Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for maj 2012

Rebeka Mekdonald: Srbija, zemlja korupcije

leave a comment »


Autogol B92 propagandnog DS servisa

Srbija, zemlja korupcije

Pripremio: Marko Matić

Sin prevaranta sada je kandidat za predsednika Srbije: Rebeka Mekdonald, s razlogom oprezna

U još jednom u nizu smehotresnih pokušaja da dokažu svoju tezu o velikom broju investitora od kojih Tadićeva Srbija prosto ne može da se odbrani, DS B92 se ponovo sapleo o sopstvenu glupost. U nadi da će o velikim investicionim mogućnostima Srbije pod vlašću aktuelnog režima dobiti uobičajeni kurtoazni odgovor, Veranov uslužni servis za DS propagandu je u goste pozvao Rebeku Mekdonald, Kanađanku srpskog porekla, koja je vlasnica jedne od najvećih energetskih kompanija u Severnoj Americi. Za razliku od probranih B92 gostiju koji uglavnom govore ono što Tadićevo uho želi da čuje, Rebeka je bila brutalno iskrena

Rebekino učešće u jednoj humanitarnoj akciji u Srbiji, B92 je iskoristio kako bi u goste doveo, kako je navedeno, najbogatiju Srpkinju i jednu od najmoćnijih žena u Severnoj Americi. U nadi da će svojim gledaocima iz prve ruke potvrditi “istinu” da je Srbija postala najpoželnija destinacija za strane investitore, voditelji su veoma brzo sa humanitarnih tema prešli na pitanje o Rebekinim planovima za investiranje u zemlju svog porekla. Na veliko iznenađenje umesto željenog odgovora, sačekao ih je hladan tuš.

Investirati u Srbiju nemoguća je misija

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=eGnYfq46mOI

Ono što je bez ustezanja izjavila pred zaprepašćenim voditeljima B92, Rebeka je ponovila i u intervjuu Večernjim novostima u kojem je priznala da nije lako ženama u biznisu, a posebno u energetici.
U Americi taj posao pripada samo muškarcima, ali sam se ja izborila da me prihvate i poštuju. U Srbiji je to, kako sam shvatila, nemoguća misija”, ukazala je Mekdonaldova na izvesne razlike koje postoje između dva poslovna sveta.

Ona je dodala da nema želju da svoj biznis širi u Srbiji.

Uverila sam se da ovde vlada ogromna korupcija. Razgovarala sam sa nekim biznismenima o mojim projektima, ali su me odmah pitali: Koji je tu moj deo? Nismo počeli ni da radimo, a oni bi da uzmu svoj deo. Mojoj majci Ljubici Mitić jedan opštinski funkcioner je na prevaru oteo kuću. A sin tog prevaranta je sada bio kandidat za predsednika Srbije! Zato mislim da Srbiji zbog visoke korupcije nema napretka”, upozorila je Mekdonaldova.

Na pitanje da li kao najmoćnija Srpkinja u severnoj Americi utiče na politiku Kanade i SAD prema Srbiji, Rebeka je otkrila da to čini više nezvanično, preko prijatelja, nego zvanično preko naših organizacija ili diplomata.

Mac-mac stratezi: Jebeš kanadske investitore dok je nama azerbejdžanskog ulagača!

Photo: BETA

Upoznala sam srpske diplomate u Otavi koje nisu znali engleski, nisu ih interesovali politički i privredni odnosi Srbije i Kanade, već kako će da prebace kontejner sa svojim nameštajem u Beograd”, objasnila je Mekdonaldova kako funkcioniše Jeremićeva diplomatska služba u svetu.

Ona je na kraju otkrila da je njena namera da dovede kanadskog ministra spoljnih poslova u Beograd propala, nakon što je on, zbog nepostojanja bilo kakvog kontakta sa srpskim diplomatama, od te posete odustao!

Odlazim tužna za Kanadu. Moji prijatelji žive od skromne penzije koju potroše za lekove, tako da im za hranu ostaje jako malo novca. Mi iz Kanade pomažemo, ali znate, ja bih bila mnogo srećnija kada bi se u Srbiji živelo i radilo normalno i bez tuđe pomoći”, konstatovala je Rebeka očiglednu potrebu za sveobuhvatnim promenama u Srbiji.

http://www.e-novine.com/srbija/vesti/64506-Srbija-zemlja-korupcije.html

Advertisements

Written by Mika

29. maja 2012. at 15:30

Objavljeno u Uncategorized

Srpski bumerang

leave a comment »


Srpski bumerang

Ljiljana Smajlović – 24.05.2012 18:07

Bitka za interpretaciju Tadićevog izbornog poraza u Srbiji tek počinje, no za moj račun je to bila pobuna građana protiv života u laži. Pojela ih je korupcija, stigla ih je osveta cenzurisanih medija, potkupljenih analiza i lažiranih anketa. Poverovali su u nepostojeći svet koji su sami stvorili da zasene prostotu.

Za kraj su ostavili zaista vrhunsku drskost. Prvo su Rudija Đulijanija, bivšeg republikanskog gradonačelnika Njujorka u vreme predsednikovanja Bila Klintona, proizveli u bombardera Beograda, i to samo zato što se u prestonici Srbije pojavio u društvu čelnika opozicije. Njima se, kao, silno gade ljudi koji su „nas bombardovali“.

A onda su pobedničku dobrodošlicu priredili jednom od stvarnih bombardera Srbije, ministru odbrane Francuske tokom NATO kampanje protiv Jugoslavije 1999. godine po imenu Alen Rišar, čoveku sa kratkog spiska onih koji su svakodnevno morali da donose odluke o listi meta koje će naredne noći gađati „tomahavcima“ i drugim ubistvenim projektilima. Čoveku koji se zapravo samo pridružio veoma dugom spisku onih koji su bezbrižno pohodili Beograd i srdačno se pozdravljali sa svim domaćim demokratskim političarima, iako su 1999, direktno ili indirektno, učestvovali u bombardovanju zemlje.

Znali su da niko uoči izbora ništa o ovome neće smeti ili umeti da kaže, barem ne na mestu gde bi to neko mogao da čuje ili pročita. A bolelo ih je uvo i za bombe i za NATO i za demokratiju. Sa Đulijanijem i Rišarom su napravili isti kopernikanski obrt kao i sa „mračnim devedesetim“, koje su revidirali tako da su u njih smeštali samo one političare i stranke koji su im ugrožavali vlast. Rehabilitovali su sve i svakoga ko je pristajao uz njih, uključujući tu i Miloševićeve portparole i Arkanove saborce, a demonizovali sve koji su na vlast hteli umesto njih. Dok se narod gušio u bedi, korupciji i strahu, njima je valjao samo onaj sa kim su ostajali na vlasti.

Bombe, demokratija, sloboda, diploma, sve su to bile samo prazne reči koje su se u prljavoj izbornoj kampanji mogle zgodno lansirati kao ubitačno oruđe.

Jer ako imaš medije u kojima niko ne sme da te pita za aferu „Indeks“ i za povezanost vlasti sa sumnjivim univerzitetima i akademskim standardima i korumpiranim profesorima, onda mirno u prvi izborni plan guraš diplomu Tomislava Nikolića, kao i svoju tobožnju zgranutost nad idejom da neko negde u Srbiji do univerzitetske diplome dolazi na bilo koji drugi način osim vrednim radom tokom četvorogodišnjeg redovnog školovanja.

Bombe, demokratija, sloboda, diploma, sve su to bile samo prazne reči koje su se u prljavoj izbornoj kampanji mogle zgodno lansirati kao ubitačno oruđe.

Ako si „dobar“ sa patrijarhom, onda i njega potegneš da na naslovnim stranicama novina poručuje pastvi da svakako izađe na glasanje. I to nakon što su „tvoji“ istraživači već objasnili građanima da je za tvoju eventualnu pobedu neophodna visoka izlaznost. Patrijarh se ne obraća „besmrtnim dušama“ čitalaca beogradskog „Pressa“, sa čije naslovne strane na dan izbora poziva glasače na birališta, ali ipak „preti“ da će, ako ne glasaju, „izgubiti pravo da kritikuju“. I to na četiri godine! Bog će verovatno oprostiti čitaocima koji su u nedelju ujutro ostali pomalo zbunjeni brine li patrijarh za srpsku demokratiju ili za Tadićev izborni rezultat.

Ako su nezavisni intelektualci na tvom, ili barem na platnom spisku tvojih zapadnih prijatelja i saveznika, onda glasno tvrdiš da ti ne pada na pamet da ikada više uđeš u kohabitaciju sa bilo kim, iako ti Ustav nalaže kohabitaciju ako je takav izborni rezultat. I niko ne sme da te pita kako nameravaš da sprečiš kohabitaciju, kao što te niko ne pita zašto stalno govoriš da ćeš o nečemu ti odlučiti i da nešto nećeš ti dozvoliti, i da ti nešto nikada nećeš dati, iako iz kratkog spiska tvojih ustavnih ovlašćenja i laik vidi da nisi u poziciji da uslovljavaš državne organe nad kojima nemaš ustavnu moć. I da su tvoji ultimatumi zapravo po duhu već protivustavni.

Za Srbiju danas važi ono što je važilo za istočnu Evropu posle pada Berlinskog zida: pad autokratskih lidera još ne znači da su demontirani njihovi režimi. Toga smo se setili i posle rušenja Miloševića, pa smo zaboravili. Podsećaju nas ovih dana ponovo eksperti poput Marka Blagojevića iz Cesida. On s pravom upozorava da ne možemo a priori i bez ikakve skepse verovati Tomislavu Nikoliću da će u slučaju kohabitacije ostati u okviru svojih uskih ustavnih ovlašćenja. Nije ovih dana ni jedini koji to čini. Bila bi to muzika za svako demokratsko uvo da se čovek ne seti da je malo ko (sa izuzetkom Vesne Pešić u novije vreme, posle raskida sa Čedomirom Jovanovićem) javno i na vreme upozoravao da predsednik Tadić rukovodi čitavom državom, odnosno da Srbija nije uređena država sa tri nezavisne grane vlasti.

Sve je toliko smešno i jadno da je jedan profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, suočen sa Nikolićevom najavom ostavke na mesto predsednika Srpske napredne stranke posle izbora za predsednika Srbije, pre dva dana uživo pred TV kamerama pokušao da opravda Tadićevu nespremnost da to isto učini primerima Baraka Obame i Fransoa Olanda. Obama, naravno, nikad nije ni bio predsednik Demokratske stranke, a Oland je još pre četiri godine podneo ostavku na dužnost sekretara Socijalističke partije Francuske koja ga je kandidovala za predsednika.

Na sajtu B92 posle izbora je osvanuo sledeći komentar čitaoca: Sad su im se poslušnički mediji i analitičari vratili kao bumerang. Bila je to aluzija na preneraženost vlasti ishodom drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji u kome je Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića. Razumeju li oni koji odlaze korene svojih poraza?

Ili, mnogo važnije, ima li nade da ovi koji dolaze nešto nauče od onih koje je bumerang upravo opalio po zadnjici?

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Srpski-bumerang-142422.html

Written by Mika

24. maja 2012. at 19:24

Objavljeno u Uncategorized

IZ DIPLOMATSKOG UGLA ….Novi Karađorđe

leave a comment »


IZ DIPLOMATSKOG UGLA

Novi Karađorđe

Crnoj Gori i Srbiji crno se piše i u 21. vijeku. Vlast ostaje suštinski ista, jer ništa se ne bi promijenilo ni ako bi pobijedio Toma Nikolić, pošto je i on postao klon zapadnih obavještajnih službi, a preko njih američki epigon. Naime, između njega, Borisa Tadića i Mila Đukanovića nema razlike u njihovom evroatlantskom idolopoklonstvu, a zajednički imenitelj im je „volja za moć”, što bi rekao Niče, nevoljni filozofski oslonac autokratskih režima, pa i naših današnjih, sve do fašističkog.
Sličnu ekipu imali smo kada su Nikola Pašić i Aleksandar Karađorđević poslali u penziju vojvodu Živojina Mišića, koji se suprotstavljao ujedinjenju južnih Slovena smatrajući da niko ne može da tjera srpske vojnike da ginu za oslobođenje Slovenaca i Hrvata: „Mi na jednu, Hrvati na drugu stranu!” Ali, naši „ujedinitelji” su zaboravili ucjene iz Prvog svjetskog rata kada su Englezi tražili od Srba, da bi im dali kredit za ljekove i oružje, da se odreknu svoje teritorije u istočnoj Makedoniji u korist Bugara. Nešto slično današnjim ucjenama Srbije preko Kosmeta i MMF-a. Da nije bilo blistavih pobjeda srpske vojske na Kolubari i Ceru, Englezi bi i javno bili protiv Srba, a potom su to radili samo tajno. Karađorđevići su, slušajući Engleze, odveli u albansku golgotu srpske vojnike, umjesto da udare na Bugare prije njihove mobilizacije. Niko nije pitao narod hoće li tuda kuda ih vode Pašić i Ujedinitelj, baš kao što ni danas Boris i Gospodar ne pitaju narod hoće li pod skute svog zlotvora NATO pakta.
Evropska unija radi na stvaranju Velike Albanije, kao što su i današnju Albaniju stvorile Austrougarska, Italija i Njemačka samo da bi spriječile Srbiju i Crnu Goru da dobiju izlaz na more. Englezi i dalje imaju kolonijalne interese, a Amerikanci globalne da vladaju privredama i finansijama drugih zemalja. Zato postavljaju marionetske vlade kao što su srpska i crnogorska (ovih dana američka ambasadorka direktno učestvuje u kampanji Borisa Tadića). Te vlade su nenarodne jer rade za interese svjetskog diktatora da razbije sve što je nacionalno i državotvorno, da se stvore regije u kojima će nestati nacionalni identitet. Uvedena je i Bolonja da bi mladi ljudi, neobrazovani i nedovoljno informisani, nekritički prihvatali sve sa Zapada.
Ustav iz 1974. godine nije stvorila Komunistička partija Jugoslavije, već su njegove osnovne smjernice napisane u Londonu. Zato Zapad oružjem brani njegove tekovine od Srba, najvećih gubitnika, zbog tog pogubnog ustava koji je višestruki strani obavještajac i austrougarski kaplar Broz uspješno sproveo i time 1974. ispunio zadatke sa Drezdenskog kongresa komunista 1928. godine da se razbije Jugoslavija i uništi Srbija.

Evropa regija će biti bezlična tvorevina kojom Zapad lako upravlja, a mi ostajemo bez imena, korijena, identiteta, bez Svetog Save i Svetog Nikole. Postepenim otcjepljivanjem regionalizovanih teritorija Srbija će biti vraćena u granice prije balkanskih ratova. Crna Gora će biti vraćena u Brda s kojih će moći lijepo da gleda Jadran i američke marince u Baru.
To je budućnost u koju nas vode Boris i Gospodar. O siromaštvu u kome će naša djeca biti sluge u sopstvenoj zemlji da se i ne govori. To su već oposlili. Zato će se u budućnosti, koju mi današnji nećemo doživjeti, izroditi neki novi Karađorđe, pa Jovo nanovo da se proliva srpska krv.
Ko ne vjeruje, neka čita istoričara Dragoljuba Živojinovića, koji je nedavno došao do dokumenata iz zapadnih arhiva, koji potvrđuju da naši evroatlantski „savjeznici”, Milovi i Borisovi prijatelji, naročito Engleska, u kontinuitetu vode antisrpsku politiku.

(Autor je nekadašnji generalni konzul SRJ u Bariju)

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-05-17&clanak=331639&naslov=Novi%20Kara%F0or%F0e

Written by Mika

17. maja 2012. at 19:11

Objavljeno u Uncategorized

Ко ће заштитити Македонце у Македонији?

leave a comment »


Ко ће заштитити Македонце у Македонији?

Jeлена Гускова 15.05.2012, 18:09

Балкан, нажалост, остаје кризно жариште на карти Европе. Овог пута конфликт може да плане у Македонији, где се полако али сигурно усијавају односи између Албанаца и Македонаца. Руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН Јелена Гускова сматра да за словенско становништво на Балкану долазе тешка времена, пошто су Албнаци већ отворено ступили на пут обједињавања својих територија оружаним путем.

Албанци на Балкану упорно иду ка свом циљу. Не плаши их ни дуготрајаност процеса, ни његови трошкови, ни људске ни материјалне жртве на том путу. Циљ је био формулисан још крајем 19. века – то је обједињавање свих терторија са већинским албанским становништвом. Историја је на свој начин цртала карте и границе држава, али Албанци су веровали да ће пре или касније постићи своје и ујединити део тертиторије Србије, Македоније, Црне Горе са Албанијом. Они су стално радили на томе: планирали су заједничке акције, стварали оружане формације, терорисали становништво, досађивали валстима. И на то је отишло 100 година.

Почетком 21. века достизање циља постало је опипљиво захваљујући активној подршци албанског покрета од стране Запада. Као изговор за бомбардовање Југославије које је предузела НАТО авијација прокламован је тобоже лош однос власти према албанском становништву Косова. Последице ове варварске акције за читаво ставновништво Југославије су катастрофалне, али Албанци са Косова су примили бомбардовање, посебно потписивање капитуалције од стране Београда, као знак за активизацију својих дејстава.

У периоду од 12. јуна 1999. године до 13. јануара 2000. године на Косову је било извршено 3688 терористичких аката, у којима је убијено 793 људи. На зиму 2001. заоштрила се ситуација у три региона на југу Србије, где већину становништва чине Албанци – у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи. Албански екстремисти су подигли оружани устанак, претећи територијалном интегритету Србије. На пролеће 2001. године оружја су се латили Албанци у Македонији. Њима се супротставила македонска полиција и војска. Главни интерес Македоније била је обнова мира и безбедности, као и успостављање закона на читавој територији. Руководство земље се надало у потпуну подршку своје делатности на реализацији планова за мир од стране међународне заједнице. Ипак под притиском НАТО-а Македонија је морала да се одлучи на реформу политичког система и измену Устава како би се угодило албанским захтевима. У марту 2004. године на Косову се десио погром српског становништва, који треба оценити као нову етапу чишћења покрајине од неалбанског становништва за припрему за проглашење независности. Али најважније је што су ови догађаји показали да постоји веза између плановима Албанаца у разним земљама на Балкану, да су њихова дејства координирана, а циљеви непромењени.

2007. године сазнало се да су албански терористи у Македонији, формиравши добро наоружане борбене одреде, почели да делују. 24. октобра они су напали на полицијску патролу у околини села Малине недалеко од Куманова. У новембру 2007. године македонска полиција је спровела операцију против албанских терориста на челу са Лиримом Јакупијем, познатим под надимском Нациста, на Шар-Планини у околини Тетова. Шест наоружаних Албанаца (2 са Косова, 2 из Македоније, 1 из Албаније, 1 непознат) били су убијени, 12 их је ухапшено. Одговонрност за сукоб преузела је на себе организација под називом Политичко-војни савет ослободилачке војске Косова са седиштем у Тетову. Тада је у свом саопштењу она изјавила да бивши борци „осободилачке војске албанских територија“ морају да стварају одреде редовне војске, како би се „заложили за незаштићени албански наорд и одбранили сваки педаљ албанске територије“. Дејства полиције су била оцењена као „напад македонско-словенске власти на албански народ“. Управо ово сапштење је садржало позив да се оживи координација три ослободилачке војске: Косова, Источног Косова (Прешево, Бујановац, Медвеђа на југу Србије) и Македоније.

После проглашења независности Косова 2008. године постало је јасно да ће се сада подићи Албанци и у другим балканским земљама. Прво време сви су били тихи, показујући своју „демократичност“ и „мирољубивост“ у очекивању признања УН. Ипак признање Косова се отегло и почела је да се заоштрава ситуација на југу Србије, у Македонији. У фебруару 2012. године чуле су се претње заменика председника Скупштине Косова Џавита Халитија о томе да ће Албанци тражити део територије Македоније, уколико Македонија и Србија склопе споразум о границама. Халити је подсетио да је Скопље било главни град турског косовског вилајета, а национално јединство је вековна тежња Албанаца који живе у Албанији, на Косову, у Македонији, Србији, Црној Гори и Грчкој. У Албаницији на свакој пумпи може да се купи карта Велике Албаније. У Македонији иста таква карта виси на уласку у град Тетово, незваничну престоницу Албанаца у Македонији. Исти тај Халити је затражио да македонске снаге безбедности у року од две недеље напусте „окупирану албанску територију“.

Пре неколико годиан сама сам била сведок да се престоница Македоније Скопље фактички поделила на македонски и муслимански део реком Вардар, да напетост између Македонаца и Албанаца расте. Незадовољство Албанаца излило се на улице у марту ове године. Њима се није допало што нови музеј у Скопљу личи на православну цркву. Затим су македонски младићи у селу Вевчани ставили маске које су увредиле муслимане. Убрзо је запаљена православна црква у Струги. Затим је македонски полицајац који није био на дужности пуцао у два Албанца. То је сакупило хиљаде албанских демонстраната.

10. марта ове године у Скопљу три малолетна Македонца нападнута су од стране четири лица албанске националности. Тинејџери су били претучени, после чега је један од њих био хоспитализован. Затим су се протести проширили: у низу градова од напада Албанаца пострадало је око 40 особа. Постепено су нападачи постали све суровији, нису штедели ни старце, ни жене. Фудбалски савез Македоније чак је донео одлуку да обустави игре за шампионат земље, аргументовавши то опасношћу од међунационалних сукоба.

У априлу у околини Скопља десило се сурово убиство четворо ученика и једног старијег мушкарца који су ловили рибу на језеру. Полициај је ухапсила две десетине осумњичених, међу којима су се нашли искусни албански терористи који су ратовали у Авганистану и Пакистану. То је био узрок прво албанских демонстрација у Скопљу 11. маја, а затим и македонских 12. маја. Напетост у престоници и другим градовима такође расте.

Треба обратити пажњу на чињеницу да се међунационални сукоби у Македонији одвијају уочи састанка НАТО-а у Чикагу, где је било планирано да се Македонија званично позове у Алијансу. Македонске власти се веома надају у заштиту од стране НАТО-а, али 2001. година им је већ показала да НАТО игра на албанској стани, и на све начине ће доприносити испуњењу албанских циљева, и тада, већ потчивањавајући се наредби, Скопље ће се одлучити на врло велике уступке албанских захтевима, све до поделе територије. У сваком случају, Албанци су уверени да ступање Македоније у ЕУ и НАТО уз подршку САД може да им помогне да реше проблеме.

За словенско становништво Балкана наступају тешка времена, пошто су Албанци већ отворено кренули путем обједињавања својих територија помоћу оружја. Бивши командант ОВК Џезаир Шачири изјавио је да ће се ОВК ускоро активизирати и започети партизански рат у Македонији, Прешевској долини и свуге где постоји претња по живот албанског становништва. Управо зато у медије је процурела иформација о концентрацији албанских терориста на граници Косова са Македонијом и Србијом.

Као што видимо, многе балканске државе су се суочиле са албанским фактором, који може да разори ове државе изнутра. Ипак политичке елите ових земаља су разједињене и покушаваће да реше настале проблеме самостално, што обавезно води ка поразу.

http://serbian.ruvr.ru/2012_05_15/Ko-ce-zastititi-Makednoce/

Written by Mika

16. maja 2012. at 13:11

Objavljeno u Uncategorized

Крађа избора у Србији – Протест испред РИК-а – Двери

leave a comment »

Written by Mika

10. maja 2012. at 19:10

Objavljeno u Uncategorized

Boško Obradović – KRAĐA IZBORA 2012 – 10.05.2012 – EKSKLUZIVNO!

leave a comment »

Written by Mika

10. maja 2012. at 19:09

Objavljeno u Uncategorized

ČEDOMIR ANTIĆ: POSLEDICE OPŠTIH IZBORA 2012. GODINE

leave a comment »


ČEDOMIR ANTIĆ: POSLEDICE OPŠTIH IZBORA 2012. GODINE

ponedeljak, 07 maj 2012 12:03

Da li je, kada više liči na Nazarbajeva nego na De Gola, od Tadića moguće očekivati nešto drugo nego da se u rasturenoj Srbiji ponovo kandiduje za nekoliko godina?

Na prvi pogled čini se da se nedemokratsko ponašanje isplati. Dakle, posle niza državnih, ekonomskih i socijalnih neuspeha, izneverenih obećanja, raznovrsnih mahinacija i – što je bar po mom sudu još važnije i gore – zloupotrebe vlasti u izbornoj kampanji i doslednog nemoralnog izneveravanja demokratskih načela, vladajuća koalicija je trijumfovala na ovim izborima. Iako je DS danas znatno slabiji, iako se URS klati na ivici cenzusa sakriven iza penzionisanog generala (…bez vojske, dokotora bez pacijenata, stranačkog kandidata bez stranke), koalicija DS, SPS i URS bi danas, ukoliko bi stvorile koaliciju, imale većinu, komotniju nego 2008. godine.

Najveći uspeh na ovim izborima postigao je SPS. Ova partija, koja je svoju sudbinu nekada vezala za Kosovo i Metohiju, aminovala je proteklih godina njegovo konačno i formalno odvajanje od Srbije. Za vreme njihove, „socijalno odgovorne“ vlade, plate i penzije su pale, u realnom pogledu za 25-30 odsto, kriminal u zemlji svakako nije zauzdan zato što su SAD odlučile da se obračunaju sa delom te hidre („Balkanski ratnik“) niti zato što je Ivica Dačić bolji ministar od svog jednog ili dvojice prethodnika… Ipak, Dačić se u kampanji predstavio kao nastavljač nekoliko ranijih režimskih tradicija (Broza, Miloševića…), a nešto manje stidljivo pokazivao je i „lepo lice“ demokrtaskih vlasti u Srbiji – ako je to moguće, a pokazalo se da jeste, obzirom na krizu, Srbiju i izgled Dačićevog lica. SPS je tako uspela da gotovo udvostruči broj svojih birača.

MORALNA POBEDA Opozicija je ponovo odnela moralnu pobedu. Ovaj put ta moralna pobeda Nikolića i Koštunice ni matematički ne može da bude pretočena u vladu. Posebno je zanimljiva sudbina SRS. Pod pritiskom svih, pa i svog zatvorenog vođe, SRS se sama marginalizovala i sada je dospela do svog istorijskog minimuma – po prvi put za dvadeset godina pala je ispod cenzusa. Sudbina SRS pokazuje duboke nedostatke biračkog tela Srbije: u vreme kada su Srbiju gurali u ambis, rušili slobode i demokratske ustanove, a posebno kada su u svemu tome imali podršku vlade, onda su dobijali po milion glasova. Danas, kada je Vojislav Šešelj moralni pobednik jedne borbe u kojoj je na svaki način trebalo da bude poražen, kada ga, posle decenije pritvora, na izborima predstavlja supruga, SRS privuče tako malo glasova. Pitam se, da li je deo njihovih glasova otišao Dačiću? Koliko lambrozovih tipova koji po kafanama, ulicama i autobusima slave haškog zatočenika, u senci biračkog mesta glasaju za čistu retoriku pod uslovom da je vladajuća?

Iznenađenje izbora predstavlja i loš učinak LDP i URS/G17. Nasuprot većini, verujem da je njihov veliki uspeh što su politički preživeli, jedan od njih će ući u vladu, drugi će biti rezerva ili će statirati. Mogao bi to biti put ka toliko potrebnom dvopartizmu, ali samo pod uslovom da marketinški magovi koji su u kampanji koristili sve – od proročica do vojske – procene da je tako dobro. Dinkićev neuspeh je u stvari suočavanje sa istinom, obzirom na delovanje i domente trebalo je da se zakuca na oko jedan odsto, ovako je uz pomoć državne vlasti i svoje besomučne ambicije uspeo da se izvuče. Ako ništa drugo, trebalo je da propadne zbog one besmislene pesme-mutanta nastale u zavadi pesama Budi se Istok i Zapad i Volimo te Otadžbino naša.

Jovanović je ovim rezultatom verovatno platio starteški promašaj. Njegova partija nije spremna da igra na kartu sporazuma i umerenosti, posebno posle sramotnog napada na slobodu i prava srpskog naroda i Republike Srpske. U normalnoj državi teško da bi mogao uopšte da održi politički miting, i to ne zbog zabrana ili pretnji već zbog manjka interesovanja.

NEVEROVATNA POHLEPA DS A sada nešto o državnoj ceni ovih izbora. Stranke Muslimana iz oblasti Novog Pazara jedva su, jedna u koaliciji, prešle cenzus. Muamer Zukorlić je u i ovakvoj zemlji ipak ostao ispod dva odsto. Uprkos tome, u svim opštinama novopazarskog kraja, onima u kojima su većina Muslimani i onima u kojima su Srbi u većini, vode stranke Ugljanina i Ljajića. Kakva je to sila koja je posle formiranja Bošnjačkog nacionalnog saveta, uz pomoć predstavnika stranke Rasima Ljajića, njegovu stranku održao u sastavu koalicije okupljene oko Demokratske stranke? Postoji samo jedan odgovor: bezobalno vlastoljublje Borisa Tadića i neverovatna pohlepa oligarhije koja vodi Demokratsku stranku.

Kako to da je u Novom Sadu, prema prvim vestima, LSDV Nenada Čanka, skoro podjednako brojna kao DS? Upravo zahvaljujući bezidejnosti i vlastoljublju Demokratske stranke. DS, radi vlasti nad Srbijom, šlepuje LSDV još od vremena Zorana Đinđića. Zašto bi neki Novosađanin poručio „apa-kolu“ (pokrajinski DS sa svojim neuverljivim programom), kada je tu i originalna „koka-kola“ (brozijansko autonomaški LSDV)?

U narednim godinama čekaju nas novi talas krize, velike ekonomske i političke teškoće. Posle Kosova i Metohije u takvom sledu događaja na redu će biti stvaranje unitarne BiH i dalje osamostaljivanje AP Vojvodine, oblasti Novog Pazara i Istočne Srbije. Da li je moguće dočekati takve izazove uz ovakvu vladu? Da li je u uslovima u kojima više liči na Nursultana Nazarbajeva nego na De Gola, od Tadića moguće očekivati nešto drugo nego da se uz pomoć nekog praznog evropskog (toalet) ugovora, u rasturenoj Srbiji ponovo kandiduje za nekoliko godina?

Za novi takav izbor neće biti kriva sadašnja vlast, nego nezrelost naroda, za narodne mane odgovorne su elite koje i dalje gledaju da svoju moć i bogatstvo zasnuju na narodnim manama, umesto da sebe založe radi njihovog ispravljanja.

Napredni klub

Written by Mika

7. maja 2012. at 13:17

Objavljeno u Uncategorized