Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for decembar 2012

СРБИ БИРАЈТЕ: Бићете слободан народ Евроазије, или робље атлантиста у ЕУ!

leave a comment »


СРБИ БИРАЈТЕ: Бићете слободан народ Евроазије, или робље атлантиста у ЕУ!

Борис АЛЕКСИЋ | 22.12.2012 | 07:30
Одлазећа министарка спољних послова САД Хилари Клинтон, свесна незаустављивог јачања Русије и чињенице да униполарни свет, стваран од стране вашингтонских јастребова одлази у прошлост, на кратко је упознала светску јавност са детаљима агресивне стратегије Вашингтона усмерене према Москви. На конференцији министара спољних послова ОЕБС-а у Даблину почетком децембра она је изјавила да њена земља неће дозволити обнову Совјетског савеза.[1] „То се неће звати тако. Зваће се Царинска унија, називаће се Евроазијска савез или нешто слично. Нећемо се задржавати на детаљима. Знамо шта је циљ свега тога и зато ћемо се потрудити да израдимо ефикасне начине како да то успоримо или спречимо”, изјавила је Хилари Клинтон.

Чини се да је ову, неочекивану искреност америчке министарке „изазвао“ руски министар Сергеј Лавров износећи документоване податке о кршењу људских права у Сједињеним државама. По неким медијским извештајима цео сукоб је личио на „мали рат“. Сергеј Лавров је посебну пажњу на скупу посветио примедбама на рад Канцеларије за демократске институције и људска права. Подсетивши да су 2012. избори одржани у Русији, САД, Француској, Белорусији, Казахстану, Украјини и низу других земаља, руски министар је приметио да је Запад користи различита мерила у њиховим праћењу и позвао је ОЕБС „да разради правила надгледања избора без двоструких стандарда“[2] Као одговор на ове речи Хилари Клинтон се ничим осим болном истином изазвана, пред целим скупом заветовала да ће САД учинити све што могу да разбију Евроазијски савез и све друге евроазијске интеграције у којима учествује Москва!

Међутим, Руси су већ одавно схватили да Вашингтон поред вербалних залагања за мир и сарадњу са Москвом у пракси чини све како би ослабио Русију. Одмах пошто је Владимир Путин објавио да ће се залагати за стварање Евроазијског савеза 2011. године, према њему су полетеле отровне стреле са Запада.[3] „Владимир Путин обнавља СССР“ вриштали су уредници и експерти са насловних страна, најтиражнијих листова из САД и ЕУ када је објављен текст тадашњег руског премијера у листу „Известија“[4]. Све то, иако у самом тексту Путин упозорава да је таква тачка гледишта наивна. „Ради се о стварању Евроазијског савеза – јаке економске заједнице у којој ће учесници у потпуности сачувати политички суверенитет а не о обнови СССР-а јер би било наивно стварати или копирати нешто што припада прошлости“.[5] У свом чланку Владимир Путин је тачно рекао шта ће чинити уколико поново буде изабран за председника Русије, што се и десило. Он је осветлио будућности која чека Русију, Белорусију, Казахстан али и цео свет уморан од дуплих стандарда Запада. Путин види Евроазијски савез, као темељ који треба да постане један од полова савременог света и да игра улогу ефикасне везе између Европе и Азијско-Тихоокеанског региона.

Запад је веома добро схватио његову поруку. Путинов пројекат ће угрозити нови светски поредак и униполарни свет који стварају САД, а који суштински представља амерички хегемонизам. Због тога су већ одавно у Вашингтону и Бриселу активирали све своје снаге како би зауставили Путина и успон Русије. У фебруару 2012. године пред председничке изборе заједничком акцијом, украјинска и руска полиција ухапсиле су у Одеси муслиманске екстремисте који су припремали атентат на руског премијера и председничког кандидата Владимира Путина.[6] Да би решио проблем са конкуренцијом Запад је прво покушао да убије вожда који је започео са обновом Русије и евроазијским интеграцијама.

Како наводи руски стручњак за геополитику Игор Панарин, Запад већ увелико чини све што може како би спречио евроазијске интеграције. Главни идеолог те стратегије је агент британске обавештајне службе МИ6 Збигњев Бжежински. Под његовим вођством су аналитичари Оксфордског и Јејлског универзитета, као и специјални Аналитички центар МИ6, који се налази 100 км од Лондона (где је управо био сачињен план помоћи изненадном нападу фашистичке Немачке на СССР 22. јуна 1941. године), израдили операцију „Циклон-3“ о блокирању интеграционих процеса Евроазијске уније. Операција је почела у октобру 2011. године, одмах после појављивања поменутог чланка Владимира Путина у листу „Известија“. У првој етапи опарације из Лондона у Москву је допутовао са „консултантима“ Михаил Горбачов, како би брзо убацио некадашње своје кадрове из ЦК КПСС на низ кључних места у државним структурама као и у руководства водећих средстава јавног информисања. Путину су затим нуђене, одлично плаћене функције високо у „међународној заједници“ само да одустане од кандидатуре за председника Русије. После неуспеха тих подухвата у Москву 14. јануара 2012. године долази нови амбасадор САД Мајкл Мекфол, чији задатак је и координација делатности америчке обавештајне службе са невладиним организацијама, „борцима за људска права“ који за то добијају паре од САД и Велике Британије. Он је 17. јануара организовао сусрет са опозицијом ради анализе настале ситуације.[7] Лукава лисица је почела да се претвара у прождрљивог вука. Русија је због тога била принуђена да се брани од субверзивног деловања прозападних НВО и нових обојених револуција, па је у јулу 2012. године Дума усвојила закон по којем се невладине организације, које се баве политиком и финансирају из иностранства именују за „стране агенте“.[8]

Јасно је и због чега Запад не трпи конкуренцију и неће, како је навела Хилари Клинтон, дозволити стварање Евроазијског савеза. Евроазија је вишеструко моћнија и перспективнија од ЕУ и САД заједно. Више од тога, она је једина нада за човечанство које тоне у трулежу палог западног света. Пред евроазијским интеграцијама због енергетског богатства, природних ресурса и људског потенцијала – оне евроатлантске изгледају слабе и без перспективе. Овде треба узети у обзир податак да чак и америчка Сити група, наводи да ће Русија, Кина и Индија 2025. године имати најмоћније економије на свету[9], док поједини прозападни медији признају да руска војска полако, али сигурно постаје најмоћнија на свету.[10]

Разлике између евроазијског и евроатлантског концепта су суштинске, неизбрисиве и огромне. Евроатлантски систем је систем поробљене Европе којом доминирају „таласократије“ САД и Енглеска, системом војних база, терористичких ћелија, мафије и мреже финасијских институција које намећу народима и државана дужничко ропство, искоришћавајући њихова природна богатства. Оне су лукаво реализовале своју историјску шансу, подстрекивале међусобно уништење СССР-а и Немачке, као и слабљење Старог континента како би њиме потпуно овладале. Александар Дугин наводи да су атлантисти – стратези Западне цивилизације и њихове марионете у другим деловима планете који теже томе да читав свет доведу под своју контролу, да читавом човечанству наметну западној цивилизацији својствене социјалне, економске и културне стереотипе. Атлантисти су градитељи „новог светског поретка“ – устројства света какво никад раније није постојало, својственог апсолутној мањини становништва планете – западној елити која има за циљ смањење светске популације и увођење, тзв. „златне милијарде“ којом ће као робовима господарити из својих земљских рајева.[11] Са друге стране Евроазијство је по А. Дугину светоназор, философија, геополитички пројекат, економска теорија, духовни покрет, језгро консолидовања широког спектра политичких снага.[12] Овим речима можемо још само да додамо чињеницу да Путинов Нови патриотизам Евроазијство одређује као заштитника традиционалних религија, и темељи га суштински на Православном систему вредности, што је услов без којег покрет не би могао да успе. Нпр. Николај Трубецкој у својим делима до детаља објашњава значај Православља као интегришућег фактора евроазијске империје – Русије.

И српски народ ће морати да се определи којим ће путем да крене. Док САД и ЕУ комадају Србију, а њихов осиромашени уранијум и даље односи жртве међу грађанима, Русија отворено нуди Београду да буде четврти центар Евроазијског савеза! Како истиче проф. Игор Панарин, Евроазијски савез треба да има четири престонице – Санкт Петерсбург, Алма Ату, Кијев и Београд.[13] Посматрано из угла сакралне географије Москва остаје оно што је и била – Трећи Рим.

Међутим, приближавањем ЕУ и НАТО, Србија се јасно сврстава на страну евроатлантског концепта који своје канџе усмерава према Русији и њеним богатствима. Квазиелита на власти већ 12 године намеће српском народу евроатлантски концепт и ставља га на исту страну са терористима, трговцима људских органа, наркомафијом, као и њиховим креаторима из САД и ЕУ. У том поретку Срби могу да буду само робови атлантизма и отпадници од своје историје и славних предака, најамна војска које ће учествовати у походу на Русију. Међутим као део Евроазијског савеза, Срби ће бити један од његових ослонаца, слободан, усправан народ који ће се борити раме уз раме са својом браћом против Империје зла.

Света је дужност сваког Србина да ником и никад, не дозволи да нашу државу и народ окрене против братске Русије. Онај ко окреће Србе против Руса, ма каквим се лукавством служио, непријатељ је који завређује само презир. Сваки напад на Русе, је и напад на Србе, а када до тога дође сви ћемо бити у обавези да се боримо против заједничког непријатеља – До победе!

Written by Mika

22. decembra 2012. at 14:26

Objavljeno u Uncategorized

Завртањ

leave a comment »


Завртањ

Пошто је сва неозбиљност око питања Косова и Метохије показана, сада званична Србија тражи ентитет за Србе на северу

„Завртањ” је окренут… Како то обично бива проклети круг неправде-притиска-попуштања-фрустрације-лажи је пређен, сада је дошло време за понављање процеса. Пре годину дана Србија је, једина од држава које су учествовале у југословенским ратовима, испунила све услове Хашког трибунала, онда су уследили нови захтеви у вези са Косовом и Метохијом. Прошла влада их је срамотно извршавала али су у Берлину и Вашингтону приметили да то може орније и боље. Затегли су мало са кандидатуром за чланство у ЕУ и потпомогли опозицију на изборима. Нова влада није управљала Србијом ни стотину дана, а нашли смо се под новим и тежим притисцима. Хашки трибунал се коначно представио као део ратних напора против српског народа. Одмах после те отужне представе, добили смо „задатак” да успоставимо границу са независним Косовом. Садашња влада, уверена да нема опозицију на десници и рањивија на недостатак страних кредита, спремније извршава налоге. Постала је актуелна прича о српском ентитету на северу Косова.
Чујемо од министра Илића да су „други довели владу у теснац”, вели још да је „Устав закомпликовао неке ствари око Космета”(!?)

Наравно ни новој влади није блиска замисао о демократској расправи у Народној скупштини о решењу за Косово и Метохију. Пре пет година званична истраживања, које је поручило Министарство за Косово и Метохију, показивала су да је већина грађана за историјски споразум са Албанцима и поделу покрајине. Али тада су актуелне парламентарне странке имале друга посла: требало је једни друге да изварају и добију изборе. Надали су се да ће моћи да одлажу решење и да ће неког другог да снађе одговорност за решење статуса. Владу и опозицију није много брига што је скупштина донела десетине резолуција, декларација, закона, чак и један Устав, који се противе сваком од решења која су данас у оптицају (укључујући ентитет и поделу). Сви су они томе кумовали и сада имају образа да придикују како је прекасно за споразум. Пошто је сва неозбиљност око овог питања показана, сада званична Србија тражи ентитет за Србе на северу. Афере и медијска борба против корупције прикривају пуно и безусловно признање независног Косова. Ипак, нико од наших посланика и министара не размишља о томе да се спрема и следећи завртањ. Прво ћемо помагати укидање Републике Српске (циљ је да она постоји колико и суверенитет државе Србије на независном Косову). Србију, која је јемац Дејтонског споразума, уцењиваће кредитима и наравно осамостаљивањем АП Војводине.

Наша јавност можда није приметила, али прва чарка у новој борби за опстанак српске државе на северу наше земље је недавно завршена.
Уставни суд је рекао своје о деловима Статута АПВ, на изборима су по ко зна који пут смрвљене аутономашке странке, изгубиле су поново Нови Сад, прескупа кампања за стварање војвођанске нације завршила се потпуним дебаклом. Мала удружења грађана и огранци појединих странака показали су се утицајнијим од партија, невладиних организација, читавих установа аутономије, пребогатих фондација из САД и ЕУ. Мада, треба рећи, ово је била само припрема. Пут је јасан. После више од деценије припреме, након неминовне поделе у ДС-у, биће створена некаква „Демократска партија Војводине”, која ће уз помоћ новца из иностранства, злоупотребљавајући буџет и установе АПВ, полако стећи потпуну власт на северу. Затим ће припадност покрету за отцепљење и војвођанској нацији бити услов за државно запослење, бесплатно школовање у иностранству, укратко припадност елити… Сваки демократски одговор биће ометан финансирањем или макар медијским подстицањем недемократских и екстремних политичких снага српског народа. Пут ка независности биће спор, али сигуран колико је сигурно да је СР Немачка моћнија од Републике Србије. Ако из Београда наставе да избегавају суочавање с процесом, ако сами не диктирају „дневни ред” догађаја, не спрече злоупотребу оправданог незадовољства тако што ће створити регионе у Срему, Банату и Бачкој и преместити главни град Србије у Нови Сад… исход ће бити предвидив и лош.

Буџет АПВ представља добар пример. Он износи око 628,3 милиона евра!
Као, то је мало: иако државни буџет финансира школство, војску, полицију… Па буџет независне Босне и Херцеговине је једва 25 одсто виши (а финансира војску, део полиције итд). Пошто у Новом Саду минијатурна и исувише утицајна војвођанерска мањина често спомиње европске (можда хрватске) узоре, ето им Истре. Жупанија нема аутономију. Буџет јој је 15 пута мањи од војвођанског (у поређењу са бројем становника, површином и животним стандардом за 75 одсто нижи) а она учествује у хрватској привреди у већој мери него Каталонија у шпанској.

Чедомир Антић

Напредни клуб

објављено: 20.12.2012.

http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/Zavrtanj.sr.html

Pravo u centar | 20/12/2012 12:20

Svaka cast na ovom clanku! Svakom ko ne zivi u utopistickim iluzijama o „evropi“ je jasno da ce se razlaganje nase drzave nastaviti.
Nazalost, mnogi to ne vide ili ne zanima. Ali pitanje svih pitanja je> kako spreciti ove procese koje g. Antic lepo opisuje? Nazalost, ni on sam nije dao odgovor na ovo pitanje. Dao je dijagnozu, ali nije preporucio lekove da se popravi stanje. To je veliki problem, jer mnogi nacionalno svesni ljudi, zabrinuti za sudbinu svoje zemlje uocavaju lose stanje i predvidjaju sta ce se desiti, ali malo ko jasno i odlucno sme da kaze da je ovaj i ovakav „put u srecnu porodicu evropskih naroda“ put u provaliju i da je neophodno da glavu okrenemo i na drugu stranu, ka Istoku. Ako treba i ruske baze da se prave po Srbiji, neka se prave. Za Zapad cemo doveka biti „mali Rusi“ na Balkanu i ne treba ocekivati nista prijateljski sa njihove strane.
Tako da ako treba da privezemo nas mali camac za veliki brod neka bude to ruski brod. Jer ovako tonemo sigurno.

Mića Smederevac | 20/12/2012 15:25

Za desetak godana kada se Amerika potpuno zaglavi i ratove koje vodi i koje namerava da vodi,a Rusija još više ojača,mi ćemo ući u GEOGRAFSKU EVROPU t.j. u Evropu bez Amerike ali sa Rusijom.Zato sa Kosovom ne žuriti,pregovarati da bi smo bili u igri,a Vojvodinu zauzdati kao što je u tekstu rečeno.

Jaka ličnost | 20/12/2012 15:50

Nama trebaju jake ličnosti. Ne autokrate, već ljudi od struke i integriteta, koji često ne menjaju stav. Mi i dalje pitamo za mišljenje ljude koji su 90-tih hteli da seku ruke. Danas im je Brisel nova Sveta Gora. Evo npr. ministar nije znao za značaj mirovnih misija, ali ga je vlast prosvetlila. Retki su ljudi kao Antić, Koštunica… Proverene demokrate kojima čast i znanje ne dozvoljavaju da se toliko pogube ili unize.

Djordje Konjikovic | 20/12/2012 16:50

Steta sto G. Antic nije dao nijedan predlog za resavanje navedenih problema, nijednu ideju, nijedan licni stav

Dragana Lazarevic | 20/12/2012 17:49

Dragi G. Anticu, sve shto ste napisali potpuno je istinito i, nazalost, neizbezno u datom istorijskom trenutku. Vrlo chesto sam u prilici da iznosim slichne stavove u Britaniji. Za to imam i podrshku Vasheg nekadashnjeg mentora, Dr J.R. Whittam-a, kome povremeno prevodim tekstove iz „Politike.“ I on se slaze sa Vashim mishljenjem i pridruzuje se pozdravima koje Vam upucujem.

petar nemec | 20/12/2012 17:52

Besprekoran rezime naše stvarnosti i svodjene problema u surovu istinu koju političari izbegavaju radi svog rejtinga. Ali kao i do sada na kraju će „film snimljen po scenariju Amerike i Evrope“ a Rusi će biti kao i obično samo gledaoci.Pa dokle tako „za jednog ubijenog Nemca ubijeno 1oo Srba“….Trebalo nas je biti na pragu 21.veka oko 2o miliona a nas ima oko 7 miliona sa tendencijom nestajanja…Država Srbija najlepša na svetu sa narodom čiste duše, trpi tortutu svojih vladara već stotinama godina.Shvatite jednom da pravila igre odredjuju najbogatiji a time i najjači i nadjite već jednom mesta ovoj maloj državi dužine 6oo km. i širine 4oo km. za stolom ostalog sveta.Dokle da skupljamo mrvice ispod stola…Sramota…..Od Stefana Nemanje do Tome Nikolića je užasno dugačak period i zaista je došlo vreme da Srbija bude država jednom i zauvek sa jasnim granicama i srećnim narodom…Bili kakvi ustupci danas, budućnost će pokazati da su oni bili mali u odnosu na živote naše dece …

Written by Mika

22. decembra 2012. at 10:46

Objavljeno u Uncategorized

IZ DIPLOMATSKOG UGLA …..REGIONALIZACIJA

leave a comment »


IZ DIPLOMATSKOG UGLA

REGIONALIZACIJA

Kalendar Dubrovnika iz 1897, u izdanju i nakladi Srpske dubrovačke štamparije A. Pasarića, sadrži podatke iz popisa po jeziku u Dubrovniku i okolini.

Podaci su sledeći: srpski 5.823 stanovnika, talijanski 677, slovenski 19, ruski 0, češki 48, poljski 6, njemački 263 i mađarski 384. Na Gruž-Lapadu: srpski, 1.028; talijanski 26; slovenski 0; ruski 2; češki 0; poljski 0; njemački 22 i mađarski 0. U Brgatu Gornjem: srpski, 222, ostalih nema, a u Brgatu Donjem: srpski, 230, ostalih nema. Zatim srpski: u Grbavcu 195, u Martinovićima 207, u Makošama 254, u Buićima 235, u Petrači 186, u Čelopecima 211, u Čibači 251, u Brašini, 284, u Zavrelju 253, u Solinama 132, itd, a ostalih jezika nema. Niti ijednog Hrvata. I tako dalje do zadnjeg zaseoka. Dakle, region je bio srpski. Prava pravcata srpska republika Dubrovnik. Danas bi se reklo „srpski region Dubrovnik“.

Na prostorima bivše Jugoslavije vrši se pritisak samo na Srbiju da se regionalizuje. Ta regionalizacija ima svoje trabante u Vojvodini i u Raškoj, a vrhovni srpski trabant je Mlađan Dinkić. On je pokušavao, nasuprot srpskim nacionalnim interesima, kao neki austrijski gaulajter, da izminira gasni projekat „Južni tok“ u korist austrijskih firmi, čime bi se spriječila Srbija da postane regionalna energetska sila i ojača svoj politički i geostrateški značaj.

Trabantsko poimanje regionalizacije, koju guraju lokalne vođe da bi bile nekakvi predsjednici, nema veze sa regionima u EU. Dovoljno je pročitati bilo koji statut evropskih regiona, čak i onih sa specijalnim statusom, pa vidjeti da tu nema ni slovca od državnosti i nikakve mogućnosti da se građani tih zemalja međusobno zakrve koristeći ustav kao osnovu za nasilnu secesiju. Međutim, Mlađanova regionalizacija je težnja ka Brozovoj republikanizaciji sprovedenoj Ustavom iz 1974, koji je dao pravni osnov za secesiju republika. Briselska regionalizacija je našla u Dinkiću trojanskog konja za austrougarske i neoosmanske (iza turskog neoosmanizma stoje NATO i SAD) republike Vojvodinu, Sandžak, Šumadiju, kao sredstvo da se dokrajči Srbija. Zanimljivo je da u toj regionalizaciji niko ne govori o tri prirodna regiona Vojvodine: Sremu, Banatu i Bačkoj čime bi se Čankova pohlepa svela na razumniju mjeru. Ali, za novu tamnicu naroda, Austrougarsku maskiranu u „međunarodna zajednica“ ili EU, jednostavnije je oteti Srbiji cijelu Vojvodinu odjednom, nego se mučiti s njena tri djela pojedinačno.

Sredinom 19. vijeka prostor Hrvatske vodio se, u dokumentima crno-žute monarhije kao Dalmacija, Slavonija i Hrvatska, a stanovnici su imenovani kao Dalmatinci, Slavonci i Hrvati. Međutim, niko iz Brisela ne tjera Zagreb da se regionalizuje na Dalmaciju, Istru, Slavoniju, Hrvatsku, Baranju i Republiku Dubrovnik. Niko ne tjera Crnu Goru da se regionalizuje na Brda, Kotor, Primorje, Republiku Herceg Novi, Malesiju i Vasojeviće. Niko ne govori dalmatinskim, slavonskim ili istarskim jezikom. Niko ne tjera Tačijevu narkonakazu da se regionalizuje na Metohiju i Kosovo. Valjda, zato što su svi oni što su prihvatili, svi osim Srba, da budu evroatlantsko roblje.
Ćute junačine. Ili smrad!

Ako iko još vjeruje da EU ima bilo kakve dobre namjere prema Srbima, onda je on ili budala ili pripada toj mašineriji. Ako iko još vjeruje da se podjelom Srbije na regionalne republike stvaraju bolji uslovi za život, onda nama nikada neće biti bolje. Sjetimo se Badinterove komisije koja je proglasila republičke granice za državne, da bi uništila, ne Jugoslaviju, već Srbiju.
Ko to hoće još srpske krvi i srpskih zemalja?

Piše: Dragan Mraović

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-12-20&clanak=360276&naslov=REGIONALIZACIJA

Written by Mika

20. decembra 2012. at 13:10

Objavljeno u Uncategorized

Србија: чувајте се данајских дарова

leave a comment »


Србија: чувајте се данајских дарова

Ана ФИЛИМОНОВА | 18.12.2012 | 00:01
Аутор концепције “Новог светског поретка” Жак Атали утврдио је да ће у будућности бити формиране нове генерације “добитника” и “губитника” које ће настати у процесу сламања нација и националних држава. Однос између “победника” и “поражених” ће бити заснован на основу успостављања апсолутне и бруталне власти над читавим људским друштвом, од стране тајних центара моћи. Технологија политичке власти треба да буде изграђена на једноставном моделу. Као образац те власти може нам послужити Хазарски каганат (VII – X век после Христа), чији се легитимни владар користио свим благодатима царске личности, али реално није управљао државом. То су за њега радили други. Када би народни гнев због “неправилне владавине” достигао врхунац, њега су приносили на жртву – ритуално би га убили због очишћења света од скверни, а уместо њега на трон су уздизали новог легитимног владара.[1] Разлика се огледа у томе што у савременом свету слично ритуално убиство није неопходно.

Међутим, то је само спољна фасада модела управљања. Унутрашње полуге по Аталију, само и искључиво су економски мотивисане (духовне и моралне аспекте он категорички одбацује). За верзију Аталијеве мондијалистичке политике, која разматра само “економску реалност”, уопште није важно какав народ ће живети на одређеној територији – важне су једино стратешке рудне резерве. За њихово освајање Атали предлаже концентрично реструктуирање сваког региона у свету: учвршћивањем или стварањем нових “важних” центара, који ће око себе ујединити “неважне”, мање развијене области.

Погрешно би било мислити да је после завршетка локалних ратова Балкан доспео на периферију светске политике. Напротив. На његовом примеру сада се пробају не мање важни, него и веома опасни модели, којима се утиче и управља унутрашњим процесима. Тако су Ж. Атали, З. Бжежински, Џ. Сорош и други идеолози глобализма, не једном указали на неопходност замене демократије господарењем елите – владајуће групације. У суштини се ради о диктатури “управљача” која се спроводи уз помоћ моћне “димне завесе”, демагогије и популизма у контролисаним медијима. Њихов “начин деловања” предвиђа максималну усредсређеност свих организационих ресурса у рукама малог броја лидера. Тада се за реализацију конкретних циљева у регионима са стратешки важним и изузетно богатим природним ресурсима, користи моћ државе.

У Србији је етапа обезбеђења стабилности и поузданости “управљачког система” успешно завршена. Формиран је практично јединствен корпус владајуће политичке елите (као и опозиције на “резервном положају”) орјентисане на процесе евроатлантских интеграција (процес ступања у ЕУ је неодвојив од директне или посредне сарадње са НАТО), који исходе из позиције “политичког реализма” (који подразумева ћутљиво признање независности Косова). У складу са споразумима постигнутим у Бриселу, административни прелаз на Јарињу практично функционише у режиму државне границе Србије са Косовом. Упркос званичним гаранцијама Београда, косовска царинска служба убира таксе и дажбине за робу намењену северу покрајине. То јест, косовска царина функционише без икаквог ограничења свог пуномоћја. А 12. децембра је предузет моћан одвлачећи маневар – ухапшен је М. Мишковић власник приватне компаније “Делта”. Почела је истрага рада актуелних министара “који се налазе на Мишковићевом списку”.[2] На тај начин су се у фокусу друге етапе нашли и учесници владајуће коалиције. Могуће је да ће се уз помоћ “борбе против корупције” поставити задатак њеног распада и формирања нове владе. Или “стопирања” уцењивања првог ешалона, како би они показали “већу кооперативност” по питању Космета. Ако говоримо професионалним језиком специјалних служби – немогуће је заврбовати човека који нема основа за врбовање… Тако се, на овај или онај начин, читава вертикала власти консолидује у процес евроинтеграција и обезбеђује се максимална контрола на српско-косовској магистрали опште контроле управљања балканским процесима.

Истински смисао усмереног деловања сличних “управљачких група”, у складу са логиком њиховог формирања, јесте политика националног самоуништења. Пошто јавни и тајни центри моћи Запада на циничан начин поздрављају само то што доноси корист њима самима, тада се и према пројавама њиховог одушевљења треба односити крајње опрезно. Тако је 15. децембра британски “Еconomist” публиковао веома индикативан чланак, који представља недвосмислену посланицу западним политичарима: однос према српским властима треба променити на кардиналан начин. Основна теза је – нова српска власт се показала потпуно другачијом од очекивања Запада. Када је Томислав Николић, који је до 2008. године био члан “екстремистичке националистичке партије која је сејала мржњу”, постао председник, а Ивица Дачић премијер “националисти су били усхићени, либерали разочарани, а Руси задовољни”. Сви су очекивали да ће нова власт предузети напоре директно супротне тешком раду претходне владе у смеру североатлантског приближавања НАТО пакту. Међутим, представници нове власти учинили су неочекиване ствари. Томислав Николић је 9. децембра упалио свећу у беогардској синагоги на јеврејски празник Ханука; гостима, међу којима је био и муслимански верски вођа он се обратио “са похвалним речима пуним толеранције”. “Economist” са задовољством констатује: ради се о појави нове политичке личности! Наглашава се да Николић очигледно побеђује у поређењу са Тадићем, пошто “Николић ужива у улози човека који понекад стави озбиљну примедбу, али не прети”. Ништа мање ласкавих карактеристика није отишло на адресу Ивице Дачића: “бивши аташе за штампу Слободана Милошевића, неочекивано је спреман за сарадњу”. Примећује се да је преговарачки процес који је започет у марту 2011. године, подигнут са техничког на политички ниво и развија се “неочекивано добро” – 10. децембра је отворен пролаз на пограничним КПП. То је “разбеснело” националисте и СПЦ. Али је господин Дачић “доста храбро” рекао Србима да је Косово изгубљено и да треба само тражити начине за постизање споразума, који ће обезбедити будућност српској мањини на Космету.[3]

Све у духу уобичајене западне пропаганде, чије су тврдње далеко од стварности колико небо од земље. Теза о обезбеђењу права српској мањини у “Републици Косово”, подсећа на последње конвулзије пред неизбежно падање у таму. Ради се о томе да Приштина не предвиђа постојање српске мањине на “албанској територији”, ни на југу, ни на северу. Шиптарске власти на Космету су – пројект Запада, у коме се негују и подржавају криминогени фактори (“пси рата” ОВК – Тачи, Харадинај, Чеку – као владајући тријумвират). Задржати сараднике тријумвирата да не чине насиље над Србима, практично је немогућа мисија. На југу, они су се практично већ изборили са проблемом повратка избеглица. Као и увек, уз помоћ претњи и насиља. Од оних Срба који су били протерани са територије Космета (њих је, само по званичним подацима, више од 250 000), вратило се отприлике 10%. Но, тамо их је сачекала незавидна улога – нема никаквих гаранција за имовинска права, а перспективе да се нађе запослење равне су нули. Систематски напади Албанаца који су мотивисани националном мржњом, пљачке и спаљивање кућа – представљају уобичајене појаве са којима се сусрећу Срби. Убиство породице Јефтић у Талиновцу – представља најочигледнији пример како се Приштина односи према онима који се покушавају вратити својим духовним светињама и огњиштима предака. Колико је било примера повратка српских избеглица на Космет, које су морале поново да беже због криминогених околности. Срби и дан данас настављају са продајом своје имовине. Међународне организације – КФОР, НАТО, УНМИК, ЕУЛЕКС – само доприносе учвршћењу етничких и имовинских промена, које су се десиле као последица војне интервенције НАТО на СРЈ. Срби јужно од Ибра су обесправљени и немоћни, немогуће је зауставити процес асимилације. “Министар у влади Косова по питању избеглица” Р. Томић, примећује да “ако северу покрајине српске власти још и удељују неку пажњу, то се 100 000 Срба јужно од Ибра, у овом тренутку осећа потпуно одбаченим”.[4] Са наше тачке гледишта, више је него вероватно да ће решавањем “проблема севера” покрајине на начин који ће задовољити услове Запада – судбина северњака, исто као и јужњака, у потпуности зависити од милости тријумвирата Чеку, Харадинај, Тачи. Таква рачуница ни једном здравомислећем човеку не може пасти на памет. Задатак ће бити решен на следећи начин – предео богат рудним богатствима, “биће очишћен од Срба”. Што ће омогућити “процват” новог “Балканског центра” – Приштине, која ће контролисати регион и њеном натовском муницијом преузимати контролу над економским објектима.

Истовремено док Запад покровитељски тапше по раменима представнике нове владајуће коалиције, српска јавност је препуна незадовољства – да ли је народ дужан да трпи бесконачна понижења и уништење српског народа који живи на Космету? Мишљење је већине да Србији желе да одузму све што поседује. Осим тога, западни политички технолози више него добро знају да Србија за Русију, без имало претеривања, има изузетан значај. Због тога, без обзира на све – да ли ће Србија приступити ЕУ или неће – Запад ће се са Србијом обрачунати као са руским савезником. У вези са тим, ради одстрањења толико очигледне асиметричности у узајамним дејствима Србије са Западом, поред успешне економске и тек започете војно-техничке сарадње са Русијом, “као ваздух” је потребна активизација и координација напора на спровођењу активног и плодотворног политичког дијалога на свим нивоима – од друштвених организација, до парламентарних и међународних организација. Иницијатори могу бити и руске и српске организације. Времена за губљење више нема, перспективе трансформације Србије у Београдски пашалук више су него очигледне. Асиметрични процеси у духу мондијалистичке геополитичке доктрине, заправо блокирају развој земаља Балканског региона и лишавају их могућности развоја, спречавајући истинско елиминисање садашњих изазова и претњи и успостављање праведних односа и стабилности у региону.

Written by Mika

17. decembra 2012. at 16:53

Objavljeno u Uncategorized

Hrvatska opet proteruje Srbe?

leave a comment »


Hrvatska opet proteruje Srbe?

Izvor: Kurir

Beograd — Hrvatski zakon o prebivalištu predviđa brisanje iz evidencije onih koji ne žive na prijavljenim adresama, čime su izbeglice najugroženije, kaže Savo Štrbac.

Savo Štrbac (Tanjug, arhiva)

Predsednik udruženja Veritas je za Kurir objasnio da će Hrvatska, ako u Saboru prođe novi Zakon o prebivalištu, time "zacementirati etničko čišćenje započeto tokom ‘Oluje’ i ‘Bljeska’".

Naime, novi zakon o prebivalištu policiji daje ovlašćenje da briše iz evidencije one koji ne žive na prijavljenim adresama, a ako bude usvojen, izbegli Srbi bi mogli da budu trajno izbrisani iz evidencije hrvatskih građana.

"Postoji izmena u tom zakonu – doduše, pitanje je da li će biti usvojena – koja izuzima Srbe proterane tokom rata koji su predali zahteve za obnovu kuća. Međutim, ako ta izmena ne uđe u zakon, Hrvatska bi time zacementirala etničko čišćenje iz ‘Bljeska i ‘Oluje’", kaže Štrbac.

Prema njegovim rečima, Hrvati su ispunili svoj cilj – u Hrvatskoj danas živi samo oko tri odsto Srba. "Na popisu 1991. u Hrvatskoj je bilo 582.000 Srba i 106.000 Jugoslovena, među kojima čak 60-80 odsto Srba, a na popisu iz 2001. Srba je bilo 201.000, a Jugoslovena tek 200", dodaje on.

"To su podaci hrvatskih službi i pokazuju da srpska zajednica u Hrvatskoj s vremenom nestaje. Rezultata s popisa iz 2011. još nema, mada sumnjam da im treba godinu dana da obrade te podatke. Verujem da im je cilj da sakriju da Srba u Hrvatskoj više gotovo i da nema", navodi Štrbac.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=12&dd=14&nav_category=206&nav_id=668955

Written by Mika

14. decembra 2012. at 15:13

Objavljeno u Uncategorized

Selective Justice for the Balkans

leave a comment »


Selective Justice for the Balkans

Joachim Ladefoged/VII

By DAVID HARLAND

Published: December 7, 2012

Geneva

TOO bad if you were a Serb victim of any crime in the former Yugoslavia. More Serbs were displaced — ethnically cleansed — by the wars in the Balkans than any other community. And more Serbs remain ethnically displaced to this day. Almost no one has been held to account, and it appears that no one will be.

The United Nations war crimes tribunal in The Hague has acquitted Ramush Haradinaj, Kosovo’s former prime minister, of war crimes. Last month, it acquitted on appeal the generals who led Croatia to victory over the Serbs.

Altogether, almost all of the West’s friends have been acquitted; almost all of the Serbs have been found guilty. These results do not reflect the balance of crimes committed on the ground.

I have no sympathy with the Serbs who have been convicted. On the contrary. I lived through the siege of Sarajevo. I served as a witness for the prosecution in the cases against the former Serbian president, Slobodan Milosevic, the wartime leader of the Bosnian Serbs, Radovan Karadzic, and, most recently, the Bosnian Serb military commander, Ratko Mladic, who is accused of ordering the massacre at Srebrenica.

The Serbs committed many of the war’s worst crimes, but were not at all alone, and it is not right, or useful, for them to carry the sole responsibility. Convicting only Serbs simply doesn’t make sense in terms of justice, in terms of reality, or in terms of politics.

The Croatian leaders connived in the carve-up of Yugoslavia, and contributed mightily to the horrors on Bosnia and Herzegovina. I witnessed for myself the indiscriminate fury of the Croatian assault on the beautiful city of Mostar. I lived in a town in Bosnia where the decapitated heads of captured Muslims were displayed in the marketplace.

I saw for myself tens and tens of thousands of Serb civilian refugees fleeing Croatia in the wake of the 1995 Croatian offensive that ended the war. If the acquitted generals were not responsible for this ethnic cleansing, then somebody was, somebody who will presumably go free.

Nor were the Serbs and Croats alone, though they must shoulder most of the judgment of history. The Bosnian Muslim leadership had deeply compromising links to the international jihahist movement, and hosted at least three people who went on to play key roles in the 9/11 attacks on the United States. I witnessed attacks by foreign mujahedeen elements against Croat civilians in the Lasva Valley.

And the Kosovar Albanian authorities deserve a special mention, having taken ethnic cleansing to its most extreme form — ridding themselves almost entirely of the Serb and Roma populations. Kosovo’s ancient Christian Orthodox monasteries are now almost the only reminder of a once-flourishing non-Albanian population. (These monasteries have been the object of numerous violent attacks. Several have been destroyed; others remain under threat.)

Haradinaj has been cleared of the charges brought against him, but the fact remains that hundreds of thousands of Serbs — mostly the elderly, women and children — were ethnically cleansed from Kosovo by the Kosovar Albanians.

What has happened at the tribunal is far from justice, and will be interpreted by observers in the Balkans and beyond as the continuation of war by legal means — with the United States, Germany and other Western powers on one side, and the Serbs on the other.

This will amplify the worst political instincts of the peoples of the former Yugoslavia: the persecution complex of the Serbs; the triumphalism of the Croats; the sense of victimization of the Bosnian Muslims; the vindication of the Kosovar Albanian quest for racial purity. Each of these traits has some basis in truth, and each has been exaggerated and manipulated by politicians on all sides.

The lack of legal reckoning will once again channel grievances into the political process, laying up plenty of ammunition for further rounds of conflict. It is the opposite of what the war crimes tribunal for the former Yugoslavia was created to achieve.

David Harland is executive director of the Center for Humanitarian Dialogue.

http://www.nytimes.com/2012/12/08/opinion/global/selective-justice-for-the-balkans.html

Written by Mika

7. decembra 2012. at 16:51

Objavljeno u Uncategorized

ИНТЕРВЈУ СА ДР МАРКОМ ЈАКШИЋЕМ

leave a comment »


ИНТЕРВЈУ СА ДР МАРКОМ ЈАКШИЋЕМ

Зоран ЧВОРОВИЋ | 06.12.2012 | 18:42
Интервју са др Марком Јакшићем,

једним од политичких првака Срба са КиМ,

народним послаником и чланом Председништва ДСС

1​. Господине Јакшићу, Влада Србије је у форми уредби прихватила тзв. бриселске договоре између Београда и Приштине, до којих је дошло уз посредовање ЕУ. Званичне институције Срба са севера Косова ове уредбе сматрају неприхватљивим, а Ви сте у једном од скорашњих интервјуа чак изјавили да је садашња републичка власт „забила нож у леђа Србима са КиМ”. Појасните, молим Вас, нашим руским читаоцима, који су разлози садашњег политичког размимоилажења између званичних представника државе Србије и Срба са севера КиМ?

Прави разлог због ког су се политички разишли Срби са севера КиМ и садашњи представници државе Србије, налази се у чињеници да је нова владајућа гарнитура у Републици Србији једно причала у предизборној кампањи, а да данас ради потпуно супротно предизборним обећањима. У намери да се по сваку цену дочепају власти, они су свесно обмањивали Србе, говорећи како ће после формирања Владе поништити све тзв. бриселске договоре између Б. Стефановића и Е. Тахири; супротно томе, они данас не само да су прихватили тзв. договоре које је парафирао „демократа” Б. Стефановића, него су их и приде потписали, и на сва уста обећавају да ће их, по сваку цену, спровести у дело. Тако су се предизборна обећања партија на власти показала лажним.

Једноставно, шта ће вам већи разлог за политичко размимоилажење од чињенице да у Р. Србији имате власт која прави границу између Косова и Метохије и остатка Србије, отписујући на тај начин 16% територије државе Србије, што представља најкласичнији вид националне издаје. Ретко ћете где у свету наћи сличан пример, да власт жртвује по природним ресурсима најбогатији део територије своје државе и то зарад виртуелне улазнице за један савез (ЕУ), који је практично већ пред колапсом и распадом.

Лажна је тврдња садашњих државних званичника Р. Србије да они морају да прихвате тзв. бриселске договоре Б. Стефановића и Е. Тахири, јер је преузета међународна обавеза. Додуше, изгледа да је тачно да постоје неке обавезе према западном свету, али то нису обавезе државе Србије, већ једне политичке странке – Српске Напредне Странке. Можемо само да претпоставимо када су оне настале, да ли у времену када је поцепана СРС, или касније када се формирала и консолидовала нова странка – СНС, или су обавезе према западним менторима преузете у периоду формирања Владе, као услов оваквог њеног састава. Међутим, њихове обавезе нису обавезе Срба са КиМ, нити су то обавезе свих грађана Србије.

2​. Испод које линије Срби са КиМ неће ићи када је у питању спровођење споразума о интегрисаном управљању прелазима и како у том светлу оцењујете контрадикторне изјаве, које о њиховом садржају, после тек завршених преговора, дају претставници Р. Србије, комесар ЕУ за спољну политику и Хашим Тачи? Како је могућа толико различита интерпретација, па премијер И. Дачић, говори о испуњености захтева Срба на северу КиМ у вези са личним документима, аутомобилским таблицама и царинама, истовремено Тачи говори о државној граници и дипломатским представницима у Београду, а комесар К. Ештон о некаквом привременом споразуму. Шта је по Вашим информацијама, г. Јакшићу, од свега овог договорено у Бриселу и шта је од тога замишљено као трајно решење?

Договорено је да се направи граница унутар саме Србије. То је једина и горка истина! С друге стране, прича да су испуњени захтеви Срба са севера КиМ уопште не стоји. Наиме, премијер Дачић говори да Срби неће имати потребе да ваде држављанство независне Републике Косово, док се о осталим документима не говори, а поред свега, Кетрин Ештон говори о некаквом привременом споразуму.

Имајући у виду политички став актуелне политичке гарнитуре да у европске интеграције треба ићи по било коју цену, ми Срби са КиМ њима ништа не верујемо. Уосталом сетимо се свих политичких ставова Ивице Дачића, мењао их је недељно, почев од тога да је хтео да ратује за Косово, па преко тога да је хтео да дели Косово, а на крају има намеру да Косово фактички изручи зарад уласка у Европску Унију.

3. Шта ће предузети Срби са севера КиМ, односно њихови представници у четири локалне самоуправе, ако не буду задовољни елементима споразума о интегрисаном управљању прелазима?

Верујем да је једино што остаје Србима са КиМ да и даље протествују, све док им Народна скупштина Републике Србије не да писмене гаранције да се досадашњи режим на административним прелазимана северу КиМ -Јариње и Брњак – неће мењати. У супротном, ако би се којим случајем променио досадашњи режим на овим прелазима, писаним гаранцијама Народне Скупштине треба предвидети да ови Дачићеви споразуми аутоматски постану неважећи.

Оно што Срби са КиМ посебно жељно ишчекују је одлука Уставног суд Р. Србије о предлогу 25 посланика Народне скупштине Р. Србије да оцени уставност уредби које је Влада Србије донела како би спровела тзв. бриселске договоре, а које се у наведеном предлог оцењују као неуставне.

4. Како процењујете степен политичке снаге и јединства српске заједнице на северу КиМ; тачније да ли је он такав да српски народ може својим континуираним активностима да спречи примену аката које сматра штетним по своје националне интересе?

Међу Србима на северу КиМ постоји апсолутна слога и јединство у борби за одбрану српских националних интереса. На жалост, после тринаест година борбе, дошло је до својеврсног „замора материјала”. У свему томе посебно болно делује ситуација у којој вас ваша сопствена држава издаје, а то се ради већ неколико година уназад, почев од 2008. год. и све због једног разлога – наводног уласка у ЕУ. Тако се догодило да Срби на КиМ против себе имају Албанце, НАТО-пакт, а онда су за противника добили и званичнике сопствене државе. Што је много, много је, за много веће популације него што је то српска на Косову и Метихији, а пре свега, за народ на северу КиМ, који се у протеклих 13 година посебно истицао упорношћу и пожртвованошћу у борби за своја националне интересе.

5. Господине Јакшићу, за очување српског народа на КиМ одувек је непроцењив значај имала СПЦ, односно њена рашко-призренска епархија. Каква је сарадња локалних самоуправа са севера КиМ са епархијским властима и какав је став Вашег епископа када је у питању примена спорних тзв. бриселских договора?

Надлежни епископ се не изјашњава, њега нема на протестима Срба са севера КиМ, нити има његових свештеника. На жалост није их било у свих ових 18 месеци српске борбе за државу Србију на Косову и Метохији. Оно посебно морам да приметим да је у историји српског народа Српска Православна Црква била перјаница српског отпора. На жалост СПЦ данас, најблаже речено, стоји по страни.

6. Господине Јакшићу, један сте од оснивача ДСС, данас сте члан Председништва ове странке и њен народни посланик, објасните молим Вас нашим читаоцима какав је став ДСС када је у питању косовска политика нове Владе, посебно имајући у виду јавну подршку коју је приликом избора Ваша странка дала председнику Републике, Томиславу Николићу?

Демократска странка Србије је представљала тас на ваги који је преломио да Томислав Николић постане председник Републике Србије. СНС се у више наврата захваљивала ДСС-у на таквој подршци. Међутим, много боље би било за све нас да се СНС држи онога што је говорила у предизборној кампањи и због чега смо им и дали подршку, него што се захваљивала ДСС. Као појединац, не као члан председништва ДСС, могу потпуно искрено да кажем да се осећам дубоко разочараним и обманутим, због чега сам се јавно извинио свим грађанима Србије код којих сам лобирао да гласају за Томислава Николића. Није нормално да се човек у мојим годинама, а имам их шездесетдве, тако превари; међутим, веровао сам, био сам искрено убеђен, да четнички војвода у лику садашњег Председника Србије неће на стогодишњицу од Првог балканског рата и славног ослобођења Косова од Турака – постави границу између Косова и Метохије и тзв. уже Србије

7. Г. Јакшићу, објасните нашим читаоцима политику Ваше ДСС када су у питању Косово и Метохија и шта ће странка предузети ових дана када је у питању спровођење те политике?

ДСС сматра да Србија према Космету мора да се држи политичког става израженог у форми тзв. замрзнутог конфликта, јер је Србија данас слаба, уцењена, понижена, а економски пред колапсом. Зато, ако имате такву позицију, није нормално да у њој иницирате и решавате статус КиМ. Србија треба да сачека да се политичко клатно у свету пресудно помери ка геополитичкој страни наклоњеној Србима и да тек онда решава питање КиМ. На жалост, садашња власт чини управо супротно.

ДСС је на протестима које организују Срби на тзв. прелазу Јарињу и управо данас, 5. децембра, потпредседник Скупштине Србије, г. Ненад Поповић, који је уједно и потпреседник ДСС, цео дан је са Србима на протесту и остаће до сутрашњег јутра. Потом, већ сутра долази нова група народних посланика ДСС, који ће овде заједно са Србима са севера КиМ, учествовати у мирним протестима, у борби да се очува територијална целовитост и уставни поредак државе Србије, да не успе покушај успостављања граница унутар Републике Србије. Колико ћемо у томе успети видећемо.

8. Ваша странка и њен председник В. Коштуница позната је у јавности по упорном и доследном залагању за одбрану Устава Р. Србије, као и за изградњу установа правне државе. Премијер И. Дачић је пред нову рунду разговора са Тачијем јавно исказао сумњу да ће Уставни суд Р. Србије вратити КиМ у састав Србије. Такође, Влада је одлучила да крене у спровођење уредби које се тичу, између осталог, и интегрисаног управљања прелазима, иако Уставни суд Р. Србије још увек није донео одлуку о захтеву двадесетпет народних посланика да се оцени уставност ових уредби. Како оцењујете овакве поступке и изјаве Србијиних званичника?

То доказује колико су и Председник Р. Србије и Преседник Владе Р. Србије политички одговорни и озбиљни да решавају тако крупно и тешко питање, као што је питање КиМ. У историји су се скоро сви српски владари и државници трудили да им држава буде што шира, већа и дужа, да буде снажна и правно уређена, једино се овај „двојац без кормилара” труди да им држава буде што ужа, мања и краћа, са потпуно урушеним уставним поретком. Један је разлог за овакву државно и национално неодговорну и неозбиљну политику – ко са ђаволом тикве сади, о главу му се обијају; тако каже српска народна пословица.

9. Г. Јакшићу, као представник странке која је јавно затражила да Србија одустане од европских интеграција, како оцењујете дугогодишњи несклад који постоји између стратешких приоритета Владе Републике Србије, која је европске интеграције претпоставила свим другим циљевима, и приоритета и интереса грађана Републике Србије, који се према бројним истраживањима јавног мњења, процентуално преко две трећине, опредељују за доследну одбрану уставног поретка на КиМ? Који је, по Вама, излаз из овакве ситуације?

Политичку ситуацију у Србији карактерише то што је њена политичка „елита” поткупљена, уцењена и недорасла послу којим се бави. Јер шта рећи ако преко 70% грађана Србије између ЕУ и Косова бира Косово, а таква страначка „елита” се насупрот томе упорно и искључиво опредељује за ЕУ. Последње истраживање „Стратеџик маркетинга”, једне НВО за коју се сигурно не може рећи да је просрпска, показује да 88% гласача СНС-а између Косова и ЕУ бира Косово и Метохију, а да само 9% следи политику ЕУ по било коју цену. Овакви резултати најбоље говоре о томе колико политичко вођство СНС-а уважава мишљење својих бирача.

Излаз из оваквог несклада између интереса политичких „елита” и грађана, јесу крупне и дубинске промене у Србији, само оне могу да исправе такав несклад , а те промене, бојим се, једино могу да наступе са неким новим 5. октобром.

10. Српску политичку сцену у последњих двадесетак година, између осталог, карактерисало је и то што су поједине странке изборе добијале на основу програма вођења националне и државноодговорне, евроскептичне политике, да би после победе на изборима водиле потпуно другачију политику. Као особа са велики политичким искуством, реците нам који су разлози за деценијски успех овакве тактике политичке мимикрије?

Поновићу, разлози за што се на српској политичкој сцени редовно појављују партије које се користе идеолошком мимикријом, налази се у томе што су политичке „елите” тих странака уцењене и корумпиране, због чега свесно обмањују, уз помоћ режимских медија под иностраном, западном контролом, сопствени народ. Зато се у пракси догађа да услед лажног представљања грађани гласају за једну политику, а после избора добијају другу. Управо је такав сада случај са СНС-ом.

11. Да ли и сами осећате одговорност за досадашње неуспехе српске националне политике и да ли догађаји у вези са КиМ могу да донесу неко ново прегруписавање на евроскептичном делу српске политичке сцене?

Евентуална моја политичка одговорност може једино да буде везана за период када сам био активан учеснику обарању са власти Слободана Милошевића. Међутим, када данас видим какви су му наследници, бојим се да сами и ту био у праву. Показује се да је ондашња политичка гарнитура око Милошевића била без икакво националног идеолошког упоришта, али је понекад вукла националне политичке потезе, јер те ставове делио њихов газда. Када су добили новог газду, поједини људи из његовог окружења променили су и политику, то се најбоље види данас у СПС-у. Тако смо добили ситуацију у којој су социјалисти (СПС) и некадашњи радикали постали главни мондијалисти.

А што се ДСС тиче, ми смо се увек трудили да нам национални и државни интерес буде орјентир у политичком деловању. Некада смо имали више успеха, а некада, на жалост не, јер смо против себе имали моћне противнике – Брисел и Вашингтон. Мислим да је последњих година дана ДСС највећи критичар у Србији политике приступања ЕУ. Сигурно је да на националној и патриотској страни политичке сцене у Србији треба да дође до укрупњавања и сматрам да би ДСС могла да буде „Пијемонт” таквог политичког укрупњавања. Да ли ће се то у стварности и догодити видећемо већ у блиској будућности, али мислим да Србија нема времена за чекање.

12. Господине Јакшићу, Ваша ДСС се интезивно залаже за, не само војну, већ и политичку неутралност Србије, како, полазећи од става своје стрнаке, оцењујете спољну политику садашње Владе. Колико она одговара политици „куће са двоје врата” (Запад: Вашингтон-Брисел и Исток: Москва-Пекинг), коју је у предизборној кампањи кандидовао садашњи Председник Републике, Т. Николић, и на основу које је његова странка и добила највећи број мандата у Скупштини Србије и одлучујућу реч у Влади Р. Србије?

Сматрам да се ради о још једној подвали владајуће коалиције, а пре свега СНС-а. Наиме, да би добио председничке изборе, а знајући расположење народа у србији, Томислав Николић је причао о томе да ће Србију да спољнополитичком смислу да уреди као „кућу са двоје врата”. Судећи према садашњој спољној политици од овакве концепције није остварено ништа, Србија је данас „кућа у којој дува промаја”. Мислим да је СНС потпуно окренута ка западу, а то се види, пре свега, у томе што се Србија придружила евроатлантским економским санкцијама против Белорусије, Ирана и Сирије, што свакако не може да се оцени као уважавање ставова и интереса руске спољне политике. Пре свега када је реч о Белорусији, као члану Царинског савеза Русија-Белорусија-Казахстан, па се одлука Србије упрена против Белорусије може тумачити као директан атак и на интересе саме Руске Федерације. И да закључим, данас је постало јасно да су и предизборна спољнополитичка начела садашње власти била пука обмана и превара грађана Србије, јер се ова власт сети „источних врата”, односно Русије, само онда када јој затребају паре.

13. Господине Јакшићу, како у светлу изјаве потпредседника Владе Русије, Д. Рогозина, да се нада да брак са Србијом неће бити само из рачуна, оцењујете перспективу српско-руских односа за мандата ове Владе Републике Србије?

Све зависи од обавеза које Томислав Николић има према појединим земљама запада, које су га, то се мора рећи, политички створиле. Ако су те обавезе велике од озбиљне, дугорочне и свестране сарадње са Русијом, осим повремених емоционалних изјава Србијиних званичника и упорног тражења кредита, неће бити ништа. На жалост, негативни биланс овакве политике на крају ће платити сами грађани Србије.

http://srb.fondsk.ru/news/2012/12/06/interviu-sa-dr-markom-iakshihem.html

Written by Mika

6. decembra 2012. at 12:25

Objavljeno u Uncategorized