Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for jul 2013

Алекса Ђилас, Осуђени смо да будемо „националист и”

leave a comment »


Разговор недеље: Алекса Ђилас, социолог

Осуђени смо да будемо „националисти”

Национална држава је доминантан облик политичке организације у свету. Тако ће и остати. Морамо да бринемо о интересима свог народа и државе и да се трудимо да они буду што јачи. То никако не значи националну нетолерантност или ратоборну политику

Фото Д. Ћирков

Књига др Алексе Ђиласа, социолога и публицисте, Рушевине и зидови (издавач Албатрос Плус), која се недавно појавила, има поднаслов: Есеји, портрети, полемике, интервјуи. Главна тема је наш однос према Европи и Западу и њихов однос према нама. О томе су Ђиласови критички прикази западних књига о нашој историји или полемике с америчким професорима или са британским амбасадором у Београду. Такође, и студија о визији Европе председника Де Гола, великог француског државника – у његову Европу би Србија одмах била примљена и лако би се у њу уклопила. Ђилас наглашава разлику између Де Гола и данашњих европских лидера, кратковидих прагматиста који стално праве уступке Сједињеним Америчким Државама. Чак је и есеј о Леониду Шејки посредно о Србима и Западу, будући да истиче како је његово сликарство истовремено веома европско, дубоко наше и сасвим оригинално.

Шта поручујете својом књигом?

Трудим се да оцртам контуре за једну политику која је истовремено и наша и европска, и либерална и патриотска. И да улијем нашим људима самопоуздање, посебно младим и образованим. Ипак, моја стална нада и темељни оптимизам нису без упитаности, сумње.

Моја основна оријентација је либерална и прозападна, посебно, проевропска, али сам желео да покажем како то подразумева и критичко мишљење о сâмом Западу. Слажем се да не смемо бити надмене бунџије и нетрпељиве свађалице, али много већу опасност видим у послушничком односу према великим силама. Често ми се чини да смо напамет научили лекцију коју нам Запад већ дуго даје, како треба да водимо рачуна и у нашој спољној и у нашој унутрашњој политици само о томе да добијемо што мање западних штапова и што више западних шаргарепа.

Аутентично либерално мишљење и либерална политика неспојиви су са понављањем онога што су рекли велики и јаки и са снисходљивошћу и политичким подаништвом. А онај интелектуалац који у свом размишљању и писању стане на пола пута, односно критикује једино свој народ и своју земљу, само је тобожњи либерал.

Имамо ли ми – једна мала земља на брдовитом Балкану – снаге за такву политику?

Од назива Балкан, научно је много тачнији Југоисточна Европа, а да и не говоримо о томе како израз Балкан изазива негативне асоцијације. Ниједан други део Европе нема назив са лошим призвуком, а не би га ни прихватио.

Да додам како се о Србији данас говори као о делу Западног Балкана, док је раније увек сматрана за део Централног. А због пресудних историјских догађаја и за његово средиште.

У реду, замењујем Балкан са Југоисточна Европа.

И поред моје примедбе, останимо код Балкана јер се тај израз укоренио. Дакле, та мала балканска Србија, по мом дубоком уверењу, има много више снаге него што нам то говоре наши лидери. Чак ми се чини да политичари толико упорно настоје на нашој слабости, сиромаштву, неспособности да сâми кренемо напред, како би тиме за све тешкоће скинули одговорност са себе и скренули пажњу са својих мана – недостатка воље, упорности, борбености, знања, визије. Ма ми смо океј – народ је тај који је у проблему!

Али, чињеница је да новца нема и да је незапосленост велика, посебно међу младим људима.

Слажем се, наравно, да нам привреда, дакле оно најважније, није јака. Али, можда би могла да буде. Наводно нам је спас у кретању ка Европској унији и уласку у њу. Да, то би нам помогло, а и иначе је паметан пут којим треба ићи. Али, неће бити привредног препорода и реиндустријализације ако сâми не узмемо ствар у своје руке.

Све чешће се говори о превремним изборима, мада мало њих верује да би донели право побољшање. Шта онда радити?

Учимо од Европе, али не само од ове садашње, која је делимично упала у замку дерегулације и глобализације. То је капитализам који понавља грешке из година пре Другог светског рата, из времена великих криза – понавља, додуше, на један стилизован, умивен, постмодеран начин, али ипак понавља.

Већина савета које смо добили од Америке и Европе после Милошевића за радикалном и неконтролисаном приватизацијом били су штетни. Али, спроводили су је наши политичари и бизнисмени, па су, самим тим, највише криви за неуспехе.

Дакле, за почетак, престанимо да грешке проглашавамо за решења. Престанимо да учимо од глобализоване и американизоване Европе, од Европе која је, надајмо се не задуго, очигледно на странпутици. Три „славне” или „златне” деценије послератног европског привредног полета, посебно у земљама Европске економске заједнице (претходнице ЕУ), биле су засноване на другачијим принципима организације привреде од оних који су довели до садашње кризе и стагнације.

Постојало је „индикативно планирање”, а слободно тржиште се комбиновало са корпоративним удружењима послодаваца и радника. Централне банке биле су независне од директних политичких утицаја (рецимо, влада им није могла наредити да штампају више новца него што је економски оправдано), али су министарства финансија строго регулисала рад приватних банака и кретање финансијског капитала.

Значи, било је управљања привредом, чак социјализма?

Да, али не као у једнопартијским источноевропским режимима са мало тржишта и нимало политичких слобода. У Европи каква је саздана у послератним годинама, раднички синдикати били су јаки, социјално старање било је један од главних задатака државе, снажан привредни раст и пуна запосленост сматрани су за неодвојиве. Укратко, постајао је такозвани „социјалдемократски консензус” – конзервативне партије биле су социјално прогресивне, а социјалистичке партије прихватале су парламентаризам и одбацивале револуционарне идеје.

У Европи се данас јавља социјално питање које је сматрано као решено једном за сва времена. Поново је ту велика незапосленост, маргинализација читавих друштвених група, огромне социјалне разлике… Решење је и за Европу и за нас у обнови социјалдемократије, у новом „консензусу”.

Чувамо рушевине, морамо ли? Који су темељи најбитнији и које најтеже питање и даље виси над Србијом?

Да, објавио сам 2005. књигу под насловом Најтеже питање, а њена основна порука била је да национално питање доминира и нашом и светском политиком. Тако је и данас. У медијима, најважније вести из света или са подручја бивше Југославије и даље су о садашњим, прошлим а и о долазећим сукобима између народа или етничких и верских група.

Врло је лако саветовати другоме да се одрекне дела државне територије у име боље будућности, али нема примера у свету да је то неко лако и учинио.

Када сам служио војни рок 1978-79, као граничар у Марибору, дошао сам до закључка да је једино подела Косова трајно решење за албанско питање у Србији. Не, није било сукоба између мене и мојих албанских другова војника. Али, било ми је јасно да се мора повући граница између нас и тог сиромашног народа, врло различитог језика и културе, а са огромним прираштајем и не малом традицијом милитантне политике.

Касније сам разрађивао ту идеју, јавно говорио и писао да треба албанским лидерима понудити две трећине Косова а за нас сачувати једну трећину, са главним манастирима и највећим делом становништва, док за црквене и културне споменике у албанском делу ваља тражити аутономију као што је она коју имају стране амбасаде.

Али, никада нисте разрадили детаљан план?

Помишљао сам да то учиним. Наравно, тражио бих помоћ стручњака. Али, одустао сам јер је моја идеја о подели наилазила на жесток отпор. Да су то подржали водећи српски интелектуалци, било би друкчије.

И да сутра Србија призна Косово, ништа се у свести Срба не би изменило. Жеља да се оно поврати никада неће ишчезнути. Чак ће она јачати због очигледне неправде која је Србији и Србима нанесена – бомбардовани, протерани, споменици рушени… И све вољом и самовољом Запада, Америке, који су у односу према нама, испунили све претње а нису одржали ниједно обећање.

Запад је требало да тежи разумном, компромисном решењу – и даље мислим да је то могла да буде једино подела – које би израсло из дугих преговора између српских и албанских демократских лидера (ово, наравно, искључује Тачија и политичаре сличних биографија). Само се по себи разуме да би било неопходно дипломатско арбитрирање западних и других светских сила (Русије и Кине, наравно, али зашто не и Индије или Бразила). Такво решење би већина Срба прихватила. Сигурно без одушевљења и задовољства, али схватајући да је оно једино могуће. И онда бисмо се домогли трајног мира, а и помирења, између српског и албанског народа.

Темељи? Национална држава је без икаквог ривала доминантан облик политичке организације у свету. Тако ће и остати. У том смислу, сви смо осуђени да будемо „националисти”, да бринемо о интересима свог народа и државе и да се трудимо да они буду што јачи. То никако не значи националну нетолерантност или ратоборну политику, а претпоставља развој демократије и модерне привреде.

У својој књизи, енергично се противите уласку Србије у НАТО. Чак се залажете за укидање овог војног савеза.

Дозволите ми да се прво горко нашалим. Па неки Срби су већ били у мини-чланству у НАТО-у – у француској Легији странаца! И наведите ми један пример да је ико наш кога је Француска (данас више укључена у НАТО него у време Хладног рата) примила у Легију, истренирала и тобоже научила да поштује ратно право – учинио ишта, било као легионар било касније, чиме бисмо могли да се поносимо.

У време Хладног рата, НАТО је имао један јасан циљ – одбранити Западну Европу од продора совјетских и источноевропских оклопних и моторизованих армија. И био је заснован на једноставном и логичном принципу: напад на једнога сматраће се нападом на све. Историчари Хладног рата тек ће нам рећи да ли се Совјетски Савез доиста спремао да нападне Западну Европу. Но, чак и ако се покаже да није, НАТО је био користан војни савез, јер је много доприносио осећању сигурности Западноевропљана и самим тим политичкој стабилности у Западној Европи. Истовремено, није изазивао страх или нервозу код Совјета, будући да у Западној Европи није било војних формација које би могле да врше веће офанзивне операције.

Америка често није била задовољна својим савезницима у Северноатлантском пакту. Жалила се како Европљанима пружа заштиту а они је премало слушају и често воде спољну политику која није у складу с америчком, усуђују се и да критикују Америку.

Данас је светски значај НАТО-а много мањи, јер просто више нема оне титанске конфронтације између Америке и Русије, али је ипак користан Америци ради њеног присуства у Европи, за којим у ствари нема никакве потребе, а и за ширење америчког војног присуства на европски исток и у Азију. Најзад, доприноси стварању илузије да америчка империјалистичка спољна политика има легитимитет. Један од важних циљева НАТО-а је и окруживање Русије базама, што ову много не плаши, али ипак јача у њој антидемократску носталгију за совјетским временом и повећава њене војне издатке.

Ви, дакле, захтевате војно неутралну Србију. Али, истовремено се залажете да Србија има јаку војску. Због овога Вас је недавно критиковао познати новинар Димитрије Боаров. И иначе Вас не воли Друга Србија, мада сте либерал, за Европу…

Напао ме и због још много другога. Сматрам да је његов чланак веома важан јер у себи садржи све главне странпутице којима је ишла, а и даље иде, такозвана Друга Србија. Боаров, рецимо, говори да смо ратовали против САД, а чак и најзагриженије америчке присталице бомбардовања Србије не спомињу да је постојала било каква наша војна претња Америци. (Вође НАТО-а су уосталом инсистирале на томе да то и није рат.)

Историјски нихилизам Боарова типично је другосрбијански. За њега је кроз више од двеста године српске историје држава играла искључиво негативну улогу – уништавање парламента, слободне штампе и судства, итд. Он у војсци види једног од криваца за осиромашење друштва, а њену бит као отелотворену у Црној руци. А зашто не, на пример, у великим победама српске војске на почетку Првог светског рата и у томе да су претежно српске партизанске јединице ослободиле Београд?

Затим, моје залагање за друкчији приступ нашој привреди од западног диктата, Боаров проглашава захтевом за повратак на централизовано планирање, командну привреду и репресију. Као и за мање-више све другосрбијанце, за њега је непринципијеност великих сила неизмењива а њихово коришћење силе природно, па је према томе бесмислено и за нас штетно чак их и критиковати.

Да ли Ви тражите јаку војску јер очекујете рат?

Ми сигурно никога напасти нећемо, а рекао бих и да нисмо у непосредној опасности. Али, верујем да ће у свету бити све више ратова, можда и већих размера. Запад није успео да развије међународне установе и дипломатске механизме који би умањивали могућност војних сукоба. У ствари, често је сâм Запад ратоборан, обнавља се западни империјализам.

Наша јака војска може само да буде фактор стабилности у региону. Мало је вероватно да се земље с којима се граничимо спремају да нас нападну, али ако имате слабо брањену територију, то неминовно призива агресивну политику суседних држава. У Средњој Европи јача екстремна десница која захтева ревизију граница. Историја може одједном да крене брзим кораком и ко зна какви савези који би нас угрозили могу зачас да се склопе.

Да додам, чак ни крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, у време највећег националистичког екстремизма на територији бивше Југославије, ниједна иоле значајна српска политичка група није ни спомињала да бисмо требали да тражимо територије суседних држава, рецимо Мађарске или Бугарске.

Један од Ваших најзначајнијих текстова посвећен је дисидентима у комунистичкој Источној Европи и ономе што савремени Запад може да научи од њих. Изгледа да Америка и Западна Европа нису добри ученици?

Запад никада није рекао једном Солжењицину и Сахарову, или чешким и пољским дисидентима, а ни моме оцу Миловану Ђиласу – немојте да се борите за демократију, то је бесмислено, наспрам вас је огромна моћ партије и њене политичке полиције. Напротив, хваљени су као идеалисти и хуманисти, истицано је како страдају а истовремено траже само мирне промене. Председник Реган је увео дан Сахарова!

Међутим, Запад, посебно Америка, у време свог глобалног тријумфа, говори да дипломатија мора бити подржана силом. Оно што су хвалили код бораца за демократију у комунистичким земљама, не пада им на памет да сâми чине. И зато не само што глобални тријумф Запада неће дуго трајати, већ ће иза њега остати једна мрачна порука читавом будућем човечанству.

Милош Миликић, аутор обимне студије о Миловану Ђиласу у Другом светском рату, недавно је на страницама нашег листа тражио од председника Републике Србије Томислава Николића да рехабилитује Вашег оца, нашег у свету најпознатијег дисидента, који је од стране Титовог режима четири пута осуђиван. И Добрица Ћосић је у "Политици" подржао је ту идеју као „разумну и праведну”. Да ли бисте се Ви придружили овим захтевима?

Дубоко сам захвалан и господину Миликићу и господину Ћосићу, али и Матији Бећковићу који је недавно изјавио да је историја већ рехабилитовала Милована Ђиласа.

Размишљам. А шта би мој отац да је жив тражио од председника Николића? Верујем да би то било да понуди азил Едварду Сноудену, бившем сараднику америчке Националне службе за безбедност који је открио америчка прислушкивања комуникација широм света. Уосталом, Милован Ђилас је својевремено потписао петицију да Америка ослободи Данијела Елсберга који је 1971. предао Њујорк Тајмсу тајна документа која су показивала како америчка влада лаже амерички народ о Вијетнамском рату.

Но, ако би председник Николић, желећи да избегне оштру америчку реакцију, одлучио да то не учини, мој отац би га замолио да бар у неком од својих јавних наступа похвално спомене Едварда Сноудена. Шта је природније него да стари дисидент из друге половине двадесетог века подржи младог дисидента из прве половине двадесет и првог века.

Душица Милановић

објављено: 21.07.2013.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/264316.sr.html

Written by Mika

28. jula 2013. at 13:18

Objavljeno u Uncategorized

Нове, невероватне оптужбе из Хага

leave a comment »


Нове, невероватне оптужбе из Хага

Судија Мерон се позвао на анонимног сведока који тврди да су босански Срби донели одлуку да трећину Муслимана побију, трећу прекрсте, а трећина ће сама отићи

Радован Караџић 11. јула у судници трибунала (Фото Бета)

Хашку одлуку да се ратном лидеру босанских Срба Радовану Караџићу не суди само за геноцид у Сребреници, већ и у још седам босанскохерцеговачких општина, председник овог суда Теодор Мерон објаснио је позивањем на изузетно тешку оптужбу анонимног извора која је нашој јавности до сада била непозната. Мерон се, наиме, позвао на „доказни материјал презентиран током суђења“ који тобож показује да је „на састанцима са Караџићем“ наводно „донета одлука да се једна трећина Муслимана убије, једна трећина прекрсти у православље, а трећина ће сама отићи“.

Ова својеврсна инверзија познатог усташког плана о елиминацији Срба с подручја Независне државе Хрватске (усташки идеолог Миле Будак јавно је прогласио да треба „трећину покрстити, трећину протерати и трећину побити“) шокирала је јавност у Србији. Иако је сребренички масакр у Хагу окарактерисан као геноцид, никада нисмо чули за наводну намеру босанских Срба да се „трећина Муслимана убије, а трећина прекрсти у православље“. Горан Петронијевић, београдски адвокат из тима Караџићевих бранилаца, за „Политику“ каже да је одбрана запрепашћена Мероновим образложењем: „Претресли смо све могуће доказе и документе из претреса пред судским већем и одговорно тврдимо да не постоји нити један доказ и нити један документ који би потврдио да је икада постојао у Републици Српској сличан план или одлука.“

Петронијевић каже да је тим бранилаца једино утврдио да постоји један заштићени сведок који је рекао „да зна некога ко зна некога ко је наводно био на састанку на ком је договарана таква политика, тобоже у присуству Радована Караџића. Тај тајни сведок није изнео ниједан доказ за ту рекла-казала тврдњу“.

„Хашки суд допушта сведочење из друге руке, али ово је и за критерије тог суда недопустиво, да се председник при доношењу судских одлука позива на такав трач. Да је такав састанак одржан, о томе би морао да постоји неки траг, неки папир, неки доказ, неки сведок. Ништа од тога не постоји, ни у једној оптужници против Радована Караџића, ни у једном другом спису”, рекао је Петронијевић.

„Политика” је претрагом поднесака тужилаштва успела да уђе у траг наводном извору ове запаљиве тврдње. Заштићени сведок идентификован под ознаком КДЗ-051 тврдио је да је за овај план чуо од Свете Веселиновића из Рогатице, који је током рата био један од првака локалног огранка Српске демократске странке.

Одлуком жалбеног већа поништена је првостепена пресуду којом је Караџић 28. јуна прошле године био ослобођен оптужбе за геноцид над Муслиманима и Хрватима у општинама Братунац, Фоча, Кључ, Приједор, Сански Мост, Власеница и Зворник. На снази је остало преосталих десет тачака оптужнице које терете Караџића за геноцид у Сребреници; прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ; терорисање цивила у Сарајеву кампањом артиљеријских и снајперских напада и за узимање талаца припадника мировних снага УН 1992–1995. године.

Укидање оптужнице за геноцид у седам поменутих општина у јуну прошле године догодило се зато што је утврђено да тужилаштво није извело довољно доказа да су у овим општинама масовна убиства Муслимана и Хрвата почињена с „геноцидном намером”, односно да није постојала намера да се Муслимани и Хрвати „униште у потпуности или делимично као етничке групе”.

На последњем претресном већу, у четвртак, одлуку да је првостепено веће погрешило прочитао је управо судија Мерон, који је средином јуна ове године озбиљно уздрман писмом данског судије трибунала Фредерика Хархофа у коме овај тврди да „Хашки суд не дели правду, већ спроводи политичке одлуке и да је Мерон утицао на ослобађајуће пресуде (Готовини, Маркачу, Перишићу, Станишићу и Симатовићу)”.

Судија Мерон је, саопштавајући пресуду, назначио да, у овој фази поступка „у којој се доказни материјал тумачи по најповољнијем критеријуму за тужиоце“, постоји довољно доказа да су злочини у седам општина почињени с намером да се Муслимани и Хрвати униште као етничке групе, у потпуности или делимично.

Као поткрепљујућу чињеницу апелационо веће је такође у доказни материјал уврстило и Караџићеву раније коришћену изјаву уочи рата у БиХ о томе да ће Муслимани „нестати” ако дође до сукоба.

Осим политичких импликација, најновији обрт у трибуналу улази и у културолошке, па и историјске ревизије коришћењем већ познатих образаца који се овог пута приписују Србима. Посебно изненађује тврдња да је Српска православна црква насилно покрштавала.

Портпарол СПЦ епископ бачки Иринеј јуче је за „Политику” рекао: „Какав светац, такав и тропар! Какав суд, таква и одлука!”

Очигледно је да су у босанско-херцеговачком рату постојали ратни злочини свих сукобљених страна, а да се само Србима приписује „геноцидна намера”.

Протојереј ставрофор др Велибор Џомић, стручњак за државно-црквено право, наводи за „Политику” да црква не само да никада у историји није насилно покрштавала, већ да таквих одредба нема ни у црквеној доктрини.

Према његовим речима, таквих теза није било чак ни у политичким програмима српских странака.

– Тезе о трећини за покрштавање, трећини за протеривање и трећини за убијање само су саопштавали и баштинили припадници усташког покрета Анте Павелића. Због тога, довођење босанских Срба у везу са том усташком идеологијом није прво подметање Србима од стране Хашког трибунала, а нажалост, неће бити ни последње – напомиње протојереј Џомић.

Амерички професор права Роберт Хејдн, који је као експерт сведочио на првом хашком суђењу босанском Србину Душку Тадићу, указује на проблем веродостојности анонимних, заштићених сведока, чији је кредибилитет тешко испитати. Хејдн подсећа на чувени случај лажног сведока Л са Тадићевог процеса, после чега су правила суда промењена, и упозорава да је у случају сведока на ког се позива Мерон спорно то што га је тужилаштво користило и у случају Момчила Крајишника, а никада се није потрудило да његову веродостојност провери позивањем Свете Веселиновића, који им је све ове године био надохват руке. Овај професор са Универзитета у Питсбургу упозорава да се овде веома озбиљно поставља и питање тужилачке примене етичких правила и правних принципа.

Биљана Митриновић

објављено: 13.07.2013.

http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Nove-neverovatne-optuzbe-iz-Haga.sr.html

Written by Mika

13. jula 2013. at 11:00

Objavljeno u Uncategorized

Unija obogaćena  “Hrvatima“ , Boškovićem i Nikolom Teslom

leave a comment »


Unija obogaćena  “Hrvatima“ , Boškovićem i Nikolom Teslom

Objavljeno u: Komentar nedelje

05.07.2013 u 9:07

Bez velikog trijumfalizma Hrvatska je svečano pristupila Evropskoj uniji i na toj svečanosti obavestila Evropu da u njenu naučnu baštinu unosi nekoliko svojih nacionalnih velikana koji, poznato je odranije, sa Hrvatskom nikada nikakve veze nisu imali

Videlo se to i na slučajevima Bugarske i Rumunije, ali nismo obraćali pažnju, nije nas dodirivalo Bog zna kako, ali ulazak Hrvatske u red punopravnih članova Evropske unije prineo je još jedan dokaz da u međunarodnom poretku prošlost ne znači apsolutno ništa. Kod velikih sila, moćnih imperija, možda. Kod malih naroda, i to u odnosu na one velike, vladajuće, možeš mačku o rep da okačiš. Postoji, traje i uvažava se samo jedno – interes. Da, i Nemačka unutar tih interesa, kao zemlja koja svoje saveznike ne ostavlja na cedilu; kakvi god da su, u kakvim god prilikama da ih je stekla. To posebno važi za Hrvatsku.

SVE JOJ JE OPROŠTENO Država koju su, ovo ne bi smelo da se zaboravi, stvorili Franjo Tuđman, Hans Ditrih Genšer i Helmut Kol, primljena je pre neki dan u „porodicu naroda“. Sve joj je oprošteno; nasilno razbijanje Jugoslavije, diskriminirajući, gotovo rasni zakoni i odredbe, ratni zločini, proterivanje više od 400 hiljada Srba, otimanje njihove imovine, sve; Hrvatska je u Evropsku uniju primljena kao da se radi o staroj, evropskoj državi, slavne prošlosti koja je, eto, imala nekih nesuglasica sa susedima i na kraju, ispunivši sve što se od nje tražilo, vraćena u krilo majke Evrope.
Hrvatska je godinama prolazila kroz proces za kojim Srbija toliko čezne, proces pristupnih pregovora i samo zahvaljujući Nemačkoj ovaj ulazak (izuzimajući spomenute Bugarsku i Rumuniju) odobren je uprkos neoborivoj činjenici da nisu ispunjene obaveze iz nekoliko poglavlja koja se bave pravima manjina, opštim ljudskim pravima, poštovanjem neotuđivog prava na svojinu. Ali, bože moj, sva ta prava kršena su i još se krše na štetu Srba što se u međunarodnoj zajednici ne računa; postupci prema Srbima i postupci prema drugim narodima nemaju isti tretman. Činiti štetu Srbima, zločine nad Srbima, ne smatra se u međunarodnom pravu ni greškom, a kamoli povredom tog prava. Eno vam Haškog tribunala kao krunskog dokaza.
Punu godinu, do pre neki dan, Hrvatska je, počev od predsednika Josipovića, pa sve do onog haespeovog ustaškog telala Danijela Srba, pozivala predsednika Srbije Tomislava Nikolića, da se dozove pameti, javno odrekne prošlosti, titule četničkog vojvode, mnogih izjava, inače nikada neće moći da sedne za isti sto sa hrvatskim zvaničnicima. A onda je neko važan – nije teško pogoditi ko – došapnuo Josipoviću i Milanoviću kako bi bilo lepo da na svečanost povodom ulaska Hrvatske u Evropsku uniju pozovu najviše srpske zvaničnike, na čelu sa Nikolićem. Naravno, učinićemo to, rekli su Ivo i Zoran, i tako su Nikolić i Dačić sleteli na zagrebački aerodrom „Pleso“.
Primljeni su, razume se, na najvišem nivou, slikali se sa nasmejanim domaćinima, imali tretman ravan evropskim zvaničnicima.

HRVATSKI ZNANSTVENIK? Otkud to i zašto? Nije teško pretpostaviti, posebno čitaocima „Pečata“, pa da ne trošimo ni prostor, ni vreme. Za srpsko hrvatske odnose mnogima je važnije to što je, nekoliko minuta pred ponoć, od nedelje na ponedeljak, u kratkom obraćanju okupljenima nekoliko hrvatskih umetnika i naučnika, jedan od njih, nabrajajući šta je Hrvatska dala Evropi, spomenuo Ruđera Boškovića i Nikolu Teslu. Isto to rekao je i Zoran Milanović. Istina, Bošković i Tesla nisu bili predstavljeni kao Hrvati ali…kontekst je bio takav da su neupućeni mogli da zaključe upravo to. Pisano je na ovom mestu nekoliko puta, ali ponavljati se mora, Srbi lako zaboravljaju, pa u razgovoru sa neistomišljenicima često pognu glavu i ćute, ne znajući da kontriraju, iznesu argumente koji će ućutati drugu stranu. Dakle, Ruđer Bošković nikada nije imao veze sa nečim što se zove Hrvatska. Rođen je u Dubrovniku, 1711. godine, u braku Srbina i Italijanke, nije zabeleženo da je ikada putovao, a kamoli živeo po predelima austrijskog carstva gde se nalazila regija pod imenom Hrvatska. Teško je reći, ali nije daleko od istine, da Ruđer Bošković verovatno nikada nije ni čuo za nešto što se zove Hrvatska. Da li je bio Srbin? Po ocu Nikoli, iz Orahova Dola, kod Trebinja, svakako jeste, ali Ruđerov mozak je toliko bio posut božanskim blagodetima da je njemu bila mala i kugla zemaljska, kamoli nacionalno određivanje. Njegovo telo bilo je na zemlji, a um putovao vasionom. Živeo je u Italiji, majčinoj domovini, ali ga ni to pripadanje nije interesovalo.
Bošković je, tvrde upućeni, prvi postavio teoriju relativiteta koju je mnogo godina kasnije Anštajn samo razradio i predstavio svetu kao svoju. Njegovo poznavanje astronomije, matematike, fizike… u velikoj meri je odredilo tokove nauke u Evropi. Sve to Hrvatska danas pripisuje sebi, predstavljajući Boškovića kao „hrvatskog znanstvenika“.
VELIKA „HRVATSKA“ IMENA Isto je to kao kada bi Srbija danas aktuelnog Konstantina Velikog svetu predstavila kao srpskog imperatora, prosvetitelja, vojskovođu, ličnost koja je čovečanstvu podarila hrišćanstvo.
Nikola Tesla jeste čuo za Hrvatsku, ali nikada nije živeo u Hrvatskoj. Za njegovog života Hrvatska nije bila država već prostor u sastavu austrijskog carstva, kasnije regija u Austro-Ugarskoj monarhiji. Koliko ga kao „svog“ poštuje hrvatska država videlo se početkom devedesetih kada su oružane snage Hrvatske upale u selo Smiljan, u Lici, mesto rođenja velikog Tesle, i zapalile njegovu kuću. Tada je bio Srbin, danas je za Hrvatsku Hrvat. Danas Hrvatska Evropi mora da ponudi nešto svoje i otuda ponovno svrstavanje Boškovića i Tesle u krug „hrvatskih znanstvenika“. U toj svečanoj noći, na Trgu bana Jelačića, hrvatski zvaničnici predstavili su gostima iz Evrope još nekoliko interesantnih „Hrvata“. Pošto su prisvojena dva velika imena svetske nauke (Bošković i Tesla) krenulo se na nobelovce, pa je Zoran Milanović, predsednik Vlade Hrvatske, i Ivu Andrića gurnuo među Hrvate, iako se ovaj jasno deklarisao kao Srbin. To je što se tiče srpsko-hrvatskih rabota.
U nabrajanju velikih hrvatskih imena, dostojnih spominjanja u svečanom trenutku, Milanović je naveo i nobelovce, Lavoslava Ružičku i Vladimira Preloga. Ružička je rođen 1887. godine u Vukovaru (tada Austro-Ugarska), nije bio Hrvat već Čeh, i samo istom logikom kojom je prisvojen Bošković može se smatrati hrvatskim naučnikom. Nobelovu nagradu dobio je za naučna dostignuća u oblasti hemije. Školovao se u Nemačkoj i Švajcarskoj i ništa nije imao sa Hrvatskom.
Vladimir Prelog je rođen u Sarajevu, početkom dvadesetog veka, ima delimično i hrvatskih korena, jedan deo života proveo je u Hrvatskoj (koja tada, naravno, nije bila država), ali se nikada nije izjašnjavao kao Hrvat. U materijalu pripremljenom povodom dobijanja „Nobelove nagrade za hemiju“, na mestu određenom za nacionalnu pripadnost, Prelog je napisao „građanin sveta“.
ZABORAVLJENI MILANKOVIĆ Ima u ovoj priči i jedna zanimljivost koja do sada nije bila predmet rasprave. Ni Zoran Milanović u noći velikog evropskog slavlja u Zagrebu, ni hrvatski zvaničnici, naučnici, intelektualci, zadrti hrvatski nacionalisti pre njega nikada nisu Milutina Milankovića svrstali među hrvatske naučnike, daleko bilo među Hrvate. A Milanković je rođen u današnjoj Hrvatskoj; 1879. godine u selu Dalj, nedaleko od Osijeka, pa ako Čeha Ružičku posmrtno mogu da svrstaju u Hrvate, samo zato što je danas Vukovar u sastavu Hrvatske, kako to da se niko u Hrvatskoj, ovoj novoj, samostalnoj, nije odlučio da Milankovića privede grupi „hrvatskih znanstvenika“. Interesantno.
Nikolić i Dačić su prespavali u Zagrebu, ostali na „radnom doručku“ i put pod noge. Nije zabeležena nijedna javna primedba na dolazak „dokazanog četnika Nikolića“ u glavni grad Hrvatske. Naprotiv, Nikolić je imao desetak zahteva iz hrvatskih redakcija za intervjue, a oni novinari koji su uspeli da dođu do njega i razgovaraju bili su suzdržani i neočekivano blagonakloni. Jedina primedba na poziv i ugošćavanje srpskog dvojca u Zagrebu došla je od gorepomenutog Danijela Srba, vođe Hrvatske stranke prava. On smatra da je Hrvatska napravila ozbiljan propust uputivši poziv „četnicima“ da prisustvuju svečanosti na Trgu bana Jelačića.
U Hrvatskoj nema ni tragova euforije među narodnim masama zbog ulaska u Uniju. Svi gledaju šta to može da znači u praktičnim stvarima, pa je ustanovljeno da će neki uvozni proizvodi zaista pojeftiniti, ali i da će mnoge hrvatske firme propasti upravo zbog prodora na hrvatsko tržište robe iz inostranstva, bez carina i ostalih dažbina. Jedna od pogodnosti u vezi je sa telefoniranjem u romingu.
Hoće li se ulaskom Hrvatske u Evropsku unije promeniti nešto u položaju ono malo Srba preostalih u Hrvatskoj? Neće. O njima ionako niko odavno ne vodi brigu. Svedeni su na bezličnu masu osuđenu na nestajanje. Evropska unija je tome dala veliki doprinos i zašto bi sada poništavala rezultate ranijeg činjenja.

http://bigportal.ba/unija-obogacena-%E2%80%8Ahrvatima%E2%80%8A-boskovicem-i-nikolom-teslom/

Written by Mika

5. jula 2013. at 10:39

Objavljeno u Uncategorized