Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for jun 2011

Pismo povodom 10 godina od izručenja Slobodana Miloševica Haškom tribunalu

leave a comment »


Pismo povodom 10 godina od izručenja Slobodana Miloševica Haškom tribunalu

Војислав ШЕШЕЉ | 27.06.2011 | 23:35
Браћо и сестре,

Драги пријатељи,

Пре десет година баш на Видовдан изручен је од стране прозападног, издајничког режима ДОС-а Хашком трибуналу Слободан Милошевић. Изручења Срба који су бранили Отаџбину постала су најважнији задатак прозападних властодржаца. Сваке године хашки минотаур је добијао нове жртве. Бесни због отпора који им је пружио српски народ креатори новог светског поретка започели су своју одмазду употребљавајући марионете које су довели на власт 5. октобра 2000. године. Трибунал у Хагу је формиран како би оправдао агресију на бившу Југославију и њено разбијање иза којег су стајале у првом реду у САД, Немачка и Ватикан. Овој антисрпској творевини није у надлежности најтежи злочин по међународном праву – злочин против мира који је био окосница рада Трибунала у Нирнбергу. Трибунал не суди за злочин агресије јер би у том случају морали да одговарају његови креатори. Његов задатак је од почетка био да пресуди Србима и њиховом отпору који је спречио стварање униполарног света под доминацијом САД. Светски моћници су помислили да су најзад пронашли савршено оружје за кажњавање Срба – Хашки тринбунал.

Из тих разлога 2001. године на највећи српски празник Видовдан, када се цео српски народ сећа Светог кнеза Лазара и косовских јунака, издајнички режим Зорана Ђинђића изручио је Слободана Милошевића Хашком трибуналу. Творци новог светског поретка су хтели да понизе Србе и избришу из историје Видовдан као симбол српског пркоса светским моћницима. Међутим њихови ритуали нису дали резултат. Слободан Милошевић се у Хашком казамату јуначки борио за одбрану српских националних интереса. На крају је пао отрован од стране хашких Борџија који нису успели да га сломе.

Најважнији процес икад вођен пред Хашким трибуналом је суђење Слободану Милошевићу бившем председнику Србије и Савезне Републике Југославије. Кроз тај предмет видела се сва мржња према Србима којом су затровани владајући слојеви Запада већ вековима. На суђењу тужиоци су оптуживали целокупни српски народ. Срби су били криви јер су Срби. Тужиоци су закрвављених очију, црвени од беса тврдили како су Срби на Видовдан 1389. године на Косову Пољу стварали Велику Србију. Срби су криви јер су се кроз историју увек супротстављали моћницима, а моћници са Запада имају по тужиоцима монопол на правду и истину.

Тако се на Слободана Милошевића и друге утамничене Србе излио бес тужилаца, судија и других службеника Хашког трибунала, али и њихових предака јер су Срби у прошлости зауздали између осталог „Болесника са Босфора“, затим Аустроугарску, Хитлера и његов нови светски поредак и на крају амерички хегемонизам.

Са друге стране тужиоци су непријатеље српског народа представљали у најбољем светлу иако су управо они изазвали рат по налогу својих господара са Запада. Словенци и Хрвати су први напали Југословенску народну армију једину легитмну војну силу у СФРЈ. Још 1991. године у сред Загреба свирепо је убијена дванаестогодишња (12) српска девојчица Александра Зец са целом породицом. Хрвтаске и словеначке паравојне и терористичке формације опкољавале су касарне ЈНА и убијале њене војнике. За Босну и Херцеговину 1992. године прихваћен је и парафиран Кутиљеров план. Међутим Алија Изетбеговић је по повратку из Лисабона након сусрета са амбасадором САД Вореном Цимерманом повукао потпис са споразума, након чега је наредио мобилизацију муслимана.

У бившој Југославији почела су убијања српских цивила по матрици коју су примењивали нацисти и усташе. Стратишта Срба из Другог светског рата су поново оживела. На истим оним местима на којима су нацисти убијали Србе, Хрвати, муслимани и Шиптари су наставили са убијањима. Ипак за тужиоце Хашког трибунала они су били добри јер су истребљивали српски народ.

Слободан Милошевић се супротстваио тој машинерији свом својом снагом. Пуне четири године сам робијао са Слободаном Милошевићем. Од јануара 2004. до фебруара 2005. године налазили смо се у истим затворском блоку. Сатима смо се дружили. Иако смо дуги низ година били често непомирљиви политички противници у затвору смо се зближили и постали, уверен сам искрени лични пријатељи. Био сам очевидац његове јуначке борбе, одлучности и упорности у одбрани српских националних интереса током монтираног поцеса у којем је успешно раскринкавао масу лажних сведока. Систематски су га шиканирали, психички мучили и на сваки начин отежавали успешно вођење одбране. Ипак Слободану Милошевићу је најтеже било због шиканирања и прогона његове породице од стране издајничког режима ДОС-а.

Борио се до самог краја. У тој својој борби он је био успешан. Зато је Хашки трибунал из дана у дан кршио његова процесна права. На крају су му ускратили неопходну медицинску негу и убили га. Одбили су његов захтев да буде послат у Русију на лечење. Убили су га, али га нису победили. Хашки трибунал је изгубио ту битку.

Борба Слободана Милошевића и српских јунака који су се супротставили новом светском поретку није била узалудна. Српски народ је својим одлучним отпором, борећи се за голи живот спречио стварање новог светског поретка и униполарног света. На Србе је извршила агресију највећа војна сила у историји чувечанства. Након десетогодишњег српског отпора појавили су се обриси слободног, мултиполарног света. Братска Русија се уздигла и почела да враћа изгубљене позиције у свету. И друге државе су се побуниле против америчког хегемонизма тражећи бољи и праведнији свет. Борба српског народа дала је наду другима.

Нека је вечна слава и хвала уснулим српским херојима!

У Хагу,

На Видовдан 2011. године,

Проф. др Војислав Шешељ

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/27/pismo-povodom-10-godina-od-izrucenia-slobodana-milosevica-haskom-tribunalu.html

Advertisements

Written by Mika

27. juna 2011. at 18:16

Objavljeno u Uncategorized

PREDRAG SIMIĆ: SRBIJA I EU SU UMORNE JEDNA OD DRUGE

leave a comment »


PREDRAG SIMIĆ: SRBIJA I EU SU UMORNE JEDNA OD DRUGE

ponedeljak, 27 jun 2011 10:15

Loša vest za današnju Srbiju je i da će nemački, holandski i mnogi drugi parlamentarci i birači u njoj još dugo videti problem a ne rešenje balkanskih problema

Evropska unija je umorna od širenja, ali je, izgleda, i Srbija pomalo umorna od Evrope. Ulazak Srbije u EU još uvek podržava više od 50 odsto javnosti, ali je taj procenat najniži u poslednjih jedanaest godina. Još ubedljiviji su podaci koji govore o stavu javnog mnjenja prema NATO-u. Ulazak Srbije u evroatlantsku zajednicu podržava tek 30 odsto ispitanika, manje nego u Crnoj Gori i u Republici Srpskoj. Nedavno održanu konferenciju NATO-a, prvu takve vrste u Beogradu, propratile su glasne kritike u medijima i demonstracije.

Posle jedanaest godina tranzicije i tri godine ekonomske krize srpska javnost je, po svemu sudeći, umorna od obećanja „evropske budućnosti” i neispunjenih očekivanja. Bojazan da će se, posle ispunjenja brojnih zahteva EU, Srbija suočiti s novim i težim uslovima kao da je potvrđena nedavnom odlukom holandskog parlamenta da odloži raspravu o ratifikaciji SSP-a sa Srbijom i izjavom poslanika Bundestaga da će „Srbija morati da prizna nezavisnost Kosova” pre ulaska u EU. Samopoštovanje Srba su, međutim, više od izjava nemačkih i holandskih poslanika, pogodile nedavne uvrede voditeljke na jednoj američkoj televiziji upućene njihovoj zemlji.

Posledice nije teško pretpostaviti. Oni koji su i do sada tvrdili da je Srbija nepoželjna na Zapadu ove poruke će protumačiti kao potvrdu da je „evropski put Srbije” od samog početka bio zabluda i da je vreme da se ona vrati tamo gde je stala 2000. godine. Onima drugim, koji i dalje veruju u „evropsku Srbiju”, biće mnogo teže da uvere javnost da, uprkos tome, Srbija „mora istrajati na evropskom putu”. Između će se naći birači koji će, zamoreni krizom kojoj ne vide kraj i ogorčeni arogancijom poruka koje ovih dana stižu ne samo sa Zapada, morati na izborima da glasaju za jednu ili drugu opciju.

Poslužimo li se jednom francuskom frazom, lako bismo mogli doći do zaključka „da je danas Evropu teško voleti”. Uzdrmana najdubljom krizom od svog nastanka, EU danas pokušava da očuva svoje tekovine i nastavi širenje. Neizvesna sudbina evra, koji je za poslednje tri godine izgubio trećinu vrednosti, dovodi u pitanje „evrozonu” a time i jedinstveno evropsko tržište. Talasi izbeglica iz arapskog sveta naveli su Brisel da uvede ograničenja slobode kretanja (šengen) koja pogađaju i zapadni Balkan. Teško je oteti se utisku i da je EU kasno i neodlučno reagovala na ekonomsku krizu koja najteže pogađa slabije članice.

Još neizvesnija je budućnost NATO-a koji dve decenije traži novu ulogu u svetu posle „hladnog rata”. Žrtve intervencije NATO-a u Libiji podsetile su mnoge na slične događaje u nedavnoj prošlosti i obnovile kritike i u Evropi i u SAD. Sasvim neočekivano, njima se pridružio i odlazeći američki državni sekretar za odbranu zapitavši da li je „NATO zreo za penziju”.

Ni Evropa ni „evroatlantska zajednica” iz današnje krize, međutim, neće izaći iste. Ukoliko žele da opstanu, EU i NATO će morati da pronađu rešenja koja će biti različita od onih u prošlosti. Obamina Amerika takva rešenja danas pre vidi u Kini i na Pacifiku nego što ih traži u Evropi. Čak i najtvrđi atlantisti u Americi poput Zbignjeva Bžežinskog ne mogu da previde činjenicu da je Kina najveći poverilac SAD i da su privrede ove dve zemlje danas povezane na način na kakav su Šumanov plan i EZ povezali Zapadnu Evropu posle Drugog svetskog rata. Za Evropljane, Rusija više nije pretnja koja daje razlog za opstanak evroatlantske zajednice nego bitan partner od čijih „petrodolara” zavisi oporavak evropske privrede.

Za razliku od nekadašnje Višegradske grupe i ostalih zemalja koje su devedesetih godina svoje probleme uspešno „izvezle” ulaskom u EU i NATO, zemlje zapadnog Balkana mogu računati na mnogo manju podršku ovih organizacija. Dobra vest za njih glasi da se u Briselu shvata da, uprkos krizi (ili baš zbog nje), budućnost unije zavisi od njene sposobnosti da nastavi širenje evropskog projekta do geografskih granica Evrope i da je zapadni Balkan, hteli to ili ne, na dnevnom redu. Odluke o prijemu Hrvatske, prve među zemljama koje je EU sredinom devedesetih označila kao zapadni Balkan, nose upravo tu poruku.

Loša vest je da se poreskim obveznicima u zemljama EU u svakom novom kandidatu priviđa „Grčka, Irska ili Portugalija”, tj. zemlja koju će pre ili kasnije morati spasavati svojim teško zarađenim novcem. Loša vest za današnju Srbiju je i da će nemački, holandski i mnogi drugi parlamentarci i birači u njoj još dugo videti problem a ne rešenje balkanskih problema i da će još dugo biti američkih TV voditelja koji će, poput Čelzi, o njoj govoriti kao o „poslednjoj boljševičkoj zemlji”.

Posao „evrointegracije” ostatka zapadnog Balkana će biti težak. Ove zemlje će morati da reše nasleđene probleme i pretvore svoj region u ekonomski samoodrživu celinu koja se neće pojaviti pred blagajnom EU tražeći pomoć. Srbiji će, verovatno, biti još teže. Pored toga što će morati ozbiljno da poradi na svom imidžu i sve većim zahtevima unije, poneće i teret regionalne stabilizacije zbog toga što Brisel u njoj vidi ne samo najveću zemlju regiona nego i zemlju „od koje je sve počelo”. Najteže će biti ubediti nemačke poslanike da za Kosovo postoje i druga rešenja osim priznanja. Za utehu, stoji činjenica da su i raniji kandidati uoči prijema u uniju morali da reše slične, istina ne toliko teške, probleme. Njihovo iskustvo, ipak, govori da ukoliko etnički i teritorijalni sporovi u Evropi imaju rešenje onda je trenutak za to kada se zemlje u kojima postoje nađu pred vratima unije.

Ukratko, ako i dalje žele da uđu u Evropsku uniju Srbi i njihovi susedi će narednih godina morati da nauče da budu „veći Evropljani od Evropljana”.

Izvor Politka, 27. 06. 2011.

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/7700-predrag-simi-srbija-i-eu-su-umorne-jedna-od-druge.html

Written by Mika

27. juna 2011. at 18:08

Objavljeno u Uncategorized

Kosovo je američki top

leave a comment »


Kosovo je američki top

Komentara 15

| veličina teksta:+

Kad bi Srbija ušla u NATO, ona ne bi smela ni na koga da laje, kao što to ne može ni sada kada joj uljezi ulaze u kuću.

Profesor psihologije na univerzitetu Kalifornija u San Dijegu, književnik i umetnički fotograf dr Vladimir Konečni, tvrdi da Beograd i Srbiju nikad nije napuštao, a stigao je da obiđe skoro celu planetu, od Papue Nove Gvineje i Australije do Amazona i kineskog vrha Deset hiljada Buda na 3.099 metara u Sičuanu.

Vladimir Konečni, profesor psihologije na Univerzitetu Kalifornija

Njegova izložba umetničke fotografije "U senkama i odblescima" na papiru, platnu i metalu biće otvorena 1. jula u Beogradu. Nedavno mu je beogradski Licej izdao i "Autobiografiju – književni i likovni eksperimenti 1986-2011", bibliofilsko izdanje u 99 primeraka, koje poklanja srpskim institucijama i najvećim imenima srpske kulture. Nedavno se vratio sa Bijenala u Veneciji, gde je bio počasni gost kineskog paviljona.

U čemu je razlika između dijaspore i matice?

– Ja sam od početka bio univerzitetski profesor u Americi, a ne tipični "dijasporac", ako takvi postoje. Svakodnevno pišem ćirilicom, savršeno govorim i pišem na maternjem jeziku, uključujući književne radove, redovni sam profesor i na Filozofskom fakultetu u Beogradu i za to, uzgred budi rečeno, nikad nisam hteo da

Ljudi na nebeskom kamenu

– U Hramu neba u Pekingu slikao sam Nebeski središnji kamen na kome su se i kineski carevi molili jednom godišnje za dobru žetvu u Središnjem carstvu. Napravio sam dve fotografije nebeskog kamena, jednu crno-belu, "Centar svemira pre dolaska čoveka" i drugu, u boji, "Centar svemira posle dolaska čoveka", na kojoj se videlo mrko blato koje su nanele cipele Kineza. Kad sam primao nagradu u San Francisku, prišla mi je jedna feministkinja i pobunila se zašto u naslovima fotografija nisam iskoristio reč "ljudi" (people) umesto "čovek" (man). Rekao sam joj: "Nisam znao da se žene bore da i njih priznaju kao tvorce ljudske prljavštine!"

uzmem nikakav honorar. Uključen sam u srpsku kulturu, jer se bavim pozorištem, umetničkom fotografijom, pišem poeziju 50 godina. Od odlaska u Severnu Ameriku na doktorske studije do sada sam uvek imao stan u Beogradu, a i u nekim drugim evropskim zemljama, i provodio mnogo vremena svake godine u Srbiji.

Kakav je odnos Srbije prema ljudima koji žive u inostranstvu?

– Srbija od ljudi koji žive u inostranstvu najviše želi novac, a onda ako bilo ko nešto predloži, čuje: "Nemoj ti sad meni da popuješ". Ovde je narod zbog Turaka i brozovštine naučio da gazi one ispod sebe, a ljubi zadnju stranu onih iznad sebe. Jedino to se u Srbiji radi disciplinovano, ali i sa surovošću i bahatošću. Ko je imao potrebu da, recimo, ode u opštinu ili stanicu policije po neki dokument, imao je priliku da se uveri, jer je verovatno na naleteo na neke krajnje arogantne činovnike. Da ne pričam o našim službenicama u beogradskim ambasadama koje su umislile da su u najmanju ruku – ambasadori.

Poznati ste i po ozbiljnim političkim tekstovima koje ste upućivali medijima i institucijama širom sveta.

– Još od 1988. mi je bilo jasno šta će se desiti, pa sam pisao članke na pet jezika i slao ih širom sveta, objavljeno je možda 20 odsto, uključujući "Tajms", "Njujork tajms", "Ekonomist"…

Bavili ste se i problemom Kosova?

– Najveća američka vojna baza na stranom tlu je Bondstil na Kosovu i čitave generacije Srba i kosovskih Albanaca opsluživaće tu bazu na ovaj ili onaj način. Ahtisarijev plan ima aneks po kojem će vrhovnu vlast na Kosovu i Metohiji imati NATO. Opisati Kosmet kao NATO državicu s prestonicom u Bondstilu je ne samo suštinski tačno, nego i koncizno rečeno. Mogli su srpski državnici da kažu da je Kosmet veliki vojni poligon koji će upotrebiti albansku populaciju za odbranu od neprijateljskih suseda, ali nisu, mada bi i to bilo tačno.

Da li Srbija treba da uđe u NATO?

– NATO neće učiniti siromašne zemlje poput Srbije, BiH i Albanije bogatijim. Naprotiv, ulazak u NATO je vrlo skup. Ministar vojni Dragan Šutanovac sigurno dobro zna da iako se govori o 2,9 odsto budžeta godišnje, da su stvarni troškovi, recimo u tri

Besplatna ćirilica

– Moja "Autobiografija – književni i likovni eksperimenti 1986-2011" nije memoarska proza, već su to moji izabrani radovi u prošlih četvrt veka: poezija, priče, dramski tekstovi – uz umetničke fotografije. Tekstovi su organizovani oko četiri osnovna osećanja (tuga, bes, strah i sreća). To je multižanrovska knjiga, kakvih u Srbiji gotovo nema. Ona ne može da se kupi, ali zato svako ko ode na moj sajt njnjnj.vladimirkonecni.net i klikne na "nenj book" može da je čita besplatno – ako zna ćirilicu!

relativno siromašne baltičke zemlje (Estonija, Letonija, Litvanija), daleko viši. One su ušle u NATO jer se boje Rusije i sada mogu do mile volje da laju na nju, što Amerikancima taktički odgovara. Kad bi Srbija ušla u NATO, ona ne bi smela ni na koga da laje, kao što to ne može ni sada kada joj uljezi ulaze u kuću. S druge strane, ubeđuju nas da NATO treba voleti jer s njim dolazi demokratija?!

I šta onda kad nam se dogodi "prava" demokratija?

– Prošle godine SAD su se izvinile za sramotno i gnusno istraživanje sifilisa u Gvatemali od 1946. do 1948. Engleski "Gardijan" je objasnio zašto se "fina gospođa" Hilari Klinton izvinila "jakim rečima". Doktor Džon Katler sa svojim medicinskim timom istraživao je učinak penicilina na 696 Gvatemalaca, koje su zarazili sifilisom u državnom zatvoru, psihijatrijskim ustanovama i vojnim kasarnama. To je javnosti obelodanila profesorka sa koledža Velsli, upravo onog na kojem je gospođa Klinton uspešno diplomirala. A ko će kod nas objaviti koliko imamo žrtava osiromašenog uranijuma uvijenog u ukrasni papir demokratije?

Koliko ima smisla to izvinjenje?

– Predsednik Gvatemale je pretio Međunarodnim sudom, a aktivisti iz Gvatemale tražili su kompenzaciju za porodice žrtava, ali je službenik SAD rekao da je to malo verovatno. Gospođa Klinton nije govorila o tome. Uostalom, SAD nema para osim za ratove.

Zato se srpski zvaničnici izvinjavaju gde god stignu, pa nedavno i Upravni odbor RTS-a?

– Srpski narod nikad nije čuo od zvaničnika SAD i Francuske ni jednu reč izvinjenja u vezi sa smrću ma i jednog deteta tokom bombardovanja, niti o upotrebi kasetnih bombi i zagađenju Srbije municijom sa osiromašenim uranijumom. Strategija Zapada je konstantno bila "ne priznaj ništa i ne izvinjavaj se ni za šta".

Pokazao na čijoj je strani

– Vladimir Konečni je rođen 27. 10. 1944. u Beogradu. Ima austrijsko-češko-srpsko poreklo, iz aristokratske je porodice, a u pravoslavlje, veru svoje majke, prešao je 1992. da bi pokazao na samom početku rata na čijoj je strani. Dobro je poznavao patrijarha Pavla, a nedavno ga je primio patrijarha Irinej.

– U Ameriku je otišao početkom sedamdesetih na doktorske studije. Plodnu naučnu karijeru (pored ostalog, dobitnik je Gugenhajmove nagrade za naučna istraživanja i redovni član Međunarodne akademije za informatiku) Konečni je gradio na kvantitativnoj pshologiji prava, psihofiziologiji emocija, medicinskoj psihologiji i psihologiji umetnosti. Redovni je profesor eksperimentalne psihologije na Univerzitetu Kalifornija u San Dijegu (La Jolla) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

– Objavljuje drame, pripovetke i poeziju, ali i žustre političke tekstove. Piše na srpskom i nekoliko drugih jezika. Imao je više izložbi fotografija. Živi u San Dijegu, Amsterdamu, Talinu i Beogradu.

Written by Mika

26. juna 2011. at 12:04

Objavljeno u Uncategorized

“Посао” министра одбране је да Србија остане без одбране

leave a comment »


“Посао” министра одбране је да Србија остане без одбране

Пише: Миодраг Новаковић

СВЕСНО ПОДРИВАЊЕ ОДБРАМБЕНЕ МОЋИ ЗЕМЉЕ

Управо такав закључак се намеће из извештаја Владе Србије, о коме су посланици Народне скупштине расправљали пре недељу дана иза затворених врата. Тај извештај само потврђује ( и то у најмрачнијој верзији) све наводе које је изнела група српских официра у свом отвореном писму министру Шутановцу, а које сам објавио недавно на страницама Српског Журнала, под називом „Отворено писмо српских официра министру одбране Шутановцу“ (http://www.vaseljenska.com/misljenja/otvoreno-pismo-srpskih-oficira-ministru-sutanovcu/)

Количина дилетантизма, неодговорности, некомпетентности и неизвршавања својих законских и уставних обавеза, од стране Владе Србије и Министарства одбране, је толико огромна и систематична у понављању, да никако више не може да буде обична грешка или случајност. ..

Овде се наиме ради о свесном и издајничком подривању одбрамбеног система Србије, пре свега од стране домаћих издајничких режимских елемената, и то у спрези са страним чиниоцима. Ти страни чиниоци су пре свега САД и НАТО. Мислим да је сувишно да наводим поименично горње домаће издајничке режимске елементе.

НЕ ПОСТОЈЕ РАТНИ ПЛАНОВИ, НИТИ ЈЕ СПРОВЕДЕН МОБИЛИЗАЦИЈСКИ ПОПИС

Дакле овај извештај потврђује поражавајућу чињеницу, а то је да Србија уопште нема ратни и мобилизацијски план, шта више, никада није ни спроведен мобилизацијски попис, нити пројектован резервни састав Војске Србије.

У оквиру државних органа и институција не постоји „ратна организација“ , нити планови одбране. Кадрови који су формално задужени за исте, су некомпетентни, и бирани су, не по стручности, већ морално-политичкој подобности. Строго поверљиви одбрамбени документи и планови одбране се чувају у незаштићеним објектима, ван свих протокола безбедности, и буквално су доступни свакоме.

У наставку извештаја, Влада Србије се „жали“ на недостатак сарадње са већим привредним системима и јавним предућима у земљи, потенцирајући на тај начин властити инфериорни однос према „тајкунима“. Влада иде чак толико далеко да властиту катастрофалну неспособност у области одбране земље оправдава „утицајем криминалних група и елементарних непогода“. У овом извештају, који обилује Владином „кукњавом“, се потом наводи, да је влада покушала да изврши мобилизацијски попис, али да је исти саботиран од стране подређених (Влади?) министарстава и некооперативних општина и градова (овде није тешко наслутити да се ради о деловима Војводине, Рашке, Прешевске котлине…)

ВОЈНА ТЕХНИКА У СТАЊУ РАСПАДАЊА, СКОРО СВЕМУ ИСТЕКАО РОК УПОТРЕБЕ

Потом влада наставља своју кукњаву, и поново додатно потврђује наводе из „отвореног писма српских официра“, наводећи да им је практично сва опрема и наоружање технолошки застарело, и добрим делом у стању распадања, да складиште бојева средства на отвореном и у небезбедним условима, да више нису у стању да одржавају радарске системе и ваздухопловна средства и опрему, да за ратну опрему коју поседују, више се не производе резервни делови… Ако и то није довољно, влада наводи да је наоружању и војној опреми у војним магацинима одавно истекао рок, а онај део војне технике који се чува на отвореном је већ добрим делом деградирао. Моторна возила, која су углавном стара преко 20 година, су такође углавном у фази распадања, и веома небезбедна за транспорт војног персонала. Да не говоримо какву опасност представљају за јавни саобраћај на друмовима Србије.

НАТО ОТВОРЕНО ВРБУЈЕ ОСОБЉЕ МИНИСТАРСТВА ОДБРАНЕ

Интересантан је део извештаја у коме влада стидљиво наглашава неутралност Србије и да „сходно томе не претендује на чланство у НАТО савезу“, али истовремено се нигде не дистанцира отворено против чланства у овој фашистичкој алијанси (уз чију заставу, обожава да се слика „наш“ министар Шутановац).

Но, већ следећи пасус указује на отворено мешање у унутрашње (нарочито безбедносне и одбрамбене) послове Србије од стране НАТО-а: „…појачано је интересовање страног фактора према систему одбране и на истраживање опредељености и ставова припадника министарства одбране и Војске Србије у вези укључења у евроатлантске интеграције“.

ВОЈНИЦИ И СТАРЕШИНЕ „БОСИ“- МИНИСТАР ОДБРАНЕ СЕ ПРЕВОЗИ ИЗМЕЂУ БЕОГРАДА И ПАНЧЕВА ВОЈНИМ ХЕЛИКОПТЕРОМ!?

Овај „монтипајтоновски“ извештај Владе Србије не би био потпун, ако га не би допунили једним бизарним детаљем, који само потврђује сву неспособност и вероватно малициозност ове назови владе- наиме, горњи извештај, који носи ознаку „строге поверљивости“, је послат на кућне адресе народних посланика, и то обичном поштом!?

Овај извештај је, по мени, само врх леденог брега, и вероватно да је ова сурова реалност непостојећег одбрамбеног система Србије, још суровија, и то у смислу да и такав очигледно онеспособљен систем одбране, више није у српским рукама. На крају уместо закључка, ево још једне мрачне илустрације горњих навода- у ситуацији када српски војници, поред плански саботираног наоружања и опреме, немају ни адекватну обућу и униформе, да не спомињемо бедне плате и недостатак станова- „пронатовски“ министар одбране Шутановац се између Београда и Панчева превози у војном хеликоптеру (као што је то документовано почетком јуна- http://www.alo.rs/vesti/39135/Sutanovac_preleteo_traktoriste )!?

(Српски Журнал: из поверљивих скупштинских извора)

http://www.vaseljenska.com/misljenja/posao-ministra-odbrane-je-da-srbija-ostane-bez-odbrane/

Written by Mika

25. juna 2011. at 11:23

Objavljeno u Uncategorized

IZ DIPLOMATSKOG UGLA ..Dobrica Ćosić

leave a comment »


IZ DIPLOMATSKOG UGLA

Dobrica Ćosić

Svojom agresijom na Srbiju NATO je učvrstio i ojačao crnogorstvo, kao antisrpstvo, a Đukanović je državnički `kolaborirao` sa neprijateljima Srbije u `kosovskoj krizi`… Đukanović je `dijete komunizma` koje je postalo švercer i `biznismen`, a crnogorstvo je poslednji živ i aktivan ostatak boljševizma i staljinizma u Evropi… Crnogorstvo je danas najžešći i najbolniji izraz antisrpstva. Ti prevjernici i otpadnici, crnogorski, ustaški mrze Srbe. Svetozar Marović, u koga sam najviše vjerovao, razočarao me… lakom, ideološkom frazeologijom, bez ijedne kritičke misli prema crnogorskom separatizmu i šovinizmu…" – kaže Dobrica Ćosić u svojoj najnovijoj knjizi "U tuđem vijeku".
Nema sumnje da će i najnovija knjiga jednog od najvećih srpskih pisaca 20. vijeka izazvati oštre napade i osude koje će poteći iz miljea milogorskih evroatlantista zasnovanog na kriminogenoj zajednici, duhovnoj i moralnoj rugobi «novog svjetskog poretka», konformizmu, izopačenom seksu, hedonizmu i političkoj pornografiji. Ima u njoj dovoljno iskaza da naši potomci saznaju ko ih je rasrbio i rascrnogorčio, ko je izdaju nacionalnih interesa proglasio za «demokratiju». Da saznaju zašto je Crna Gora nestala i kao «internacionalna» država, pošto je njen banana režim doveo do propasti njene državnosti i uveo je u krug marionetskih tvorevina gazeći joj po svijetloj istorijskoj tradiciji. Crna Gora će doživjeti sudbinu Srbije koja je doživljavala svoje najveće poraze onda kada se internacionalizovala kao država. Primjer je Jugoslavija kralja Aleksandra Karađorđevića, čijim je stvaranjem uzrokovan ustaški genocid nad Srbima i progon Srba sa Kosmeta. O djelovanju Broza i podbrozica na štetu srpskog naroda već je dovoljno riječi utrošeno. Današnje evropejstvo srpskih vlasti i vaskrslo čudovište autonomaštva u Vojvodini, uz retrogradnu i anahronu, ali vrlo opasnu sandžaklijsku retoriku muftije Zukorlića, dokaz su da srpski narod možda pamti svoju istoriju i mitove, ali ništa iz njih ne uči.
Zato sada u Crnoj Gori i Srbiji evroatlantisti pokušavaju da izvrše prevrat nacionalne svijesti. Srbofobi, nihilistički mondijalisti, soroševci, politički profiteri, ideološki konfidenti, kolaboracionisti stranih ambasada, svi u službi američke i natovske antisrpske propagande, lopovi i potkazivači, izgovaraju, u ime «demokratije», bestidne laži, istorijske neistine i klevete u ime nekakve emancipacije i u ime «antimržnje» mrze sve što je srpsko. Antipatriotizam u ime «progresa» i mondijalizacije, sveo je patriotizam na pogrdni pojam. Srbija i Crna Gora nemaju više nijednog vojnika koji će braniti zemlju, jer zna da će, čak i kada pobijedi, završiti u haškoj tamnici, po nalogu svojih kolaboracionističkih vlasti oličenih u današnjoj NATO posluzi u Beogradu i Podgorici. Te vlasti pristaju uz srpske neprijatelje u ime «evropeizacije» koja se sastoji u gaženju patrijarhalnog identiteta srpskog naroda, jer su naše vođe toliko vjerne sebi i svojim stranim gazdama, da nijesu u stanju da budu vjerne i svome narodu.
Naše vlasti su nas dovele, rasprodajom i krađom nacionalnih resursa, do toga da Crna Gora i Srbija ne žive od svog rada, već od «sponzorstva», što podrazumijeva da sponzor naplati svojim sponzorušama uložena sredstva zadovoljenjem strateških interesa sponzora. Tako je rođen režim Gospodara utemeljen na parazitizmu, kriminalu i antisrpstvu.
Sa njim Crnu Goru ne čeka majska zora, no mračna budućnost. A Srbija je, ionako, već na hazarskom pragu.
Sve to, i više, u Dobričinoj knjizi za samoosvešćivanje.

(autor je nekadaŠnji generalni konzul SRJ u Bariju)

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2011-06-23&clanak=285476

Written by Mika

23. juna 2011. at 17:00

Objavljeno u Uncategorized

САД намећу Европи отимање српске земље

leave a comment »


САД намећу Европи отимање српске земље

Москва – Још једна рунда преговора о Косову планирана за крај јуна у Бриселу може постати преломна с тачке гледишта побољшавања односа између Борка Стефановића и шиптарских сецесиониста. По сведочењу званичне представнице ЕС Маје Коцијанчич, стране су „близу зекључивања споразума о низу питања“. Међутим, на фону одређеног зближавања позиција Стефановића, шиптара и ЕС, посебно оштро је звучала изјава заменика државног секретара САД за питања Европе и Евроазије Филипа Гордона. Допутовавши у посету Балкану он је изјавио да је Вашингтон „категорично против“ поделе покрајине на српски и албански део. Без обзира на то, учесници у бриселским преговорима поделу разматрају као једну од варијанти за излазак из косовског међународно-правног ћорсокака. Мишљење аналитичара Петра Искендерова.

Брисел – Подсећамо да је прво у мају министар унутрашњих послова Србије, Ивица Дачић, представио могућност, па чак и пожељност поделе јужне српске покрајне. Он је истакао да је „једино реално решење – оставити Србе у Србији, а одвојити други део у којем живе Албанци. То ће бити делотворан механизам, који ће омогућити да се проблем брзо реши“. Ипак, он је начинио опаску да изражава лично мишљење, а да позиција званичног Београда о непризнавању самопроглашене независности окупираних територија остаје без икаквих промена. Међутим, касније су на могућност поделе почели да алудирају и други српски министри – између осталог Горан Богдановић министар за Косово и Метохију у влади Србије , који прогнозира постизање компромиса са шиптарима, „чак и о сижеима, који су изузетно осетљиви и тешки“ за српску страну. По постојећим информацијама идеју поделе као једну од тема за разматрање склони су да прихвате и у Европском Савезу.

У овој ситуацији изјава америчког дипломате Филипа Гордона изгледа као покушај да се преговори који се воде у Бриселу врате у колосек америчких интереса, који се састоје у пуној војно-политичкој подршци шиптарских сепаратиста. Гордон је уверио лидере самопрокламоване сепаратистичке републике у то да се не мења позиција Вашингтона у погледу подршке нелегалној и по међународном праву противној албанској сецесији Косова и Метохије од Србије: „То је јасна позиција САД и она ће таква и остати.“ Нема сумње у то да ће сличне изјаве учинити ригиднијом и позицију сепаратистичког албанског руководства, што тешко да ће ићи у прилог преговорима – истакао је у разговору с „Гласом Русије“ Александар Карасев стручњак Института за познавање словенских народа РАН :

„Видећемо како ће се сад понашати руководство Европског савеза. Ако оно буде форсирало постизање споразума и укључивање Србије са Косовом и Метохијом у ЕС то ће у одређеној мери моћи да ублажи ситуацију. У супротном случају ће Вашингтон и Брисел на овај или онај начин морати да решавају проблем косовских Срба, који компактно живе на северу покрајине. А за то су опет потребни неки компромисни модели, који су у стању да задовоље не само Приштину, већ и Београд.”

Засад, како истичу албанске новине „Коха диторе“, лидери ЕС разматрају могућност да Европски Савез обнародује специјалну изјаву о јужној српској покрајни. У њој ће бити изложена питања која ће се моћи споразумно решити између Стефановића и шиптарских сецесиониста. Ова изјава ће носити обавезујући карактер за обе стране,а њено објављивање у име Брисела омогућиће Србији да избегне потписивање докумената директно с делегацијом албанских сепаратиста, што је за њу немогуће и непожељно у сваком погледу. По подацима ових албанских новина, низ питања може бити касније укључени у завршни документ – у складу с постизањем споразума. Након тога, по сличној формули могуће је предвидети да ће у овом или оном облику бити потврђена подела покрајине на српски, односно албански део.

(Глас Русије)

http://www.vaseljenska.com/misljenja/sad-namecu-evropi-otimanje-srpske-zemlje/

Written by Mika

21. juna 2011. at 17:07

Objavljeno u Uncategorized

Последњи српски Генерал као линија раздвајања

leave a comment »


Последњи српски Генерал као линија раздвајања

Бранко РАДУН | 14.06.2011 | 09:16
Власт Србије предвођена председником Тадићем је ухапсила и испоручила генерала Младића који је још деведесетих као војни вођа Срба преко Дрине постао симбол отпора против агресије на наш народ. Током дугих година прогоњен као некадашњи хајдуци генерал Младић је дефинитивно ушао у легенду, постао још једна српска историјска а митска личност.

Истовремено су се они који су га прогонили и хапсили и испоручивали разоткрили као срамотна политичка генерација која је Србију довела у стање најдубљег понижења и капитулације пред новим и новим захтевима Запада.

Судбина Младића и ови његови последњи дани су разотрили много шта што се покушавало скрити. Разоткрило је и болну и трагичну слабост власти пред страним притисцима, те пад Србије у још тежу подчињеност онима који су бомбардовали Србе и са ове и са оне стране Дрине. Показало се и како наша власт не зна како да се с једне стране избори за минимум националног и државног интереса у односима према западним моћницим, а са друге да покуша да предочи и објасни свом народу како је принуђена на уступке и тешке компромисе.

Уместо тога су председникови медијски магови покушали нешто што је немогуће и што је ненормално – да се овај поразни и срамотни чин прикаже као ко зна какво постигнуће и знак одлучности власти. Било је заиста жалосно гледати председника Тадића како покушава да ову жалосну ситуацију и бедну капитулацију представи као последицу његове паметне и одлучне политике. Тако уместо да се обрати јавности речима – ето морали смо, под великим смо притиском, ово је начин да опстанемо и сл. он је трагикомично неуверљиво настојао да се прикаже као одлучан председник који одржи своја обећања.

Тешко и мучно је било гледати такво председниково батргање и такав очит несклад између реалности и медијског спиновања. Несклад која боде очи и онима који су заговорници евроатлантских интеграција, срамотан и за оне који су до сада били за „сарадњу са Хагом“ ако би можда заузврат добили чланство у ЕУ и крај западних уцена и притисака. Све више људи види све јасније да смо до сада све дали а да ништа нисмо и добили, нити ћемо добити. Дали смо све и одрекли смо се својих јунака и своје традиције да би нас примили у „заједницу цивилизованих“ а они нас и даље сматрају за европски талог.

Неко би рекао да можда и заслужујемо таква понижења и презир јер имамо тако кукавну „елиту“ која се отуђила од свог народа и своје традиције, да би задобила „бољи живот“ или барем обећања истог. Они који тако лако испоруче свог бившег председника и остале политичке и војне вође странцима да им суде и да ови умиру у њиховим казаматима нема разлога да се поноси, а можда ни право на поштовање других народа. Јер ко себе не поштује неће га ни други поштовати. Ко се одруче своје прошлости зарад магловитих обећања за будућност не заслужује ни „славну прошлост“ а ни „срећну будућност“. Губи „обадва царства“ како би рекао мудри Његош.

Код нас је идеологија „срећне будућности“ а заправо сујеверно уверење у прогрес и у то да ће Србија делити благодати истог, поразила идеологију славне прошлости и јунака и светаца који су нам били узори и инспирација да (пре)живимо као људи и као народ свих ових векова. Политика која се определила да се јавно и доследно одрекне Небеске Србије зарад оне земаљске данас даје своје горке плодове.

Иако се чини да је идеологија „пуног стомака“ супериорнија од идеологије „храброг срца“, жалостан тренутак хапшења и испоруке генерала Младића деманутје то на више начина. Иако су многи зарад шарене лаже о бољем животу преко чланства у ЕУ били спремни на „компромисе“ ово што чини наша власт је превише и за њих. Иако су медији извришили директну психолошку операцију над српским мозгом да би читаву причу о хапшењу генерала срозали на таблоидни ниво, људи су у великом броју препознали лаж и неправду. Огорчење због овог новог великог националног понижења је ојачано и медијским пресингом који прелази у отворено психонасиље над што код многих изазвива мучнину. А то је већ контраефекат на који умишљени медијски магови нису рачунали.

Тако је реалан историјски пораз које је српска власт предвођена Тадићем и Јеремићем доживела 9. септембра прошле године када су им на Западу издиктирали „српски предлог резолуције за Скупштину УН“ сада кроз испоручивање генерала Младића постао јасан и опипљив широј јавности. Председник Тадић после овога није у очима јавности онај који је био. Он је изгубио значајан део подршке коју је имао. Велики део јавности је огорчен свим овим а нарочито агресивном медијском репресијом „националних медија“, а оне на које још делује медијска хипноза су у најмању руку збуњени. Медијски матрикс показује озбиљне напрслине, и ако има неке вајде од ове још једне у низу српске капитулације онда је то што многима постаје јасно да нас медији лажи и замајавају, а да власт губи тло под ногама. Но на жалост губитак ауторитета често не значи и брз одлазак са власти, јер је увек питање а „шта је то алтернатива“.

Хапшење и испоручење старог српског генерала постало тежак камен спотицања за ову власт и овакве медије, али и линија раздвајања у српском јавном мњењу. Већина, до сада је то тиха већина, је огорчена и болно тужна због свега овога што се десило, а идеолошки или „интересно“ острашћена мањина то покушава да себи и другима то представи као нешто значајно и позитивно. Нешто за шта би требало честитати председнику. Тако је Србија опет дубоко подељена и понижена.

Ова поларизација није толико видљива у „официјелној јавности“ јер је медијски простор готово потпуно под контролом и доминацијом ове агресивне и организоване прозападне мањине која спречава артикулисање овог већинског и нормалног става и осећања. Баш око случаја Младић смо били сведоци шизоидности српске политичке и медијске сцене која се потпуно удаљила и од истине и од сопственог народа. Они су настојали да себе и друге убеде у нешто у што вероватно ни сами не верују. Но то тако не може потрајати па ће или медији убедити јавност у реалност новог матрикса или ће народ променити и политичаре и са њима наметнуту и деформисану медијску слику.

На сцени је тешка и болна подела у Србији. На једној је страни моћ и вештина а на другој правда и истина. Тако се наша стара и тешка видовданска дилема – којем ћемо се царству приклонити – небоском и вечном или земаљском и пролазном прелама и кроз однос према хапшељу и испоручивању „последњег српског Генерала“.

Written by Mika

14. juna 2011. at 17:16

Objavljeno u Uncategorized