Русија забринута за стање људских права у Америци

Русија забринута за стање људских права у Америци

четвртак, 25 октобар 2012 15:23 Васељенска

Тешке оптужбе на рачун Американаца и тон дискусије у руском парламенту посматраче подсетили на време хладног рата.

Греси Кју клукс клана, затвор Гвантанамо, малтретирање и убиства усвојене деце руског порекла, расна и религиозна дискриминација, ксенофобија… Ништа од наведеног не би могло да се подведе под „демократска начела”. Ипак све то је данас присутно у Сједињеним Америчким Државама, сматрају депутати Државне думе Русије.

Током заседања руског парламента, одржаног у понедељак под радним називом „О проблемима поштовања људских права у САД”, првој дебати овога типа од распада Совјетског Савеза, чуле су се и теже оптужбе на рачун западног моћника. Многе је то подсетило на дух давно прошлих времена и – хладног рата.

„Размазили смо Американце. Двадесет година смо ћутали. Јељцин је покушавао да одобровољи Клинтона, а он нам се подсмевао“, огорчен је Алексеј Пушков, шеф Међународног комитета Државне думе.

„Додворавали смо им се не би ли их одобровољили. Они су се на то навикли, и данас, када говоримо о најгрубљем кршењу људских права у САД, тамо као да су шокирани – шта ми то себи дозвољавамо. А ми смо једна од водећих држава на планети, и на то имамо право“.

Огорчење депутата изазвале су сталне критике са стране САД о кршењу људских права у Русији, али и отворена подршка опозиционим партијама и противницима актуелног председника Владимира Путина. Недавни случајеви панк-молитве женског трија „Пуси рајот” у Храму Христа спаситеља у Москви, као и покушај опозиционог лидера Сергеја Удаљцова да „на свој начин, и уз помоћ из иностранства” организује смену власти у Русији, од стране Запада су пропраћени са великом медијском пажњом.

Нема сумње да је и америчка предизборна председничка кампања, а током које су између осталог дотакнута и питања људских слобода, како на домаћем терену тако и широм планете, покренула руске парламентарце да мало „заоштре” своју реторику. У том смислу, како преноси Танјуг, Централном изборном комитету је препоручено да „провери да ли изборно законодавство САД одговара међународним нормама”, да се већа пажња посвети постојању институције међународних посматрача на изборима, обезбеђењу права појединих категорија бирача, као и организовању њиховог регистровања.

„Себе називају оцима демократије и говоре нам да би од њих требало да учимо, али не обраћају пажњу на оно што се дешава у њиховој сопственој земљи“, речи су студенткиње Емилије Галимове, које је овим поводом пренео амерички лист „Тајм“.

Нема сумње да су руски парламентарци решили да мало „освеже“ тактику коју су у сучељавању са стратешким противником користили њихови претходници из совјетских времена. У таквој намери свакако могу да се ослоне и на резултате најновијих истраживања руског јавног мњења, спроведених током септембра, а према којима је проценат данашњих Руса који са наклоношћу гледају на САД, са прошлогодишњих 67, пао на 46 одсто.

Укинути Гвантанамо

Током расправе у понедељак посвећене људским правима депутати руске Државне думе препоручили су Сједињеним Државама да уведу мораторијум на смртну казну, а све случајеве затвореника Гвантанама да предају цивилним судовима, при чему сам затвор, како се истиче, треба затворити, пренео је Танјуг.

NOT Everyone Is Happy About The EU Winning A Nobel Peace Prize

NOT Everyone Is Happy About The EU Winning A Nobel Peace Prize

https://www.youtube.com/watch?v=hfvK2wqaf7E&feature=youtube_gdata_player

well done Nigel:-)

ŽIVADIN JOVANOVIĆ: ŠTA SRBIJI DONOSE PREGOVORI O KOSOVU NA NAJ VIŠEM NIVOU

ŽIVADIN JOVANOVIĆ: ŠTA SRBIJI DONOSE PREGOVORI O KOSOVU NA NAJVIŠEM NIVOU

sreda, 10 oktobar 2012 11:48

Da li lideri Srbije razmišljaju kako bi njihov susret i rukovanje sa „premijerom“ ili „predsedikom“ Kosova tumačili lideri prijateljskih zemalja

Srbija sa novom vlašću još nije utvrdila strategiju u vezi sa dijalogom o Kosovu i Metohiji, pogotovu je nepoznat dnevni rad, a njeni lideri već par meseci, iz dana u dan, ponavljaju da žele dijalog „na visokom, pa i najvišem“ nivou! Šta je to što lideri vide da Srbija dobija prihvatanjem dijaloga sa Prištinom na visokom i najvišem nivou!? Celovitu primenu rezolucije SB 1244, poštovanje Ustava, suvereniteta i teritorijalnog integriteta, slobodan i bezbedan povratak 230.000 Srba i drugih nealbanaca proteranih u kampanji etničkog čišćenja, vraćanje kontigenata vojske i policije, ili neki datum, odnosno, stepenik na gotovo beskrajnom putovanju ka Evropi?

Čini mi se da se ovde radi o zamisli vlada vodećih članica NATO i EU koje veruju da će podizanjem tzv. dijaloga na visok i najviši politički nivo ubrzati legalizaovanje svog čeda – ilegalno otcepljenog Kosova. Oni su ga silom napravili na delu otete srpske državne teritorije, a guraju Srbiju da ga prizna kao legalnu nezavisnu državu i dobrog suseda! Računaju da to mogu postići jedino uvlačenjem u dijalog najvišeg političkog nivoa. Od normalizacije odnosa, što je, uglavnom, apsolvirano kao pojam, prelazi se na novi kvalitet – da Srbija uspostavi dobrosusedske odnose, potpisivanjem ugovora, zajedničke izjave, ili sličnog dokumenta čije bi „konstruktivne nejasnoće“ omogućile svakoj strani (!) tumačenje koje joj odgovara. Što se tiče obaveznog tumačenja, zna se ko je to pravo za sebe rezervisao.

Posledice „jurnjave“, ili „žurbe“ (zavisno da li citirate Predsednika, ili Premijera), da se ne propusti „šansa“ na „evropskom putu“, da se izbegne negativna ocena komesara, državnog sekretara, ili Saveta EU i da se sa „tehničkog“ uskoči u najviši politički nivo tzv. dijaloga, zaista, mogu biti teške, nepopravive. Nije prilika da se ulazi u detaljnija predviđanja. Da li, na primer, lideri Srbije razmišljaju kako bi njihov eventualni susret i rukovanje sa „premijerom“ ili „predsedikom“ Kosova, uz obavezno prisustvo predstavnika EU, protumačili lideri prijateljskih zemalja koje još nisu priznale jednostrano, ilegalno otcepljenje Kosova i Metohije? To bi za njih, duboko sam ubeđen, bio signal ubrzanog popuštanja Srbije i udaljavanje od rezolucije SB UN 1244 i sopstvenog Ustava. Pogotovuj što su, po svemu sudeći, popustili u zahtevu da dijalogu prisustvuje i predstavnik UN. Na njihove ocene prijatelja koji nas još uvek podržavaju i koji nisu priznali „nezavisno Kosovo“ ne utiče mnogo okolnost što srpske lidere na najviši nivo guraju Merkelova, Klintonova i Eštonova. Ni to što je „demokratizovana“ Srbija spala na prosjački štap pa „kooperativnošću“ i „kontinuitetom“ veruje da će se domoći pritupnih fondova. Oni posmatraju konkretne poteze Beograda i sve manje značaja pridaju, gotovo, ritualnim izjavama srpskih lidera da nikada neće priznati nezavisno Kosovo. Neka „trojka“, ili „četvorka“ će, svojim kanalima, potvrditi da podizanje dijaloga na visoki i najviši nivo znači da Beograd sarađuje, da je u ovoj fazi spreman na de facto priznanje Kosova, samo traži način da sačuva obraz pred javnošću i stranim prijateljima. Rezultat bi mogao biti – nova priznavanja Kosova kao nezavisne države, korak napred ka zahtevima za učlanjenje Kosova u međunarodne organizacije, uključujući UN. Susreti na najvišim nivoima u svetu se u tumače i kao manifestacije. Manifestacija čega – u konkretnom slučaju? Kooperativnosti? Evropejstva? Šta bi ostalo od Evrope, ako bi šefovi njenih država i vlada pregovarali sa licima sa međunarodnih poternica, sa separatistima i teroristima! Ili je, možda, neko ocenio da će Srbija prihvatanjem dijaloga na najvišem niovou saterati Tačija u defanzivu, jer se, sa sigurnošću zna, da on neće prihvatiti razgovore o statusu, podeli, vraćanju uzurpirane privatne i državne imovine… Takva procena bila bi nepotpuna, da ne kažemo i naivna, jer je odavno jasno da Srbija nema posla sa Tačijevom isključivošću, već sa stavovima „trojke“ EU, ili „četvorke“ sa SAD-om. Teško je zamisliti da bi, u ovom času, bilo koji nivo srpskog predstavljanja u dijalogu doveo do fer kompromisa. Uzmimo, na primer, da Veograd traži razgovore o statusu, što je normalno i što proizilazi iz rezolucije SB UN 1244. Priština to odlučno odbija i „četvorka“ izjavljuje da je status za njih rešena stvar, da ne može biti predmet pregovora. Šta je mogući odgovor Srbije na to? Da se pozivanjem na rezoluciju obrati Savetu bezbednosti. Ostavimo po strani greške koje je učinila prethodna vlast koja je faktički napuštala kolosek UN i prihvatala kololsek EU. Srbija će, još uvek, imati podršku Rusije i Kine, verovatno i više nestalnih članica SB, ali ne može prebroditi protivljenje SAD, VB i Francuske. A podela koju javno, kao „lični stav“ iznose pojedini srpski političari? Članice „trojke“, ili „četvorke“ su već saopštile da to ne dolazi u obzir, da one podržavaju „suverenitet i teritorijalni integritet Kosova“. Verovatno je da će se kao „kompromis“, velikodušno ponuditi – autonomija Severnog Kosova, u okviru „suverene države Kosovo“. Može li Srbija to da prihvati? Po mom mišljenju, Srbija to ne bi smela da prihvati. U nekakvom „paketu“ sa drugim nazovi „dobicima“, ili bez „pakovanja“ i „paketa“.

Inače, ako Predsednik Republike ima valjane razloge da odbije susret, rukovanje i razgovar sa Tačijem – a lično smatram svakako da ima – onda su to važni politički, nikako protokolarni razlozi. Pretpostavljam da je iza takvog stava ocena da bi susret sa Tačijem naneo štetu Srbiji, njenim interesima. Zar ti isti razlozi ne stoje i kada je reč o Premijeru, utoliko pre što, po Ustavu, Vlada utvrđuje i vodi i unutrašnju i spoljnu politiku Srbije, a ne Predednik Republike. Po mom mišljenju, niko ko predstavlja, ko oličava, ukupnost interesa i međunarodni dignitet Srbije, ne treba da se sastaje, niti da vodi razgovore bilo saTačijem, bilo sa „predsednicom Kosova“, jer, pri dosadašnjim stavovima „četvorke“, tim susretima nema šta da dobije, već može samo da izgubi. Na prestižu i međunarodnom kredibilitetu svakako, ali nije teško predvideti i vrlo konkretne štete. Sa rukovanjem, ili bez rukovanja, sa potpisivanjem ili parafiranjem, bilo „sporazuma, bilo „zajedničke izjave“ o dobrosusedstvu, saradnji, ili čemu već. To što se srpski Premijer našao za stolom Saveta bezbednosti UN, za kojim je sedeo i Tači, nije presedan, ili zeleno svetlo za bilateralna rukovanja ili razgovore „dva premijera“. Tadić se rukovao sa Tačijem tek nakon odlaska sa objedinjene predsedničko-premijerske dužnosti. Ne verujem da to može biti argument, pogotovu ne uzor, sadašnjim nosiocima predsedničke, odnosno, premijerske funkcije. Postoji hiiljadu prikladnijih načina da se dokaže da su bolji od prethodnih vlastodržaca, pa čak i da kao predstavnici „ozbiljne države“ poštuju kontinuitet politike, nego što bi bilo rukovanje i dijalog sa Tačijem. Ne verujem da je srpski Premijer pitan za saglasnost da za „potkovicom“ u SB UN sedne i Tači, kao što sada ne verujem da neko sa strane može prinuditi našeg Premijera ili nosioca bilo koje ustavne institucije Srbije, da se rukuje, sedne, pregovara, ili da nešto parafira ili potpisuje, sa Tačijem. Za tako nešto, pitaju se i slušaju Predsednik, Vlada, Narodna skupština, a ne bilo ko izvan Srbije.

Razlog što su do sada, po oceni samog Predsednika Republike, potpisani dogovori štetni za Srbiju, nije u niskom nivou pregovarača, već u štetnoj politici koju su pregovarači sledili. Neophodno je revidirati i podići kvalitet državne politike, a ne nivo pregovarača. Državni vrh, svaka ozbiljna država čuva od neizvesnih i rizičnih situacija, pogotovu od lukavština i požurivanja od strane očeva i kumova „nezavisnog Kosova“.

Ako je Srbija ozbiljna država. Ili, ako želi to da postane.

Autor je predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

Izvor Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, 09. 10. 2012.