiti. Zaista, većina svedoka su mrtvi, zemni ostaci će se teško naći jer su tela pomerana više puta. Kako saznajemo, Geciju će se suditi za logor u Kukešu i ubistvo Antona Bišakua, sitnog dilera narkotika iz Prizrena koji se zamerio velikim trgovcima narkoticima u tom gradu, pa je zajedno sa bratom na volšeban način 1999. godine dopao šaka OVK i stigao u pomenuti logor gde je umro u mukama. Ipak, da li je ovaj zločin jedino što se može dokazati Geciju, ali i drugima sa spiska koji smo već naveli? Slučaj i dokumenti do kojih smo ekskluzivno došli i koje ćemo sada pokazati otvaraju jednu drugačiju sliku o zločinima OVK. I zločinima u ratu za Kosmet, uopšte. Jer, da se za logore u Albaniji poodavno znalo, i da su to znale međunarodne vlasti u pokrajini, svedoči i dokument UNMIK-a pod rednim brojem 2000-00225 (vidi ilustraciju).

Naime, 18. juna 1999. godine, nemački vojnici KFOR-a koji su prolazili pored zgrade MUP-a u Prizrenu začuli su lomljavu stakla i zapomaganje. Obrativši pažnju na zgradu MUP-a, ubrzo su u njenom podrumu otkrili 14 zarobljenih ljudi, Albanaca. Ispostavilo se da je reč o zarobljenicima OVK, od kojih su samo nekoliko njih bili oteti dan ranije. Svi ostali su, međutim, mnogo ranije dopali zarobljeništva, a bili su – u logoru u Kukešu! Kao nedovoljno lojalni (po oceni OVK) bili su oteti, prebačeni, mučeni u pomenutom logoru. Na Kosovo su vraćeni kako bi bili likvidirani a odgovornost za njihovo ubistvo prebačena je na srpske snage. Za svoje muke okrivili su Demira Ćenaja, Džavita Eljšanija, Džetmira Krasnićija, ali i Fatmira Ljimaja, Ibrahima Morinu, Jaha Nicu, Etema Rugovu, Hajrita Sandijua, Sevdiju Sevdoljija, Pjotra Šalju, Tahira Sinanija, Azema Sulju, Ruždija (označen kao nepoznati, ali verovatno je reč o Ruždiju Saramatiju) Kadrija Veseljija, Miljaima Zeku i Ljimana i Sabita Gecija.

Prema dokumentima do kojih je došao „Akter“, istraga je nastavljena 2004. godine, a tužilac zainteresovan za ovaj slučaj bila je izvesna Lorna Pikering. Do dana današnjeg, međutim, ovaj slučaj nije razrešen. Svi osumnjičeni su slobodni, neki mrtvi. Kako je to moguće? Pa prema dokumentu UNMIK-a broj 2007-00001, do koga je „Akter“ takođe ekskluzivno došao, jedan od svedoka otmice koji je rešio da svedoči u korist oštećenih a protiv svojih dojučerašnjih saboraca bio je i Ekrem Redža, Komandant Drini, inače bivši oficir JNA! Drini, međutim, nikada nije stigao do stolice za svedoka, jer je ubijen!

BRUKA ZA SAVEZNIKE OVK

Stvar se, na posletku, svodi na integritet što visokih pripadnika međunarodnih misija kao pojedinaca, što same zvanične politike država saveznica OVK. Slučaj je, kao i postojanje samih konclogora uopšte, velika bruka za zemlje saveznice OVK u otimanju Kosmeta. Treba objasniti biračima u zapadnim zemljama zašto su vlade njihovih, tzv. civilizovanih zemalja bile saveznice ljudi koji su činili takve užase! Takođe, ljudi koji kupuju organe na crnom tržištu po pravilu imaju novca, a to za sobom vuče i određenu moć. Ko onda može da se čudi što je Dik Marti bio uspešan u dokazivanju tajnih zatvora CIA po Evropi, za šta je imao političku podršku evropskih zemalja i samog Brisela, a verovatno neće uspeti da pruži išta u vezi sa trgovinom organima? Za koju nema presudne političke podrške! Kako „Akter“ saznaje iz izvora bliskih Haškom tribunalu, ova se ustanova nije pretrgla od pomoći izvestiocu Saveta Evrope. Baš kao što je 2008. godine odbila da pomogne i dvojici istražitelja samog UNMIK-a koji su krenuli tragom knjige Karle del Ponte, i tokom razgovora sa osobljem Tužilaštva koje ih je ubeđivalo da nemaju ništa o trgovini organima, gledali na stolu dosije debeo tri inča!

Nešto drugo je podjednako važno: korupcija u pokrajini, među pripadnicima međunarodne uprave. Naime, tačno je da je Sabit Geci, recimo, naplatio svoju „borbu za slobodu“ pravom na privatne carine, trgovinu narkoticima, ljudima, oružjem, itd. Kao i druge njegove kolege iz OVK. Ali, koliko ima istine u tvrdnjama velikog broja pripadnika OVK da su svi oni za ćutanje i žmurenje plaćali, i to debelo? Neka saznanja pokazuju da su cifre koje su mafijaši i vođe OVK isplaćivali zavisile od visine položaja na kojem se potkupljeni nalazio, a kretale su se i do dva miliona nemačkih maraka mesečno!

Naravno, neko će reći da bez svedoka na sudu nema priče o ovome. Ipak, kako je moguće da američki i britanski policajci UNMIK-a razreše ceo slučaj granatiranja autobusa „Niš ekspresa“ kod Podujeva, utvrde odgovorne, i počnu gonjenje, a onda glavni osumnjičeni pobegne i sve „legne na rudu“?

Takođe, kada već govorimo o trgovini organima, valja pitati da li se EULEKS pozabavio, recimo, saznanjima katoličkih sveštenika na Kosmetu i u Albaniji o zločinima, pa i o ovom. Svojevremeno su mnogi Albanci pomagali svojim komšijama Srbima da otkriju nešto o nestalim najmilijima upravo preko katoličke crkve. Sama katolička crkva u Albaniji je u nekim slučajevima pomogla da se spreči trgovina ljudima. Zatim, da li su razgovarali sa grčkim obaveštajcima koji su 2004. godine otkrili trgovinu organima nezbrinute ili dece sa posebnim potrebama u Albaniji?

Mesecima unazad se šuškalo među diplomatama na Kosmetu da će se EULEKS baviti istragom trgovine organima i logora u Albaniji, ali i da će se čak i ova misija teško usuditi da udari baš na najkrupnije počinioce. Mati Ratikainen zasigurno ne greši kada kaže da je priča o trgovini organima zamaglila mnoštvo drugih zločina OVK, uključujući i postojanje samih logora. Ali da li je nedostatak dokaza nakon samo nekoliko meseci istrage dovoljan da se odbaci sve?

http://www.akter.co.rs/component/content/article/2617-mrak-pada-na-rtve.html

Written by Mika

28. decembra 2010. at 13:01

Objavljeno u Uncategorized

Смиља Аврамов: Реприза Аушвица у режији Тачија

leave a comment »


Смиља Аврамов
Објављено 25.12.2010. у 01:01:08 сати

Смиља Аврамов: Реприза Аушвица у режији Тачија

Трговина људским бићима и њиховим органима надмашила је нацистичке злочине у вршењу медицинских експеримената над живим људима. Доктор Менгеле био је аматер у односу на „монстере“ – чудовишта која су изашла испод кишобрана НАТО.

У књизи Карле дел Понте, бивше главне тужитељке тзв. „Трибунала“ у Хагу за суђење ратним злочинцима на простору некадашње Југославије, први пут је јавно проговорено о стравичним злочинима – киднаповању људи, вађењу и продаји њихових органа. Током летњих месеци 1999. године, наводи Дел Понтеова, „косовски Албанци транспортовали су камионима преко границе Косова, ка северу Албаније, 300 киднапованих лица“. Најпре су их затворили у шупе и друга склоништа, на локалитету градића Кукса и Тропоје. Према изворима новинара који су идентификовани као албански Косовари, поједини заробљеници, млађи и у бољој физичкој кондицији, храњени су, посећивани од лекара, и никад нису били шибани. Пресељени су потом у затворе у Бурел и смештени у једну од барака, унутар једне „жуте куће“, двадесетак километара јужно од града. Једна просторија унутар те куће, према информацијама новинара, оспособљена је као оперативна сала; овде су хирурзи вадили органе затвореницима. Затим су ови органи „превезени преко аеродрома близу Тиране у хируршке клинике у иностранству и пресађивани пацијентима који су то плаћали.“ Обично је један од „информатора“ пратио пошиљку до аеродрома. Жртва, којој је извађен само један бубрег, враћена је у бараку и ту остајала до момента вађења другог бубрега, или других виталних органа, што је обично означавало и крај живота жртве. „На тај начин затвореници у баракама били су свесни шта њих чека.“ Међу затвореницима, наводи даље аутор књиге, „биле су жене са Косова, из Албаније, Русије и других словенских земаља; две од њих помагале су при изношењу лешева и пребацивању на оближње гробље.“ Све то догађало се „са знањем и уз активно учешће В функционера ОВК на осредњим и високим положајима. Жртве које су на тај начин окончале живот проглашене су несталим, и тиме је проблем скинут са дневног реда“.

СЕМЕ БУДУЋЕГ РАТА

За ове страшне злочине Дел Понтеова покушава на неубедљив начин да скине одговорност са себе и тзв. „Трибунала“, али тиме отвара други проблем: морални лик својих ментора, „заштитника и бораца за људска права“. Трибунал наводно није имао изворну документацију, и додаје „да су ти злочини почињени под надзором или командом ОВК на средњем или високом нивоу… жртве су биле киднаповане по завршетку ваздушне кампање НАТО, у једном периоду у којем су на Косову врвили страни мировњаци, легионари, истраживачи, разне хуманитарне организације, којима није било јасно да ли злочини почињени у ово јадно време падају под надлежност Трибунала“. Дел Понтеова признаје да постоје тешкоће у комуницирању са Албанцима, и подсећа да су истражни органи у Берну и Бриселу били фрустрирани бавећи се криминалном активношћу албанских организација. Ни у обраћању шефу УНМИК-а Бернару Кушнеру није имала успеха. УНМИК и КФОР, наглашава Дел Понтеова, сматрали су Тачија и Чекуа нешто више од опасности по безбедност особља УНМИК и КФОР и њихове мисије: сматрали су их опасношћу за целокупну иницијативу за мир на Балкану. „Теоријски, Тачи и Чеку су у позицији да потпале Македонију, и средњу Србију, и све зоне где живе Албанци.“ У разговору са Кушнером Дел Понтеова је изразила мишљење да све те „тајне операције немају основа“.

Од фундаменталног значаја за разрешење овог проблема јесте опис посете Карле дел Понте Вашингтону, марта 2002. године. У разговору са представницима САД иступила је са тезом да, уколико се жели остварити неки консензус са Србијом, потребно је открити злочине ОВК. „Неправда је семе будућег рата“, истакла је наводно у разговору Дел Понтеова. САД су, по њеним речима, просто игнорисале њен став. И поред вербалне подршке Трибуналу, „Вашингтон није добро гледао на оптужбе против лидера ОВК, јер би те оптужбе компликовале међународне напоре да контролишу нове институције на Косову и Пентагон би био принуђен да одложи пребацивање трупа са Косова у Авганистан и на друге фронтове. Приликом њене посете Лондону, у октобру 2003. године, шеф Министарства спољних послова одбио је да о томе разговара. Када је потом посетила Београд, Наташа Кандић ју је обавестила да албански сведоци не желе да говоре о овом инциденту“. За Кандићеву то је, дакле, био само „инцидент“.

После неколико месеци истражитељи Трибунала и УНМИК посетили су „жуту кућу“ која је у међувремену префарбана у бело, али идентификована само као локација у којој су убијана киднапована лица. У њиховој пратњи налазио се и албански тужилац. „На лицу места истражитељи су нашли комаде газе, један искоришћени шприц, две пластичне флаше за инфузију окореле од блата и празне флашице лекова, од којих је једна била од „миорилассанте“, који се обично користи за хируршке интервенције. На зидовима једне просторије у кући видели су трагове крви. Албански тужилац, обраћајући се присутнима, изјавио је: „Овде нема гробова Срба. Али ако су доводили Србе преко границе Косова, и овде их убијали, добро су урадили.“ После свега Дел Понтеова је сматрала да случај треба препустити локалним органима Косова, Албаније и УНМИК-y.

ПРЕДУЗЕЋА ПАКЛА

Књига Карле дел Понте могла је да изазове шок само код лаковерних људи који нису пратили ток рата против Југославије. Није истинита тврдња да о вађењу органа нису постојали веродостојни докази. Влада Републике Српске Крајине обавестила је још 1993. године Савет безбедности и сва дипломатско-конзуларна представништва у Београду о вађењу органа и убиствима српских цивила, вршених од стране „медицинских радника Хрватске војске“. Копије тих аката, са фотографијама и изјавама сведока, запленила је Хрватска војска после агресије на Републику Српску Крајину 1995. године. Срећом, део те грађе пренет је у Србију.

Хе може се оспорити значај књиге која је дефинитивно разорила мит о борби Запада „за људска права“, али остаје отворено питање: Зашто је Дел Понтеова изнела те чињенице тек осам година после трагичних догађаја? Како је могла бити донета ослобађајућа пресуда за команданта ОВК Рамуша Харадинаја, који је био једна од кључних фигура, а за његовог мандата вршена је трговина људским органима? Зашто су, под притиском САД, пуштени из затвора 1999. године албански терористи, њих око 2.000, без икаквих услова, а могли су дати драгоцене податке?
Случај вађења органа на Косову је само последња карика у ланцу трговине људима, који је отпочео у Хрватској, протегао се на БиХ и, коначно, завршио на Косову. Прича о „жутој кући“ је бацање „прашине у очи“ како би се одвратила пажња од збивања у „Бондстилу“. Вађење људских органа је изузетно компликована операција и може се изводити само у савршено модерно опремљеним болницама, као што је болница у „Бондстилу“, а не у импровизованим „жутим кућама“. ОВК, као и хрватске или муслиманске снаге, које су учествовале у тој акцији киднаповања људи, били су само помоћници својих ментора. Иза целе акције стајале су „приватне“ америчке војне корпорације, што потврђује и Питер Сингер, а „оне су само продужена рука владине политике“. Сингер изричито наводи да је „ДyнЦорп“ била укључена у разне врсте криминала, између осталог и трговину људима и „секс индустрију“. Тржиште „приватног“ војног сервиса, тако обилато коришћено у разарању Југославије, и многобројним злочинима, нема никакве регулативе, како то наводи Сингер. Оно је ослобођено „било какве правне контроле“ у погледу своје делатности. Стицање профита је једини мотив који га покреће. Корпорације „подлежу само законима тржишта“. Подручје њиховог деловања „нарочито у сектору снабдевања често је сцена најстравичнијег насиља у данашњем свету“, додаје Сингер. И не само то, оне профитирају од самог постојања рата и страдања, „то су предузећа пакла… насиље није у њихову корист, него управо у корист остварења циља за који су изнајмљене“.

Одавно је познато да је у Госпићу и Вуковару било трговине људским органима. Милан Левар, „заповједник извиђачко-диверзантског вода и прислушног центра у Госпићу“, био је вишеструки сведок у Трибуналу и открио је злочине „много веће но што то итко мисли… било је ситуација када су на првом спрату зграде убијали, а у приземљу је била делегација ЕЗ и УНПРОФОР-а. Како лешеве нису могли носити по степеницама, конопцем су их спуштали кроз прозор, а доље је чекало болничко возило… Гледао сам људе како носе лешеве из којих испадају цријева“, рекао је Левар у Трибуналу. Милан Левар је, ускоро после повратка из Хага, убијен, а у „Госпићу се свјесно чува крваво насиље. Гура се под тепих низ година“.

БОЛНИЦА У БОНДСТИЛУ

Хрватске оружане снаге здружене са муслиманским, убиле су у Босанском Броду 20 цивила српске националности. Исте године у мају месецу, у Босанском Броду, заустављени су аутобуси са Ромима који су се кретали из Сребренице, Жепе и Скелана у западноевропске земље. Сви су поубијани, али су им пре тога повађени органи и „одвожени су преко хрватске границе тзв. „белим хеликоптерима“, са фудбалског стадиона у Броду“, изјавио је Граовац, шеф Комисије за тражење несталих лица у Броду. Податке је добио од бившег хрватског официра, који је „признао да су у овом нељудском послу, осим хрватских јединица, били умешани и припадници неких међународних мисија“. Идентитет официра Граовац није открио, а разлози се логично могу претпоставити. У акцији вађења органа учествовала су и два хирурга из Славонског Брода. Ексхумација је извршена тек 2004, када је пронађено 59 скелета, од чега 23 дечија. Услед дужине времена протеклог од убиства до ексхумације, није се могао утврдити недостатак органа јер су пронађене само кости.
Током агресије хрватске војске на Купрес, санитетска екипа вадила је органе заробљених војника и киднапованих српских цивила. После ослобођења Купреса 7. априла 1992. године, под командом генерала Младића, пронађена је код погинулих санитетских хрватских официра документација и фотографије о вађењу органа. Та документација достављена је тужилаштву Трибунала, као доказни материјал у процесу против Слободана Милошевића.
Трговина људским органима отпочела је на Косову и Метохији одмах после доласка КФОР-а и УНМИК-а. У транскрипту „пресретнутих“ (прислушкиваних) разговора код српске обавештајне службе о томе постоје драгоцени подаци. У разговору Весли Кларка, команданта НАТО снага за Европу, обављеном 15. августа 2001. године у швајцарским Алпима, са Хавијером Соланом пред Кларков пут на Косово, Кларк је рекао: „Морам да обавим важан посао, обећао сам да ћу да донесем бубреге…“ Солана је на то реаговао: „Добро ради болница у Бондстилу, као и цела база.“ После две недеље Кларк се сусрео са Тачијем у Приштини. Из минијатурног микрочипа одашиљани су подаци о договору са српским политичарима о слабљењу бојеве готовости Војске Србије, о уништењу тенкова и ракета, али и сасвим отворено питање Тачија упућено Кларку: „Верујем Да је Краљевска болница у Лондону задовољна сарадњом по питању органа за трансплантацију.“

Трговина људским бићима и њиховим органима надмашила је нацистичке злочине у вршењу медицинских експеримената над живим људима. Доктор Менгеле био је аматер у односу на „монстере“ – чудовишта која су изашла испод кишобрана НАТО. Хе може се у овом случају говорити о „црном тржишту“. То је реприза Аушвица, само у много драстичнијем виду.

Извор:http://www.pecat.co.rs/2010/12/smilja-avramov-repriza-ausvica-u-reziji-tacija/

Written by Mika

26. decembra 2010. at 17:29

Objavljeno u Uncategorized

Deklaracija iz 1948.

leave a comment »


Vostani Serbie

Nataša Odalović

Deklaracija iz 1948.

Jedinu smislenu izjavu o daljim radnjama povodom izveštaja Dika Martija dala je bivša tužiteljka haškog tribunala Karla del Ponte. Treba li toj činjenici komentar? I mada kosovska vlada odbacuje izveštaj, a Dika Martija naziva srpskim lobistom, iz dosadašnjeg ponašanja i izjava većine srpskih zvaničnika, teško je zaključiti kakav im je uopšte stav prema celom slučaju, ako ga i imaju.

Ovdašnja politička i druga elita poštuje, izgleda, samo načelo svetog pisma opstanka na solventnim pozicijama: Čuvaćemo status kvo kao zenicu oka svoga! Sve što može da naruši stabilnost naših fotelja, pa makar to bilo i u interesu Srbije, sabotiraćemo!

Imajući u vidu katastrofalne učinke kada god se zvanični Beograd džilitnuo (ne pogodiv’ cilja) pokušavajući da preambiciozno rešava problem Kosova, deo domaće javnosti kojem je stalo isključivo do toga da krivci i zločinci, bez obzira na nacionalni predznak, stanu pred lice međunarodne pravde, s razlogom se plaši upravo „našeg“ lobiranja u Strazburu. Jer kad god su naši dosad lobirali pitali smo se kako bismo prošli da nisu lobirali. Dragoljub Mićunović, predsedavajući delegacije Skupštine Srbije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope trebalo bi da (možda do petka već i jeste održan) zakaže sastanak kako bi predstavnici stranaka vlasti i opozicije u PSSE napravili plan na osnovu kojeg će delovati 25. januara u Strazburu, na sednici posvećenoj rezoluciji o organizovanom kriminalu i trgovini ljudskim organima na području Kosova. Ali, kada slušate, nažalost prepoznatljiv način, koji govori o tome do koje mere nismo ništa naučili, kako o predstojećoj Skupštini Saveta Evrope govore neki naši predstavnici u PSSE, na primer Miloš Aligrudić, koji u prvi plan stavlja, sublimiraću njegovu izjavu u jednu reč – sabornost – i jednoglasje naše delegacije, strahovanja se pojačavaju. Kakav „plan“ bi mogli da naprave naši „strazburgovci“ kada niko do sada nije uspeo da se čestito ni odredi prema izveštaju Dika Martija, potpuno je nejasan. Karla del Ponte, veteranka na ovom slučaju, mnogo bolje je verzirana u celu priču i moguće ishode, ali onda je nejasno zašto naši jednostavno ne prepišu to što i Del Ponteova govori. Jer najvažnije od svega je činjenica da odnos prema izveštaju Dika Martija ne može i ne sme biti politički, niti se sme dovoditi u vezu sa rešavanjem pitanja o statusu Pokrajine, niti bilo kog drugog političkog pitanja. Izveštaj Dika Martija o trgovini ljudskim organima gde se u prvi plan stavlja dosadašnji kosovski premijer Hašim Tači zahteva isključivo istražni postupak o optužbama da su u naznačenom periodu izvršena najteža kriminalna dela i zločini protiv čovečnosti. I zato je bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, danas ambasadorka Švajcarske u Argentini, apsolutno u pravu kada upozorava: „Ako Euleks ne može (za šta postoje opravdana strahovanja) da preuzme istragu o optužbi za ubistva i trgovinu ljudskim organima u koje su umešani kosovski političari na visokim pozicijama, postoje još dve opcije. Istragu na osnovu izveštaja Dika Martija mogao bi da preuzme Međunarodni krivični sud u Hagu, ukoliko dobije poseban mandat od SB UN, ili nezavisni sud po uzoru na Specijalni sud za Liban. Jednostavno, ne možete da pročitate ovaj izveštaj i okrenete glavu“. To je izjava profesionalca u ovom poslu, i takvom stavu ne treba lobiranje, na njemu se mora uporno insistirati. Parlamentarna skupština Saveta Evrope takav stav jedino i može razumeti i bez sumnje će to učiniti ako neko od „naših“ ne pokuša da politički „obradi“ slučaj, da euforično trijumfuje upravo da bi čitavu istragu odveo u pogrešnom pravcu, nehotice ili s namerom, to ne možemo znati.

Srbija bi, takođe, morala da se mane improvizacija i da zatraži stručno mišljenje i savet kako da dok istraga traje postupa prema inicijativama kosovskog premijera. Meri Ešton, visoka predstavnica EU, „pozdravila je Tačijevu inicijativu da se susretne s Tadićem“, što je lepo s njene strane, ali ništa manje i bizarno. Tači, trenutno, nikako nije u poziciji nekog ko može da nudi bilo šta, bar dok se ceo slučaj ne ispita, ne istraži ili ne procesuira. Dijalog Prištine i Beograda s druge strane morao bi da otpočne, ali svakako na drugom nivou, i bez inicijative političara optuženih za takvu vrstu zločina.

Ljudska prava u istoriji zahtevala su zajednički okvir da bi se mogla uspešno braniti. Zato svet slavi Osnovnu deklaraciju o ljudskim pravima, usvojenu 1948. posle zverstava Drugog svetskog rata. Amnesti internešnel, jedna od najdivnije zamišljenih organizacija, izrasla je na toj Deklaraciji. Na Srbiji, sa te, vanistražne strane, jeste da, glede slučaja trgovine ljudskim organima na Kosovu, stupi u kontakt i sa AI, i zamoli za savet, podršku, dalji pravac. A, onaj ko se ogluši o ovaj slučaj, ispisao je sebe sa spiska zagovornika prvog načela Deklaracije: „Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Obdarena su razumom i svešću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva.“

Nije bitan Tači kao Tači. Umesto besmislenih rezolucija, držimo se Deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. Svi mi, svi vi, svi oni.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/deklaracija_iz_1948.891.html?news_id=206520

Written by Mika

26. decembra 2010. at 10:01

Objavljeno u Uncategorized

Еулекс обуставио истрагу о убиству деце у Гораждев цу

leave a comment »


Еулекс обуставио истрагу о убиству деце у Гораждевцу

субота, 25 децембар 2010 12:56 ТАНЈУГ

Полиција Еулекса обуставила је истрагу о терористичком нападу у којем је 2003. у Гораждевцу код Пећи, на Косову и Метохији, убијено двоје српске деце, а још четворо младих тешко рањено, изјавио је данас Танјугу Богдан Букумирић који је тада задобио седам прострелних рана и једва преживео.
Букумирић је за "затварање" ове истраге управо сазнао из одговора на писмо које је 3. новембра ове године упутио шефу Еулекса Гзавије де Марнаку тражећи да га обавести да ли је било нове истраге о злочину у Гораждевцу и какви су резултати.

У писаном одговору, који је Танјугу предочио Букумирић, а који је потписао шеф Особља Еулекса Томас Мулман, каже се да је "Еулекс полиција спровела поновну истрагу случаја".

"До сада ниједна осумњичена особа није идентификована. Међутим, уколико се појаве додатне релевантне информације, истрага ће бити поново отворена", стоји у одговору.

Мулман притом обавештава Букумирића да, "као интегрални део механизма мисије Еулекс на Косову" делује Одбор за разматрање људских права и да, "као независно тело", има мандат да размотри притужбе било које особе која тврди да је била жртва кршења људских права од стране мисије Еулекса за време спровођења њеног извршног мандата.

Међутим, жртви се одмах скреће пажња да мора имати у виду да "Одбор није правосудно, нити дисциплинско тело и да нема овлашћења да додељује новчану надокнаду".

На обали реке Бистрице код Гораждевца 13. августа 2003. године албански сеператисти пуцали су из шибља, с леђа на децу и младе који су пекли кукуруз проводећи летњи распуст на купању.

Тада су убијени Иван Јововић (19) и Панто Дакић (12), а рањени су Драгана Србљак (13), Марко Богићевић (12) Ђорђе Угреновић (20) и Ђорђе Букумирић, који је тада имао 15 година.

Букумирић се од 2007. у више наврата обраћао шефовима Унмика са захтевом да га обавесте о резултатима истраге.

"Најпре сам добио одговор да је формиран нови тим за истрагу и да се ради на откривању додатних сведока. И све је остало на томе, а пре годину дана из УНМИК-а ме нису ни удостојили одговора", испричао је он и додао је зато поново писао шефу Еулекса де Марнаку.

Он је истакао да је огорчен због тога што му они који би требало да брину о владавини права на КиМ, после седам година, практично поручују да не очекује да ће починиоци злочина бити приведени правди.

Истакавши да се у овом случају "не ради о кршењу људских права, већ о тешком кривичном делу злочина", Букумирић је у изјави Танјугу изразио уверење да је "било довољно релевантних трагова, поготово одмах после напада, који су могли довести до убица и њихових налогодаваца и расветлити позадину овог терористичког акта"

http://in4s.net/index.php/magazin/hronika/3715-euleks-obustavio-istragu-o-ubistvu-dece-u-gorazdevcu

Written by Mika

25. decembra 2010. at 10:45

Objavljeno u Uncategorized

Тачијев живодерски режим и морално посрнуће Европе

leave a comment »


Тачијев живодерски режим и морално посрнуће Европе

ГЛАВНА ТЕМА | Ана ФИЛИМОНОВА | 24.12.2010 | 21:13
0 коментара
Европску мисију ЕУЛЕКС (European Union Rule of Law Mission in Kosovo) са штабом у Приштини формирала је Европска унија у децембру 2008 године, али је раду у пуном капацитету она приступила 6. априла 2009, године. Као свој циљ мисија ЕУЛЕКС је прокламовала пружање помоћи и подршке правним институцијама, судксим властима, осигурање делатности правосдних органа зарад стабилног развоја, еволуције и јачања независног мултиетничког правног система, мултиетничке полиције и царине. Као приоритет свог рада ЕУЛЕКС је навео борбу против ратних злочина, корупције, организованог криминала, међуетничких сукоба, прања новца, тероризма а такође разрешавања имовинских спорова.

Овакве високопарне формулације и многообећавајући планови за свеобухватно завођење реда на Косову, нарочито у смислу «успостављања диктатуре права», најављене са дубоким уверењем могле би довести у заблуду. Али само оне који иоле нису упућени у право стање ствари у самопроглашеној «држави Косово». Европска унија је обећала много тога али је саму себе предухитрила пошто се суочила са ситуацијом и снагама са којима очигледно није могла изаћи на крај. Чак штавише сама ЕУ (свесно или не — показаће будућност) нашла се у улози инструмента и паравана за деловање тих снага — албанских власти и реалног «газде Косова» – САД.

Чинило се да је извештај који је презентован Савету Европе од стране Дика Мартија о нестанку на Косову скоро 500 људи већ након окончања конфликта (прецизније, војне агресије НАТО на СРЈ); о постојању читаве мреже посебних база такозване Ослободилачке војске Косово у којима су држани заробљеници, о одузимању људских органа и трговању с њима на тржишту трансплантологије; о кључној улози Дреничке групе у косовским структурама организованог криминала и «водеће улоге» Хашима Тачија — као ништа друго потпада под сферу одговорности ЕУЛЕКС. И светска јавност је, природно, очекивала од њега акције у складу са најављеним циљевима «борбе против ратних злочина и организованог криминала». Међутим, у време док је светска штампа преплављена појединостима о злочинима који леде душу о одузимању људксих органа (најчешће још од живих људи), ЕУЛЕКС је 21. децембра 2010, изјавио да одустаје од спровођења истраге и започињања судског претреса поводом трговине људским органима, истакавши да то «није у сфери његове компетенције».

Изгледа да је то заиста тако. Оно што је Европској Унији на Косову у стварности «допуштено» да чини (допуштено и препоручено од стране САД) — ограничава се преломом линија разграничења између севера (где већином живе Срби) и албанског југа; «борба против криминала на северу» и «извршавање директива Приштине, а не Београда) — то јест, у пуној мери помоћ реализацији геостратешком пројекту САД на тој територији. Тако је почетком новембра 2010, године нови шеф мисије Ксавје Бу де Марнак у току своје посете северу Косова подвукао значај успостављања помоћу мисије ЕУЛЕКС владавине закона управо на том делу Косова, истакавши да «у моје намере улази ширење присуства ЕУЛЕКС на север Косова у циљу борбе против организованог криминала».

Иако би се могла нагласити извесна, макар и сасвим слаба активност и у супортном правцу — Бу де Марнак је недавно обелоданио задатке истраге «серије злочина у регионалном контексту» и 14. децембра 2010, године обавио хапшење двојице косовских албанаца који се сумњиче за ратне злочине — заплашивање, терор и изгон цивилног становништва вршен у периоду од 17. до 19. јула 1998. године у Ораховици и околним селима.

Изговор, под којим ЕУЛЕКС одбија да призна своју јурисдикцију – заправо је тај да «иако су они који су вршили злочине са Косова, али су сами органи узимани на територији Албаније» па према томе по логици ЕУЛЕКС, истрагу о «одузимању органа» треба да обавља нико други до власти Албаније. Вероватно, по мишљењу чиновника ЕУЛЕКС, то и јесте наајнепристрастнији и најзаинтересованији фактор за истрагу.

Депутат Европског парламента Јелко Кацин, вероватно на колосеку «указане одозго» директиве крчи пробни пут за смицалицу помоћу које би се цела ствар могла «прикочити», пошто прећутати чињенице, како је то чињено током низа година, већ неће бити могуће. Он преводи стрелице на Албанију и Косово, наводећи податке навадене у извештају Дика Мартија, изазовом правосуђу Албаније и Косова. Вероватно ће се даље од стране «међународних патрона Косова» предузимати напори у правцу преношења истраге «о органима» управо на саме албанске власти Тиране и Приштине. И уколико Међународни трибунал за бившу Југославију улаже максималне напоре како не би казнио албанске главешине, онда највероватније неће уложити напоре чак и да имитира процес против њих. Тако се свету сервира лекција: «пројекат Косово» је неприкосновен. Раазоткривање чак и најмонструознијих злочина на садашњој етапи не може служити као основ за промену тог пројекта. Као што немају основа процеси деградације и криминализације друштва, на коју се жале чак и албански косовски лидери.

Чиновници ЕУЛЕКС, те «мисије закона», одбијају чак да коментаришу извештај Дика Мартија. Чак штавише, они су се само нашли на удару — на пример, недавно је нападу био подвргнут шеф Извршног комитета ЕУЛЕКС Џејмс Албрехт, чији је задатак био да разоткрије мрежу организованог криминала на Косову. 21. децембра Дик Марти је у току своје посете Москви такође указао на проблем незаштићености како међународног система, тако и потенцијалних сведока. Судски претрес је веома тешко организовати, пошто је чак и Хашки трибунал трпео огроман притисак извана, а људи су, по његовим речима, толико заплашени да «не верују ни националним, ни међународним институцијама», јер постоји више него очигледни пример — сведоци у процесу МТБЈ против Р. Харадинаја у суду се нису ни појавили, јер су били убијени. «У таквим условима, – указује Марти, људи не могу говорити, јер нико не може да им гарантује безбедност».

Ленствоваање и «повлачење у глуху одбрану» ЕУЛЕКС сведоче, да су у мисији ЕУЛЕКС завладали ужас и паника. Зато су се појавили подаци о томе, да да се руководство мисије замислило над сопственом безбедношћу и да намерава да напусти Приштину – тврђаву чудовишног по својој суштини криминала. Криминала на глобалном нивоу, за који 2-3 часа лета до европских престоница – нипошто није нека даљина. Европа већ у пуној мери плаћа за саучетвовање у стварању и јачању криминалног друштва на Косову, веома подржаваног од стране САД. О томе говоре многобројни извештаји Интерпола који се односе на инфилтрираност албанског организованог криминала у европске земље, нивоа наркоиспорука у Европу, које пролазе кроз Косово и степену освајања европског наркотржишта од стране албанских клановско-мафиозних групација. Монолитност, организованост и спремност на извршење најтежих злочина од стране последњих на позадини инфантилних и пропагандистичких клишеа о «мултиетничком демократском Косову» говори само о потпуној неспособности за заштиту саопствених животно важних интереса (пре свега, безбедности) Европске уније.

У међувремену, информативна бујица почиње да се шири, постају познате свима, како чињенице и појединости о злочинима, тако и већ прилично заборављени подаци. Тако су се средином децембра 2010, године поново појавили подаци (мада је то било познато и раније) о томе, да је у Немачној на захтев Хашког трибунала уништено 400 узорака ДНК, које су немачки полицајци узели од жртава злочина на Косову 1999, године; да је свако пододелење ОВК на територији КиМ и Албаније имало на свом располагању затворе у којима су држани Срби, Цигани, Бошњаци, Бугари, Румуни, Украјинци и представници других националности (појављују се подаци да је у затвор био претворен чак и ранч који је припадао бившем албанском председнику Сали Бериши).

Према томе, информација коју наводи Дик Марти, у целини је била позната и о њој се нашироко писало у светској штампи; Српски суд је Хашима Тачија оптужио за убиства 661 Србина и дргих лица неалбанске националности, наношење повреда 518 и киднаповање 584 људи а такође се сумњичи за изгон стотина хиљада Срба са Косова после доласка КФОР; Србија је 2001. године доставила МТБЈ 40.000 страница доказног материјала против несмењивог «косовског тријумвирата» Тачи-Чеку-Харадинај, а укупно је Србија доставила трибуналу скоро 200.000 (!) страница доказног материја о извршеним злочинима над Србима.

Специјални тужилац Србије за ратне злочине Владимир Вукчевић је у јесен 2003. године спровео истрагу кривичних преступа бивших главешина тзв. Ослбодилачке војске Косова, Х. Тачија, А.Чекуа и Р. Харадинаја за злочин геноцида. Тадашњи министар правде Владан Батић је на адресу Харија Холкерија, специјалног представника генералног секретара ОУН за Косово и Метохију упутио судска документа са доказима о умешаности наведених лица у злочине извршене над Србима на Космету, ради разматрања истих у систему правосуђа УНМИК. У писму на име Холкерија, које је такође упућено и медијима, Батић је указивао да су та документа — десетине хиљада страница доказног материјала о злочинима, које је он окарактерисао као «најмонструозније злочине изврпене после Другог светског рата». Ти материјали, по његовим речима, на неспоран начин доказују њихову одговорност за преко 7.000 терористичких напада, у којима је убијено преко 1200 људи, рањено око 1350, киднаповано скоро 1000, прогнано 340.000 неалбанаца, одузето или спаљено 107000 кућа; поред осталог убијено је око 70 деце, неким жртвама су ритуално одсецане главе, оснивани су логори за Србе…

Међутим, ту је уследило мешање међународне заједнице, пре свега администрације УНМИК и делтаност о истрази наведених злочина је обустављена.

У стварности одговорност за извршено у пуној мери сносе пре свега САД и НАТО, који су најпре подвргнули земљу 78-дневном бомбардовању, а потом и службеници који су служили као параван за злочине против мирног становништва. Чиновници ОУН на Космету такође својевремено нису предочили документацију о тајним затворима на северу и у централној Албанији (Кукеш, Бурел и др.) У целини, међународна заједница, која се на речима тако активно бори за поштовање људских права, на делу се показала неспособном да штити права и животе Срба, неалбанаца па чак и албанаца који нису подржавали ОВК, на Косову и Метохији. ОУН дуже од 6 година зна и спроводи незаинтересовану истрагу о мучењима и убиствима који су практиковани у базама ОВК и мрежи тајних албанских затвора. Перуански антрополог, шеф Канцеларије ОУН за случајеве нестанка људи на КиМ, дуже од 5 година спроводи истрагу и отвара масовне гробнице на Косову и Албанији. Он указује да је ОУН била обавештена о свему што се догађа још 2003 године, да и њена унутрашња документација указује на постојање довољно доказа за започињање судских процеса. Међутим, међународна заједница за сада изгледа није у стању да спроведе потпуну и свеобухватну истрагу.

У овом тренутку геополитичке циљеве САД на Балкану настављају да реализују на бази сарадње и координације у троуглу САД – Тирана — Приштина. На пример, Виљам Вокер (узгред речено, почасни грађанин Албаније), бивши шеф мисије ОЕБС, тврди, да «постоје велике основе за размишљања становника Косова и Албаније о заједничкој будућности». Вокер на Коосву пружа подршку покрету «Самоопределење» Албина Куртија, који се управо залаже за стварање Велике Албаније. У Албанији њега подржава Покрет за природну Албанију. Истовремено Вокер критикује мисију ЕУЛЕКС због тога, што она «не ради на успостављању закона и права на Косову» и «што није у стању да за десет година успостави контролу над северром Косова».

И у бој се, за разлику од «слабашних» Европљана, укључују проверени албански кадрови. На пример, Бајрам Реџепи, министар полиције, који од лета 2010. године исказује пуну борбену спремност за освајање севера Косова, укључујући деловање «специјалних јединица». И аргументује намере Приштине такође искључиво мотивима «успостављања правног поретка и хапшења криминалних елемената». Подсетимо да је сам Реџепи војни хирург ОВК, у периоду мартовских антисрпских погрома 2004. године био премијер Косова, а потом постао председник јужног дела Косовске Митровице и, најзад, – министар полиције Косова. А «специјалне јединице» о којима он говори, укључују дислоцирану на југу таакозвану Армију Косова, а такође паравојне терористичке формације, укључујући вахабијска пододелења (на пример, одред „Абу Бекир Сидик“, чији је главешина Екрем Авдија), спремни да оружаним путем успоставе власт Приштине над севером Косова.

Хашим Тачи је са своје стране 21. децембра уверено изјавио, да никакве оптжбе неће спречити реализацију његових политичких циљева, а зарад подршке он ускоро намерава да оде у САД.

Дакле, у овом тренутку развија се моћна информациона кампања. Међутим, важно је напоменути да ничег принципијелно новог у постојећи однос снага она не уноси. Пуну контролу над КиМ као и пре врше САД и власти Приштине које јој се у свему подчињавају. САД настављају да бране свог «питомца» Х.Тачија, који такође исказује верност свом патрону. Европска унија на КиМ не игра самосталнију и значајнију улогу. ЕУЛЕКС је створен у оквиру америчко-косовског Ахтисаријевог плана, којим је предвиђано поетапно проглашење и јачање «државе Косова», тојест, мисија ЕУЛЕКС је у целини и у потпуности инкорпорирана у замишљени «пројекат «Косова». И један од циљева јесте успостављање контроле над севером Косова са перспективом његовог интегрисања у приштинске институције власти — у потпуном складу са америчким планом о «јединственом и недељивом Косову». Последице «продора Дика Мартија» и извесног слабог скретања ЕУЛЕКС са «генералног курса САД» показаће будућност – хоће ли садашња информативна бура поводом злочина ОВК послужити као реална основа за откривање свих злочина и произвести потпуну судску истрагу (што би на фундаменталан начин променило ситуацију не само у региону, него и у Европи), или ће информациона бука отићи бесплодно у песак (што ће бити јасан сигнал да је успостављени од стране САД поредак готова ствар), или – гора варијанта – он просто служи као параван или за акције у припреми, или пак оне које се изводе. За сада ЕУЛЕКС исказује само жељу «да гурне главу у песак» и екскивира предузимање ефикасних мера.
У најширем смислу нежеља Европске уније да брани интересе правосуђа и сопствене безбедности улива његовим члановима незавидан удео, а понајпре, будућности земаља европског региона предстоји фарбање албанске заставе у крваве боје…

http://srb.fondsk.ru/news/2010/12/24/tachiev-zhivoderski-rezhim-i-moralno-posrnuhe-evrope.html

Written by Mika

24. decembra 2010. at 14:08

Objavljeno u Uncategorized

IZ DIPLOMATSKOG UGLA: Taj ga ne bi osvitao

leave a comment »


IZ DIPLOMATSKOG UGLA

Taj ga ne bi osvitao

Koga se Crnogorca ili Srbina dokopao, dok je bio terorista, Hašim Tači, poznat pod nadimcima "Zmija" i "Hašiš Tači", taj ga ne bi osvitao. Osuđivala ga je "međunarodna zajednica", devedesetih godina, kao teroristu, a onda se izljubio sa svojom dobrom "vilom", s onom simpatičnom i nestašnom Madlen Olbrajt, koja ga je proglasila "demokratom". Srpske vlasti su ga osudile na robiju zbog banditskog napada na srpsku miliciju, kada su ubijena dva policajca, a pet ih ranjeno. Onda je neko iz srpske vlasti sakrio crvenu interpolovu potjernicu raspisanu za njim, jer Tadić hoće da mu bude sagovornik, "dok se ne dokažu optužbe". Istovremeno, Boris, kao dosljedan "američki predsjednik" u Srbiji, nije htio da brine o ljudskim pravima Miloševića, u haškoj tamnici, iako Slobi ništa nije dokazano, pa je ubijen, neosuđen, dakle nevin, kako bi "međunarodna zajednica" izbjegla bruku.
Sada se svi iščuđavaju kako je Tači, "legalni predstavnik albanskog naroda", kako mu tepaju naše političke vođe, mogao da bude ne samo kriminalac, već i monstrum. Svi ti koji se sada iznenađuju, zbog tvrdnji Dika Martija, mogu se smatrati saučesnicima u zločinu, naročito Brisel i Vašington, UNMIK i Euleks, jer se sve to znalo već deset godina, a oni nijesu htjeli da vjeruju, jer su "zločin uzeli sebi za zastavu", što bi rekao pjesnik Branislav Petrović Brančilo. Ako to nijesu htjeli da znaju u prvih deset godina, zbog "kratkoročne stabilnosti Balkana" morali su to saznati posljednjih godina, jer, pisano je o tome u ovoj kolumni, pisano u beogradskom Pečatu, pisano u rimskoj Rinašiti. Pisale su o tome Italijanka Marialina Veka u knjizi "Vučje srce" i Karla del Ponte u knjizi "Lov". Umjesto da naši političari nalože istragu i zatraže to isto od "međunarodne zajednice", Boris bi da pregovara sa čudovištem, a Britva je priznao Zmiju. Oni koji su pisali o trgovini srpskim organima napadani su da izmišljaju te stvari, jednako kao što su napadani i oni koji su još prije deset godina pisali o švercu cigareta i ulozi Gospodara u njemu. Napadali su ih isti oni što se sada iznenađuju Tačijem, isti oni što u Montenegru još neće da se iznenade onim što piše u optužnici Đuzepea Šelzija, na 408 stranica, u kojoj Milo zauzima počasno prvo mjesto. Sjutra će se isti iščuđavati kada Hag dokrajči i Vojislava Šešelja, koji leži osam godina u "tamnici naroda", zbog "verbalnog delikta", a da mu ništa nije dokazano, pa ni presuđeno.

Evo im već davne izjave haškog svjedoka K-144, za koju su morali znati: „Koliko znam, najmanje 300 bubrega i još bar oko 100 drugih organa izvađeno je ljudima na Kosovu. Zarobljenicima su vadili jetru, ali i srce. Znam da se cijena bubrega kretala od deset do 50 hiljada maraka… Vođena je precizna evidencija, a papiri su išli na ruke Hašimu Tačiju kao i 80 odsto zarade koju je dijelimo s komandantima… Kad bi javili koji im i kakav organ treba, odlučivalo bi se ko će pod nož. Operisani su zatim ostavljani da umru tako što bi ih skinuli s aparata…"

Šeik Behramin je izjavio na iračkoj televiziji, 2002. godine, da mu je presađeno srce u Turskoj, da se "odlično osjeća, ali mu je žao što u njemu sada kuca srpsko srce".
Šta još treba da nam učine ovakve zvjeri, pod zaštitom evroatlantista, da bi se naši političari okrenuli svome narodu, a manuli ljubljenja sa zlikovcima i trčanja pod NATO skute?

Dokle će naše vođe, NVO i novokomponovane demokrate, da vjeruju da je svaka optužnica protiv Srba osnovana, a nikako da povjeruju da su i optužnice protiv naših neprijatelja istinite, već to proglašavaju "teorijom zavjere"? Da ne bi Martija, još bi ćutali.

Gdje im je obraz?

(Autor je nekadaŠnji generalni konzul SRJ u Bariju)

Piše: Dragan MRAOVIĆ

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2010-12-23&clanak=260952

Written by Mika

23. decembra 2010. at 17:42

Objavljeno u Uncategorized