Miroslav Antić


Archive for novembar 2011

Division of Kosovo: “pros” and “cons”

leave a comment »

Division of Kosovo: “pros” and “cons”

© RIA Novosti. Ilya Pitalev

13:36 22/11/2011

Tags: Kosovo

This story by Pyotr Iskenderov, PhD, Senior Research Associate Institute for Slavic Studies of the Russian Academy of Science, Strategic Culture Foundation expert, was published in International Affairs magazine.

The statement about a possible division of Kosovo made by the chairman of the Kosovo Assembly Jakup Krasniqi ahead of the resumption of talks between Belgrade and Pristina may give a new direction to the burning discussion on Kosovo issue.

If earlier Kosovo’s Albanian leaders vigorously opposed the very possibility of the division of the region’s north populated with Serbs, now they are ready to consider this variant but on the condition that Kosovo will get territorial compensations. Here is how Mr. Krasniqi phrased it himself: “If Kosovo’s borders are changed, Albanians will have to think about other Albanians who live beyond these borders because no one the Balkans have been so deprived of his interests as we have”. Earlier, the Albanian leaders of three southern Serbian communities with mixed Serbian-Albanian population (Bujanovac, Presevo, Medvedja) made it clear that they would support the division of the northern district from Kosovo on the condition that Kosovo receives the Presevo valley.

As you know, the impossibility of the division of Kosovo as well as its accession to other states was set in the decisions by the International Contact Group in the end of 2005. Back then, not only the Albanian leaders but also Serbia’s authorities opposed the division. In its turn the West was promoting the idea of the uniqueness of Kosovo’s case insisting on the inviolability of the Balkan territories.

However, the recent months saw significant changes in the sentiments of Belgrade and the EU. A group of Serbian officials headed by First Deputy Interior Minister Ivica Dacic said the division of Kosovo into Albanian and Serbian parts was a desperate but the only possible measure to protect Serbian people in that region. Many officials in Brussels were caught off balance by the aggravation of the situation in the north of Kosovo and the local police’s attempts to get control over the administrative border with Serbia. Supreme Commissar of the European Union for Foreign Affairs and Security Policy Catherine Ashton strictly demanded from Kosovo President Atifete Jahjaga to give up making unilateral steps.

Mrs. Ashton’s special envoy Robert Cooper made the situation even more complicated announced that the current technical talks between Belgrade and Pristina would be completed by the end of the year and they would be followed by the “political dialogue”. However the dialogue will start not earlier than the elections (slated on April 2012) are held in Serbia. It is not a secret that the West sees the oppositional Serbian Radical Party, which is now gathering a momentum, as the only obstacle on the way to Serbia’s total “westernization”. That is why in the near future the US and the EU will try to avoid the subject of Kosovo’s status in order not to discredit the ruling coalition even more in the eyes of the Serbian public opinion.

Meanwhile other European officials have also joined the discussion. According to the European Commission’s deputy Doris Pack, dirty games are continuing in the north of Kosovo. Pack rules out the division of Kosovo because in this case the division of Balkans will have no end.

Austrian diplomat Albert Rochan approached the problem of Kosovo north differently. When being deputy special envoy of the UN Secretary General on the settlement of Kosovo crisis he (together with Martti Ahtisaari) took part in the development of the plan on granting Kosovo “supervised independence”. Rochan does not see any sense in looking for a new solution on the northern Kosovo issue and suggests that the EU should remove the barriers set by five EU member states (Spain, Greece, Cyprus, Romania and Slovakia), which obstinately refuse to recognize Kosovo’s independence.

Germany is continuing to stick to its “tough line” policy taking the most anti-Serbian and pro-Albanian position among all the EU member-states. German Foreign Minister Guido Westerwelle stressed that his country would not change the terms Serbia should meet to enter the EU. He made it clear that it particularly concerns the demand to Serbia’s authorities to stop supporting Serbs in Kosovo.

The definite answer is expected to be given on December 9, when Brussels hosts this year’s last session of the European Council on Serbia’s entry to the EU. The passions are definitely rising in the EU as the forum approaches. On November 14, an emergency meeting of EU Enlargement Commissioner Stefan Fule with Foreign Ministers of the EU member states was held in Brussels. At that meeting the fate of Serbia’s request was discussed and, according to available data, Sweden’s Foreign Minister Carl Bildt and some of his colleagues from Central and Eastern Europe “decisively supported” granting Serbia the status of the EU member. The only exception was Westerwelle who decisively reiterated his country’s tough position.

In the current situation, when neither the EU nor Pristina or Belgrade know what to do with Kosovo Serbs the idea of Kosovo’s division may get a second wind. The question, which arises in that case, is how far the revision of Balkan borders may go and what position Serbia’s government will take? It is clear that the implementation of the plans of Jakup Krasniqi, who is concerned with the discrimination of Albanians on Balkans, gives Belgrade the right to raise the question about the fates of Bosnian Serbs.

However doing so would mean starting the conflict with the EU and NATO which is definitely not part of the plan of Serbia’s president Boris Tadic and his supporters, when Kosovo Serbs are openly accusing official Belgrade of making them victims of Serbia’s integration into the EU. The resolution, which has been recently adopted by the Skupstina (parliament) of Serbian communities of Kosovo and Metohija, rejects the initiatives submitted to them by Serbian authorities and personally by Tadic. Under the resolution the consent of Kosovo Serbs to the terms of the agreement proposed by Pristina on checkpoints Brnjak and Jarinje (Belgrade insists on) would mean “the official recognition of Kosovo independence, which contradicts the Serbian constitution”. The deputies said the proposals of the Serbian authorities were like “a stab in the back to all Serbs residing in Kosovo and Metohija and their struggle for territorial integrity of the country”.

This uncertainty creates favorable conditions for a far-reaching “reformatting” of Balkans, which does not look like something unrealistic considering the current crisis in the EU.

The fate of Kosovo Serbs, considering the vague (putting it mildly) position of the Serbian authorities, will depend on two factors: their own readiness to continue the resistance and the position of Russia. The recent collective address of Kosovo Serbs to the State Duma (lower house of the Russian parliament) with the request to grant them the Russian citizenship came as bombshell in Europe… France Press in particular reminded that Russia is Belgrade’s historical ally. Now it is Russia’s turn to voice its position on this issue as well as other Balkan issues.

(Views expressed in this article reflect the author’s opinion and do not necessarily reflect those of RIA Novosti news agency. RIA Novosti does not vouch for facts and quotes mentioned in the story)



Written by Mika

27. novembra 2011. at 12:33

Objavljeno u Uncategorized


leave a comment »


Леонид ИВАШОВ | 27.11.2011 | 00:01
Пошто се обрачунао са жртвом која му је била на реду – Либијском Џамахиријом, Запад се усмерио на уништење других држава, које су на његовом списку биле следеће. Међу њима „на реду“ су Сирија и Иран. Са Сиријом не иде ништа баш тако глатко: прво – председник САР Башар Асад је сиријском друштву понудио пакет реформи које су заиста биле потребне, друго – Русија и Кина су у СБ ОУН блокирале доношење резолуције о њој, јер је та резолуција претила понављањем „либијског сценарија“. Зато је антисиријска операција морала да се мења када је већ започета, тако што је сва нада за уништење републике изнутра усмерена на западне специјалне службе, стране најамнике и локалну „пету“ колону. Покушали су да направе револуцију и у Ирану, али су Персијанци, када су осетили страно мешање, успели да организују противотпор, а санкције, мада земљу ометају да живи нормално, ипак нису смртоносне. Тим пре, што искуство Ирака и Либије отрежњује у Ирану чак и оне снаге, које су биле за Запад. Међутим, владике Запада немају времена да чекају да ситуација за револуцију сама сазри.

После вештачког рушења СССР-а свет се померио према једнополарности, али не оној, о којој су у своје време писали англосаксонски геополитичари А.Мехен, Х.Мекиндер, Н.Спајкмен и други. Они су концепцију светске власти замишљали као власт западних поморских држава – САД и Велике Британије, али почетком 21. века господари света су постали они, у чијим су рукама глобалне финансије. То је 147 породица које су повезане породично и које контролишу светски финансијски систем, које остварују емисију долара и које су повезале, као хоботница, водеће елите практично свих држава. Базу те глобалне власти у сенци чине финансијско-политичке структуре Рокфелера, Ротшилда и Ватикана. Још почетком 20. века, пошто су се тајно нашли на једном америчком острву, амерички финансијери су донели такозвани „план Марбурга“, чија је суштина била изражена у следећој формули: власт је роба, и то најскупља, и зато власт могу да поседују само најбогатији, а светска власт треба да припадне међународним финансијерима. Планове им је покварио Совјетски Савез. А када су њега уклонили – пут према светској власти се нашао отворен. Данас главни субјекат светске политике представља глобална финансијска олигархија, која је створила архитектуру финансијских центара, транснационалних и националних банки, штабних структура (ММФ, МБ), сопствене ковнице новца (ФРС – Федерални Систем Резерви САД), мреже института за прогнозирање на научном нивоу и тајне политичке штабове. У интересу власти финансијске олигархије решен је или се решава низ глобалних задатака, међу којима су најважнији:

  1. одређивање новца за смисао људског живота, за рад држава и друштава;
  2. чврсто везивање свих валута и комплетне светске економије за амерички долар;
  3. отварање државних граница ради неометаног кретања долара и роба и услуга који се плаћају њиме;
  4. неговање и постављање на власт „елите“ коју контролише финансијска олигархија, тако што та „елита“ мора да ради по врло чврстим правилима, који су у интересу глобалног финансијског друштва;
  5. постављање потпуне контроле економског и политичког понашања сваког човека, предузећа, државе.

Арсенал средстава глобалне финансијске диктатуре је несагледив – уцене, поткупљивање, уништавање, затвори, убиства, дискредитовање, кризе, револуције, уништење држава, терор и, наравно, рат. Да би се окарактерисала суштина овог страшног система најприкладније је рећи – глобална финансијска дикататура, чија је идеологија – фашизам. А најужа формула рада овог облика власти је: новац може све! Како ово, што сам рекао не би личило на измишљање, позваћу се на оно, што је изговорило неколико председника САД, било убијених, било оних, који су умрли природном смрћу.

„По читавом свету супротстављена нам је монолитна, сурова завера, која тајним средствима шири своју сферу утицаја, пролазећи без насиља, свргавајући власти, уместо да се власт смењује на изборима, и плашећи уместо да омогућују слободу. Тај систем, пошто је мобилисао многе људске и материјалне ресурсе, направио је високоефикасну машину, која се бави војним, дипломатским, иследничким, економским, научним и политичким операцијама“. Тако је говорио Џон Кенеди, обраћајући се америчком народу. А 22. новембра 1963. године он је јавно, уз телевизијске камере, стрељан. Да не би превише причао. Нешто слично је тврдио и Абрахам Линколн. Да би се уклонио од диктатуре банкара, Линколн је донео одлуку да штампање новца врати држави, после чега је Ротшилд, преко својих новина „Тајмс оф Лондон“ изјавио: „Ова влада треба да се уништи“. Што је и учињено. Абрахам Линколн је убијен. А ево шта је рекао Вудро Вилсон, председник САД у периоду 1913 – 1921. године: „Ми више нисмо влада воље народа, нисмо влада коју је изабрала већина, већ влада под влашћу једне гомилице људи“. А они, на које су се ове речи односиле, нису ни помишљали да сакрију природу своје власти. Директор Банке Енглеске у периоду 1928. – 1941. године, сер Џ. Стемп је рекао: „Савремени банкарски систем новац прави ни од чега… Зеленаштво је измишљено безакоњем и рођено пороком. Банкарима припада цео свет… Одузмите им ту велику власт, али ако им оставите могућност да једним потписом праве паре, они ће поново откупити свет“.

* * *

Од 90-их година 20. века почело је тотално чишћење учесника социјалистичког експеримента и свих неусаглашених са светским поретком, који је направљен на свевлашћу групе банкара. Југославија је искидана због покушаја да изабере сопствени пут развоја, контролишући свој финансијски систем и ток долара у земљи, иако је читава Европа већ била утерана у шталске јасле финансијске империје. Ирак је за време Садама Хусеина такође покушавао да сагради арапски социјализам, одбио је доларе при продаји нафте и – уопште – био је превише самосталан! Као и Моамер Гадафи, који је покушавао да оснује Афрички савез, да континент преведе на само њихову валуту – златни динар, чак и да формира колективне оружане снаге Афричког савеза. Својим путем покушава да иде и Сирија, зато се против ње и спроводи комплексна операција на свргавању режима, зато је на њено територију безобзирно убачено преко две хиљаде наоружаних страних најамника, америчко-европске дипломате отворено позивају „опозицију“ да не иде на контакте са вођством Сиријске Арапске Републике, да не дискутују о пројектима реформи и да не капитулирају. Финансијски диктатори су задовољни режимима типа земаља Персијског залива, који своје милијарде чувају у америчким банкама и који су спремни да изврше сваки прекоокеански налог, или земаља у којима постоји стални унутрашњи рат, какве су Сомалија, Авганистан, Ирак.

На Вол-стриту схватају да је данас у региону „Великог Блиског Истока“ као противник глобалне финансијске диктатуре остао Иран. Покушај да се поигра самосталношћу је направила и Турска, али, рекло би се, за председника владе Ердогана и поготово министра иностраних послова Давутоглуа су пронађена ефикасна средства којима се на њих деловало, тако да Анкара данас учествује са великим ентузијазмом у уништењу Сирије и подржава санкције против Ирана. Против Ирана је отпочета операција на уништењу његове самосталности у спољној и унутрашњој политици, на ликвидацији зборног места стабилности на „луку нестабилности“ од Балкана до Пакистана, на кажњавању због одбијања да се потчини „глобалном хегемону“. (Уосталом, Иран такође игнорише амерички долар, а то је већ – готова пресуда). Међутим операција против Ирана је нешто озбиљније него уништење Либије. Метода дозвољеног лова авијације НАТО овде не може да да ефекат какав је потребан. Осим тога, боравећи у превише дугој финансијско-економској кризи, европско становништво нема жеља ни за новим трошковима, ни за новим жртвама. А ситуација у светској финансијској „сенки“ се распирује: пуца и сужава се зона долара као извора њене снаге и алата светске власти; почео је глобални отпор власти олигархије под паролом „Освоји Вол-стрит“. Плус снажна офанзива Кине, коју подржавају економски и војни напори Индије, интеграциони процеси у Јужној Америци, формирање нових структура међународне интеграције (ШОС и БРИКС), активизација АСЕАН, АТЕС и др., па и руска власт се тихо супротставља диктату Рокфелерових и Ротшилдових, тежећи независности од светских финансијских центара. Зато је потребан снажан, комплексан удар који би опасност за долар и његове домаћине скренуо, озбиљно ослабио супарнике (Кину и Европу) и приказао „несавладиву снагу“.

Рекло би се да је одлука о операцији против Ирана донета. Да би се обрадили амерички порески обвезници и истовремено и међународна јавност, изабран је извештај МАГАТЕ у коме је, према подацима незнано чије шпијунаже, Иран убројан у земље које раде на стварању сопственог нуклеарног оружја. За иницијатора удара одређен је Израел, зато што Нобелова награда Бараку Обами задржава америчку администрацију, поготово уочи председничких избора. Зато је решено да се жртвује благостање израелског становништва тако што ће их заплашити могућим губљењем нуклеарног монопола у региону. Па ето – одмах је израелска елита, заједно са својим средствима јавног информисања, а пошто је претходно добила наређење од „старијег брата“ са Вол-стрита, закрештала о нуклеарној претњи од стране Ирана, о хитној потреби да се „нуклеарном исламизму“ нанесе упозоравајући нуклеарни ударац. Што је могуће, и чак врло вероватно. Уосталом, зашто да не? Ко би то могао да се озбиљно супротстави? Нека се полиција само бави митинзима и демонстрацијама. Свет је једнополаризован, њиме владају паре! Савест и морал су му непознати. Непознато му је и међународно право, као и сви остали атрибути биполарног уређења света. Иран може да се нађе потпуно сам, као што су остали сами Ирак, Либија, Југославија… Само ће вођа Северне Кореје послати мању јединицу својих војника што, наравно, ситуацију неће спасити. Иран има прилично добру армију, али неупоредиву у односу на америчку војну силу. Тим пре, уколико операција почне серијом израелских атомских удара. Отпор методом класичне одбране довешће до пораза Персијанаца: противник има неупоредиву техничку предност. Другачије би било да дође до асиметричног комплексног одговора, који би агресору нанео штету коју он не би могао да прихвати. Говорећи једноставније, који би изазвао брда лешева и уништење у земљи непријатеља, мада необавезно и на његовој територији; који би довео у опасност и само постојање Државе Израел. Да ли Иранци могу тако да одговоре? Не знам. Има још много питања. Да ли Пекинг схвата да удар по Ирану представља удар на будућност Кине, удар на динамику њеног развоја? Рат, тим пре, атомски, прекинуће доток блискоисточне нафте у Кинеску Народну Републику, са свим последицама које одатле проистичу. Европа ће моћи да дозирано добија нафту, али по цени 300 – 400 долара за барел, што ће такође изазвати колапс Европске уније и рушење зоне евра. Тако да се, осим војног пораза Ирана, уствари планира да се економски пораз нанесе и главним геополитичким супарницима оних, који претендују на владање светом – Кини, Европи, Индији. Уосталом, и исламски свет, пошто буде лишен сталног дотока долара од нафте, успориће свој развој и, како маштају наручиоци рата, смањиће своју револуционарну активност.

Па ако се сетимо, у не тако давној прошлости није се остварио ни један план фашизма. То, да је данашња светска финансијска елита преузела фашизам као идеологију и метод власти код стручњака не изазива никакву сумњу. Очигледно је одбијање међународних норми, покушаји да се прекроји карта света према сопственим шаблонима, игнорисање закона природе и социјалног развоја, улог на бахатост, силу и нацизам. Плус тежња да се избаве милијарди „непотпуних“ људи. А то и јесте фашизам. Али – ипак да мало погледамо у историју и да прогнозирамо будућност.

Системска криза помахниталог капитализма почетка 20. века је довела, прво, до револуционарне ситуације у Русији и у Европи, друго, испровоцирала је два светска рата, чији је резултат био уништење свих фашистичких режима; треће – кардинално се променио светски поредак: свет је постао биполаран, избалансиранији, многи народи и државе су добили могућност да изаберу пут за свој развој, пропао је колонијални систем. У свему томе се види објективна закономерност развоја човечанства. А то значи да су и садашњи покушаји да се човечанство натера силом на модел финансијског фашизма осуђени на пораз. Међутим, за победе здравих снага потребни су и време и жртве. Претпостављам да ће Иран својим отпором неофашизму положити први камен у темељ будуће победе. Његов пример ће следити многи народи. Исток и антиглобалистичке снаге на Западу ће довести до поимања потребе за организованим одупирањем позицијама финансијског фашизма. У тим ће се снагама појавити цивилизација–вођа, која ће човечанству понудити нови модел уређења света, смисао среће сваког човека, нови скуп прописа за цивилизован живот, хармонично узајамно деловање са природом и космосом. Тај вођа ће бити Русија. Она има историјско искуство у решавању општељудских проблема, има снажан духовно-интелектуални потенцијал, има свети светски задатак. А Америка, која је новом фашизму послужила као тело, настрадаће у будућем обрачуну више од других, зато што је у себи накупила превише негативне енергије, а зло је увек привлачило невољу.


Written by Mika

27. novembra 2011. at 12:06

Objavljeno u Uncategorized

Belgrade: Kosovo Serbs have right to apply for Russian citizenship

leave a comment »


Belgrade: Kosovo Serbs have right to apply for Russian citizenship

­The Serbian authorities will not prevent ethnic Serbs living in northern Kosovo from applying for Russian citizenship, Belgrade’s ambassador to Moscow, Jelica Kurjak, has stressed. “This is for each citizen to decide, and the state cannot do anything here,” he told Interfax. He described the move by over 20,000 Serbs living in Kosovo to apply for Russian citizenship as “a cry of despair.” Their appeal to the Russian Embassy in Serbia is in fact “an attempt to seek friends’ protection,” Kurjak said, commenting on recent attempts by Pristina to take control of Serb customs checkpoints in the northern part of Kosovo in what ethnic Serbs see as a bid to isolate them from Serbia proper.

Written by Mika

26. novembra 2011. at 11:34

Objavljeno u Uncategorized

Due West: Should Russia rethink its Kosovo policy?

leave a comment »

Due West: Should Russia rethink its Kosovo policy?

15:39 23/11/2011

Weekly column by Konstantin von Eggert

Tags: Serbia, Kosovo

Barricades adorned with Russian tricolors. Portraits of Putin, Medvedev and Lukashenko, slogans like "We want Russian troops here!" – that is the reality in Mitrovica, the Serb enclave in northern Kosovo bordering Serbia proper. Or the province of Kosovo and Metokhia, as the Serbs call this area. I spent the last weekend in Kosovo and for the first time was able to take a peek at what is going on there.

Serbs in Mitrovica are trying to prevent Kosovo customs officers and bailiffs from entering the enclave. The Serbs regularly clash with UN police. The de facto Albanian government in Pristina operates in Mitrovica only with the help of international forces. The population there hopes that sooner or later they will break away from Kosovo and join Serbia.

A few days ago the Russian media exploded with reports that no less than 20,000 Kosovo Serbs sent a letter to the Russian Embassy in Belgrade asking to be given Russian citizenship. They claim this is the only way they can protect themselves from intimidation by the Pristina government. But, according to Western diplomats in the region, the majority of signatures was collected among Serb refugees in Serbia, and sometimes even among people who themselves have never lived there, but have family roots in Kosovo. This was confirmed by Russian diplomats in Belgrade. They said that at least part of the signatures was collected in Serbia itself. So the main rule, which I learned while covering conflicts in the Balkans in the 1990s – “Never fully trust anyone or anything” – is still useful.

The strange story of the Serb letter to Moscow is one more piece of evidence of that. It seems that this is yet another ploy by the opponents of Serbia’s pro-European president, Boris Tadic. He and his party are to face parliamentary elections in 2012. First, the letter implicitly accuses Serbian authorities of failing to protect their compatriots in Kosovo. Second, it deals a blow to Belgrade’s position in negotiations in Brussels with the government in Pristina. The negotiations are mediated by the EU and form part of a normalization effort that Tadic has initiated with Kosovo.

Third, the Serbs living in the west and south of Kosovo are not particularly happy with their brothers’ in the north exercise in letter writing. In theory, Mitrovica Serbs may be able to secede. Then their brothers in the south and west of Kosovo would find themselves left behind.

Finally, the Russian government is not very happy either. Despite its opposition to Kosovo independence and its insistence on being the protector of Serbs, Moscow does not want an open conflict with NATO and the European Union. This is exactly what would have happened if the Russian authorities decided to grant the Serbs’ request for passports. But, judging by the conversations I had in Pristina on the sidelines of the inaugural Germia Hill Conference organized by the European Council on Foreign Relations, the Kosovo government is not entirely unhappy with the developments. It is an opportunity for it to tell its Western partners: "You see, we really try to make peace with the Serbs, but they are rowdy, unreasonable and stage provocations."

There is one interesting detail: according to Western diplomats in Pristina, nearly all Kosovo Serbs acquired Kosovo passports – in addition to their Serbian ones – despite the fact that Belgrade doesn’t recognize Kosovo as a sovereign state and still officially considers it a Serbian province. People are pragmatic, and who could blame them for this. This is not to say that Serbs do not have a problem living in a majority-Albanian state. But it seems that with time old animosities become muted, and the pain dulls. It also seems that Kosovo authorities are quite serious about eventually joining the EU. For this they have to have a spotless record on minority treatment. Hence a proliferation of bilingual street signs and trilingual headed papers in all government institutions.

Moreover, the Serbs in Serbia proper also increasingly “think European” and are slowly getting accustomed to the idea that they will not have Kosovo back. Russia has recently opened its Emergencies Ministry airbase near the town of Nis. Ostensibly to help in potential disaster relief and guard against possible damage to the South Stream gas pipeline. Many people at the Pristina conference asked questions as to whether this could be a disguise for a Russian Air Force site. It could be, or it might not be.

But Russian presence is sorely missing in Kosovo. Russia withdrew its paratroopers in 2003, citing “economic reasons.” Since the 2008 Kosovo independence proclamation, Moscow does not want to have anything to do with Pristina, despite the fact that Belgrade does. Today the protection of Orthodox churches and monasteries in Kosovo is in the hands of the so-called liaison mission of Greece, a country which, just as Russia, does not officially recognize Kosovo. If Russia had such an office, the Serbs would have felt much more secure, and Russia would have had more information and more meaningful policy in the region.

Things may be changing. A senior Kosovo diplomat told me: "Recently, Russian diplomats at international conferences have started to approach me and generally feel freer to talk with us." I said that Moscow’s official position has not changed. But at the same time I thought to myself: "If the Serbian government talks to Pristina, why should Russians be ‘holier than the Pope’ on the issue?”

Kosovo independence is a fait accompli. Sooner or later it will be recognized by Serbia. Would Russia change its mind after this? I do not know. What I know is that Kosovo Serbs (if we Russians really care about them) would feel much more at ease if Russia were present there in some meaningful way.

The views expressed in this article are the author’s and may not necessarily represent those of RIA Novosti.


Written by Mika

25. novembra 2011. at 18:45

Objavljeno u Uncategorized

Serbia May Put EU Accession on Ice

leave a comment »

Serbia May Put EU Accession on Ice

  • Commentary

· By Goran Mijuk

The European Union’s carrot-and-stick tactics may be losing their appeal to Serbia, which may put its aspirations of joining the EU on ice or even drop them altogether as the country is unwilling to part with Kosovo, its former southern province that unilaterally declared independence in 2008.

AFP/Getty Images

A photo taken on Sept. 28 shows NATO-led peacekeepers standing near a Serbian flag as they guard a barricade at the Jarinje border crossing between Serbia and northern Kosovo.

The EU, which is expected to decide on Dec. 9 whether to proceed with accession talks with Serbia, said in October that before the integration process can be accelerated, strained relations with Kosovo need to be improved.

Conflict between the two neighbors gained momentum this summer when Kosovo police forces took over several border posts to enforce an import ban. Kosovo’s Serbs, who dominate the region, reacted by putting up road blocks, which sparked clashes with the police and later with North Atlantic Treaty Organization-led troops.

Tension in the region remains high and several barricades and roadblocks still stand even as officials from Serbia and Kosovo have resumed talks in Brussels, after suspending them during the summer violence. Top policy makers still hope the talks can be brought to a successful end and pave the way for Serbia’s EU integration.

Even if the EU accepts Serbia as a candidate for membership, the Kosovo issue will weigh on this Balkan nation’s EU path for years to come.

So far, the EU has stopped short of coercing Serbia to acknowledge Kosovo’s independence. But the bloc is likely to urge Belgrade sooner or later to take such a step because it doesn’t want a simmering political conflict on top of its financial troubles. Serbia hopes to solve the Kosovo problem without having to accept its independence, but the EU may be less convinced that’s feasible.

Since giving up Kosovo is unpalatable to a majority of Serbs, who consider Kosovo their cultural cradle, parts of Serbia’s political establishment is considering dropping the EU bid. Nationalist rhetoric is once again heating up in the run-up to next year’s elections, scheduled for May.

Serbia’s influential interior minister Ivica Dacic said earlier this week that “if the price to gain membership in the EU is for Serbia to give up Kosovo, it should never be accepted because there are national and state interests and Serbia can survive without the EU.”

Mr. Dacic doubled-up on Wednesday, telling Serbian news group B92 that Serbia mustn’t pledge it won’t ever got to war over Kosovo, arguing for a “balance of fear” and adding that Serbia “lost Kosovo and got it back several times in history.”

While such belligerent talk may be part of election tactics, Mr. Dacic’s view could win traction should Serbia fail to get candidate status for EU membership. If such populist views gain a majority among Serbia’s voters, this would spell the end of the pro-European government under Boris Tadic at next year’s election, creating more insecurity in the region.


Written by Mika

24. novembra 2011. at 17:57

Objavljeno u Uncategorized


leave a comment »


sreda, 23 novembar 2011 11:58

Srbija se nalazi u dubokoj krizi i pred krupnim odlukama. Zato su nam potrebni ozbiljni razgovori sa SNS

Vojislav Koštunica, lider DSS-a, najavio je će se ta stranka zauzeti za pokretanje rasprave o tome da li je u interesu Srbije da postane članica EU, a u intervjuu za „Pravdu“ kaže da „narod vidi da se Srbija zaglavila i tumara na opasnoj stranputici“.

Najavili ste da će se DSS zauzeti za pokretanje rasprave o tome da li je u interesu Srbije da postane članica EU. Šta ta rasprava treba da doprinese?
Koštunica: Narod vidi da se Srbija zaglavila i tumara na opasnoj stranputici. Zemlja propada, i svakoga dana se produbljuje ekonomska, politička i moralna kriza. Vlast je tri godine široko obećavala i što su obećanja bila veća narodu je bilo sve teže. Sada se pred našim očima raspada politika i Kosovo i EU, jer Brisel javno zahteva da se za dobijanje kandidature uspostave dobrosusedski odnosi između Srbije i Kosova. Države i narodi koji su bogatiji i razvijeniji od nas, a reč je o državama koje su članice EU, uveliko raspravljaju kojim putem dalje da idu. Jedino se vlast u Srbiji drži svoje dogme da EU nema alternativu. Vreme je da razmislimo na koji način je moguće da Srbiju izvučemo iz krize. Da li je to nastavak politike da EU nema alternativu ili je bolje da se pre svega oslonimo na sebe same? Vreme je da podvučemo crtu i da vidimo šta je u najboljem interesu Srbije. Moramo napraviti čist račun i uveren sam da će se pokazati da je s obzirom na sveoopštu i duboku krizu u EU, i s obzirom na ucene i pritiske koji nam stižu iz Brisela, najbolje da se okrenemo vlastitim snagama. Ideju o učlanjenju u EU, treba da zamenimo idejom o normalnoj i obostranoj saradnji između Srbije i EU, kao i saradnji sa drugim državama na ravnopravnoj osnovi.

Mislite li da je uslov za kandidaturu uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa Kosovom? Aktuelna vlast tvrdi da su pitanja Kosova i ulaska u EU odvojeni procesi?
Koštunica: Zvaničan i formalni zahtev Brisela za dobijanje statusa kandidata jeste uspostavljanje dobrosusedskih odnosa između Srbije i Kosova. Politika da su Kosovo i pristup EU odvojeni procesi predstavljala je samo jeftinu propagandu sadašnje vlasti.

Da li Srbija treba da nastavi dijalog sa Prištinom i na koji način?
Koštunica: Svaka država pregovara da bi nešto dobila a sadašnja vlast pregovara ne da bi dobila dobra i povoljna rešenja za Kosovo, nego da bi na osnovu ustupaka za Kosovo dobila status kandidata za EU. To je naopaka i loša logika i politika. Pregovore treba vratiti tamo gde im je i mesto, a to je Savet bezbednosti.

Očekujete li da Srbija 9. decembra dobije status kandidata?
Koštunica: Teško je proceniti i koliko će i na koje načine sve Brisel ucenjivati sadašnju vlast, kao i na koji stepen samoponiženja može pasti ta vlast. Ali, dobili ili ne dobili kandidaturu, potrebna je odgovorna rasprava u Srbiji kojim putem treba dalje da idemo. Između ostalog, ova rasprava nam je potrebna jer se može desiti da se EU ako ne baš raspadne, a ono toliko promeni da više ne bude ni ličila na onu EU za koju smo podneli kandidaturu. EU treba posmatrati samo iz ugla naših interesa a ne kao neku dogmu.

Na koji način Srbija treba da sarađuje sa EU i da li može ta saradnja da se ostvari ako ne budemo deo te zajednice?
Koštunica: U samoj EU se razmatra mogućnost uspostavljanja saradnje i partnerskog odnosa sa Srbijom, koji isključuje naše članstvo. Dakle, ako bi vlast u Srbiji bila spremna na sve da pristane i da ispuni svaku ucenu, može se desiti da zbog unutrašnjih odnosa i problema u samoj EU ne bude ništa od članstva Srbije. S druge strane, valjda i mi treba da vidimo i izračunamo šta je naš interes u odnosima sa EU. Uveren sam da je moguća dobra, pre svega ekonomska saradnja Beograda i Brisela, a da Srbija ostane slobodna i suverena država.

Čini se da vlast više ne podržava Srbe na barikadama, a od njih su tražili da postave te iste barikade?
Koštunica: Nažalost, sadašnja vlast je principijelno podržavala samo svoj opstanak na vlasti i dogmu o EU.

Mislite li da postoje neki novi uslovi koji su stavljeni pred Srbiju? Koji su to uslovi?
Koštunica: Suština je u potpisivanju SSP 2008. godine. Kada je vlast pristala da potpiše SSP sa državama koje su neposredno pre toga priznale lažnu državu Kosovo, Brisel je shvatio da može da postavlja beskonačnu listu uslova. Zaista ne vidim kraja tim ucenama i pritiscima. A može se desiti da isključivo iz svojih razloga EU potpuno digne ruke od daljeg proširivanja, a da nama saopšte da je stvar propala jer se nismo dovoljno trudili.

Da li je moguće sada tražiti potpuno poštovanje Rezolucije SB UN?
Koštunica: Na Srbiji je da neprestano traži poštovanje Rezolucije 1244 i da neumorno i svim diplomatskim sredstvima Kosovo drži u Savetu bebednosti kao otvorenu temu. Nikada ne smemo da zaboravimo da u Savetu bezbednosti imamo principijelnu podršku Rusije i da nijedno rešenje ne može biti usvojeno u SB bez saglasnosti Rusije i Srbije.

Mislite li da može da dođe do podele Kosmeta, jer se to čuje i među američkim kongresmenima, i da li je to dobro rešenje?
Koštunica: Ako se Srbija odriče pola Kosova zašto se ne bi onda odrekla celog Kosova, pitanje je koje bi postavile zapadne sile koje stoje iza projekta nezavisnog Kosova. Moramo se držati međunarodnog prava i Povelje UN, a u Povelji UN nema trgovine teritorijom, već se garantuju međunarodno priznate granice.

Kako komentarište to što Vlada nije uspela da donese deklaraciju o KiM?
Koštunica: Nije to prvi put da zato što je vladina politika toliko trošna i neodgovorna ona ostaje bez podrške i među pojedinim članovima vlade, ali onda vladajuću koaliciju ponovo objedini goli opstanak na vlasti. Vlada se rukovodi pogrešnom logikom da ako nema Skupštine o Kosovu onda će se na telefonskoj sednici stvar rešiti uredbama. To je nesumnjivo kratkovida politika i naneće veliku štetu Srbiji.

Najavili ste da će vaša stranka sama na izbore. Kakav rezultat očekujete?
Koštunica: Kada izbori budu raspisani stranački organi će doneti odluku o izlasku na izbore. O našoj politici i našim idejama svoj sud će dati građani na izborima, a uveren sam da će državotvorna politika koja uvek sledi nacionalne interese dobiti podršku na izborima.

Pravda: Da li se čujete sa predsednikom SNS-a Tomislavom Nikoliće? Kakva je saradnja sa tom strankom?
Koštunica: Mislim da je dobro što DSS i SNS razgovaraju o različitim temama a posebno o onim o kojima imamo različito mišljenje. Srbija se nalazi u dubokoj krizi i pred krupnim odlukama. Zato su nam potrebni ozbiljni razgovori.

Hoćete li uspeti da zajednički formirate vladu i da li ste o tome razgovarali?
Koštunica: Vladu će ovaj put formirati građani na osnovu svoje odluke o politikama koje stranke budu iznele na izborima. Odnos prema Ustavu, razvoju zemlje, Kosovu, EU, Vojvodini, Republici Srpskoj odrediće i stav DSS prema mogućim koalicijama. Srbija je na raskrsnici i važno je kojim će putem krenuti posle izbora.

Spekuliše se da je mesto premijera naredne godine određeno za vas. Da li ćete to prihvatiti?
Koštunica: Kao političar koji je tri puta dolazio na vlast i dva puta vraćao mandat narodu pokazao sam da mi je interes Srbije i interes naroda uvek na prvom mestu a ne moja lična karijera. Dakle, radiću na dobrobiti Srbije bez obzira da li je DSS na vlasti ili u opoziciji.

Kada je u pitanju saradnja Srbije sa Tribunalom u Hagu govori se da Serž Bramerc traži istragu protiv vas, jer vas je okarakterisao kao glavnog pomagača u skrivanju generala Ratka Mladića. Da li je to opet pritisak na DSS?
Koštunica: Jalove su te neprestane optužbe protiv DSS i mene. Znate, jedan dan tvrde da nema stvari za koju nisam odgovoran, drugi dan mere koliko sam neobavešten, pa onda malo pređu na kriminalizacuju DSS, i tako u krug. Jalova je i jadna takva propaganda. A svi znamo da bi ta propaganda istog trenutka nestala samo kada bi DSS pronašao makar malo reči hvale za NATO i za bezuslovno prihvatanje puta u Brisel bez ikakve alternative.

Da li sada treba menjati Ustav kako to traže pojedini?
Koštunica: Ustav je donet jednoglasno u Skupštini i potvrđen voljom naroda na slobodnom referendumu. Manje više svi političari na današnjoj političkoj sceni glasali su i podržali Ustav. Naravno, Briselu i Vašingtonu naš Ustav nije po volji i to pre svega jer je brana za otimanje naših teritorija. Da se glasalo u stranim ambasadama u Beogradu Ustav ne bi ni bio donet. Ali, glasao je narod i narod stoji iza svoga Ustava.

Izvor Pravda/Fond Slobodan Jovanović, 22. 11. 2011.

Written by Mika

23. novembra 2011. at 18:18

Objavljeno u Uncategorized

ANALYSIS: Serbia’s Tadic in a tight bind over EU aspirations

leave a comment »

ANALYSIS: Serbia’s Tadic in a tight bind over EU aspirations

By Boris Babic Nov 17, 2011, 17:58 GMT

Belgrade – Serbian President Boris Tadic appeared to have painted himself into a corner Thursday, as Kosovo Serbs rejected his orders to cooperate with the European Union – fuelling doubts that Belgrade can do enough to be recognized as a European Union membership candidate in a just few weeks’ time.

Tadic, leading a fragile coalition, has governed Serbia since 2008 by promising to take the country closer to EU membership while not giving up on Kosovo, the mostly Albanian former province that declared independence from Serbia in 2008.

Serbs from northern Kosovo regard their enclave as Serbian soil and Belgrade as their capital. Fiercely hostile to Albanians, they see the EU talks as a trade-off in which Tadic will hand them to Pristina in exchange for a key to Serbia’s EU accession.

Until recently, Tadic’s camp had hoped that the EU at its summit in Brussels on December 9 will recognize Serbia as a membership candidate and set the date for the start of accession talks.

Under pressure from the West, Serbia agreed in March to launch talks with Kosovo, under EU mediation, to resolve problems stemming from its row with Pristina over Kosovo.

But negotiations stalled over the contentious issues of borders and Belgrade walked out in September, when tensions in northern Kosovo led to a confrontation with NATO peacekeepers.

Belgrade sided with its compatriots, who blocked all traffic in their northern enclave in order to prevent Kosovo from taking control over its border with Serbia.

EU heavyweights – Germany, France and Britain – meanwhile are showing growing impatience with Serbia, saying it must not only return to the talks, but also implement agreements from the first five rounds if it wants to move closer to membership.

Tadic wants to comply. But the Kosovo Serbs in their northern enclave do not. On Thursday, they flatly rejected the talks and existing agreement, spurring doubt on signals from Belgrade that the talks were are set to continue.

Now Tadic, who as president has limited formal authority but is the leader of the governing alliance, faces the choice of turning his back either on the EU or the Serbian Kosovars, in what most Serbs regard as the nation’s heartland.

Complicating the calculations are the fast approaching dates – the EU summit next month and Serbian parliamentary elections due imminently, although a date has not yet been set.

‘In the end, he will probably do nothing, because he can do nothing,’ former Serbian diplomat Mirko Stojcevic said. ‘He will probably just wait for December 9 and hope that Serbia will, despite all, be promoted to the status of an EU membership candidate.’

In that case, elections would be called immediately, for the first half of February, so Tadic’s Democratic Party could reap the benefits of its ‘success’ in Brussels.

‘If Serbia does not get the candidacy, then he will delay the elections until at least April,’ said Stojcevic, now a political analyst for the Western Balkan Capital investment fund.

In that case, Tadic, who has said that he will never recognize Kosovo and abandon his compatriots, will probably turn to a more populist nationalism,

‘Whether that can work, it is too early to tell,’ Stojcevic said. ‘But in either case the Kosovo crisis will be resolved neither by the EU summit, nor for the elections.’


Written by Mika

20. novembra 2011. at 11:56

Objavljeno u Uncategorized