Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for februar 2011

Blamaža u Libiji: Gadafi Pacolija natjerao da pleše pa ga nazva o pudlicom!

leave a comment »


Blamaža u Libiji: Gadafi Pacolija natjerao da pleše pa ga nazvao pudlicom!

D. Raduški – 28.02.2011 17:47

LONDON – O tome kolika je popularnost Moamera el Gadafija na Balkanu, te kako balkanski mediji prate cijelu situaciju u Libiji, osvrnuo se i ugledni list Ekonomist.

Naime, kako navodi Ekonomist, poznato je da su bivša Jugoslavija i Libija imale izuzetno dobre odnose, a Gadafi je posebno cijenio Tita. I dok je kasnije bio u dobrim odnosima sa Stipom Mesićem, Harisom Silajdžićem, Borisom Tadićem, Ekonomist navodi i jedan veoma neobičan susret Gadafija i nedavno izabrang kosovskog predsjednika Bedžeta Pacolija.

Naime, prošle godine Pacoli je bio u posjeti Libiji sa ciljem da Gadafija ubijedi da odustane od prosrpskog stanovištva i prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Tokom posjete Pacoliju i saradnicima je rečeno da će ih Gadafi primiti u pustinji, gdje je postavljen njegov šator.

Međutim, po njihovom dolasku, desilo se nešto neobično, nezabilježeno u savremenoj diplomatiji. Naime, Gadafi je tada Pacoliju i saradnicima rekao da počnu da pjevaju i plešu. To je trajalo jedno vrijeme i već im je ponestajalo pjesama. Na kraju im se pukovnik Gadafi smilovao i rekao da mogu prestati, ali im je i dodao da nikada neće priznati Kosovo sve dok su njegovi lideri američke pudlice, koje plešu i zabavljuju druge svjetske lidere, poput marioneta. Osramoćeni kosovski zvaničnici pognute glave su napustili Libiju.

http://www.nezavisne.com/novosti/svijet/Blamaza-u-Libiji-Gadafi-Pacolija-natjerao-da-plese-pa-ga-nazvao-pudlicom-81039.html

Written by Mika

28. februara 2011. at 15:22

Objavljeno u Uncategorized

Trifković: Smetam muslimanskom lobiju

leave a comment »


http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/119895/Trifkovic-Smetam-muslimanskom-lobiju

Trifković: Smetam muslimanskom lobiju

Komentara 2

| veličina teksta:+

Granična policija na aerodromu u Vankuveru zabranila je ulaz u Kanadu političkom analitičaru iz Čikaga Srđi Trifkoviću, koji je trebalo da održi predavanje na Univerzitetu Britanska Kolumbija u tom gradu.

Trifković navodi da mu je ulazak u Kanadu zabranjen zbog "lažnih i nameštenih razloga" nakon kampanje, koja je počela kada je bosansko-muslimanski propagandni front, koji sebe naziva Institut za istraživanje genocida Kanada, zatražio da mu se zabrani predavanje na Univerzitetu Britanska Kolumbija u Vankuveru 24. februara.

"Kampanja koja je usledila uskoro je prerasla u zahteve da me se drži dalje od cele Kanade čemu su se vlasti sada priklonile", naveo je Trifković u tekstu pod naslovom "Zabrana ulaska u Kanadistan", koji je objavljen u časopisu "Kronikls magazin".

Nepodoban za muslimane: Srđa Trifković

On je dodao da je posetio Kanadu 10-ak puta od kraja rata u BiH i da je tokom jedne posete u februaru 2000. godine bio ekspertski svedok pred kanadskim donjim domom u Otavi.

"Zašto bi kanadske vlasti iznenada odlučile da mi ne daju da uđem u zemlju i to zbog tako lažnih i nameštenih razloga? Pa zato što su im musimani rekli da to urade", rekao je Trifković.

On je ocenio da se čini da je danas "neprihvatljiv" zbog kontakata sa liderima bosanskih Srba tokom 90-tih godina, dodajući da nikada nije bio jedan od njihovih zvaničnika i da je to ponovio nedavno u jednom od svedočenja pred Tribunalom u Hagu.

Trifković je dodao da je imigracioni radnik u Vankuveru odlučio da ono što je bilo dovoljno dobro za Hag, nije dovoljno dobro za Kanadu.

"Njenu odluku je očigledno neko drugi već napisao pre mog dolaska. Ona je toliko bila neupućena da me je pitala da li je predsednik Vojislav Koštunica bio osuđivan za ratne zločine", rekao je Trifković i dodao da je u četvrtak, nakon šestočasovnog zadržavanja i sporadičnog ispitavanja na aerodromu, ispraćen na let za američki grad Sijetl.

Ispostavilo se, navodi Trifković, da sam neprihvatljiv zbog "kršenja ljudskih ili međunarodnih prava, jer sam zabranjena ličnost u službi vlade koja je, po mišljenju ministra, umešana ili bila umešana u terorizam, sistematsko ili grubo kršenje ljudskih prava, ili genocid, ratni zločin ili zločin protiv humanosti u okviru pododredbi 6 (3) do (5) Zakona o zločinima protiv čovečnosti i ratnim zločinima".

On podsetio da je bivši kanadski ambasador u Jugoslaviji i predsedavajućeg Fondacije "Lord Bajron" Džejms Biset ukazao da Institut za istraživanje genocida Kanada već godinama negira genocid iz Drugog svetskog rata.

"Ono što je smešno i nečuveno jeste da već godinama taj institut, čiji je direktor Edin Ramić, negira genocid iz Drugog svetskog rata i pokušava da ukalja reputaciju jednog od najistaknutijih kanadskih oficira generala Luisa Mekenzija", istakao je Biset prošle sedmice u tekstu pod naslovom "Institut za istraživanje genocida: oni koji negiraju genocid, licemere i ubice ličnosti", koji je objavljen na sajtu Fondacije "Lord Bajron".

Trifković je istakao da ko zna šta može da ga čeka ako dođe u neku drugu zemlju sa jakim muslimanskim lobijem.

"Izručenje za suđenje u Sarajevu? Duga i iscrpljujuća pravna bitka bi bila kako bi se to sprečilo", kazao je on.

Written by Mika

26. februara 2011. at 10:39

Objavljeno u Uncategorized

Срђа Трифковић persona non grata у Канади

leave a comment »


Срђа Трифковић persona non grata у Канади

Борис Малагурски
петак, 25. фебруар 2011.

Српско-амерички писац, историчар и политички експерт др Срђа Трифковић задржан је на аеродрому у Ванкуверу где је долетео из САД. После готово шест сати што чекања што испитивања од стране канадских имиграционих власти донета је одлука да др Трифковићу не буде дозвољен улаз у Канаду. Стављен је на први авион за оближњи амерички град Сијетл, одакле се упутио за Чикаго, град у којем живи. Амерички држављанин др Трифковић добио је следећи разлог због чега му је ускрећено гостопримство у Канади:

„Непожељан на основу кршења људских права или међународних права због тога што је био високи функционер у власти која, по мишљењу министра, учествује или је учествовала у тероризму, системстском или грубом кршењу људских права, или геноциду, ратним злочинима или злочинима против човечности у смислу подсекција 6 (3) до (5) закона о Злочину против човечности и ратних злочина.“

24. фебруара 2011. је било заказано предавање др Срђе Трифковића на Универзитету Британске Колумбије у Ванкуверу под насловом Балкан: неизвесне перспективе нестабилне регије (Balkans: Uncertain Prospects for an Unstable Region) које је, иначе, већ раније одржано у Канади, у Ватерлуу 10. јуна 2010. Оно што је овог пута било другачије је да се за долазак др Трифковића заинтересовао тзв. Институт за проучавање геноцида у Канади, чији је председник Емир Рамић, иначе бошњачког порекла. Рамић је претходно тражио од председника Универзитета у Ванкуверу Стивена Тупа да забрани ово предавање, а кад се Универзитет оглушио на његове захтеве, потражен је нови начин да се забрани долазак др Трифковића.

Имајући у виду да др Трифковић никада није био функционер у влади Републике Српске, а камоли још „високи“, већ искључиво експерт за међународна питања са добрим везама у вођству РС (да је био високи функционер, никада га не би још раније пустили да уђе у Канаду – где је био преко 20 пута), исконструисана је лажна оптужба која је сама по себи, за канадске имиграционе власти, постала пресуда.

По наводима бившег канадског Амбасадора у Београду (1990-1992) Џејмса Бисета, сама чињеница да је др Трифковић задржан на аеродрому по слетању у Ванкувер указује на то да су се умешали далеко утицајнији фактори од пар локалних организација. „Не би ме изненадило да су све ово подстакли они који су били на челу кампање за проглашење 11. јула у Канади за национални дан сећања на жртве геноцида у Сребреници.“ Ради се, наравно, о члановима канадског парламента који већ годинама лобирају за интересе бошњачких Канађана и користе сваку прилику да угуше гласове оних који се томе супротстављају.

Забрана уласка др Трифковића у Канаду је свакако победа за њих, а и додатан показатељ да они који се наводно боре за праведну Канаду не сматрају слободу говора врлином једног здравог демократског друштва. У Србији замишљамо запад као једно отворено и толерантно друштво, не размишљајући о томе колико је опасна за „естаблишмент“ на истом том западу слободна и независна мисао.

Занимљива је чињеница да се марта 2003. и септембра 2008. године др Трифковић појавио пред Судом у Хагу као стручни сведок. Никада није оптужен ни за какве илегалне радње, а камоли за ратне злочине. Већ преко једне деценије директор је Центра за међународне односе на Рокфорд институту. Својевремено је био шеф кабинета предстолонаследника Александра Карађорђевића. Од 1998. спољнополитички је уредник америчког конзервативног месечника Хронике. Као новинар је радио за британски BBC радио, Глас Америке, амерички U.S. News & World Report, Вашингтон Тајмс, итд. Одржао је уводно предавање на симпозијуму о холокаусту у Југославији на Јад Вашем центру у Јерусалиму 2006. године и одувек био велики борац за истину и правду. Које ли ироније: у фебруару 2000. године др Трифковић је позван пред спољнополитички одбор Доњег дома канадског парламента у Отави, где је сведочио о косовском проблему.

Изгледа да се Северна Америка није одмакла предалеко од менталитета лова на вештице, где је разум непожељан, а сама оптужба довољна за осуду. Канада је показала да је то држава у којој су пожељни само гости који се слажу са званичном државном политиком (запамтимо, Канада је изгласала резолуцију у Сребреници, којој се противио др Трифковић, као и већина српског народа).

Свако ко детаљно и објективно анализира рад др Срђе Трифковића може закључити да ту нема ни једног детаља који би могао бити разумно оправдање за забрану уласка тог човека у једну демократску државу. Због тога је разлог измишљен. Изгледа да се Северна Америка није одмакла предалеко од менталитета лова на вештице, где је разум непожељан, а сама оптужба довољна за осуду. Канада је показала да је то држава у којој су пожељни само гости који се слажу са званичном државном политиком (запамтимо, Канада је изгласала резолуцију у Сребреници, којој се противио др Трифковић, као и већина српског народа). Очигледно је др Трифковић, који је у двадесет наврата до сада посећивао Канаду без икаквих проблема, сада постао проблематичан за канадску власт. Да ли је ово систем који је прихваћен на западу? Др Трифковићу није помогао ни амерички пасош да уђе у Канаду, а није дат ни један истинит разлог за његову грубу депортацију. Да ли је прави разлог тај што се не слаже са резолуцијом која је донета у канадском парламенту? Зар он нема право на то?

И да ли је то „толерантно“ друштво у које желимо и ми у Србији да се укључимо?

Пристигли коментари (3)

Пошаљите коментар

http://www.nspm.rs/komentar-dana/srdja-trifkovic-persona-non-grata-u-kanadi.html

Written by Mika

25. februara 2011. at 11:05

Objavljeno u Uncategorized

Drugi dolazak Hrista

leave a comment »


IZ DIPLOMATSKOG UGLA

Drugi dolazak Hrista

“Treba uliti svima volju da misle, stvaraju, bude, obnavljaju, a uništiti u svima volju da trpe, čuvaju, plagiraju", govorio je veliki italijanski pjesnik Gabrijele Danuncio, pisac "Ode narodu srpskom", najljepše pjesme koju je jedan stranac ikada napisao srpskom narodu.
Međutim, naši mas mediji rade, pod telekomandom vladajućih stranaka, upravo na uništenju ljudske volje da misli preplavljujući nas beznačajnim informacijama, bez analitičke podloge, u siromašnom etičkom i kulturnom ruhu, uz med i mlijeko priču o Evropskoj uniji i liberal-kapitalizmu. U našoj nemoći da izrazimo pozitivne sopstvene kulturne vrijednosti, postajemo robovi vulgarnog materijalizma, pod uticajem lobija koji propagiraju civilizaciju individualizma, nekulturu profita i potrošnje.
Naše državne vođe, slijepe ili zaslijepljene, kako im volja, opčinjene su sferom antiistorijskog moralizma liberal-kapitalističkog društva, a koje je stiglo na zadnju stanicu na kojoj ga hvata panika. Taj svoj strah ono pretvara u histeričnu potragu za neprijateljem, u brigu o "bezbjednosti". Za to je potreban mit o "zavjeri", čiji je trenutni sinonim "prijetnja terorizma". U tom presjeku EU i SAD dosežu tačku dodira sa komunizmom u njegovoj najcrnjoj staljinističkoj varijanti. Novi tip totalitarizma je izražen kroz zakone slobodnog tržišta, kroz čipovanu kontrolu svakog građanina, kroz ropstvo zaduženosti u kome živi četiri petine čovječanstva, a sve to su najgori neprijatelji ljudskih prava. U ime liberalne "Imperije ništavila", Zapad stvara pustoš u svijetu putem agresija i okupacija koje cinično naziva "izvozom demokratije", a riječ je o nametanju drugima političkih, etičkih i kulturnih normi koje Brisel i Vašington smatraju najboljima. Istovremeno se vrši bezobzirna pljačka prirodnih resursa onih koji ne pripadaju takozvanoj "međunarodnoj zajednici", pa je jasno da ta "međunarodna zajednica" svrstava u parije ostalih šest milijardi ljudi na planeti.
U tom smislu Noam Čomski ima dobrih razloga da podržava ideju o "opadanju", a ne o "održivom razvoju" kao novom pravcu. U protivnom slijedi katastrofa. Jer, Zapad je izgubio svako dostojanstvo i kredibilitet u odbrani svoje "Imperije ništavila", pošto je svima postalo jasno da je jedini cilj akumulacije kapitala sama akumulacija kapitala, da je cilj izrabljivanja drugih samo izrabljivanje, odnosno da se sredstvo pretvorilo u cilj, a tu je onda i zadnja stanica. Ta "Imperija srama", kako je definiše francuski filozof Žan Zigler, proizvela je, tiranijom kapitala nad radom, finansijskim špekulacijama, virtuelnim kapitalom, dolarom bez zlatne i privredne podloge, svjetsku ekonomsku krizu koju agresivnim i okupacionim zahvatima prebacuje na siromašne dijelove svijeta. Radi postizanja tog cilja "Imperija zla" proglašava varvarstvom, nedemokratijom i fanatizmom svaki oblik otpora koji teži očuvanju nacionalnog, istorijskog i vjerskog identiteta, nasrće na kulturu naroda kojima je duhovnost još uvijek bitna odrednica bića, nasuprot hajdegerovskom ne-biću.
Naši vlastodršci nemaju duha ni sluha da osmisle humani svijet kao kontrapunkt tom svijetu mračnog evroatlantizma, bez nijansi i tolerancije.

U tom smislu jasno je da je "Imperija srama" napustila Boga. Ali, važno za spas čovječanstva jeste da se zapita da li je Bog napustio nas? Da li je moguć Njegov povratak? Onaj povratak koji hrišćani priželjkuju već dva milenijuma kroz drugi dolazak Hrista. Ali, ovaj put bi On morao doći, radi našeg spasa, ne kao Mučenik, već kao Kralj, Vođa i Sudija.

(autor je nekadaŠnji generalni konzul
SRJ u Bariju)

Piše: Dragan MRAOVIĆ

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2011-02-24&clanak=269471

Written by Mika

24. februara 2011. at 12:20

Objavljeno u Uncategorized

Србија: Гротеска у идеологији безнађа

leave a comment »


Гротеска у идеологији безнађа

Бранко Жујовић 23.02.2011, 16:06
© Коллаж: «Голос России»
<img width="20" height="20" src="cid:image008.png

Када би Србија успела да уреди себе и своју економију, уместо што јалово цупка у чистилишту прегрејане ЕУ, постала би занимљив изазов за танку средњу класу која жели, а не може да проклија у натрпаним градовима Косова и Метохије. Млад Албанац је дивље урбанизован, нема новца за своју модерну породицу и сања макар мало живота из филмова које гледа када има струје. Када би стварно, а не хипотетички бирао између поштовања вредне, уређене државе и здравственог осигурања из „жуте куће“, резултат би могао да буде неочекиван за све северно од Ибра

Споменик Билу Клинтону у Приштини мала је гротеска, на трагу кича Лас Вегаса. Млада НАТО држава Албанаца на Косову и Метохији, која је пре који дан прославила трећи рођендан, остала је тек гротеска новог међународног права, што се успоставља по цивилизацијском опусу Лас Вегаса уместо православне Византије или старог Рима.

Седамнаести фебруар 2008. године памтим по сувој, беснежној хладноћи. Смрзавао сам се на ветру по јужним рубовима Приштине. Последња упоришта Срба око тог града (Грачаница, Чаглавица, Преоци…) одају утисак економске несреће, комуналне неуређености и социјалног безнађа пригушеног живим заставама Србије.

С разлогом, лед ми се био накупио око срца, док су ми се на повратку у сећању преплитале питоме фреске из Грачанице, тотем Била Клинтона и неки албански каубој који је на коњу, са естетским урликом на глави који обично називамо америчким шеширом, у магновењу јахао по еуфоричним улицама Приштине.

Верујем да је на трећу годишњицу проглашења албанске независности на територији јужне српске покрајине само спољна температура била унеколико другачија. Јер, у Србији се тренутно мењају само метеоролошке прилике.

Србија је опијена дестилатом безнађа који је паралише. Шта више, безнађе је постало тиха идеологија Србије. Оно је по државу разорније од НАТО пројектила и опасније од три везане светске економске кризе. У делиријуму те хроничне опијености безнађем, јавља се прелест евроатлантских интеграција. Бомбардери попримају обличје анђела, а анђели бомбардера.

Али, пођимо редом.

Еулекс, по Вуку

Никада ми неће бити јасно зашто је министар Вук Јеремић од Савета безбедности, пре неколико дана, тражио оснивање међународног „ад хок“ тела за спровођење истраге о трговини људским органима, које би овај посао требало да обави уместо Еулекса. Да се разумемо, утицајне владе које стоје иза Еулекса и признају независност Косова најмање осам година ћутале су заверенички о вађењу и продаји људских органа. Придржавале су на најнечаснији начин евроатлантску маску на лицу државе Косово.

Споља гледано, захтев министра Јеремића савршено је био логичан. Али, ако Вук Јеремић па и сам Дик Марти с разлогом сумњају у Еулекс, неко председника Бориса Тадића и владу Србије коначно мора да пита зашто су уопште позвали Еулекс на Косово и Метохију, на уштрб УНМИК-а који само што није ишчезао и представља тек симболичан остатак заборављене Резолуције 1244 ОУН?

Никада ми неће бити јасно ни зашто влада Србије ћути о срамотном обустављању истраге о убиству деце у Гораждевцу, а истиче наводно хармоничне односе са ЕУ и НАТО, који су у ствари обуставили ту истрагу?

Брзина финансијске пропасти

Очигледно је да држава Србија већ деценијама нема идеју о властитој будућности, па ни о будућности КиМ. Држава је изложена економском моделу неконтролисаног задуживања, а не штедњи, промоцији морала који је представљен као идеологија слабих, производњи и патриотизму. О томе неумољиво сведочи цунами српског јавног дуга који се подигао за последње три године, баш некако откако је Приштина прогласила своју независност.

Подсетимо, 2007. године Србија је успела свој јавни дуг да смањи за око 330 милиона евра и сведе га на око девет милијарди евра. Било је то време распродаје великих предузећа и ресурса државе. На кратак рок, новца је било више него довољно, а дугорочно наивно се рачунало на фондове ЕУ.

Укупан јавни дуг био је, барем званично, испод 30% БДП-а и однос јавног дуга према БДП-у у Србији био је повољнији него у државама југоисточне, али и централне Европе. Следеће године још увек су се осећале последице политике распродаје: јавни дуг је смањен на 8,8 милијарди долара, а његово учешће у БДП-у сведено је на 25,9 одсто.

Али, крајем лета 2009. године јавни дуг нагло је скочио на 9,7 милијарди евра. У новембру 2010. године све агенције пренеле су вест да је јавни дуг Србије, закључно са октобром те године, достигао 11,48 милијарди евра. Крајем јануара ове године, јавни дуг скочио је на монструозних 12,13 милијарди евра или скоро 40% БДП-а, а влада уместо програма заустављања пропасти нације најављује само нова задуживања и понавља заклетве у евроатлантску будућност.

Током последње две године Србија се задужује више од пет милиона евра дневно, 202.000 евра на сат, око 3.300 евра у минуту. У исто време, према извештају ММФ-а у Србији је угашено више од 400.000 радних места.

Да за све није крива искључиво економска криза, која је према првим обећањима политичара требало да донесе просперитет уместо пропасти, а онда се волшебно трансформисала у изговор за лоше руковођење земљом, говори пример Хрватске (која је такође презадужена држава). Према извештају Европске комисије о стању економије у земаљама које желе да се придруже ЕУ, у Хрватској је стопа незапослености у трећем кварталу прошле године смањена са 12,4 на 11,5 одсто.

Нови српски одговор

Финансијски разорена Србија, из помрчине дужничког ропства нације неће моћи да брани ништа, а камоли своје интересе и границе. Србија без реалне економије не може да има стратегију обнове становништва и одбране, чврстину политике и утицај.

Сваке деценије, са више од 150.000 абортуса годишње, Србија статистички губи цело Косово својих нерођених беба. Сасвим је онда логично да таквој, осиромашеној и морално инвалидној Србији остаје да као зомби оћути антицивилизацијску обуставу истраге убистава властите деце!

Србији је потребна нова политика, која неће бити спутана идеологијом безнађа. Српска национална психа прво треба да се лиши малосрпског комплекса. Треба да се ослободи осећаја нерационалне историјске кривице и уверења да су Албанци плоднији и моћнији народ. Србија за почетак треба да се покаје и сабере своја вишемилионска утробна чедоморства, извршена у установама њеног државног Министарства здравља и да спозна да је све време убијала саму себе о свом трошку.

Када би Србија до неке следеће годишњице албанске независности на КиМ успела да уреди себе и своју економију, уместо што јалово цупка у чистилишту прегрејане ЕУ и избомбардована се кити предстојећом НАТО конференцијом у Београду, постала би занимљив изазов за танку средњу класу која жели, а не може да проклија у натрпаним градовима Косова и Метохије.

Млад Албанац је дивље урбанизован и не живи више на селу. Он нема новца за своју модерну породицу, а већ 11 година га очекује с неба којим сада зује само радиоактивне пчеле и „апачи“. Млади Албанац, као сваки нормалан човек, сања макар мало живота из филмова које гледа када има струје. Када би стварно, а не хипотетички бирао између поштовања вредне уређене државе и здравственог осигурања из „жуте куће“, резултат би могао да буде неочекиван за све северно од Ибра.

Покојни премијер Србије Зоран Ђинђић овако је двадесетак дана уочи смрти говорио о проблему КиМ:

„Најгоре је да Косово буде фактички независно, а да нам га онда као млински камен прикаче за ногу и кажу: ви сте одговорни за њега и док не хармонизујете односе ви не можете да идете даље“.

Претпостављам да делите мишљење са мном да се ово предвиђање остварује. Да би Србија превазишла такву судбину, потребно је да и званични Београд, за почетак, не буде тек умањена а лоша гротеска на трагу кича Лас Вегаса.

http://serbian.ruvr.ru/2011/02/23/45782775.html

Written by Mika

23. februara 2011. at 17:36

Objavljeno u Uncategorized

Global NATO Seeks To Recruit 50 New Military Partners

leave a comment »


Global NATO Seeks To Recruit 50 New Military Partners

Sunday, 20 February 2011, 4:00 pm

Article: Rick Rozoff

A recent article in Kenya’s Africa Review cited sources in the African Union (AU) disclosing that the 28-member North Atlantic Treaty Organization is preparing to sign a military partnership treaty with the 53-nation AU.

The author of the article, relaying comments from AU officials in Addis Ababa, Ethiopia where the organization has its headquarters, wrote that although "the stated aim is to counter global security threats and specifically threats against Africa, some observers read the pact as aiming to counter Chinese expansion in Africa."

The feature further claimed that NATO is negotiating the opening of a liaison office at AU headquarters and that the North Atlantic Alliance’s legal department is working with its AU counterpart "to finalise the new pact, which will be signed soon." [1]

The news story additionally divulged that Ramtane Lamamra, African Union Commissioner for Peace and Security, "confirmed that Nato is to sign a military cooperation agreement with the AU" with particular emphasis on consolidating the African Standby Force (ASF). The latter is intended to consist of brigades attached to the five Regional Economic Communities on the continent. (North, East, West, Central and Southern.) The West African Standby Force has been tasked the role of intervening in – which is to say invading and occupying – Ivory Coast since the announcement of presidential runoff election results in the country in December [2], and contributors to the East Africa Standby Brigade (EASBRIG), Uganda and Burundi, are engaged as combatants in the civil war in Somalia.

The AU’s Lamamra stated "Africa would like to learn from Nato on strategic airlift, advanced communications, rotation of important units among regions and to meet logistical challenges," adding that "Nato was a good model on which to build the ASF." [3]

NATO airlifted thousands of Ugandan troops into and out of the Somali capital of Mogadishu last March – 1,700 and 800, respectively – in support of the Ugandan-Burundian African Union Mission in Somalia (AMISOM). [4]

The Kenyan report also revealed that "Experts say Africa is becoming a strategic battleground between world powers and in particular the US, the European Union, China and Russia," with the first two – collectively subsumed under NATO and its Partnership for Peace program (except, for the time being, Cyprus) – working in unison and the second two expanding oil and natural gas investments on the continent. In addition, Russia and China are competitors of the U.S. and its NATO allies in regards to arms sales to African nations. The piece added:

"According to knowledgeable sources, the new security arrangement could be a way to block the continent’s other main arms suppliers – China and Russia.

"If the pact gets endorsed by AU member states, it would be a big blow for China and Russia."

"In its 2010 annual summit, Nato set itself a target to be a global ‘security guarantor’ by the year 2020." [5]

On February 18 and 19 a delegation of high-level officials from the African Union led by Sivuyile Thandikhaya Bam, head of the Peace Support Operations Division of the AU, visited NATO Headquarters and the Supreme Headquarters Allied Powers Europe (SHAPE) in Belgium. As NATO reports:

"NATO and the African Union have developed an increasingly fruitful practical cooperation since 2005….NATO supported the AU Mission in Sudan [airlifting over 30,000 troops to and from the Darfur region] and is currently assisting the AU mission in Somalia in terms of air- and sea-lift, but also planning support.

"NATO is also providing…training opportunities and capacity building support to the African Union’s long term peacekeeping capabilities, in particular the African Standby Force." [6]

The African Standby Force has been systematically modeled after the NATO Response Force, which was launched with large-scale war games in the African island nation of Cape Verde in 2006. The ASF is a joint project of NATO and U.S. Africa Command, which before achieving full operational capability on October 1, 2008 was conceived, developed and run by U.S. European Command, whose commander is simultaneously NATO Supreme Allied Commander Europe.

In 2007 the North Atlantic Council, NATO’s top civilian decision-making body, commissioned a study "on the assessment of the operational readiness of the African Standby Force (ASF) brigades." [7]

The following year NATO Secretary General Jaap de Hoop Scheffer visited Ghana for three days and said "the military alliance could play an important role in training African soldiers," in particular that "the Alliance had agreed to support the African Standby Force." [8]

In 2009 the bloc began training African staff officers for the ASF at the NATO School in Oberammergau, Germany. Joint Command Lisbon, the Alliance headquarters tasked to supervise military cooperation with the African Union, has trained African officers to run military exercises, and "NATO has also participated and supported various ASF preparatory workshops designed to develop ASF-related concepts." [9]

The same year Norwegian Colonel Brynjar Nymo – Norway’s embassy in Ethiopia is the informal liaison office for NATO’s relations with the AU – said that "cooperation between NATO and AU is currently focusing on technical support for the African Standby Force (ASF)."

The Norwegian embassy’s website at the time stated that "The Africa Monitoring & Support Team at the NATO Headquarters in Portugal is the operational headquarters for NATO’s work in Africa," as indicated above. [10]

Then-NATO Deputy Assistant Secretary General Maurits Jochems visited AU headquarters in the Ethiopian capital, where NATO has a senior military liaison officer and other officials assigned, later in 2009.

"In his capacity as NATO Deputy Assistant Secretary-General, Ambassador Jochems has frequently visited Addis Ababa for discussions with the African Union….NATO is providing technical advice, and making available subject matter experts, experiences from international operations, and access to relevant training facilities to the AUC [African Union Commission] in the context of the African Standby Force." [11]

This January 26 and 27 NATO’s Military Committee held two days of meetings in Brussels with the chiefs of defense – the U.S.’s chairman of the Joint Chiefs of Staff Admiral Michael Mullen and his equivalents – and other military representatives of 66 nations, a third of the members of the United Nations.

The proceedings discussed ongoing NATO operations in Afghanistan – currently the world’s largest and longest war, with an estimated 140,000 troops from some 50 nations serving under the Alliance’s International Security Assistance Force – the Balkans (Kosovo Force), the entire Mediterranean Sea (Operation Active Endeavor), and the Horn of Africa, the Gulf of Aden and down the eastern coast of Africa (Operation Ocean Shield).

During the Military Committee and related meetings a session of the Mediterranean Dialogue was held with military leaders from the seven members of that NATO partnership: Israel, Egypt, Tunisia, Algeria, Jordan, Morocco and Mauritania. The session occurred as the government of Tunisia’s President Zine El Abidine Ben Ali had recently been toppled and the demonstrations in Egypt that would bring the same denouement to President Hosni Mubarak were getting underway.

On February 9 Serbia’s Beta News Agency reported Defense Minister Dragan Sutanovac announcing that a NATO strategic conference entitled After Lisbon: Implementation of Transformation will be held in his nation’s capital of Belgrade in June with representatives from 69 countries attending: All 28 NATO member states, 22 Partnership for Peace nations [12] in Europe, the Caucasus and Central Asia, and 19 other states. [13]

In addition to the Mediterranean Dialogue, NATO’s Istanbul Cooperation Initiative program is developing military cooperation with the Persian Gulf states of Bahrain, Kuwait, Qatar and the United Arab Emirates, with Oman and Saudi Arabia to be brought on board next. NATO Secretary General Anders Fogh Rasmussen was in Qatar from February 15-16 for the two-day Deepening the NATO-Istanbul Cooperation Initiative conference with the permanent representatives (ambassadors) of the bloc’s 28 members and senior military and government officials from the six Gulf Cooperation Council states: Bahrain, Kuwait, Oman, Qatar, Saudi Arabia and the United Arab Emirates. The first and last of them have troops serving under NATO in Afghanistan.

NATO also has a partnership category called Contact Countries. Subject to expansion, the four such nations are all in the Asia-Pacific region: Australia, Japan, New Zealand and South Korea. The U.S.-led military bloc also maintains the Afghanistan-Pakistan-International Security Assistance Force Tripartite Commission to coordinate war efforts on both sides of the Khyber Pass and has troops and other military personnel assigned to its command in Afghanistan from nations that are not currently among the 70 NATO member and official partnership states: Colombia, Malaysia, Mongolia, Singapore and Tonga.

The NATO-Russia Council was revived at the bloc’s Lisbon summit in November and NATO’s Kosovo Force (KFOR) is training and equipping the fledgling armed forces of Kosovo, the Kosovo Security Force. [14] NATO, then, has no fewer than 75 members and partners with nations like previously neutral Cyprus slated to follow. [15]

The African Union has 53 members and will soon have another after the successful independence referendum in Southern Sudan. The AU includes the Sahrawi Arab Democratic Republic (Western Sahara), conquered by Morocco in 1975 and not recognized by any NATO state, but not Morocco, which withdrew from the AU because of the latter’s recognition and incorporation of Western Sahara.

Four members of the AU, along with Morocco, are already part of a NATO partnership program, the Mediterranean Dialogue – Algeria, Egypt, Mauritania and Tunisia – so a NATO military cooperation treaty with the African Union could gain the Atlantic Alliance 50 new partners.

That is, the world’s only military bloc can further expand from one that grew from 16 to 28 members in a decade – 1999-2009 – into one that will become truly international in scope with nearly 100 military partners. Partners and members on every inhabited continent. Two-thirds of the nations in the world.

Related articles:

Militarization Of Energy Policy: U.S. Africa Command And Gulf Of Guinea
http://rickrozoff.wordpress.com/2011/01/08/militarization-of-energy-policy-u-s-africa-command-and-gulf-of-guinea

Pentagon And NATO Apply Afghanistan-Pakistan War Model To Africa
http://rickrozoff.wordpress.com/2011/01/02/pentagon-and-nato-apply-afghanistan-pakistan-war-model-to-africa

New Colonialism: Pentagon Carves Africa Into Military Zones
http://rickrozoff.wordpress.com/2010/05/05/new-colonialism-pentagon-carves-africa-into-military-zones

Japanese Military Joins U.S. And NATO In Horn Of Africa
http://rickrozoff.wordpress.com/2010/04/26/japanese-military-joins-u-s-and-nato-in-horn-of-africa

NATO: AFRICOM’s Partner In Military Penetration Of Africa
http://rickrozoff.wordpress.com/2010/03/20/nato-africoms-partner-in-military-penetration-of-africa

AFRICOM’s First War: U.S. Directs Large-Scale Offensive In Somalia
http://rickrozoff.wordpress.com/2010/03/12/africoms-first-war-u-s-directs-large-scale-offensive-in-somalia

AFRICOM Year Two: Seizing The Helm Of The Entire World
http://rickrozoff.wordpress.com/2009/10/22/africom-year-two-taking-the-helm-of-the-entire-world

1) Argaw Ashine, Nato to sign security cooperation pact with AU
Africa Review, February 18, 2011 http://www.africareview.com/News/Nato+to+sign+security+cooperation+pact+with+AU/-/979180/1110238/-/4igp64/-/

2) Ivory Coast: Testing Ground For U.S.-Backed African Standby Force
Stop NATO, January 23, 2011
http://rickrozoff.wordpress.com/2011/01/23/ivory-coast-testing-ground-for-u-s-backed-african-standby-force

3) Africa Review, February 18, 2011
4) Uganda: U.S., NATO Allies Prepare New Invasion Of Somalia
Stop NATO, July 28, 2010
http://rickrozoff.wordpress.com/2010/07/29/uganda-u-s-nato-allies-prepare-new-invasion-of-somalia

5) Africa Review, February 18, 2011
6) North Atlantic Treaty Organization
http://www.nato.int/cps/en/natolive/news_61534.htm

7) North Atlantic Treaty Organization
http://www.nato.int/cps/en/natolive/topics_54617.htm

8) Ghana News Agency, November 21, 2008
9) North Atlantic Treaty Organization
http://www.nato.int/cps/en/natolive/topics_54617.htm

10) Royal Norwegian Embassy in Ethiopia, April 20, 2009
11) Royal Norwegian Embassy in Ethiopia, November 4, 2009
12) Armenia, Austria, Azerbaijan, Belarus, Bosnia, Finland, Georgia, Ireland, Kazakhstan, Kyrgyzstan, Macedonia, Malta, Moldova, Montenegro, Serbia, Sweden, Switzerland, Tajikistan, Turkmenistan, Ukraine and Uzbekistan. Russia in sometimes included.
13) NATO conference in Belgrade announced
Beta News Agency, February 9, 2011
http://www.b92.net/eng/news/politics-article.php?yyyy=2011&mm=02&dd=09&nav_id=72629

14) KFOR’s Final Firefighting Exercise for Kosovo Security Force
North Atlantic Treaty Organization
Allied Command Operations
February 17, 2011
http://www.aco.nato.int/page424203219.aspx

15) Push for NATO programme deemed unconstitutional
Cyprus Mail, February 19, 2011
http://www.cyprus-mail.com/cyprus/push-nato-programme-deemed-unconstitutional/20110219

http://www.scoop.co.nz/stories/WO1102/S00668/global-nato-seeks-to-recruit-50-new-military-partners.htm

Written by Mika

20. februara 2011. at 10:44

Objavljeno u Uncategorized

Самит НАТО: за чије бабе здравље

leave a comment »


Феђа Димовић

Самит НАТО: за чије бабе здравље

Можда је ,,дивљи” и ,,некооперативни” балкански народ коначно припитомљен

Морам да кажем да сам као грађанин Србије веома изнервиран због најаве да ће на лето у Београду бити организован самит НАТО-а. Моје једино питање, упућено свима нама је: „За чије бабе здравље?” Откуд толика потреба власти да до те мере увреде и понизе овај народ, који још увек има свеже сећање на „милосрдно” бомбардовање? Да ли је константно смањивање страних трупа на КиМ и предаја власти Албанцима, гашење Би-Би-Си програма на српском и сада најава самита НАТО-а у престоници, добар показатељ да је операција брисања Србије ушла у завршну фазу? Можда је ,,дивљи” и ,,некооперативни” балкански народ коначно припитомљен и више неће бити клип у точковима незадрживог напретка?

Питам се да ли нас је све баш толико захватило евроатлантско једноумље, или смо само сувише пасивни да се томе одупремо, или се то власт у Србији додворава својим менторима? Вероватно има свега помало, али ми се чини да ово треће доминира. И поред све апатије и малодушности, народ сигурно има шта да каже о питању уласка Србије у НАТО, а то његово мишљење свакако није у складу са циљевима атлантиста. Отворено агитовање за улазак у НАТО још увек односи гласове на изборима који су све ближе, па нас зато власт уводи у НАТО на мала врата. Тако би избегли да испровоцирају незадовољство народа и обавезу да се због овог суштинског питања спроведе референдум. НАТО обланда је лако уочљива, иако нам стално говоре да још увек није на менију. Фотографијe министра Шутановца, који је на америчком носачу авиона „Ентерпрајз” позирао у стилу Тома Круза у „Топ гану”, потврђују изреку да слика говори више од хиљаду речи. Наши политичари су више него фасцинирани силом и жељни су да дају свој допринос у њеној примени.

Видећемо ко ће све од тзв. јавних људи имати храбрости да дигне глас против организације самита НАТО-а и тиме угрози своју позицију у друштву. Од опозиционих политичких странака не може се много очекивати, будући да се поново рођени напредњаци залажу за интеграције (званично, само за европске), ЛДП здушно пропагира улазак у НАТО, а СРС и ДСС, које су (за)сада једине против учлањења, више немају велики политички утицај. Да не заборавимо да је Србија приступила Партнерству за мир 14. децембра 2006, управо за време Коштуничине владе, што је био и први степеник на уласку у северноатлантску алијансу. Међутим, велика снага лежи у самом народу који је већином против НАТО политике интервенција, отимања туђих ресурса и завођења демократије „огњем и мачем”. Зато ће империја, уз помоћ својих сателита и промотора, на све начине настојати да заобиђе народну вољу.

Улазак у НАТО није само питање безбедности и економије. То је, пре свега, цивилизацијско питање. Промотори атлантизма упорно покушавају да дебату о чланству пребаце на терен страних инвестиција, како би убедили грађане да је ,,НАТО једнако већи стандард”. И ова теорија је нетачна, имајући у виду огромне трошкове који настају услед стандардизације војске, набавке новог наоружања, ,,мировних” мисија итд. Много важније питање је да ли српски народ жели да подржи политику бомбардовања Вијетнама и Камбоџе, инвазије на Ирак и Авганистан… – исту ону која је ’99. разорила пола Србије и побила неколико хиљада њених грађана. Ако НАТО значи само новац, да ли то значи да смо због новца спремни и да продамо душу ђаволу? О безбедности не вреди ни расправљати, јер је вековима уназад, у Србији она била угрожена једино од земаља које су сада чланице НАТО-а, а потом и од целог пакта. Не сећам се да смо икада ратовали са Ираном, Авганистаном или Северном Корејом, али не значи да са њима нећемо ако приступимо савезу. Зато поштовани атлантисти, отворите карте и распишите референдум, па ћете видети колико нас заиста подржава то што радите иза наших леђа. Колико нас вређа то што планирате да гостите оне који су Србију гостили осиромашеним уранијумом и што у наше име подржавате бројне злочине. Имајте смелости да нам отворено признате да ли је Србија вазална држава којој се чланство у НАТО намеће, па онда сачекајте да видите каква ће бити наша реакција.

Феђа Димовић

објављено: 18.02.2011.

http://www.politika.rs/pogledi/Fedja-Dimovic/Samit-NATO-za-cije-babe-zdravlje.sr.html

Written by Mika

18. februara 2011. at 10:10

Objavljeno u Uncategorized