Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for oktobar 2011

Northern Kosovo…Blocked

leave a comment »


Blocked

An impasse that could turn nasty

Oct 29th 2011 | from the print edition

SERBIA’S government has lost control of the Serbian-majority north of Kosovo. The roads are barricaded and locals are rowing with NATO peacekeepers and European Union police. Serbia’s president, Boris Tadic, has been pleading with Kosovo Serb mayors to open the roads. In Belgrade, Serbia’s opposition scents his blood.

Kosovo’s Serbs have blocked the roads because they want to prevent Kosovo police and customs officers being stationed at two border crossings with Serbia. For them, this would be the first step to accepting Kosovo’s independence, declared in 2008. There are some 120,000 Serbs in Kosovo, about a third of whom live in the north. The rest of Kosovo is dominated by Albanians.

To a foreigner a pile of logs on the road is just a barricade. To former Yugoslavs it evokes complex emotions. In 1990 Serbs in the Krajina region of Croatia began their “log revolution”. Blocking roads, they began to carve out a breakaway Serbian statelet. Five years and a war later, they were driven out of Krajina by a victorious Croatian army.

It seems unlikely that the logs on Kosovo’s roads will lead to a similar catastrophe. But some analysts are worried that the row could turn nasty. The NATO peacekeeping force, KFOR, wants to clear the barricades. Dozens of protesters have been injured in scuffles, although KFOR has so far refrained from using serious force.

The conflict has undermined EU-sponsored talks between Serbia and Kosovo, which looked promising when they began in Brussels in March. On October 12th the European Commission recommended that EU leaders grant Serbia candidate status, on the condition that “significant progress” was made in the talks. But now there are logs blocking Serbia’s path to Brussels.

The Patriarch of the Serbian church has backed the protesters. Still worse for Mr Tadic, most of the leaders of the Serbs in Kosovo’s north are from opposition parties. Mr Tadic wanted to gain EU candidacy to help him win re-election in spring. The opposition hopes for precisely the opposite. Germany and France are in no rush to enlarge the EU further. Can Mr Tadic wriggle out of this tight corner? He is a wily politician, but his room for manoeuvre is limited. And if a Serb is killed by a KFOR bulldozer, all bets will be off.

http://www.economist.com/node/21534834

Advertisements

Written by Mika

29. oktobra 2011. at 10:57

Objavljeno u Uncategorized

Dana Rohrabacher: Same rights for Kosovo Serbs

leave a comment »


Dana Rohrabacher: Same rights for Kosovo Serbs

29. October 2011. | 10:17

Source: Tanjug

U.S. Congressman Dana Rohrabacher, who recently unveiled the initiative for resolving the Belgrade-Pristina dispute by partition and exchange of territories and population, stated that the principle of self-determination should also be applied to Serbs from northern Kosovo.

U.S. Congressman Dana Rohrabacher, who recently unveiled the initiative for resolving the Belgrade-Pristina dispute by partition and exchange of territories and population, stated that the principle of self-determination should also be applied to Serbs from northern Kosovo.

If the self-determination principle was respected during the creation of Kosovo, then it should also apply to Serbs living in northern Kosovo, said Rohrabacker, who will together with a group of congressmen visit Belgrade in early November.

Commenting on his initiative, Rohrabacker told the Voice of America that both sides would benefit from the transfer of territories. The solution is quite simple, because there is the Presevo Valley in Serbia, with 90 percent of the Albanian population. Exchange of territories would ease tensions and at the same time increase possibility of cooperation between the two parties, he said.

Rohrabacker stated that people who are afraid to change borders are wrong in this case, because this is not a matter of separation by people who do not want to live in someone else’s sovereign territory. It is necessary to find a solution which would prevent any new war in the Balkans, he noted.

The US congressman also said that the resolution for Kosovo should be realized before the American troops withdraw from the region, and added that the US and European diplomacy have to face with the fact that status-quo is unsustainable. He intends to discuss the issue with officials in Belgrade and Pristina during his visit to the region.

The US Congress delegation will be visiting Serbia, Montenegro, Croatia and Bosnia-Herzegovina as of November 5.

http://www.emg.rs/en/news/serbia/167434.html

Written by Mika

29. oktobra 2011. at 09:43

Objavljeno u Uncategorized

Tomislav de Gol

leave a comment »


Tomislav de Gol

Ljiljana Smajlović – 27.10.2011 18:24

U Srbiji je ponovo u modi Šarl de Gol. Ne, naravno, stvarna istorijska ličnost slavnog generala i državnika, koji je povratio slavu Francuskoj, koji je vodio izrazito nezavisnu spoljnu politiku, koji je povukao Francusku iz zajedničke komande NATO-a i zatražio da se sedište ovog vojnog saveza iz Pariza preseli u Brisel.

Ne političar koji je suverene nacionalne države smatrao za stubove na kojima se gradi Evropa i koji je smatrao da "jedino nacionalne vojske imaju smisla" jer su jedino vojnici motivisani patriotizmom "prvorazredni ratnici".

Ne general koji je uklonio američko nuklearno oružje sa francuskog tla i zatvorio američke baze, tako da u Francuskoj više nije bilo američkih trupa, i koji je smatrao da američko vojno prisustvo u Evropi sputava ujedinjavanje evropske zajednice, koja se, po njegovom mišljenju, u budućnosti imala prostirati "od Atlantika do Urala" i suprotstavljati hegemoniji američke velesile.

Političar kog beogradski diplomatski saloni desetak godina u redovnim ciklusima nostalgično pominju je De Gol, koji je dao nezavisnost Alžiru. Kontekst je uvek isti: dokle ćemo čekati da se pojavi srpski De Gol? Donekle im je na ruku išlo to što je čovek koji je pobedio Slobodana Miloševića na izborima za predsednika Jugoslavije, Vojislav Koštunica, pominjao De Gola kao "demokratskog nacionalistu" i svoj politički uzor.

Bilo je to još u vreme kada je Zapad Koštuničinoj izbornoj pobedi nad Miloševićem pružao oduševljenu podršku. Ni pre toga niko iz Brisela i Vašingtona nije javno protivrečio Demokratskoj opoziciji Srbije kada je u izbornoj kampanji obećavala biračima da će, ako pobedi, sačuvati Kosovo.

Kakva ironija, zar ne, da se Miloševićeva opozicija 2000. služila gubitkom Kosova kao sredstvom za prepadanje birača. Ako ponovo izaberete Miloševića, izgubićemo Kosovo: to je bila jedna od predizbornih parola tadašnjih opozicionara, koji su se u to vreme žarko hvalili zapadnom podrškom. U jesen 1999. godine, Zoran Đinđić je po povratku s istanbulskog samita OEBS-a promrzle građane na protestnom skupu opozicije na Trgu Republike u Beogradu bodrio sledećim usklikom: "Mi smo danas partner čitavom svetu!"

Kada je Koštunica odbio da bude "srpski De Gol" koji će Kosovu dati nezavisnost, Vašington i Brisel su svoje nade i strepnju preneli na Borisa Tadića, a još pre par godina su počeli da s istim ambicijama merkaju i Tomislava Nikolića. Evropljani žele čoveka koji bi, s autoritetom autentičnog srpskog nacionaliste, građane pomirio sa "činjenicom" da je Kosovo zanavek otišlo, kao što je "demokratski nacionalista" De Gol učinio da Francuzi svare gubitak Alžira, a da zbog tog gubitka ne izbije građanski rat.

Amerikanci imaju svoje istorijske paralele pa se nadaju srpskoj verziji Ričarda Niksona, po logici da je on bio ljuti republikanac i američki nacionalista, koji je imao hrabrosti da ode u istorijsku posetu komunističkoj Kini. Konzervativni političar tvrde nacionalističke reputacije, po toj analogiji, Srbiju bi mogao da uvede u Evropu i pomogne joj da svari gubitak Kosova.

Sve je to jasno i jedva da se može zameriti zapadnim političarima i diplomatama što usred Beograda sufliraju svojim lokalnim prijateljima i saveznicima istorijske analogije koje idu na ruku njihovim dnevnopolitičkim interesima. Nije ni domaćim političarima i intelektualcima zabranjeno da sarađuju, pa ni da kolaboriraju s njima, kao i da dalekosežni srpski interes iskreno vide u čvrstom zagrljaju Vašingtona i Brisela, pa makar i po cenu Kosova.

Političar kog beogradski diplomatski saloni desetak godina u redovnim ciklusima nostalgično pominju je De Gol, koji je dao nezavisnost Alžiru. Kontekst je uvek isti: dokle ćemo čekati da se pojavi srpski De Gol?

Čudi, međutim, što se tako malo ljudi od struke i nauke ne protivi banalizaciji i iskrivljavanju važnih istorijskih događaja i ličnosti, i srpskih i tuđih. Đavo je uvek u detaljima, a detalji i istorijski kontekst bacaju sasvim drugačije svetlo na analogiju između Alžira i Pećke patrijaršije.

Čuveni francuski pisac Fransoa Morijak vidi Šarla de Gola kao čoveka koji je "bez vojnika, bez ičijeg ovlašćenja, neznan i nepoznat, izronio takoreći iz jednog sramnog sloma, izbačen stravičnim talasom na obalu Engleske, ipak pruža otpor dvojici slavnih pobednika Vinstonu Čerčilu i Frenklinu Ruzveltu". (To je upadljiv kontrast Klemansou, koji u Versaju 1919, iako vođa pobedničke Francuske, tada najmoćnije armije na svetu, nema moći da se odupire američkom predsedniku Vilsonu i Lojdu Džordžu, koji su u poređenju sa Čerčilom i Ruzveltom bili sasvim sićušni.) Aleksa Đilas u svojoj studiji o De Golu veli da je "učio i vaspitavao, kako strance, tako i same Francuze, da Francusku uzimaju ozbiljno" i da je svojoj otadžbini, a posredno i Evropi, povratio izgubljeno samopoštovanje i dostojanstvo, te da je vodio politiku stvarnog i simboličnog jačanja nacionalnog suvereniteta.

Nije ovde reč samo o tome da je Alžir bio francuska kolonija, a Kosovo kolevka srpske države. Te su razlike svima poznate i očigledne. Pravo je pitanje, zapravo, kako je moguće da u celom velikom Beogradu, punom profesora, univerziteta, biblioteka, akademija i instituta, samo i jedino publicista Aleksa Đilas primećuje da bi stvarni Šarl de Gol (a ne ovaj iz beogradskih televizijskih studija i diplomatskih večera) bio veliki protivnik francuskog priznanja nezavisnosti Kosova, jer bi mu namah bilo jasno da će nezavisno Kosovo postati američki satelit i poslušni saveznik američke imperijalne politike, ako treba i protiv Evrope.

Da pravi De Gol, koji je protivno američkim željama priznao Narodnu Republiku Kinu i uspostavio s njom diplomatske odnose davno pre Vašingtona, za razliku od Sarkozija, nipošto ne bi potcenjivao srpski otpor nezavisnosti Kosova. Da bi mu njegovo sopstveno duboko osećanje istorije, tradicije i religije pomoglo da hrišćanske korene, kulturu i spomenike Kosova vidi kao važne za identitet same Evrope. I konačno, kako ističe Đilas, da bi mu "njegov talenat za razlikovanje trajnih od prolaznih fenomena pomogao da shvati da Srbi nikada neće zaboraviti Kosovo i da se kosovski problem ne može dugoročno rešiti samo pritiscima na Srbe i pretnjama", te da bi autentična evropska politika insistirala na istinskom kompromisu između Srba i Albanaca.

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Tomislav-de-Gol-112301.html

Written by Mika

28. oktobra 2011. at 20:22

Objavljeno u Uncategorized

Од „ЦИА Српства“ до НАТО србофобије

leave a comment »


Од „ЦИА Српства“ до НАТО србофобије

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 27.10.2011 | 12:28
„Људи без морала су најпрактичнији: неограничене су могућности њихове употребе“

Душко Радовић

Да ли је некадашњи национални набој српских конвертита који су се од „патриота“ трансформисали у србомрзце био и остао део евроатлантске антисрпске и антируске стратегије? Размислимо о томе у светлу недавних хистеричних напада Вука Драшковића на егзистенцијалне интересе Срба на северу Косова?

НОЖ, МОЛИТВА И ИЗДАЈА

Без обзира на сву његову личну контроверзност – као и генерално гледано изразиту превртљивост српског друштвено-политичког живота, која је већ довела до тога да се не чудимо ономе што би у многим другим земљама изазвало бурну реакцију јавности – немали број Срба је запањен недавним иступима Вука Драшковића. Лидер Српског покрета обнове својим (чак и са становишта српских стандарда) прекомерним дневнополитичким трансформацијама и калкуланством, али и клановским духом и непотизмом којим одише његова странка, те самодржачким начином вођења партије и неморалом који је она показала док је током друге половине 90-их владала Београдом – одавно је разочарао огромну већину некадашњих симпатизера.
Ипак, мало ко се надао да ће писац некада култних и неоспорно национално отрежњујућих романа, „Нож“ и „Молитва“, баш толико ниско пасти у моралном погледу па да стане раме уз раме са перјаницама антисрпства, Соњом Бисерком и Наташом Кандић, односно да ће дођи до тога да кључни српски НАТО-лобиста Драган Шутановац спрам њега скоро делује као „патриота“. Међутим, то се догодило. Задњих година ствари су ишле ка томе, да би кулминирале недавним Драшковићевим небулозним тврдњама да су Срби на северу Косова напали НАТО а не њих – о чему сведоче тешке ране српских цивила – до зуба наоружана солдатеска тог агресивног пакта.

МАСКИРАЊЕ НАТО ЗЛОЧИНА

Пошто се то десила, читава пропагандна конструкција чија потка је бајка о некаквим хуманистичким „европским вредностима“, која се већ деценијама гради на Западу и од стране његове српске медијске, политичке и НВО „пете колоне“ намеће Србима, пала је у воду. Уз то, Срби су добили јак аргумент у прилог тога да је НАТО (КФОР) на Косову и Метохији брутални окупатор и савезник шиптарских терориста, а не непристрасни чувар мира. Да би се ефекти тога колико толико ублажили, активирани су најагресивније перјанице Запада у Србији, као што су Вук Драшковић и Чедомир Јовановић. Они су отпочели нови циклус оптуживања Срба за сва зла на Балкану, при чему је наводни напад на КФОР представљен као задња карика у том „злочиначком“ ланцу. Порука је јасна: тзв. европске вредности су „сјајне“ а њихови НАТО заступници изразито „човечни“, док је проблем само у томе што „примитивни“ Срби, предвођени „злим“ лидерима, то неће да прихвате и, ретроградно инсисистирајући на „превазиђеном“ територијалном интегритету своје земље, праве проблеме.

Када ЛДП-овци и тзв. другосрбијанци са педигреом тако нешто тврде, све је у домену уобичајеног. Али, не тако мали део српске јавности пита се откуд то да је у њихове редове дошао Вук Драшковић? Јасно је зашто НАТО-у то треба. Згодно је да неко ко за себе тврди да је „прави националиста“ прича исто што и јавни „Другосбијанци“. Но, зашто Драшковић пристаје да дува у исту тикву са Јовановићем? Да ли се ту ради о потпуном неморалу па када више не види своје место на националистичком делу српске политичке сцене, он се без околишења пребацио у његову антисрпску зону, и у томе иде све даље и даље? Или је Драшковић уцењен због криминално-корупционашког деловања његове странке у Београду, када је тамо држала власт, односно због активности његове партијске паравојне формације током тзв. Ратова за југословенско наслеђе?

ДРАШКОВИЋЕВЕ МЕТАМОРФОЗЕ

Могуће је да се ту крије кључ његове трансформације, али ипак је то мало вероватно. О Драшковићевом карактеру, и потенцијалу за користољубљем ма које врсте мотивисану превртљивост, много говори то што је некадашњи острашћени титоиста и четникомрзац постао „одани“ Равногорац и заговорник „западних вредности“. Шира јавност углавном и не зна за његов спис из 1981. године, „Ја, малограђанин“, у коме се са становишта комунистичке идеологије обрачунавао са популарном културом. Нити за његов фељтон „Последња четничка завера", објављен у „Политици експрес" 1974. године, у коме је на најприземнији начин блатио Равногорски покрет, у својству чијег промотера и заштитника се сада представља. На основу реченог видимо какав је Драшковић човек. Ипак, то – без обзира што указује шта је темељ његове превртљивости – не објашњава зашто се трансформисао у потпуног србофоба.

Нешто је морало да подстакне (не)карактерни потенцијал за приземно-лукративну трансформацију. У доба титоизма користило му је што је био екстремни титоиста. У време када се Брозов систем љуљао и потом урушавао исплатило му се да се представља као „националиста“. Наизглед, сада му је курентно да поново делује са антисрпскиих позиције. Међутим, није баш тако. Драшковић је већ богато решио све своје материјалне проблеме и нема разлог да се прода Пентагону или неком сличном евроатлантском средишту моћи. Такође, политички би му се много више исплатило да се и даље претвара да је „патриота“. Другосбијански настројени грађани тешко да ће, због старе „националне славе“, гласати за СПО. Имају они своју узданицу – Јовановића. Значи, Драшковић је из неког разлога, као да је то морао, отишао много даље у дубине антисрпства него што му користи. Остаје нам да се позабавимо другим поменутим факторима Драшковићеве неотитоистичке метаморфозе. Али, унапред то да кажем, ни то нам неће решити енигму.

Много времена је прошло од 90-их, а и оно што је СПО радио у Београду у то време само је представљало увертиру у још веће злоупотребе које се после октобра 2000. године везују за Демократску странку. С обзиром шта се све радило и ради у Београду, нико из актуелне власти и од стране њених страних ментора, не би се усудио да отвори престоничку Пандорину кутију. Што се тиче Драшковићеве Српске гарде, она је имала минорни војни значај, а у околностима када је јасно да НАТО нема никакав основ за судски поступак против Војислава Шешеља – који је на посредан начин имао значајну улогу у одбрамбеним ратовима које су Срби водили током 90-их – зар би лидер СПО-а који им није дао готово никакав допринос већ је и тада својим деловањем подривао српски одбрамбени потенцијал, од стране Запада могао да буде оптужен за било шта?

АНТИСРПСКЕ ДИРЕКТИВЕ

Све у свему, на основу досадашње „анализе“ никуда нисмо сигли. Зато ствари треба да сагледамо из сасвим другачијег угла: хладноратовско геополитичког. За владе америчког председника Роналда Регана (1980-1988), САД су почеле интензивно да воде специјални рат против Југославије, о чему, тек примера ради, сведоче директиве (National Security Decision Directive) број 54. из 1982. године и број 133. из 1984. године. Тај „рат“ је имао како економску димензију, срачунату на продубљивање кризе изазване неодговорном финансијско-привредном политиком коју је водио југословенски комунистички режим, тако и државно-политичку компоненту. Јер, иако је декларативни циљ био рушење комунистичког режима, намера је била и да се разори државна заједница.

Социјалистичка Југославија је после Титовог раскида са Стаљином имала важну улогу у америчким геополитичким плановима. И то како војно-политичку тако и пропагандну. Американци су још 1947. године започели „психолошки рат“ против СССР-а. Тежиште активности било је на истицању благодети америчког начина живота. Циљ је био да руском народу „крене вода на уста“ док слуша о благодетима западне потрошачке културе, и док се диви ономе што из њеног асортимана доспе и до њега. Намера пропагандиста је била да се чежња развије до те мере да у неком тренутку систем постане неодржив. Зна се: „Тиха вода брег рони“; и у једном моменту он ће се неминовно обрушити. То се и десило. Но, проћиће још доста времена до тога као и, узгред буди речено, док та врста пропаганде није добила своје име: „социолошка пропаганда“ („кум“ јој је био чувени француски социолог – Жак Елил).

ТИТОИСТИЧКИ ЕВРОАТЛАНТИЗАМ

Титова Југославија је, макар посредно, учествовала у америчком вођењу социолошке пропаганде усмерене против СССР-а. СФРЈ је деценијама примала огромну бесповратну помоћ од САД, како би наша тадашња земља деловала што привлачније народима који су живели иза тзв. гвоздене завесе, тј. да би они извели смешни закључак да је довољно отарасити се доминације Совјетског Савеза, и кренути својим путем у социјализам, и ето њега са „хуманим лицем“. У том светлу треба гледати и на титоистичку причу о државној самосвојности и аутентичном путу у социјализам, па и на антируску пропаганду која је била упакована на сличан начин као и она антисрпска, тј. у обланде борбе против великодржавног хегемонизма и националног тлачења мањих народа. Све у име наводне личне и колективне равноправности и благодети.

Американцима, бар у тој фази, држани социјализам није био примарни проблем већ је то била моћ СССР-а. Док њу не ослабе социјалистичке системе одвојене од утицаја Москве могли су да трпе. А Титова Југославија им је обављала још један важан посао: преко стерилног „Покрета несврстаних“ немалом броју од колонијализма ослобођених земаља пласирала је причу о могућности да се изграђује праведан унутрашњи и међународни поредак, без ослонца на силу која је била реални конкурент САД и евроатлантском блоку који је Вашингтон предводио. Да није било тако, многе бивше енглеске, француске и друге колоније – које су на својој кожи осетиле „благодет“ тзв. западних вредности – окренуле би се СССР-у и ојачале његове позиције на глобалној шаховској табли.

КРАЈ ЈУГО-АМЕРИЧКЕ ИДИЛЕ

Титоистичко-западна идила је почетком 80-их година ипак дошла до краја. Прво, Југославија је одиграла своју улогу. Прошло је време ударања испод појаса. Америка се спремала, путем „реформских структура“ на које је рачунала и које је, изгледа, на неки волшебан начин стварала у СССР-у, на директан унутрашњи удар на ту велику земљу, који је, да његови ефекти буду већи, комбинован са спољашњом офанзивом преко појачаног економско-војног исцрпљивања (смишљено обарање цена нафте, пласирање пројекта „рат звезда“ и других видова скупог интензивирања трке у наоружању). Друго, Западу је Југославија ваљала ако је у њој био обуздаван српски чинилац. Вашингтон, Берлин и други тамошњи центри моћи прибојавали су се да би на основу руско-српске верске и историјске блискости, пре или касније, Срби успели да окрену југословенски државни брод ка истоку. А још им кичма није била поломљена како би трајно било онемогућено да постану доминантан фактор на југословенском простору.

Јосип Броз Тито је успео да хипнотише велики део српског народа, који је и пре тога, нажалост, већ био опијен југословенским илузијама од којих га није излечио ни усташко-хрватски геноцид током Другог светског рата. Ипак, систем заснован на разарању Српства није могао вечно да траје. После Титове смрти било је само питање времена када ће српске фрустрације почети да избијају на површину, и када ће се наћи лидери који ће повести Србе путем промене њиховог неповољног статуса, са чим је било скопчано и оправдано враћање водеће улоге у оквирима југословенске заједнице. А пошто би почео процес националног и геополитичког освешћивања српског народа који је – укључујући и онај његов део коме је на основу историјско-државних специфичности наметнут црногорски идентитет, односно декларисане Југословене који су углавном били српског порекла – чинио преко 45% становништва СФРЈ, не би прошло много времена пре него што би Југославија изашла испод сенке америчке злоупотребе. Тим пре што су, без обзира на страшну антисрпску, пропаганду, многи Македонци и јужнословенски муслимани и даље били свесни својих веза са Србима и привржени идеји јаке југословенске заједнице уместо оне конфедералне, по стандардима Хрвата и Словенаца, као и њихових западних покровитеља.

СПЕЦИЈАЛНИ РАТ ПРОТИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Да се то не би десило – односно да се Срби не би изборили за централизацију и промене административних међа унутар југословенске федерације (па и њено оздрављујуће скраћивање ампутацијом малигног хрватско-словеначког ткива) – Вашингтон је убрзо после смрти свог пријатеља, југословенског диктатора Ј. Б. Тита, отпочео специјални рат против Југославије. Његов важан део, са намером да држава буде прво ослабљена а онда у погодном моменту и срушена, било је и распиривање национализма па и шовинизма југословенских народа. Ту се у првом реду радило о подршци хрватском, словеначком и шиптарском сепаратизму, али је у тој фази (током прве половине и средине 80-их година) са благонаклоношћу гледано и на српски национализам.

Занимљиво је да се баш у то време на јавној сцени, у својству српског „патриоте“, појављује Вук Драшковић. До јуче одани титоиста и писац комунистичко-чврсторукашког есеја „Ја, малограђанин“, исте године када су ЦИА и друге америчке службе озбиљније кренуле на Југославију (1982), објављује свој чувени роман „Нож“. У њему је Србима, у романсираној форми, предочена истина о хрватском геноциду и на темељу тога ојачане су њихове националне страсти. Несумњиво, то Драшковићево дело је имало отрежњујући ефекат, али чињеница је и да се необично подудара његово појављивање са реализацијом америчке стратегије разбијања Југославије. Уосталом, старо је правило да се зло неретко служи и истином како би остварило своје циљеве.

Није проблем у истини већ у њеној злоупотреби. Није проблем ни у национализму (свестраном испољавању привржености сопственој нацији), поготово што је он у српском случају имао и има дефанзивни карактер – већ у људима који га (зло)употребљавају за туђ рачун. Наравно, то не значи да Драшквоић није требало да објави „Нож“, нити да је тада био човек неке америчке агенције. Мада, интересантно је да се, када ствари погледамо са дистанце, односно са сазнањима која смо од почетка 80-их до сада стекли, његово деловање по правилу подударало са америчким интересима и плановима, као што је то и сада случај. Међу првима је почео да промовише српско-јеврејске везе и да инсистира на развијању добрих односа са Израелом, упињао се да подржи промоцију тзв. европских вредности, доследно је заговарао повезивање са Атлантским пактом, својим потезима је неретко подривао српске одбрамбене напоре током 90-их година … А док је све то радио представљао се као српски националиста. Данас је променио плочу па, иако нам сада говори да је заправо то прави патриотизам, нескривено заступа исте антисрпске ставове као окорели тзв. Другосрбијанци. И то на начин као да је диригован, исто као и они али и други амерички пиони широм света. Готово да се стиче утисак да му је мисија била и остала да одради било који домаћи задатак на начин како велики прекоокеански газда каже, и у време када он пожели.

ОВЕКОВЕЧЕНИ СРАМ

На историчарима остаје – онда када архиве буду у нешто већој мери отворене или се појави неки нови Викиликс који ће се бавити и граничним периодом између хладноратовске епохе и ере тзв. Новог светског поретка – да осветле евентуалне везе Вука Драшковића и њену сличних „патриотских дисидената“ са америчким и других службама које су водиле специјални рат против Југославије, односно реализовале пројекат њеног растурања. Но, како год било, већ сада је јасно да је његова борба за Српство била у ствари антисрпство. О томе говори не само идеолошка позиција до које је стигао, већ и крајност у коју је ишао док је био „националиста“. Она је – уз то обогаћена примитивним, неуредним антиестетским ликом и прекомерно архаичним речником – често до карикатуралне форме доводила оправдани српски национализам и претварала га је у предмет изругавања, те је од њега одбијала многе умерене, али не и антинационално (титоистички) идноктриниране, Србе.

Интересантно је али и сумњиво да су слично поступали и неки други реномирани „националисти“ екстремног типа из 90-их година, типа Николе Самарџића, који су већ после неколик година променили одоре и постали горљиви евроатлантисти, србофоби и русомрсци, а данас заговарају безусловну српску капитулацију па и идентификацију са агресором. Да ли из свега тога провејава дух и дело западних служби чији су овдашњи сарадници у разним периодима, али у складу са целовитом стратегијом српских непријатеља, играли битно другачије, често и опречне улоге? Надам се да ћемо једног дана знати одговор. За сада нам остаје да се сетимо Плутархових речи: „Издајници прво продају сами себе“. И да се трудимо да то буде верификовано пред судом историје, тј. да не могу да оперу своје продате образе, што се сви петоколонаши ипак надају да ће успети. Док смо живи памтимо и потомцима прносимо сећање на то ко су били људи који су, као сарадници страних служби или из неког другог разлога, радили против своје земље и нације. Нека бар буду осуђени на вечни срам када немамо озбиљну државу која би се позабавила њиховим неделима!

http://srb.fondsk.ru/news/2011/10/27/od-cia-srpstva-do-nato-srbofobiie.html

Written by Mika

27. oktobra 2011. at 16:53

Objavljeno u Uncategorized

KAKO SU U LIBIJI TERALI DRAKULU, A ISTERALI FRANKENŠTAJNA

leave a comment »


DEJAN LUKIĆ: KAKO SU U LIBIJI TERALI DRAKULU, A ISTERALI FRANKENŠTAJNA

utorak, 25 oktobar 2011 10:55

Evo im današnje frankenštajnove Srbije sa kvislinzima u vrhu i narodnim kuhinjama na dnu, za primer i opomenu Libijski oktobar

Dođe, eto, i u Libiju Peti oktobar. Istina, sa dvadesetak dana zakašnjenja, ali na isto će im – bojim se – izaći. I jedan i drugi Oktobar stigli su na krilima bum-bum demokratije, stranih para i "domaće radinosti". I jednom i drugom Oktobru prethodila je "artiljerijska" priprema dum-dum humanizma.

U Srbiji, prvo je bio bum-bum Milosrdni anđeo i degradirani uranijum sa neba, a potom Peta kolona "otporaša" na zemlji. U Libiji, njihov Peti Oktobar stigao je 21. oktobra, posle 6.900 ispaljenih projektila odozgo i sa "otporašima" iz Privremenog nacionalnog saveta dole. U tom Savetu – gle čuda – svi govore engleski, a pola ih je stiglo iz Amerike i Britanije.

Da se razumemo: veliki broj Libijaca pleše sada ples oko Gadafijevog leša, siti autokratije duge četiri decenije – ali, bojim se da im neće trebati – kao Srbima – punih deset godina pa da i njihov Velja prokune dan kada se popeo na traktor.

Istina, Libijci su, potpomognuti bum-bum fašistima sa neba i dum-dum instrukcijama iz Imperije, završili glavni posao već prvog dana svog Oktobra. Oni nisu otezali da svog Miloševića otprave "demo(n)kratski" u Hag na vešala američke pravde; oni su to vladavinom prava, kalibra 6,9 mm. I pravo u slepoočnicu.

A, zato što su već prvog sata, u prvom danu bum-bum demokratije počinjeni ratni zločin, zločin protiv humanosti i zločin protiv običaja rata – sve to sa 6,9 mm, sa kratkog odstojanja i u glavu nenaoružanog civila, pa makar bio i Kaligula – nikome neće da bude ništa. Imperija je ovo, brajko!

I nikome, takođe, ništa neće da bude što je vrhovni "Otporaš" u Nacionalnom savetu izašao pred mikrofon i nije trepnuo dok je izgovarao megalaž da je njihov Milošević izginuo u unakrsnoj vatri koje nigde nije ni bilo. I gde će baš da izgine u unakrsnoj vatri koje nije bilo, baš sa metar odstojanja, baš revolverskim metkom i baš pravo u slepoočnicu!

Hoće li sada "Otporaš", Mahmud Džibril pred Međunarodni krivični sud zato što laže i što hoće da sakrije pucanj u Ženevsku konvenciju, sa 6,9 mm i kratkog odstojanja, a po famoznoj komandnoj odgovornosti? Neće. Imperija je ovo, brajko moj.

Ali, budimo realni. Ima dosta ljudi u Libiji koji, evo, plešu na Gadafijevom grobu. To nam nešto govori. Gadafi je već dugo živeo u balonu naduvanom iluzijom neprolazne moći. Porodični nepotizam bio je dojadio i Bogu i ljudima u Libiji. Ali, ma kakav da je Gadafijev kraj i ma koliko mu smrt bila "reljefna", to nije glavni naslov libijskog Oktobra. Naslov priče je takozvano Arapsko proleće koje Petlić u Jeliseju, Bolesnik nekadašnje imperije u Vajdhohu i Opsenar sa lažnim Nobelom u Vašingtonu, hoće da kidnapuju i pripitome u momentu kada im se mnoge stvari izmiču.

Libijski, pak, "otporaši" isključivo ujedinjeni u mržnji prema pokojniku, već su razjedinjeni u trci za kolačem vlasti. I ne znaju šta bi sa "pobedom", kakvu će Libiju da prave i šta će im bum-bum demokrati dozvoliti. U Nacionalnom savetu "spomeničari", na jednoj strani i oni koji su "četrdeset treće krenuli u partizane", na drugoj strani, već se hvataju za vratove. "Prvoborci", "Berberi" iz Zintana na zapadu zemlje traže, na primer, tri ministarstva mada ih je samo 50.000. Tripoli u kome ljuti džihadista, Belhadž drži komandu, hoće najveći komad. Bengazijanci sa istoka, odakle je krenuo ustanak, neće ni da čuju…

"Pobeda" izvojevana u režiji bum-bum demokratije i dum-dum vladavine prava, a sa barelom nafte u igri, nije vesela muzika za ples. Terali su Drakulu, a isteraće Frankenštajna. Evo im današnje frankenštajnove Srbije, sa kvislinzima u vrhu i narodnim kuhinjama na dnu, za primer i opomenu.

Izvor Vesti, 24. 10. 2011.

Written by Mika

25. oktobra 2011. at 16:16

Objavljeno u Uncategorized

Kosovo: Can You Imagine? | Boris Malagurski (2009) – YouTube

leave a comment »


Kosovo: Can You Imagine? | Boris Malagurski (2009) – YouTube

29min

Written by Mika

24. oktobra 2011. at 07:29

Objavljeno u Uncategorized

Report linking Kosovo leader, organ harvesting being probed

leave a comment »


I want to thank all of you for the information on Nasir Oric. I decided I would concentrate my letter strictly on Hashim Thaci and the fact that the US State Department will not let a little thing like organ harvesting interfere with our love fest for Thaci.

My letter is in response to "Report linking Kosovo leader, organ harvesting being probed," that was published in The Montreal Gazette.

http://www.montrealgazette.com/news/Report+linking+Kosovo+leader+organ+harvesting+being+probed/5587264/story.html

IfI do not hear from them within a reasonable amount of time, I will post it.

Stella

Written by Mika

23. oktobra 2011. at 11:08

Objavljeno u Uncategorized