Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for septembar 2012

SRBIJA SE PRIPREMA ZA SOPSTVENU SAHRANU

leave a comment »


RATKO DMITROVIĆ: SRBIJA SE PRIPREMA ZA SOPSTVENU SAHRANU

četvrtak, 27 septembar 2012 07:25

Svuda po Evropi rodoljublje je nešto o čemu se ne raspravlja, to je sastavni deo vaspitanja dece, samo je u Srbiji ljubav prema sopstvenom narodu sramota

Srbija je na ivici provalije, klati se, vitla rukama, iskolačene oči upire u bezdan i samo čudo može barem malo da je odmakne od crne rupe u kojoj će nestati. Vreme nestanka, za pedeset ili 150 godina u istorijskom smislu, potpuno je nevažno a Srba kao naroda ostaće samo u tragovima. Preterujem? Voleo bih da je tako, ali nije. Otkud ovoliki pesimizam? Od onoga što svi vidimo.

Srbija je jedina država u Evropi koja ne zna gde su joj granice; ne zna da li nekuda ide ili se odnekuda vraća; Jedino je Srbiji zabranjeno da ćuti dok je tuku; jedino se od Srbije traži da aplaudira kad je ubijaju.

Nije zabeleženo u savremenoj Evropi da jedna država, u mirnodopskom vremenu, bude teritorijalno raskomadana i da se od te države, kao najviši stepen poniženja i samoponištenja traži da to komadanje prihvati, potpiše i još poljubi ruku dželatu.

Srbijom su do pre neki dan vladali potomci Brozovih generala, sledbenici drezdenske škole KPJ koja još od 1928. godine uči svoje polaznike da na prostoru od Vardara do Triglava treba da postoje nezavisne države Hrvatska, Slovenija i velika albanska država (tako piše u programskom dokumentu Komunističke partije Jugoslavije iz 1928. godine) a da nikako ne sme da postoji srpska država. Taj projekat, skupa sa onim ustaškim, a sve usklađeno sa interesima velikih sila na Balkanu, razorio je Jugoslaviju.

Tek ćemo videti da li je novi beogradski režim samo nastavljač ove politike ili će Nikolić, Dačić i Vučić konačno povući srpske linije koje se ne prelaze, formulisati nešto što se zove nacionalni program. U protivnom, nestaće u sivilu jada i bede savremene srpske politike.

U Srbiji svake godine umre 35.000 ljudi više nego što ih se rodi. Nestane jedan Vršac i to nikoga ne zabrinjava.

Od oko 4.600 sela u Srbiji, njih blizu dve hiljade potpuno je napušteno. Za samo 50 poslednjih godina osam miliona Srba preselilo se iz sela u gradove Srbije. Za takav proces u svetu potrebno je od 120 do 150 godina.

Jedino su u Srbiji godinama zakatančene, presvučene paučinom i pokrivene prašinom, nacionalne institucije; Biblioteka i nekoliko najvećih muzeja. Jedino u Srbiji državna televizija ne pušta na ekrane priče o stradanjima, pogromima, izbeglištvima, ranijim i sadašnjim mukama većinskog naroda. Umesto da bude servis srpske Srbije RTS je servis "evropske Srbije". Prevedeno u praksu, uz spoznaju šta je Evropa sve uradila Srbiji i šta otvoreno traži od Srbije, to znači da je RTS servis za uništavanje Srbije.

Srbija je rešila sve manjinske probleme, od nacionalnih do homoseksualnih, ali nije rešila svoj, srpski, problem.

Svagde je, osim u Srbiji, uzvišeno negovati tradiciju, sećanje na istorijske događaje, velike nacionalne umove, naučnike, pisce, vojskovođe, umetnike. U Srbiji je to sramota, dokaz retrogradnih procesa, odustajanje od evropskih integracija.

Svuda po Evropi rodoljublje je nešto o čemu se ne raspravlja, to je sastavni deo vaspitanja dece, samo je u Srbiji ljubav prema sopstvenom narodu sramota.

Nađete li se u centru Beograda, u Knez Mihailovoj ulici, ni po čemu nećete znati da ste u Srbiji; svi natpisi su na latinici, nazivi firmi su na engleskom jeziku, kao i reklamni panoi, plakati.

Vremena odavno nema, izgubljeno je i poštovanje i samopoštovanje, Srbija gleda pripreme sopstvene sahrane i, zaista, samo čudo, samo nekoliko muški hrabrih poteza, a zna se ko treba da ih povuče, može Srbiju da otrgne iz jezivo hladnog zagrljaja crnih ruku one provalije.

http://www.standard.rs/ratko-dmitrovic-srbija-se-priprema-za-sopstvenu-sahranu.html

Advertisements

Written by Mika

27. septembra 2012. at 10:59

Objavljeno u Uncategorized

Germany-wor compensation for Serbs, Gypsies and Jewish

leave a comment »


REPUBLIC OF SERBIAN KRAJINA

GOVERNMENT IN EXILE

11.080 Zemun, Magistratski trg Str. No.3, Serbia

Теl: 3077-028, vladarsk –

No. 1499/12 – 17. September 2012.

Letter addressed to Serbia’s president, Tomislav Nikolic, chairman of Serbia’s government, Ivica Dacic, and chairman of Serbia’s parliament, Nebojsa Stefanovic.

Subject: War compensation from Germany and its allies from WW2

Respected sirs,

The Government of Republic of Serbian Krajina, which in exile, assumed that after the forming of the contemporary government of Serbia, the reversing of the consequences resulting from Croatia’s crimes of genocide against Krajina Serbs, from 1990 to 1995, will be classified as a matter of high priority on Republic of Serbia’s agenda. With this approach the mistakes made by Serbia’s government between 2000 and 2012 will be restored. However, nobody from the contemporary Serbia’s governmental organs has answered our notes and letters. The fact of the matter is that addressing the issues concerning Croatia’s occupation of the Republic of Serbian Krajina and the expulsion of the Serbian population is to be typified as one of the historic obligations of the Serbian state and its institutions. The last seven years, facts on genocidal crimes against Serbs have been documented and sent to Serbia’s politicians, SC, UN, EU and other international organizations. However, no actions have been taken. With this letter we want to point out the fact that Germany and Austria (successors of Nazi-Germany) along with their allies from WW2 did not pay war compensation to the Serbian nation and Serb states. Given that crimes of genocidal cannot age, to demand war compensation from these former fascist countries is a historic obligation of Serbia. The fulfillment of this task depends to a high degree on you. If this task will not be fulfilled, it will be to the detriment of the Serbian violated moral and material interests. The representatives of the Gypsies and the president of the international Gypsy organization, also member of Serbia’s parliament, sir Jovan Damjanivic have been aware of such obligations. Therefore they decided at the international Gypsy conference (which was hold in Belgrade between the 20th and 22th April 2012) to demand war compensation from Germany because of the Nazi genocide against the Gypsy nation throughout WW2. Such decision is in accordance to the interests of the Gypsy nation. According to the Belgrade newspaper “Politka” (18th May 2012) the resolutions made during this international congress of Gypsies have been supported by diplomats from US, Israel, Norway and the union of Jewish communities Heindrich Böll, etc.

Given the fact that US, Israel and Norway have supported the decisions of the international Gypsy organization concerning the war compensation, Serbia would be supported in an alike manner if it would also demand war compensation from Germany for the Nazi genocidal crimes against the Serbian nation committed in WW2. The Government of the Republic of Serbian Krajina which is in exile could play an important role in collecting data for such lawsuit.

Given that Serbia’s state organs have not been cooperating with the Government and Parliament of the Republic of Serbian Krajina from 2000 until today, this letter has a character of an open discussion.

Government of the Republic of Serbian Krajina

Milorad Buha RSK’s president of the Government and Rajko Lezajic chairman of RSK’s parliament.

Written by Mika

18. septembra 2012. at 08:40

Objavljeno u Uncategorized

Kakvu Srbiju žele SAD i saveznici?

leave a comment »


ZIDANJE SKADRA

Nedićeva zemlja

Kameron Manter, bivši ambasador Sjedinjenih Država u Beogradu, opisao je kako je u bivšem predsjedniku srpske vlade Vojislavu Koštunici vidio odgovornog za paljenje dijela američke ambasade krajem februara 2008. godine. Poslije toga premijerovi dani bili su odbrojani. Genijalni američki diplomata osmislio je strategiju uklanjanja nepokornog vođe Al-Dss-a!

Po nesreći, izvjesni besmisleni obziri, koji iz nekih razloga prave razliku između Azije, Afrike i Južne Amerike na jednoj, te zapadnog svijeta (pa makar bila riječ i o Balanskom poluostrvu) na drugoj strani, onemogućili su da sa jednim takvim bude postupljeno po proceduri koja je, ipak, jedina efikasna i trajna.

Imperija je, ipak, uzvratila udarac! Ambasador je odlučio da pridobije vođu SPS-a Ivicu Dačića za „proevropsku opciju” i tako obori Koštunicu. Zli čitaoci bi možda pomislili da su Dačiću za takvu promjenu (sjetimo se, on je bio na onoj drugoj strani skoro osamnaest godina) dali neki novac. Ali, ne. Ne, ne i ne! Odveli su ga, kaže ambasador, na neki sastanak evropskih socijalista (natuknu onako uzgred da se tamo dobro jelo) gdje su Dačića tadašnji španski i grčki premijer ubijedili da radi stupanja u članstvo Internacionale sklopi savez sa Demokratskom strankom. Sve ostalo je istorija… Ambasador nas je još obavijestio o ponečemu iz tih teških dana napada „bitangi” (prevod našeg novinara) na američku ambasadu. Kaže ostao je zadivljen djelovanjem marinaca koji su imali pravo da pucaju, ali to nijesu učinili. Samo su „upozoravali” i „davali uputstva”. Nedovoljno za demonstranta koji se probio u ambasadu i tamo se ugušio. Za njega ambasador tvrdi da je bio pijan. Ne spominje da je taj demonstrant imao dvadeset godina i da su ga „Milosrdni anđeo” i njegova lokalna vojska protjerali sa Kosova i Metohije.
Ali, zašto je jedan američki ambasador, dovoljno uspješan i sa tako značajnom karijerom, odlučio da tako rano napiše ova sjećanja? Kako to da taj veliki politički mag i danas pamti paljevinu ambasade u kojoj nije bilo američkih žrtava? Biće da više razumijevanja zaslužuju Libijci kada zbog nekakvog niskobudžetnog filma rastrgnu i spale američkog ambasadora, nego što Srbi mogu imati za otimanje svoje svete zemlje? A možda ambasadora boli nešto drugo? On je znao da smijeni jednu srpsku vladu, ali da li je predvidio gnijev kome je paljevina amabasade bila samo ventil? Je li riječ o sujeti?

Zašto se ekselencija onda ne prisjeti kako je možda u izvjesnoj mjeri kumovala i padu sledeće srpske vlade? Kada su ono pustili Jeremića da na sve strane popušta, a ventil pronađe u zahtjevu za savjetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde… Tada je na snishodljiva uvjeravanja savjetnice u vladi Srbije da je Kosovo za „nas” samo „psihološko pitanje”, Manter odgovorio kako je Sjedinjenim Državama svejedno, da su željele da okrenu novi list u odnosima, a ovako će pred sudom ponovo iznositi srpske zločine i svjedočenja stradalnika…

Šta, u stvari, žele SAD, Britanija, Francuska i Njemačka, četiri sile koje se predstavljaju kao Svijet? Da sve svoje dugove po Aziji i Africi isplate preko Srbije? Kakvu Srbiju žele? Čitam u magazinu namijenjenom za diplomate i njima slične pod nazivom Kord (Diplomatski kor): u intervjuu sa predsjednicom „Republike Kosovo”, novinari – sve same perjanice našeg novinarstva, koje čini se ne smiju ni da se potpišu pa veličanstvenu Jahjagu intervjuišu grupno – prenose gospođinu tvrdnju da je ponosna što Albanci nikada nijesu vršili etničko čišćenje… Nema potpitanja, protivargumenta, zanimljivog zapleta… Recimo da dvije trećine Srba sa Kosova i Metohije poslije uspostave albanske vlasti više tamo ne žive. Da su Srbi činili 12 odsto stanovništva i 30 odsto žrtava rata. Da je od juna 1999. na Kosovu i Metohiji ubijeno 940 Srba, što je negdje 90 puta više nego što je u prokaženoj Republici Srpskoj od 2000. do 2008. ubijeno povratnika Bošnjaka/Muslimana i Hrvata. Da je najveći progon druge vjere i nacije u Evropi 21. vijeka izvršen nekažnjeno na Kosovu u martu 2004. godine…

Kakvu Srbiju žele SAD i saveznici? Srbiju koja je u većoj mjeri ponižena nego u vrijeme Nedićeve okupacione uprave? Srbiju neistine i poniženja? Zaboravljaju da je preduslov za stvaranje takvog stanja trajna vojna okupacija Srbije. Za to vrijeme iz Srbije, Srpske, Crne Gore i Krajine, koliko mi je poznato, niti jedan srpski terorista nije otišao u države EU i SAD. Na drugoj strani, ekstremno krilo njihovih saveznika ih je već više puta posjećivalo i tek će to činiti…
Za sada, važno je da je ambasadorov ponos zaliječen, a ovdašnji najamnici namireni.

Pi­še – Čedo­mir An­tić

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-09-17&clanak=347895&naslov=Nedi%E6eva%20zemlja

Written by Mika

17. septembra 2012. at 13:40

Objavljeno u Uncategorized

Branko Dragaš….. TRIJUMVIRAT

leave a comment »


TRIJUMVIRAT

nedelja, 16 septembar 2012 08:49 GOST Tekstovi i kolumne

El. poštaŠtampaPDF

TRIJUMVIRAT

Branko Dragaš,14.09.2012

POLITIKA – I, šta sada? Koliko vremena treba još da prođe da vidimo da nova vlada, nastala kao proizvod političke špekulacije i nagodbe, ide u pogrešnom pravcu? Zapravo, nastavlja tamo gde je ona prošla vlada bila srušena. šta smo dobili novim izborima? Novu obmanu naivnih građana Srbije. Gospodo drugovi, dragi prijatelji, nemamo mi više ni vremena ni života da čekamo. šta da čekamo? Građani Srbije su toliko siromašni i toliko psihički zlostavljani obmana političkog ološ u proteklih dve decenije da ne mogu da čekaju sitne, šibicarske poteze nove vlade. Nama treba odgovorna, sposobna i hrabra vlada koja će povlačiti istorijske poteze. Nama ne treba prepotentna, nadobudna i arogantna vlada. Ova vlada, sećate se to da sam već pisao, izgubila je dragocenih 82 dana dok se formirala i novih pedeset dana u kojima ništa nije uradila.U ranijem tekstu sam naveo da je ključno da nova vlada odmah uhapsi nekoliko ministara iz prethodne vlade, da uhapsi nekoliko tajkuna i da svim kriminalcima koji imaju status zaštićenog svedoka odmah ukinu tu privilegiju. Na taj način, nova vlada bi pokazala svoju odlučnost da se obračuna sa organizovanim kriminalom u vrhu države. Nažalost, ništa od toga nije urađeno.

Najmoćniji čovek u državi, prepodobni i umišljeni Vučić, koji nam se obraća sa takvih nebeskih visina, apostolskim glasom sažaljavanja, kao da smo mi mentalno retardirani i kao da smo zaboravili šta je pričao i kako se ponašao dok je bio udarna pesnica šešeljevog nacionalsocijalizma, dosadio je pričom o hapšenjima kojih, zapravo, ni nema. To što su oni uhapsili pohlepnog Laleta Sekuliča i poslovodstvo Agrobanke, to je tehnički deo posla za policiju.

Građani Srbije traže hapšenje Borisa Tadića, đilasa i 100 funkcionera DS, koji su vrh državnog organizovanog kriminal. Za njihovo hapšenje potrebna je politička odluka Vučića, koju on ne donosi, jer je napravio sa Đilasom nagodbu i sve predizborne optužbe na račun Tadića, Đilasa i ostalih kriminalaca iz bivše vlasti, optužbe koje je najvatrenije iznosio baš Vučić, sve je to palo u vodu kao i nadanja neiskusne i naivne štefice Cvajg, u filmu U raljama života, da će srpski pastuv, koga tumači legendarni Bata žuvojinović, uraditi što je obećao i da neće zaspati čim se bude najeo piletine. Bojim se da građane Srbije čekaju ista razočarenja.

Moja je intelektualna obaveza, za sve vas koji pratite moj rad, da vas na vreme opomenem da su se Kurta i Murta dogovorili i da smo svi mi ponovo prevareni. Možda nije dobro da ovako pišem, savetuju me moji nabliži, ali moja moralna obaveza je da vam kažem istinu. To je jače od mene. Prognoziram, novo-stara politička vlast doživeće pravu katasrofu. Svi potezi su im do sada pogrešni. Ne možete preporoditi privredu sa ministrom ekonomskim ubicom koji čitavu deceniju uništava, prema nalogu svojih vlastodržaca, tu istu privredu. Koji istim ekonomskim trikovima subvencionisanja privrede, nema zvaničnih podataka šta je sa kreditima koje je on delio 2009 – 2011, kada je ekonomski štetočina, odobrio svojim pulenima 2,32 milijardi evra, ali znamo da su svi ekonomski parametri katastrofalni, mada se moglo sa tih 2,32 milijardi evra, kada biste znali posao, da zaposlite 480.000 ljudi na tržištu.To se nije dogodilo, nego je novih 400.000 ljudi ostalo bez posla.

Novim subvencionisanim kreditima, po nepovoljnim kamatama direktno se pomaže prebogatim bankama i razmaženim monopolistima. Novim zaduživanjem će se konačno uništiti Srbija. Pregovori sa MMF-om će dovesti novu vladu u mat poziciju. Objašnjavaće nam zašto sve prihvataju kao što nam sada nonšalantni premijer objašnjava, kao da mu je svega preko glave, da ni fusnota više nije važna. Ništa više nije važno. Premijer za svoj Nacionalni savet za privredu je izabrao tajkune, estradne menadžere kompanija koje su sve vreme privilegovane na tržištu, provincijlne izvršioce multinacionalnih kompanija, birokratizovane predstavnike privredne komore i estradne ekonomiste koji su podržavali dosadašnji propali neoliberalni projekat. Izabrao je bulumentu likova koji nikada ništa nisu napisali protiv takvog koncepta, koji nemaju nijedan tekst u kojem predlažu nešto drugo što već nemamo, tako da sa takvim nacionalnim savetnicima za privredni preporod Srbija mora da doživi – bankrot. Oni ne shvataju da se moraju praviti veliki zaokreti u ekonomskoj politici, da se narodu mora saopštiti istina, da se mora konfiskovati sva oteta imovina, da se dobije poverenje naroda, da se mora napraviti novi ekonomski koncept, da taj novi koncept treba da nose novi ljudi, da to moraju biti iskusni privrednici iz zemlje i rasejanja, da moraju biti pošteni ljudi, patriote i ljudi koji imaju viziju izlaska iz ove tragedije, umesto ovih palanačkih pajaca koji nisu dorasli istorijskom trenutku.

Kada predsednik Nikolić ili Neverni Toma ode u posetu Sojaprotein, koja je vlasništvo privilegovane i favorizovane Viktorija grupe, koja je u vlasništvu naslednice, onda je svakom pametnom čoveku, koji nije politički analitičar, jasno da nikakvih promena neće biti i da se Neverni Toma brzo uživeo u ulogu veselog šarlatana i komedijanta Borisa Tadića. Kada Vučić izjavi da neće rušiti vlast u Beogradu, dok se ruši vlast svuda u Republici, onda je to dokaz da su napravljeni dobri dilovi sa đilasom, da trijumvirat Vučić – Dačić – đilas ima opasne namere po demokratiju u Srbiji. Kada vidim da onaj ulizivački gmaz Tijanić ponovo ljubi skute novoj vlasti, onda je to dokaz da ništa nema od slobode medija. Zato je važno da ih odmah sada raskrinkamo i da građane Srbije odbranimo od novih političkih prevara i totalitarnih namera porobljavanja Srbije. Jedini koji ostaju na braniku odbrane demokratije i slobode je moj prijatelj Milovan Brkić i njegova hrabra redakcija. Zato i pišem na ovim stranicama, a ovaj tekst i iz bolničkog kreveta.

PRIVATIZACIJA – šta da napišem o privatizaciji, a da već sve nisam napisao? Odvratno mi je više da ih slušam šta pričaju. Sva dokumentacija sa stručnim materijalima, koje je radila moja stručna ekipa za preko hiljadu kompanija, nalazi se u državnim organima. Sve je na papiru dokazano o kakvim se pljačkama radi. Zašto da se revizija privatizacije obavlja na samo 27 kompanija? Zašto se to ne uradi na preostalih tri hiljade privatizovanih preduzeća? Zašto se ne napravi Zakon o reviziji privatizacije, stečaja, restrukturiranja i dokapitalizacije?
Premijer se hvali da je SPS prvi progovorio o privatizaciji. To nije istina. SPS je samo koketirao sa manjinskim akcionarima, davao je sale za tribine, lažna obećanja i tražili su glasove da bi postali to što danas jesu. šta je današnji premijer i ministar policije uradio za otkrivanja pljački u privatizacijama u periodu 2008 – 2012, kada mu je šef bio Boris Tadić? Ništa. Najbolji ministar policije nije ništa uradio. Zašto? Pohvale Savetu za borbu protiv korupcije i čestitoj i hrabroj Verici Barać danas degutantno zvuče. O mojoj ulozi u stručnom postavljanju odbrane manjinskih akcionara i dokazivanju načina i obima pljačke, danas niko ne govori. Neverovatno! Za vladajući režim kao da ne postojim.
Kao da me taj isti Vučić nije preklinjao da ga spremim za stručni duel sa đelićem i Vlahovićem, kao da je SPS zaboravio kako sam 2000. stao u njihovu zaštitu, protiv terora tržišnih fubdamentalista, kao da su zaboravili koliko je manjinskih akcionara, na moj nagovor, u izborima 2008. glasalo za njih. To više ništa njima nije važno. Bitno je samo da se prepucavaju ko će koje privatizacije preispitivati. Potreban nam je zakon. Ne treba nam šeretski i kafanski odgovori premijera, nego zakon koji će se pripremiti za sve privatizacije. O tome niko ne govori. Ponovo ja prvi otvaram tu temu. Samo da se zna i da se ne zaboravi.
EU – Vest je fenomenalna. Prenosim je u originalu. Briselska administracija je odlučila da otvori kancelariju EU na Barbadosu. Kancelarija je svetla i prostrana. Ima predivan pogled na pešćanu atlantsku plažu, oivičenu palmama. Kancelarija će zapošljavati 39 činovnikika i koštaće evropske poreske obveznike preko dva miliona evra. Otvoriće se još desetak takvih kancelarija na egzotičnim ostrvima. Ukupan budžet namenjen tim kancelarijama je 230 miliona evra. Zašto se otvaraju ove kancelarije? Sumanuta briselska administracija objašnjava da je to neophodno zbog podrške proizvođačima tropskog voća. Objašnjenje je debilno, ali briselski birokrati sebi prave odstupnice za lepe penzionerske dane. Oni isključivo misle samo na sebe. Obezbedili su svoju egzistenciju, dok ogromna većina Evropljana grca pod dugovima i u siromaštvu.
Nemački penzioni fond je priznao da će u bliskoj budućnosti nemački penzioneri imati sve manje penzije. Francuske banke se povlače iz Grčke, rasprodaju sve što imaju i završavaju finansijsku operaciju. Nemačka se 12. septembra na referendumu izjašnjava da li poreski obveznici Nemačke treba da plaćaju grčke dugove. Kolaps evropske politike i ekonomije. Vavilonsku briselsku administraciju to ne zanima. Oni završavaju svoje privatne poslove. Kada se bude raspala EU, poput jugoslovenske zajednice, kada se evropske države budu vratile na svoje valute, svi evropski narodi će se čuditi zašto su pristajali na ropstvo totalitarne briselske birokratije. Ukidanjem fondova, koje niko ne kontroliše, neće biti više potrebe za ovom kancelarijom na Barbadosu. čekamo da se to što pre desi i da nas raspad EU spasi svih nevolja u koje bi upali.

ZLOČINI – Dobitnik Nobelove nagrade za mir, anglikanski nadbiskup Dezdmond Tutu izjavio je da bi Tonija Blera i Džordža Buša trebalo suditi za ratne zločine pred Međunarodnim sudom za ratne zločine zbog fizičkog razaranje i moralne destrukcije koju je izazvao rat u Iraku. Podržavam nadbiskupa. O nama više niko ništa ni ne govori. Ni mi sami. Zaboravili smo da smo bili bombardovani. Nekadašnje nacionalne narikače, došavši na vlast, su zaboravili nevino stradale. Ni spominju ni malu Milicu iz Batajnice. Sada organizuju međunarodni aeromiting, gde učestvuju i oni koji su nas bombardovali. Kakva je to poruka? Srbi su stoka, možete da im radite šta hoćete, ali oni će uvek sve da zaborave.To je naša nacionalna tragedija koju moramo prekinuti.Ako nemamo nacionalno i ljudsko dostojanstvo, onda ne možemo da branimo nezavisnost i slobodu naše države.

ĐOKOVIĆ – ponovo sam morao da branim Novaka Đokovića. Kada sam video da se niko u javnosti ne oglašava na rasističke napade na našeg tenisera, napisao sam odbranu đokovića. Ono što me je zaprepastilo da se niko od države do sportskih i drugih javnih ličnosti, udruženja građana i boraca za zaštitu građanskih prava i sloboda nije oglasio. Zašto se nisu oglasili državni organi? Zašto naša država nije stala u odbranu svog najboljeg sportiste i najvećeg promotera Srbije? To je naš najveći problem.
Svi su uz Noleta dok on pobeđuje, ali kada ga jedna holandska novinarka divljači napadne, kada ga zbog izgleda, opisala ga je povijenog nosa, jake brade, crne kose, nazove lešinarom i čovekom koji, da je bio stariji kada je rat počeo u Jugoslaviji, sigurno bi postao ratni zločinac, onda je strašno da niko u Srbiji ne digne svoj glas protiv takvog rasnog vređanja našeg tenisera. Gde se sakriše svi ti veliki borci za evropske integracije? Sve mi je to odvratno. Suzdržavam se da ne budem prost i vulgaran. A najrađe bi im sve po spisku napisao. Drugo i ne zaslužuju. Treba im odgovoriti rečnikom koga oni jedino razumeju i koga se plaše.

http://www.dragas.biz/index.php?option=com_content&view=article&id=9753:trijumvirat&catid=104:komentari&Itemid=69

__._,_.___

___

Written by Mika

16. septembra 2012. at 18:49

Objavljeno u Uncategorized

Мирослав Лазански: Уцена из Берлина као некада ре золуција Информбироа

leave a comment »


Мирослав Лазански: Уцена из Берлина као некада резолуција Информбироа

Вести | 15.09.2012 | 18:39
Цео дан смишљам којих би то седам услова Србија могла да постави Немачкој око почетка преговара за чланство Србије у ЕУ? Стоп ревизији историје из времена Другог светског рата, страдање Срба у Крагујевцу, Краљеву, Крушевцу, бомбардовање Београда 6. априла 1941. разарање градова. Тешко, јер Немци ће рећи да је Вили Брант потписао са Титом споразум о помоћи од 800 милиона немачких марака као некој врсти ратних репарација, чиме Немци сматрају да је за њих та прича завршена. За разлику од нас, за Израел та прича никада није завршена. И неће бити завршена. Шта онда друго као услов да поставимо Немцима да бисмо ми пристали на преговоре око нашег уласка у ЕУ? Да запретимо да ћемо прекинути дипломатске односе са Мађарском? Зашто побогу са њима? Зато што су пустили једног официра Азербејџанца који је на некаквом НАТО курсу у Будимпешти упуцао официра Јерменца. Мађари пустили Азербејџанца да оде кући, а Јерменија одмах прекинула дипломатске односе са Мађарском. Која је чланица и ЕУ и НАТО. Нечувено како ти Јерменци чувају достојанство своје државе. Но, како су они православци могли бисмо и ми да као упозорење прекинемо дипломатске односе са Мађарима. Не због Азербејџана већ онако, никад се не зна, због Војводине. Истина, Азербејџан има нафту, али Јермени имају спор са Турцима, па му то некако дође на исто. Углавном, Јерменија ме је фасцинирала, она је прва земља у свету која је прекинула дипломатске односе са неком чланицом ЕУ. Што ми нисмо учинили ни са Сенегалом, који је први у Африци признао независно Косово. Јер, ми имамо велике политичке и економске интересе у Сенегалу, а имамо и одличне односе са Турцима, за разлику од Јермена.

Да поставимо Немцима и питање око бомбардовања СР Југославије 1999. године, чиме је прекршено међународно право, али директно и немачки Устав. Ко ће платити штете из тог рата, сада када нема ни Бранта ни Тита? Да приупитамо Немце за трговину људским органима на Косову, није ваљда да БНД о томе ништа није знао, кад се зна да ОВК без БНД-а ништа није смела да уради.

Дакле, одушевио ме је извесни господин Андреас Шокенхоф, иначе из владајуће партије немачке канцеларке Ангеле Меркел. Наиме, господин Шокенхоф нам је у име и странке и канцеларке и Немачке уручио седам услова за почетак преговора о чланству Србије у ЕУ. Као некада резолуција Информбироа. Наравно господин Шокенхоф није друг Стаљин, иако када гледам његову слику, наравно не Џугашвилија, усуђујем се да тврдим да је тих седам услова Србији страсно испоручио и у своје име. Ипак, захвалан сам господину Шокенхофу, човек је потврдио оно што сам на овим страницама написао још пре четири године: Србија неће ући у ЕУ све док изричито не призна независност Косова. Сада су ствари сасвим огољене, Србији чак нема ни преговора о чланству у ЕУ све док изричито не призна Косово. Ако неко у земљи Србији мисли да било какав писмени споразум између Београда и Приштине, у смислу онога што тражи господин Шокенхоф, неће бити изричито признање Косова онда вређа здрав разум просечног грађанина ове земље. Осим, ако Приштина не пристане да на таквом папиру Косово буде под фуснотом, под звездицом, под ознаком Месеца, или Јупитера. Па се питам, а зашто би Приштина на тако нешто пристала?

Добили смо немачку уцену, то је директна политика диктата по принципу „узми или остави”. И то не први пут у историји од Немаца. Наравно да ЕУ и Немачка имају право да постављају услове за пријем сваком кандидату који жели у ЕУ, да утврде објективне критеријуме за чланство, али биће лоше ако се у јавности Србије створи утисак да Немачка представља и главну препреку нашем уласку у ЕУ. Биће лоше ако Србија стекне осећај да је због Косова сатерана у ћошак. Ако спознамо да смо тренутно изгубљени у гомили проблема са којима се суочава ЕУ, да смо само колатерална штета укупне европске игре. Односно, или ће Европа бити немачка, или ЕУ неће бити. Много рада, мало склада, лоша атмосфера.

Геополитика је на Балкану врло флексибилна дисциплина. У такву дисциплину ЕУ, па и Немачка требало би да инвестирају, јер то су инвестиције за будућност. Србији нису потребне лекције из моралне дипломатије ни двострука мерила међународних односа. Ако неко у Берлину жели мирно да спава, онда је питање како је то могуће ако Срби на Косову не могу мирно да спавају. Реалполитика само за једне, али не и за друге, шири опасне илузије. Србија нема економију одмазде која би могла да наведе „добре душе Запада” на размишљање, али ако буде сатерана у ћошак због Косова Србија може да изабере и потпуни стратегијски заокрет. У недоумици где се завршава европска заједница права и вредности, Србија ће одлучити на којој страни жели да стоји. Ако неко мисли да је то данас у 2012. години немогуће, нека се сети 1948. године и Информбироа. У супротном, одрекнимо се Косова и завршимо ту причу једном заувек. Избор је само наш…

http://www.nspm.rs/hronika/miroslav-lazanski-ucena-iz-berlina-kao-nekada-rezolucija-informbiroa.html

Written by Mika

15. septembra 2012. at 11:46

Objavljeno u Uncategorized

Агонија Хашког трибунала

leave a comment »


Агонија Хашког трибунала

петак, 14 септембар 2012 09:56

Пише: Јелена ГУСКОВА

САД су са Трибуналом за бившу Југославију претерале. Хтеле су да се оправдају пред јавношћу: направиле су у потпуности контролисани суд и мислиле да ће им то помоћи у подршци њихове концепције кривца за догађаје 90-их година на Балкану и оправдавању агресије НАТО-а на Југославију. Нису узеле у обзир само једно: после Трибунала ће остати архив, то значи да ће материјале делатности проучавати научници, и творци и извршиоци суда неће моћи да обеле себи образ.

Већ су објављени материјали о суђењу Слободану Милошевићу, Војислав Шешељ је предао јавности скоро сва документа свог скандалозног суђења, живи су учесници и сведоци. Зато Трибунал неће моћи да избегне суд историје.

А чињенице су следеће: формирање, правни документи суда, Статут и правилници прошивени белим нитима, волунтаризам у понашању судија и у интерпретацији догађаја, немају премца у историји. Однос занемаривања према доказној бази оптужених, игнорисање необоривих доказа у Трибуналу је свакодневна појава. А фалсификовање чињеница, скривање докумената, припрема лажних сведока, подржава се од стране оптужбе, и посебно од стране судија са ентузијазмом. Већ постоје и шетајући, прелазни, тачније стални сведоци, који прелази из једног процеса у други, понављајући једне исте чињенице, које одговарају судијама. Пример може да буде Дражен Ердемовић, који се периодично појављује у својству заштићеног сведока на суђењима где се расправља питање Сребренице. Зна се да је он склопио споразум да Трибуналом, изашао на слободу, живи под новим презименом негде у Северној Европи и зато одрађује своје ослобађање као једини сведок у оптужбама о Сребреници. Или други пример, новинар Скај њуза Арно ван Линден, који је сведочио на 7 суђења: Милошевићу, Галићу, Мркшићу, Мартићу, Перишићу, Караџићу и сада Младићу. Као сведок он је увек скандалозно раскринкаван, пошто се његова пристрасност и лаж врло брзо раскринкају. На пример, он је показивао гробове убијених у Босни муслимана, а на фотографијама на гробовима су били православни крстови, давао је монтиране снимке експлозија, није знао распоред српских и муслиманских села око Сарајева и слично. Ипак он се испоставио непотопивим, његова сведочења су остајала у протоколима као докази кривице Срба против муслимана, а сам сведок је постао необично тражен.

Данас се Трибунал налази у агонији. Његов рок истиче, главни кривци се блиставо бране, научници, поштени политичари и новинари не дају позитивну оцену његовог деловања, пошто су резултати неспорно незадовољавајући. И зато се правни чиновници журе да „успешно“ заврше све преостале случајеве. Судије већ не крију своје право лице, очигледну пристрасност и нетрпељивост према Србима. У суђењу генералу Младићу они не предају на време адвокатима неопходна документа, дозвољавају себи да вичу на генерала и на његову одбрану, не дају одбрани да врши испитивање сведока, прекидају у пола речи, стварајући психолошку слику мржње и презрења. Руски правник А. Мезјајев је оштроумно написао да је међу судијама трибунала А. Ори чак најбољи: „он је толико груб, да дискредитује Међународни трибунал на најбољи начин. Стиче се утисак да уништавају и газе генерала намерно, како не би могао да се супротставља и издржи. Сада се испитују сведоци оптужбе, и ослонац се ставља управо на заштићене сведоке, којима ни име није познато, ни како изгледају, ни где су служили. Врло згодно: немогуће их је оповргнути, а они се могу искористити приликом изрицања пресуде, чак и ако су то лажни, „професионални“ сведоци.

Крајем августа започела је друга етапа суђења генералу Младићу, где се разматра делатност Војске Републике Српске под његовом командом 1992-1995. године. Генералу инкриминишу кривицу за Меркале, мада је већ по многим случајевима доказано да експлозију на пијаци Меркале нису организовали Срби, ни Сребреницу, ни геноцид на већем делу територије Босне и Херцеговине. Када су тек читали оптужницу, многи правници су обратили пажњу да се ни једна тачка оптужнице не поткрепљује доказима, суд је тек планирао да их добије касније. Суд до данас користи аргументе који су одавно разоткривени као лажни, монтирани. На пример, показивали су чувене кадрове муслимана иза бодљикаве жице, мада је већ одавно утврђено да су снимак направили енглески новинари унутар кампа за избеглице.

За председника суда Холанђанина А. Орија антисрпски став је обична ствар. Он је већ председавао суђењем против М. Крајишника и генерала С. Галића, где сам иступала као експерт и могу да говорим о његовој пристрасности. А. Ори је искусан у томе да избегне чињенице неповољне за суд и да истиче другостепене или чак лажне, како би потврдио своју концепцију. Када судија види да сведок или експерт добро владају материјалом, прекида дијалог и захтева да се пређе на кратке одговоре попут „да“ и „не“, што у потпуности мења карактер иступања и искључује коришћење аргумената и доказа.

На свим претходним суђењима Србима увек се подразумевало да су иза свих злочина стајала два главна лица – Радован Караџић и Ратко Младић. Зато се данас судије труде да траже нове чињенице, нове сведоке, који су видели и знали генерала, били учесници догађаја. Тако је против Младића недавно иступао исти тај професионални сведок Линден са истим тим својим неозбиљним аргументима. Успешна одбрана и могућа забуна сведока су изазвали гнев судија, губитак контроле над собом. Они су викали на адвоката и генерала када је он назвао Линдена енглеским шпијуном, а касније покушаји генерала да изрази своје мишљење макар на папиру довели су их до јарости, и Младић је био удаљен из суднице. На тај начин општа линија понашања оптужбе и судија у случају генерала Ратка Младића се лако може проследити: пошто су сви „злочини“ генерала унапред познати и прописани, сведоци су већ раније испитани поводом других случајева, треба максимално отежати рад адвоката, увећати број „заштићених“ сведока, држати под контролом болест Ратка Младића, подвести материјале суђења под већ изречену пресуду о доживотној робији.

У таквом положају налазе се и ратни другови команданта. Трибунал је изрекао ових дана пресуду генералу З. Толимиру за геноцид над муслиманима у Сребреници у јулу 1995. године. Толимир је био ухапшен уз пуну подршку српских власти 31. маја 2007. у Београду, а суђење је започело 26. фебруара 2010. године. Мада суд нема директних доказа, генерала терете да је стрељање организовала служба безбедности, на чијем је он челу био, зато је он „дао највећи допринос“ убиству 7000 муслимана. Данас научници и експерти многих земаља, спроводећи озбиљна истраживања, доказују да злочина у Сребреници није било, да је то била провокација потребна за ступање НАТО-а у акцију, мада Трибунал ради по унапред прописаној схеми, која нема ништа заједничко са правом, тим пре са међународним. За непосредног организатора стрељања био је проглашен официр Генералштаба Љубиша Беара, који је већ осуђен доживотно. После таквих резултата, расправа о Сребреници, где ће главни оптужени бити генерал Ратко Младић, проћи ће као по лоју. И сведоци могу да се не испитују, довољно је позвати се на пресуде З. Толимиру, Љ. Беари и другима.

Трибуналу је потребно да што је могуће пре осуди српско руководство, да испуни написани сценарио. Зато се судије журе. Управо у том контексту треба разматрати одбијање да се Караџићу дозволе нове расправе, мада је бивши председник РС спреман да пружи нова документа, која потврђују његову невиност. Како пише руски експерт за Трибунал А. Мезјајев, суд је прекршио права Р. Караџића већ 58 пута, мада не сматра то великих грехом. Нескривени апсурд видимо и у случају Војислава Шешеља. Немају зашто да му суде, зато су започела измишљања: две године лидеру радикала дају за садржај његовог сајта, суде му за непоштовање суда, за објављивање књиге, а Насер Орић који је признао убиство десетина људи, ослобођен је. Истина, он има једну предност – није Србин.

На тај начин пристрасност суда је очигледна, и она треба да буде предмет разматрања међународних организација, органа УН, СБ. Иначе ће на десетине невиних људи после затварања Трибунала да се нађе иза решетака европских затвора. (Глас Русије)

http://www.srpskenovinecg.com/stav/16099-jelena-guskova

Written by Mika

14. septembra 2012. at 13:07

Objavljeno u Uncategorized

Zaštićeni svedok o vađenju organa na Kosovu

leave a comment »


Zaštićeni svedok o vađenju organa na Kosovu

Izvor: RTS | komentara: 0

Radio-televizija Srbije emitovala je sinoć snimak izjave zaštićenog svedoka srpskog tužilašta koji je direktan učesnik vađenja organa na Kosovu i Metohiji i koji do detalja opisuje čitav proces – od obuke, preko operacija u improvizovanim bolnicama do transporta na aerodrom u Tirani odakle su organi distribuirani na crno tržište.

Zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić je pojasnio gostujući na RTS-u da je taj svedok, inače bivši pripadnik OVK-a, obučavan u specijalnom kampu na Albanije.

"Obuke su se vršile na severu Albanije za različite delatnosti, pored ostalog i za medicinske intervencije. Oni su njemu tamo rekli da se obučava jer može da se desi da neko od komandanata OVK strada na frontu i da treba da nauči da presadi neki ljudski organ. Nije mu rečeno da se radi o kriminalnom činu vađenja organa", napomenuo je Vekarić.

Vekarić je pojasnio da se u ovom slučaju ne radi o "Žutoj kući", koja je poznata javnosti i da je svedok "žutu kuću" spomenuo samo jednom.

U svom svedočenju, koje srpsko tužilaštvo smatra ključnim za istragu o trgovini organima, zaštićeni svedok je objasnio kako je vršena obuka za transplatacije i naveo da su se učili na plastičnoj lutki u kojoj su bili delovi tela.

"Obučavali smo se kako da, ukoliko je potrebno, neki deo tela, da kažemo ili bubreg ili srce, ili pluća, kako da se transplantiraju sa jednoga na drugi", rekao je svedok.

Prema njegovim rečima, rečeno je da se ta pomoć isljučivo pruža onima kojima je to potrebno na Kosovu, kao što su komandanti i vođe, kao i da je to bila obuka šta bi oni trebalo da rade u tom momentu.

"Zašto smo to učili? Rečeno nam je da je to zbog toga što je u to vreme svugde bila srpska policija i srpska vojska, pa nismo mogli da naše ranjene vodimo u javne bolnice", naveo je svedok.

"Počeli smo obuku kada je lekar, sada poznat u svetu i na Kosovu, pričao kako se radi transplantacija, kako se vadi srce iz tela i kako se ono vakumira u jednu plastičnu kutiju, zatim kako treba neka ulja, neke medicinske tečnosti da se tu stave, nakon dva sata, ili, ne znam tačno", rekao je svedok i detaljno opisao primer vađenja organa zarobljeniku starosti 19 ili 20 godina.

Kako je naveo, vezanog su ga doveli na mesto gde će mu organi biti izvađeni.

"Primetio sam da on nije vojnik OVK i naravno nisam imao pravo da pitam, jer ko sam ja. Bio sam mlad, a tu je bilo nadređenih. Oni su mu skinuli te poveze, dva vojnika koja su ga dovela. Uhvatili su ga i stavili na klupu, a zatim zvali drugu dvojicu da mu drže noge da se ne bi pomerao", rekao je svedok i dodao da je mladiću lekar koji ga je obučavao pocepao majicu na dva dela.

"Jedna od lekara doneo je jednu crnu torbu kao lekarsku. To je bilo nešto novo za mene. Iz te tobre je izvadio neku opremu koja je bila zamotana. Tu sam prvi put video skalpel, noževe i sredstva za operacije", ispričao je svedok.

On je potom opisao kako je zarobljeniku izvađeno srce.

"Dali su mi skalpel. Počela mi je muka, gađenje. Kad kažem muka, mislim od te jedne situacije kao ružan san, noćna mora beskrajna. I sada se sećam toga i sada, i u telu i u mislima mi se ponovo javlja taj osećaj. Rekao mi je na telu šta treba da radim, da napravim jednu liniju, da ga posečem, da napravim operaciju jednom ravnom linijom, rezom, od početka grkljana do kraja rebara", kazao je svedok.

Prema njegovim rečima, nakon što su očistili taj deo tela, rečeno mu je: „Počinji, nemamo puno vremena". Svedok je dodao i da je pre nego što je krenuo, primetio je se ne radi o Albancu.

"A kako sam to primetio? Pa tako što kada sam mu se približio, on se otimao, i oni koji su ga držali su ga čvršće držali. Počeo je da zapomaže, pozivajući boga, moleći: ’Bože, nemojte me zaklati, nemojte me ubiti!’", naveo je svedok objašnjavajući da je, pošto je bio mlad vojnik, pod komandom morao da počne.

"I počeo sam kako me je učio na obuci da levu ruku stavim na grudi da držim, a desnom rukom uzimaš skalpel da povučeš. Levu ruku sam stavio na njegove grudi i krenuo sam da režem. Kada sam stigao do dole, krv je počela da lipti. Pošto sam ga posekao, negde na polovini, on je počeo da vrišti da ga ne koljemo ne ubijemo, tu je izgubio svest, ne znam jel izgubio svest ili je umro…", naveo je zaštićeni svedok.

Svedok je dodao nije znao da li je mladić umro, jer se posle toga se više nije otimao i okretao. Kako je rekao, tada je prvi put video ljudski organ – srce. "Bio sam jako prestravljen… Posekli smo te vene i kada sam uhvatio srce ono je i dalje podrhtavalo. Ne znam kako sam to uradio. Stavio sam ga u kutiju koju je ubrzo doneo poznanik lekara, koji je bio mog uzrasta, i doneo je tri neke boce", ispričao je svedok.

On je dodao i da mu je jedan od visokih poznatih starešina rekao: "Svaka čast, pozlatilo ti se, takvi vojnici nam trebaju na Kosovu. Samo tako ćemo pobediti". Organ je potom, kako je objasnio, stavljen u kutiju i odnet u vozilo marke "volvo".

Svedok je objasio i kako je shvatio da organi ne služe za pomoć starešinama i vojnicima, već za trgovinu organima.

"Mislio sam da će to biti za starešimnu koga smo doveli u vojnu bolnicu, ali nam je umro na putu… Mislio sam da će to ići u Tiranu, ali mi smo nastavili put zajedno do aerodroma u Tirani. Kada smo tamo došli dočekala nas je albanska vojska u uniformama. Tu smo videli jedan avion i za njega je izašlo jedno lice – zgodna osoba. Imao je kratku bradu ali nije bio Albanac. Koliko sam mogao da opazim, taj avion koji sam video bio je mali, nije transportni već privatni. Video sam tursku zastavu", naveo je svedok istakavši da tada shvatio o čemu se radi.

"Shvatio sam da se ne radi o otadžbini, već o biznsu o trgovini organima, prodaji. Ne radi se o idealima već o nečem ružnom", naveo je svedok.

Sumirajući svedočenje najzaštićenijeg svedoka u Srbiji, zamenik tužioca je istakao i da je vreme istraga i suđenja pred kamerama prošlo.

"Mi ne želimo da zavaravamo ni sebe ni druge izjavama u koje nismo sigurni. Ovo je samo jedan posto onoga što je on izgovorio. Niste videli nijednu lokaciju…, mi smo njega proveravali 16 meseci na sve moguće načine, a sve međunarone insitucije i tružilaštva će imati priliku da razgovaraju sa njim i uvere se u njegov kredibilitet", naglasio je Vekarić.

http://www.radiokim.net/vesti/zasticeni-svedok-o-vadjenju-organa-na-kosovu.html

Written by Mika

11. septembra 2012. at 12:03

Objavljeno u Uncategorized