Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for jun 2012

Antifašizam u Hrvatskoj – fušarenje i glumatanje

leave a comment »


Salonski antifašizam

Broj 654

Datum objave: 30.06.2012. Piše: Marinko Čulić

Gotovo ti dođe malko žao Tomislava Karamarka. Kada je sadašnju hrvatsku vlast nazvao “nenarodnom”, čovjek je, kladim se, imao na umu samo jedan cilj. Dodvoriti se Katoličkoj crkvi iz čijeg je vrha prije toga bačena kletva na Kukuriku koaliciju da se “odnarodila” nakon što je donijela delikatnu, ali neizbježnu odluku o ukidanju pokroviteljstva nad komemoracijom na Bleiburgu. No, ambiciozni ali očito podkapacitirani šef HDZ-a preračunao se i otvorio dušu više nego što je htio. Njegova izjava doprla je ne samo u popovske, nego i mnoge druge uši, postavši jedna od onih rečenica-svađalica oko kojih se danima diže prašina. S razlogom.

Kada su iz Crkve graknuli da je ova vlast nenarodna, to se još moglo shvatiti kao nešto u domeni simboličkih osuda, jer nakon ukidanja lomača i sprava za čerečenje i lomljenje kostiju, njoj puno više od takve fetve nije ostalo. Ali, kada to kaže bivši šef policije i tajnih službi, asocijacije su mnogo šire, odmah tu vidiš i nekakvu akciju, točnije reakciju, naslonjenu prvenstveno na to da u HDZ-u vjeruju kako ovu Vladu redom čine slabokrvni Hrvati, ili čak polu-Srbi (Đakić). I još više, na to da se po logici stvari samo narodne vlasti smjenjuju na izborima, a ovakve, nenarodne, mogu i prije, ako treba i silom. Već nekoliko mjeseci u javnost cure indiskrecije da se po tajnim paraobavještajnim budžacima razmatraju i takvi scenariji, što ne bih podcjenjivao, ali ni uzimao previše ozbiljno. Više mi to izgleda kao indikator političke impotencije HDZ-a da čak i u ovo vrijeme traumatične krize izađe s nečim što bi izgledalo kao suvisao opozicijski stav. U takvoj situaciji, Karamarkova se stranka gotovo već nagonski vraća tome da ponovno izgubi Drugi svjetski rat i upravo u tom ključu treba tumačiti i ovu njegovu izjavu. Kada on za Milanović-Josipovićevu vlast kaže da je nenarodna, zapravo želi reći da je ona projugoslavenska, prokomunistička i – o užasa, jer to je najgore – antifašistička. Da, u tom grmu leži zec.

Karamarka ne možeš zamisliti da inzistira na drukčijem pozicioniranju Hrvatske u Evropi sve halapljivijeg i sve ekspanzivnijeg kapitala kroz novi razvojni model, koji bi osim na većem vrednovanju rada, počivao na izvozno-industrijskoj, a ne više na uvozno-trgovačko-bankarskoj orijentaciji. Em čovjek o tome nema pojma, em se stavovi HDZ-a o ovome nimalo ne razlikuju od stavova SDP-a i HNS-a. Ali, uvijek se može drviti o tome jesmo li Drugi svjetski rat mogli izgubiti malo drukčije i još malo gubitničkije. A kako se Karamarko pritom oslanja na najveći autoritet u toj fiksaciji na poraz, Crkvu, izgleda da se tu od njega mogu očekivati najveća dostignuća. No, pomaže mu i to što se ni Milanović ni Josipović ovdje ne postavljaju odlučno koliko bi trebalo, pa priča nikako da dobije završnu točku, nego uvijek dobiva nove nastavke.

To se vidi i iz ove polemike. Nakon što je Karamarko nazvao sadašnju vlast nenarodnom, Milanović je uzvratio da je to “jezik iz ’45., ’46. i ’48. godine, nama nepoznat”. Dakle, narugao se poslijeratnoj partizanskoj vlasti, što ona sa stanovišta uzorno uređene parlamentarne demokracije, ako takva negdje postoji, možda i zaslužuje. Ali, nikako ne zaslužuje da tako bude izrugana pred Karamarkom, koji toj vlasti odriče svaku oslobodilačku vrijednost, pa slijedom toga i svaki demokratski legitimitet. Pred njim se Milanović smio narugati samo vlasti iz 1941. godine, koja taj legitimitet zbilja nije imala, niti joj je do njega imalo bilo stalo. Samo jedan primjer: ako Sabor poslijeratne Hrvatske i nije bio savršen, on je još uvijek bio svjetlosnu godinu ispred Sabora u NDH, koji je osobno sastavio Pavelić i raspustio ga čim se ondje postavilo prvo nezgodno pitanje (zašto je Vladko Maček zatočen u Jasenovcu). Eto, toj ustaškoj vlasti morao je iskazati prezir premijer Milanović, jer njegov izazivač Karamarko o njoj ne misli ni približno toliko loše kao o partizanskoj. Ali, on to nije učinio i tako se ova polemika, kao i sve slične prije toga, izrodila u jalovo prepucavanje, stvarajući površan dojam da se HDZ i SDP stalno vraćaju u prošlost jer ne znaju što bi sa sadašnjošću. To sa sadašnjošću zbilja stoji, ali taj problem imaju i drugi, a kod nas je stvar mnogo gora, jer političke elite ne znaju ni što bi s prošlošću. I zato se ona stalno i vraća kao mučno ponavljanje uvijek istog, a svi apeli da to riješi povijesna struka – unutar koje, rame uz rame, figuriraju jedan Jurčević i Jakovina, da spomenem samo njih – jalovo su lupanje štapom po vodi.

Može li se to ipak nekako zaustaviti i spriječiti? Neki su pokušali, pa određeno iskustvo postoji. U Španjolskoj su lijevi i desni poslije Francove smrti donijeli poseban politički akt kojim se izrijekom zabranjuju polemike o građanskom ratu i o vladavini frankizma, koji je dosta dugo čak i poštovan. Ali, u posljednje vrijeme u njemu se pojavljuju prve velike pukotine i jasno je da će taj akt u dogledno vrijeme postati beživotan i odumrijeti. Jednom će o Francu naprosto trebati reći punu istinu. Odumro je, uostalom, i pokušaj Franje Tuđmana da imitira recept Francove pomirbe crnih i crvenih, iako se tu mrtvu ideju još dugo usrdno podgrijavalo kako bi izgledalo da je još živa, podgrijavalo, o jada, od strane hrvatske ljevice. Tu spada ono iritantno simetrično klanjanje kultu Jasenovca i Bleiburga, od čega se tek u najnovije vrijeme odustaje, ali i to manje svojom voljom, a više kao odgovor na poteze HDZ-a. Naime, SDP se počeo odvajati od ideje pomirbe tek kada je ovu sasvim napustio Karamarko, koji se toliko strasno fiksirao na žrtve komunističkih zločina i na Bleiburg da je prvi put praktički nezamislivo da bi se netko iz HDZ-a više pojavio na ijednoj komemoraciji u Jasenovcu. Dakle, Tuđmanovu pomirbu pokopao je ovaj novi “kroatizirani” HDZ, i to u korist mnogo goreg zataškavanja ustaških i napumpavanja partizanskih zločina, pa je tek nakon toga i zbog toga to napravio i SDP. Ali, još se ne vidi u kojem će se pravcu ta stvar dalje razvijati.

Sudeći po Stjepanu Mesiću, tu nema razloga za ikakav optimizam, naprotiv, on je ovih dana u Kusonjama otvoreno optužio sadašnju vlast za toleriranje povijesnog revizionizma. I sama činjenica da se bivši predsjednik pojavio u Kusonjama, a ne u Brezovici gdje je Dan antifašističke borbe obilježio cijeli državni vrh (Milanović, Josipović, Leko), jasno govori o njegovom distanciranju. Kao da je htio reći da je došlo vrijeme za novi hrvatski antifašizam, koji će polaziti od aktivnog suprotstavljanja neofašizmu i neoustaštvu, a ne se svoditi, kako je kazao, na prigodničarske svečanosti jednom-dvaput godišnje.

Na prvi pogled, Mesićeve optužbe su preteške, jer je Milanović u Brezovici iznio izvrsnu definiciju NOB-a u Hrvatskoj kao oružanog bratstva Hrvata i Srba protiv zajedničkog zla. Ali, i to u krajnjoj liniji može biti smatrano salonskim antifašizmom, vratimo li se konstataciji da je SDP samo stjecajem okolnosti i nevoljko napustio Tuđmanovu ideju pomirbe, pa sada ni sam ne zna što bi dalje. Tu dilema ne bi smjelo biti. Nakon što je s pravom napušten španjolski, sada je vrijeme da se napokon primijeni njemački model suočavanja s naci-fašističkom prošlošću, jer antifašizam je u Njemačkoj krajnje ozbiljan i temeljit posao, ni nalik fušarenju i glumatanju kakvo gledamo u Hrvatskoj. Da se razumijemo, nije to uvijek bilo tako, barem dvadesetak godina i ondje se na tome više fušarilo nego ozbiljno radilo. Ali, onda je pritiskom odozdo, iz studentskih, kulturnih, vjerskih i drugih krugova, pritiskom koji je politika zrelo prihvatila, stvar ubrzano krenula i ta je zemlja postala mjesto nulte tolerancije na nacizam. To ne znači da je denacifikacija obavljena do zadnjeg pedlja. Prije petnaestak godina, vidio sam u Berlinu ozbiljno naoružane policajce kako čuvaju sinagoge uoči obljetnice Kristalne noći, a prošlog ljeta čuo sam na jutarnjoj kavi u Svetvinčentu nekog njemačkog turista kako bez ustručavanja pita zatečenu konobaricu ima li u tom istarskom mjestu Židova. Zar to ne zvuči kao jezoviti memento da još sve nije toliko gotovo da se ne bi moglo vratiti?

Pa ipak, u Njemačkoj je to onoliko pri kraju koliko je u Hrvatskoj na mizernom početku.

Advertisements

Written by Mika

30. juna 2012. at 14:08

Objavljeno u Uncategorized

Nigel Farage – Europe is About to Impose Extreme Repression,

leave a comment »

Written by Mika

26. juna 2012. at 12:23

Objavljeno u Uncategorized

Од Рачка до Хуле: Европи је досадно без рата

leave a comment »


Од Рачка до Хуле: Европи је досадно без рата

19. јун 2012.
Јевгениј Шестаков, Росијска газета, специјално за Руску реч

Масакр у сиријском селу Хула подсетио је високе руске званичнике на трагедију у косовском селу Рачак, која је послужила као оправдање за бомбардовање СРЈ 1999.

Агресија на СРЈ 1999: после Рачка се брзо прешло на бомбе. У случају Сирије, реакција на масакр у Хули била је добро координирана. Слика из слободних извора.

Трагедију у селу Рачак, где је 1999. пронађено неколико десетина лешева косовских Албанаца, такозваних „цивила“, Запад је врло брзо оквалификовао као „геноцид“. Тај догађај је дао привидну легитимност војној операцији НАТО-а против СР Југославије. Удар алијансе, извршен без одлуке Савета безбедности ОУН, чиме су прекршени и Статут УН и сви могући документи ОЕБС-а, проузроковао је погибију више хиљада мирних грађана СРЈ и распад земље.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров недавно је овако прокоментарисао те догађаје: „Када је ЕУ донела одлуку да се овај догађај испита, ангажовани су форензичари из Финске. Њихов извештај је достављен Хашком трибуналу. Делегација Русије и још неколико делегација из других земаља замолиле су да се тај документ достави и Савету безбедности, али то није било учињено. У медије су цуриле информације да нико од људи пронађених у Рачку није убијен из непосредне близине, него да су сви, судећи по карактеру рањавања, погинули у борби. Ја не знам шта пише у том извештају, али обзиром да он уопште није објављен, имам основа да мислим да су информације које су процуриле у медије биле тачне и да су одговарале садржају спроведеног истраживања.“

Ову провокацију, која се догодила пре тринаест година, руске дипломате данас коментаришу у вези са најновијим догађајима у сиријском селу Хула, где су такође пронађена тела више од стотину погинулих, укључујући жене и децу. Ко је извршио овај злочин: армија или одреди опозиције? Као и у случају са Рачком, Запад користи трагедију у Хули као валидан повод за почетак војне операције против Сирије, не чекајући резултате независног истраживања овог злочина.

Новоизабрани председник француске Франсоа Оланд, копирајући манире и интонацију свог претходника Николе Саркозија, одлучно изјављује: „Не можемо дозволити да Асадов режим убија сопствени народ“. Одмах постаје јасно да су заправо Европљани ти који се спремају да убијају сиријски народ. Могућност учешћа у таквој операцији наговестили су званични Париз и Брисел. Свакога дана новински извештаји допуњавају списак држава које желе да се придруже војној операцији против Дамаска. На Западу је већ формиран став о кривцима за трагедију у Хули, и то само на основу података који пристижу из редова сиријске опозиције.

Трагедија у Хули је многим европским земљама послужила као повод да сиријске амбасадоре прогласе за „персоне нон-грата“, иако ови нису учинили ништа што противречи њиховом дипломатском статусу. Све то наводи на мисао да већ постоји разрађени план. Много тога нам говори чињеница да је на трагедију у Хули Запад реаговао муњевито и координирано, и да су у томе узели учешћа и такозвани „Пријатељи Сирије“, иако се чинило да они више и не постоје.

Кофи Анан, специјални изасланик ОУН и Лиге арапских држава, после дводневних преговора у Дамаску изјавио је да је криза доспела до „критичне тачке“. Ипак, Анан није покренуо неку нову иницијативу, него је само још једном позвао сукобљене стране да прекину са насиљем. Такви позиви не утичу много на сиријску опозицију, састављену од мноштва наоружаних одреда који се никоме не потчињавају. Међу њима има и обичних бандита који користе политичку нестабилност за лично богаћење, има такозваних добровољаца из арапских земаља, има и ратника „Ал-Каиде“. На Западу има много оних који се залажу за бомбардовање како би могли да доведу на власт марионете из редова сиријске опозиције. Колико ће Сиријаца погинути од таквог „миротворства“, о томе нико од Асадових противника не говори наглас. У њиховим очима само су представници опозиције Сиријци, а сви који подржавају званични Дамаск као да су неке друге националности, па за њих и не треба много марити.

Додуше, француски председник, као и његове колеге из ЕУ, потпуно је свестан да ни од Русије ни од Кине неће у Савету безбедности ОУН добити мандат за војни преврат у Сирији. Москва и Пекинг су већ неколико пута блокирали резолуције које отварају пут за ударе по Дамаску из ваздуха. Блокираће их и убудуће. На самиту Русије и ЕУ, одржаном 3. и 4. јуна у Санкт Петербургу, сиријско питање је било једно од најважнијих. Наши западни партнери покушали су да убеде Москву да остане неутрална уколико дође до војне операције снага алијансе против Дамаска. Али, није им пошло за руком.

Запад не скрива да одавно помаже наоружану сиријску опозицију. Влада Холандије отворено признаје да пружа финансијску и техничку подршку Асадовим противницима. На званичној сиријској телевизији свакодневно се приказују заплењени камиони са оружјем намењеним опозиционерима.

Москва није ништа мање од Запада заинтересована за прекид насиља у Сирији, али сматра да је у међународним односима недопустиво лечити главобољу помоћу гиљотине. План Кофија Анана и даље је једини инструмент који је подржан од стране светске заједнице и који може да спречи још масовнија крвопролића и верске сукобе већих размера у Сирији. То потврђују и догађаји у Либану, где се под утицајем суседног конфликта већ сукобљавају различите верске заједнице. У Русији се сви слажу да председник Сирије нема право да убија мирно становништво. Али то право нема и не може га имати ни ратоборна војна машинерија НАТО-а.

У Москви се не искључује и такав развој ситуације у коме ће Запад, и ако не добије подршку Уједињених нација, искористити НАТО снаге за војни удар на Сирију. Исто је тако алијанса 1999. напала СР Југославију, без икаквих резолуција Савета безбедности. Као што је било и у случају са Београдом, Москва и Пекинг ће и у овом случају искористити сва доступна дипломатска средства да спрече агресију. Ипак, треба бити реалан. Ако почне операција алијансе против Сирије, ни Русија ни Кина неће ратовати на страни званичног Дамаска. Али, као и за време југословенске кризе, Москва и Пекинг никада неће дозволити да Уједињене нације дају легитимитет нападу на суверену државу. Почетак операције алијансе против Сирије без одобрења Савета безбедности Уједињених нација биће знак да је постојећем систему међународне безбедности дошао крај. Дејства НАТО пакта против Београда 1999. године у Русији и Кини су схваћена као одступање од правила, и чак у извесном смислу као ствар која се тиче пре свега Европе. Тада је још постојала нада да се сличне ситуације убудуће никада неће понављати. Али и поред тога, руска дипломатија је увек била уверена да је учинила све што је могла не би ли спречила агресију на СР Југославију 1999. У Москви су такође уверени да и режим Слободана Милошевића мора да сноси свој део одговорности за тадашњу ситуацију.

Данас је могућност операције НАТО снага против Сирије реалнија него икад. Нико у Русији не ослобађа одговорности сиријског председника Башара Асада за насталу кризу. Али ни Русија ни Кина се не могу сложити са спремношћу Запада да уместо тражења дипломатских решења без двоумљења примени силу по „југословенском моделу“ у циљу смењивања непожељног режима. За сада није јасно како ће поступити Москва уколико јој званични Дамаск упути молбу за пружање војно-техничке помоћи. Како год буде, једно је очигледно: коначан распад читавог система међународног права, и пре свега система Уједињених нација, биће подстицај за свеопшту трку у наоружавању, између осталог и у нуклеарној сфери.

Данас је Сирија управо она црвена линија коју Запад не треба да пређе у своме нарушавању међународних закона. Ако то ипак учини, свет ће у далеко већој мери постати опасан и непредвидљив. Можда је због тога министар одбране САД Леон Панета на питање новинара везано за војну операцију против Сирије без одобрења Савета безбедности ОУН врло јасно одговорио: „Ја тако нешто не могу ни да замислим“. Али, нажалост, политичке одлуке о војној операцији НАТО-а против Дамаска не доноси он.

http://ruskarec.ru/articles/2012/06/20/od_racka_do_hule_evropi_je_dosadno_bez_rata_15625.html

Written by Mika

19. juna 2012. at 14:41

Objavljeno u Uncategorized

САД И ФРАНЦУСКА ПРИПРЕМАЈУ СИРИЈИ ЛИБИЈСКИ СЦЕНАРИО

leave a comment »


САД И ФРАНЦУСКА ПРИПРЕМАЈУ СИРИЈИ ЛИБИЈСКИ СЦЕНАРИО

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 17.06.2012 | 00:01

Развој ситуације у вези са Сиријом све очигледније иде према сценарију, кориштеном у Либији. Без обзира на све, управо такав правац покушавају догађајима да дају западне земље и њихови савезници из Лиге арапских држава. Авангарду оваквих покушаја представља Француска која је и у војној операцији НАТО-а против Либије 2011.године одиграла кључну улогу. Француски председник Франсуа Оланд је после састанка са италијанским премијером Мариом Монтијем изјавио да сматра да је неопходно да се санкције против сиријских власти максимално појачају – све до коришћења војне силе (наравно!) „у оквиру Статута ОУН“. Председник Француске је такође саопштио да намерава да наведено питање размотри са Русијом у току самита земаља Г-20 који ће бити одржан у Мексику, у периоду 18 – 19. јуна
1. А шеф француског МИП-а, Лоран Фабиус, је отишао још даље. Политички метузалем (бесмртник) – он је био премијер још средином 1980-их година – позвао је да се над Сиријом установи зона забрањена за летове (по узору на либијску), режим Башара Асада је назвао „кликом убица“ и одмах за државном секретарком САД Хилари Клинтон – окривио Русију да властима Дамаска испоручује оружје
2.

Појачавање реторике Париза у односу на Сирију и Русију треба сматрати за значајну појаву који сведочи о јачању врло опасних тенденција. Само се треба присетити да се управо Француска појавила као главни извршилац у операцији НАТО-а против Либије – мада су у идејној разради плана активну улогу одиграле Сједињене Државе. Ради се о томе, да администрација Џорџа Буша млађег води врло „прецизну“ спољну политику. Представници Беле куће сваки пут када је то могуће, подвлаче да после извођења основних армијских снага Сједињених Држава из Ирака као предмет главне бриге Вашингтона остаје Авганистан. Што се тиче других „врућих тачака“ какве су Либија, Сирија или Иран – Американци тамо више воле да делују рукама својих савезника. При том геополитички циљеви САД остају као и до тада. Кенет Полак, експерт за Блиски исток из Бруклинског института, у вези са тим подвлачи изјаву Барака Обаме која се чула на Универзитету за националну одбрану у Вашингтону 3. У Обаминој изјави је истакнута неопходност „да се заштити наш народ, наша отаџбина, наши савезници и наши сакривени интереси“ 4. У вези са тим, нова америчка национална антитерористичка стратегија, која је обелодањена 2011.године, предвиђа одбијање вођења великих операција у иностранству и прелазак на „тачкасте ударе“
5. Такво тумачење Вашингтону омогућује да делује у конфликтним регионима преко својих савезника, а то су пре свих, Француска и Енглеска, али да при том политичко руковођење остаје њихово.

У Либији је оваква тактика успела тако што је Бараку Обами дозвољено да уштеди средства и да тадашњем председнику Француске Николи Саркозију дозволи да проба како му стоји ловоров венац „ослободиоца либијаца од Гадафијеве тираније“. А сада, ето, нови домаћин Јелисејске палате, који је онако запаљиво критиковао свог претходника због авантуризма у унутрашњим и спољним пословима, рекло би се да је себи пронашао сопствени мали победоносни рат. Акцентација Париза је упозоравајуће слична оној уочи упада у Либију: исто констатовање пропасти политичког процеса, исте изјаве о нелегитимности власти у Дамаску и исте оптужбе на рачун Москве. При том, ако је у случају Либије Запад оптуживао Москву зато што је политички подржавала Триполи и тежила да сачува корисне уговоре, сада се чују много озбиљније оптужбе на рачун руског руководства. САД и Француска једногласно говоре о испорукама оружја Сирији из Русије. Истина, званични представник америчког Стејт департмента Викторија Ниланд никако није могла јасно да објасни новинарима о каквим је конкретно испорукама то говорила њена шефица – да ли о новим хеликоптерима Ми-25, да ли о ремонтованим узорцима који су по тадашњим уговорима били испоручени још у време СССР-а
6. Руски МИП је реаговао оперативно: „Нове испоруке Сирији војних хеликоптера руске производње не постоје. Комплетна војно-техничка сарадња са Сиријом ограничава се на предају одбрамбеног наоружања. Што се тиче хеликоптера, још раније је по плану ремонтована техника која је јако давно била испоручена Сирији“
7 . Чак је и коментатор америчких новина The Washington Times Сизен Кретбри била принуђена да призна да је Русија „подржала пројект регулисања ситуације уопште, на основу пројекта који је направио специјални представник међународне заједнице Кофи Анан“, а који решавање сиријског проблема предвиђа преко дијалога, одбацујући оружану интервенцију споља 8.

Очигледно је да оптужбе, изнете на рачун Москве, имају за циљ да за САД и њихове савезнике створе пропагандну основу како би и сами имали разлога да се умешају у сиријски конфликт. Уосталом, и позивања француских званичних лица на Статут САД су демагошка. Јер и његов „најборбенији“ члан 42 дозвољава Савету безбедности ОУН да „предузима кораке ваздушних, поморских или копнених снага, за које се испостави да су неопходне како би се одржали или обновили међународни мир или бебедност“
9.

Јасно је да војни конфликт у Сирији, уз сву његову драматичност, никако не спада у „претњу за међународни мир и безбедност“, о којима говори Статут.Наравно, под условом да саме западне државе не увуку у његову орбиту суседне земље – пре свих Иран и Турску.

Међутим, у многоме је скоро потпуно иста ситуација била 1999.године, када је одлуке ОУН које су дозвољавале да се прекине војна операција НАТО-а против Југославије , Запад протумачио само у свом интересу како би могао да образложи претварање Косова фактички у протекторат Северноатланске алијансе. Ту мисао су најјасније изразиле новине „Њујорк тајмс“ које су подвукле да , како су то показали догађаји у вези са Југославијом, „бомбардовања могу да закажу“
10. Само неколико дана доцније, одмах после прихватања резолуције Савета безбедности 1244, донете 10.06.1999. то исто издање је, свесно померајући акценте у документу ОУН-а, саопштило да резолуција 1244 „мировни план и војне операције на Косову које предводи НАТО, чини легитимним са гледишта Организације Уједињених Нација
11. О томе да се у кризама, каква је на Косову, „само уз помоћ ваздушних снага може одржати победа“ , писале су и друге утицајне америчке новине „Бостон глоб“, мада су признавале да је због бомбардовања са Косова побегло више од милион Албанаца
12. Врло поштовани енглески војни историчар и експерт Џон Киган је у вези са тим потпуно разумно констатовао да „победа коју су на Балкану извојевале војно-ваздушне снаге, не представља једноставно победу НАТО-а или победу из „моралних разлога“, због којих се рат и води. То је победа због новог светског поретка, који је прогласио Буш после завршетка рата у Персијском заливу 1991.године. „Од сада више на свету не постоји место, – наставио је експерт, – чији би становници могли да се подвргну тако суровим мучењима, каква су последњих шест недеља осетили Срби“ 13.

На то, да се сада и Сирија налази на прагу стране војне интервенције, јасно алудира и шеф британског МИП-а Вилијам Хејг. По његовом сопственом признању, ситуација у Сирији га „сада више подсећа на Босну деведесетих, него на Либију прошле године“, – када се свет на исти начин „борио да би дао ефикасан одговор на масовну кланицу“
14. Међутим, добро се зна да су управо Босна и Херцеговина постале први пример оружаног мешања НАТО-а у регионални конфликт како би подржали само једну страну у њему – тада су то били босански муслимани. Радило се о дотеривању оног истог геополитичког сценарија на „преформатирању“ области које су стратешки важне за Запад, и то онако, како је доцније реализовано не само на Косову, већ и у Авганистану, Ираку и Либији.

Развој догађаја наговештава прерастање унутарсиријског конфликта у потпуни регионални конфликт, у правцу који је потребан Сједињеним Државама и њеним савезницима. И нехотице пада на памет изјава Џорџа Кенана, утицајног америчког дипломате из времена „хладног рата“. Он је, вршећи инструктажу америчког дипломатског кора у земљама Јужне Америке, говорио о „потреби да се делује у складу са прагматичним расуђивањем“, између осталог тако што ће се „чувати резерве руда, које су на располагању САД“
15.

„Преформатирање“ читавог простора Северне Африке и Блиског Истока ће управо и омогућити САД-у и његовим савезницима да ликвидирају незгодне режиме, да преузму контролу стратешки важних региона и да у своје руке узму полуге утицаја на светску политику – између осталог у петрохемији. А неопходан пропагандни повод у потпуном складу са напред наведеним критеријумом Вилијама Хејга биће – саопштења о новој „масовној кланици“ у Сирији, слична кадровима од пре неколико дана из Хуле. Околности те трагедије до данас нису разјашњене, што Западу не смета да за ту трагедију окриви искључиво власти из Дамаска.

Ништа од тога није ново у историји такозваних „хуманитарних операција“ Запада и НАТО-а – све се то десило конкретно 15.јануара 1999.године и у косовском селу Рачак. У селу је, прикривен цивилима, позиције заузео велики одред албанских сепаратиста. Када су одбили да предају оружје омање јединице српске милиције су почеле операцију неутралисања терориста, позвавши бригаду америчке агенције АР да сними дешавања и пошто су прво отворили коридор да прођу цивили. Амерички репортери не само да су снимили читаву операцију, већ су саопштили да је ликвидирано неколико десетина плаћеника, преобучених у америчку униформу и наоружаних савременим оружјем западне производње. Међу погинулима су били и три ратна команданта – амерички држављани, који су на Косово доспели по линији невладине организације „Лекари без граница“. Жртава међу цивилима није било.

Међутим, вође терористичке Армије за ослобођење Косова су изјавиле да су Југословенска армија и српска полиција у том селу направили масован покољ цивила. То исто је Вашингтону и Бриселу саопштио ветеран операција ЦИА у Латинској Америци, Вилијам Уокер, који је хитно допутовао на лице места. Извештај Уокера је постао база у Северноатланској алијанси за захтевање коришћења силе против Југославије. „Оно, што се дешавало пред мојим очима, дозвољава ми да без премишљања оно што сам видео назовем кланицом, злочином против човечности“ – изјавио је Уокер, мада уопште није био непосредни сведок догађаја, па чак није сматрао за потребно ни да сачека детаљну истрагу догађаја
16.

Уокерова верзија и верзија Армије за ослобођење Косова је предата највећим западним масмедијима, док су репортаже које су направили амерички репортери на лицу места, а који су изразили сумњу у тумачење Уокера и АОК, одмах скинуте са програма. Доцније су српски и независни међународни експерти – патолози и анатоми извршили своју истрагу, која је показала да је 40 лешева који су пронађени у околини Рачка имало трагове барута, а карактер рањавања је доказивао да су они убијени у борби. Та информација је пренета преко канала ВВС увече 19.01.1999. под називом „На Косову није било кланице“ 17. Међутим, замајац „хуманитарне интервенције“ је дотле већ почео да ради. Три дана пошто се појавио Уокеров извештај тадашња државна секретарка САД Мадлен Олбрајт је изјавила да је, због „клања цивила“ у Рачку, донета одлука да против Југославије мора хитно да се спроведе одлучна војна акција.

Према информацији коју поседујемо, управо овако је требало да се развија ситуација у Сирији после саопштења о трагедији у Хули. Међутим, сплело се неколико фактора – од несугласица у редовима западне коалиције и сиријске опозиције до одбијања посматрача ОУН који су се налазили у Сирији да објаве саопштења о ономе што се десило у Хули онако, како је то одговарало Вашингтону и Бриселу. У новонасталој ситуацији може да се очекује или откривање „сензационалних новости“ већ пошто истрага у Хули буде завршена, или шокантна саопштења о још једној трагедији, за коју ће Сједињене Државе, Француска, Велика Британија и њихови савезници одмах да окриве Дамаск и да затраже од Савета безбедности ОУН да санкционише војну операцију по узору на либијску, а уколико Русија или Кина ставе вето – да предузму те исте кораке снагама НАТО-а и Лиге арапских држава.

Примедбе:

1 ИТАР-ТАСС 15.06.2012 07:23

2 Коммерсантъ, 15.06.2012

3 REUTERS 0058 290311 GMT

4
http://www.whitehouse.gov/the-press-office/2011/03/28/remarks-president-addr ess-nation-libya

5

http://www.whitehouse.gov/the-press-office/2011/06/29/remarks-john-o-brennan -assistant-president-homeland-security-and-counter

6
http://www.state.gov/r/pa/prs/dpb/2012/06/192255.htm#RUSSIA

7
http://www.mid.ru/brp_4.nsf/newsline/415C080D1ABC55A544257A1E00233153

8The Washington Times,13.06.2012

9 http://www.un.org/en/documents/charter/chapter7.shtml

10 The New York Times, 05.06.1999.

11 Ibid, 11.06.1999.

12 The Boston Globe, 08.06..1999.

13 The Daily Telegraph, 04.06.1999.

14 REUTERS 1228 080612 GMT

15 Хомский Н. Гегемония или борьба за выживание: стремление США к мировому господству. М., 2007. С.77-78. (Хомски Н.: «Хегемонија или борба за опстанак: тежње САД да загосподаре светом», Москва. 2007, стр. 77-78)
16 Цит.по: Хомский Н. Новый военный гуманизм: Уроки Косова. М., 2002. С.72 (Цитат по: Хомски Н.: «Нови војни хуманизам: лекције Косова», Москва, 2002, стр.72)

17 http

://news.bbc.co.uk/1/hi/world/europe/258529.stm

http://srb.fondsk.ru/news/2012/06/17/sad-i-francuska-pripremaiu-siriii-libii ski-scenario.html

Written by Mika

16. juna 2012. at 17:16

Objavljeno u Uncategorized

Serbia’s stern diplomatic rearguard action over Kosovo

leave a comment »


Blogs Home » News » World » Charles Crawford

Charles Crawford

Charles Crawford retired from the Foreign and Commonwealth Office in 2007. He was HM Ambassador in Sarajevo (1996-1998), in Belgrade (2001-2003) and most recently in Poland (2003-2007). He is a founder member of ADRg Ambassadors and his personal website is www.charlescrawford.biz

Serbia’s stern diplomatic rearguard action over Kosovo

By Charles Crawford World Last updated: June 13th, 2012

45 Comments Comment on this article

The UN General Assembly

An unusual and interesting vote has taken place at the United Nations, to decide who will be president of the UN General Assembly for 2012/2013. Serbia’s youthful Foreign Minister Vuk Jeremic, aged just 36, has won a tight race, beating Lithuanian UN ambassador Dalius Cekuolis by 99 – 85 votes, despite intense lobbying for Cekuolis from Washington and other Western capitals.

That largely symbolic position rotates between five UN “regional groups”. In this case it was the Eastern European Group’s turn. The EEG is an anomalous cluster of 23 more or less European countries previously under Communist rule. It includes, of course, Russia.

The position had been uncontested since 1991, the different regional groupings deciding for themselves in turn which unopposed candidate to put forward. This time it was different. Lithuania’s candidate had expected to get the group’s nomination, but Jeremic entered the running. Lithuania accused Russia of pushing Jeremic into the contest to punish Lithuania for insisting that the end of the Second World War had brought freedom to western Europe, but for Lithuania only Soviet occupation and new oppression. A wider new Russian political power-play to re-affirm influence at the UN and elsewhere? Probably.

Jeremic is an able and ambitious operator. Armed with a degree in physics from Cambridge and a Masters from the Harvard Kennedy School, he was a leader in the student opposition to Milosevic – I remember him well from those halcyon days. He quickly rose through the ranks of advisers to different Serbian ministers and was appointed Serbia’s foreign minister in 2007, where he has made a name for himself by lobbying feverishly round the planet against the recognition of Kosovo.

Jeremic’s insistence that Kosovo is not independent – even though many countries have recognised it – has met with mixed success. The number of recognitions creeps up towards half the world’s states. It now stands at 91 countries, with Brunei and Chad joining the throng in recent weeks. Jeremic pushed hard for the International Court of Justice advisory opinion on Kosovo in 2010 that was widely seen as an embarrassing defeat for Serbia’s position.

Nonetheless many of the world’s largest countries (China, India, Russia, Brazil, Indonesia) stand firmly behind Belgrade, and show no signs of shifting position. Jeremic’s votes at the UN will have come mainly from states that have enjoyed watching the broader European camp at the UN stand disunited and that for one reason or the other wanted to give the “Western” view of world affairs poke in the eye.

Jeremic has played craftily on Serbia’s “Yugoslav” credentials to drum up support. During the Cold War Yugoslavia’s communist leader Tito helped build up the Non-Aligned Movement, a group of states that proclaimed themselves independent of “bloc politics” but usually sided with a Soviet approach to human rights and freedom. This policy gave Belgrade a massive international profile: Tito’s funeral in 1980 saw the then largest ever gathering of world leaders.

You’ll be surprised (or not) to hear that the NAM still lingers on, long after the world of “blocs” has given way to today’s messy “multi-polarity”. After Milosevic fell, Serbia left the group to signify that it was indeed now ‘aligned’ with mainstream Western and European democratic processes, but it has kept an active observer status. Last year Serbia spent money it can ill afford hosting a NAM party to celebrate a non-event, the 50th anniversary of the NAM’s first summit meeting in Belgrade. Jeremic has used networking events like this to press hard Serbia’s case against Kosovo.

In short, to defend its Kosovo position Serbia draws on a long tradition of nimble, cynical diplomacy in Belgrade, striking positions that are both “European” and “non-aligned” simultaneously. This idea of being non-aligned (keeping open options for unexpected unfathomable improvizacija) goes deep into the political culture in Serbia. I recall my final conversation with Serbia’s Prime Minister Zoran Djindjic in March 2003 just a couple of days before he was murdered. He said that Serbia would do everything it needed to do to tick the boxes for EU membership – and only then decide whether to join!

Djindjic’s point echoed a good Balkan joke. A customs officer dies and ends up outside the Gates of Heaven. St Peter mulls the options: “You were appallingly corrupt and dishonest, but you did love your family and support some good causes – should I let you into Heaven, or send you to Hell?” The quick reply comes back: “If it’s OK with you, I’ll stay on the border.”

Meanwhile the election of the more nationalist/populist Tomislav Nikolic as Serbia’s President has given a mandate to the defiant tendency in Serbia’s political spectrum. It has not taken long for Nikolic to park himself on the existential border between ‘Europe and ‘Russia’ by making warm noises in Moscow and stirring up angry concern elsewhere in the region and in many Western capitals by ducking and weaving on whether the Srebrenica massacre was genocide.

This sets things up nicely for 2015 when Serbia chairs the Organisation for Security and Cooperation in Europe (OSCE) for the first time. Serbia was acceptable for that significant leadership position only because it ran on a joint ticket with Switzerland (OSCE Chair in 2014) and so in effect agreed not to use its 2015 position to make things even more difficult for Europe on the Kosovo question.

As far as Kosovo is concerned, Serbia faces the reality that most EU states have recognised Kosovo and that without some sort of political settlement it will not achieve EU membership. But Serbia also knows (as does Kosovo) that Kosovo is going nowhere important without full international recognition. Deep in the undergrowth of diplomacy fierce battles rumble on to decide whether Kosovo makes it eg into the Eurovision Song Contest and European and global sporting bodies. Determined opposition led by Russia usually swings things Belgrade’s way. Serbia is a 100 per cent internationally recognised state with levers to pull. Kosovo isn’t

Underpinning all this is the hard fact that Russia (with China) can block any move by the UN Security Council to propose Kosovo as a full UN member, and without that top-level acknowledgement of statehood many sporting and other international organisations prefer to avoid the problem.

With Vuk Jeremic presiding over the UN General Assembly in 2013 and then Serbia’s OSCE Chairmanship to follow, Kosovo can see its sluggish progress towards full recognition going even slower for a good while to come. Time to heave a sigh and cut a messy deal with Belgrade?

http://blogs.telegraph.co.uk/news/charlescrawford/100164810/serbias-stern-diplomatic-rearguard-action-over-kosovo/

Written by Mika

13. juna 2012. at 23:46

Objavljeno u Uncategorized

Противправна „слобода“

leave a comment »


Противправна „слобода“

12.06.2012, 22:02

Власти самопроглашеног независног Косова обележавају такозвани Дан ослобођења 12. јуна. Он је био утврђен у част почетка лоцирања на територији покрајине 1999. године мултинационалних снага КФОР-а. Томе је претходило 78-дневно бомбардовање тадашње Југославије од стране авијације НАТО-а и усвајање 10. јуна 1999. године резолуције сБ УН бр. 1244, чији основни ставови нису испуњени до данас. О значају и поукама догађаја од пре 13 година говори наш коментатор Петар Искендеров.

Операција Северноатлантске алијансе 1999. године против Београда постала је прва у историји Европе права војна акциај против суверене државе, која није одобрена од стране УН. Данас се може рећи да је управо у Југославији запад увежбавао моделе војно-политичког преформатирања земаља и читавих региона, што је касније настављено у Авганистану, Ираку, Либији, а данас се све очигледније види у политици Запада у погледу Сирије.

Започети рат много је једноставније него зауставити га, и то се у пуној мери односи на војну операцију Запада против Југославије. Налети НАТО авијације изазивали су нова разарања и погибију цивила, мада нису приближили политичко решење косовског проблема. Југословенски лидер Слободан Милошевић одбио је да капитулира под условима НАТО-а, а Брисел са своје стране није имао ни политичку вољу ни правне инструментеза превладавање све очигледнијег ћорсокака. Како је касније у својим мемоарима истакао канцелар Немачке Герхард Шредер, став Москве био је кључни за САД и НАТО. По његовом сведочењу, сами западни лидери су признали да је могуће завршити рат који се већ прилично разбуктао, само уколико нам пође за руком да привучемо на своју страну Русију.

Коначно су помогли да се ситуација разреши будући добитник Нобелове награде Марти Ахтисари и тадашњи руски премијер Виктор Черномирдин, који су преузели на себе улогу посредника. Њима је пошло за руком да убеде Милошевића да је бесмислено војно се супротстављати Северноатлантској алијанси и истовремено да постигну да потписивање војно-техничког споразума Београда са НАТО-ом буде поткрепљено међународно-правним гаранцијама. Документ је претпостављао да се на Косову под окриљем УН постави ефикасно међународно цивилно присуство и присуство за безбедност, а ни у ком случају не окупациони НАТО контигент.

Потписивање датог споразума омогућило је СБ УН 10. јуна 1999. године да усвоји резолуцију 1244, која је предвиђала решавање косовског проблема на основу битне аутономије и значајне самоуправе на Косову и приврженост суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике Југославије и других држава региона. Управо овај документ и даље чини међународно-правну основу за регулисање проблема Ксоова. 12. јуна исте године на територију Косова били су уведени први контигенти мултинационалних снага, у чијем саставу су били руски миротворци.

Ипак решења УН нису омела водеће западне државе да наставе курс свестране подршке косовским сепаратистима, а касније да оперативно признају независност покрајине Косово у односу на Србију, проглашену у фебруару 2008. године у једностраном поретку. Прит оме делатност Мисије УН постављене у покрајини и моривних снага КФОР-а од самог почетка стекла је карактер једностране подршке албанских сепаратиста. Карактеристично је да је једно од првих наређења шефа покрајинске мисије УН Бернара Кушнера било посвећено питању права које се примењује на Косову. Оно је предвишало да слично право поседују само наредбе самог Кушнера и издати на њиховој основи подзаконски акти, као и право које делује на Косову према стању од 22. марта 1989. године. Јасно је да је слично тумачење лишило Београд могућности да води реалне преговоре о постизању политичког споразума о Косову. То је било врло важан фактор који је довео проблем до актуалног међународно-правног ћорсокака.

Западни медији у јуну 1999. године у својој већини су квалификовали резултае мировних напора уз учешће Русије као доказ да је НАТО у праву и да је бомбардовање Југославије било ефикасно. Најјасније је ову мисао изразио лист Њујорк Тајмс, подвлачећи да ма како да политичари реше притање поводом Организације Уједињених Нација, НАТО ће ипак командовати на Косову. И то поред тога, како се сећао касније сам Виктор Черномирдин, што су договори о принципима прекида војних дејстава постигнути са председником Југославије Слободаном Милошевећим предвиђали међународно присуство на Косову под окриљем УН у договору са СРЈ и уз одговарајућу улогу Русије. О НАТО-у се у том контексту у документу уопште није говорило.

Ипак смаовољно присвајање НАТО-у кључне улоге на Косову није једини пример манипулирања одлукама УН. Идеја спречавања „хуманитарне катастрофе“ на Косову као оправдања за бомбардовање такође није издржала критику – истиче у разговору за Глас Русије експерт Института за славистику РАН Александар Карасјов.

Касније је било утврђено да никаквих хиљада жртава на Косову није било. Избеглице су бежале из покрајине не само од режима Милошевића, већ и од НАТО бомбардовања. Зато се може тврдити да је дато питање измишљено. Исељавање око милиона Албанаца у Албанију и Македонију пао не крајем марта и у априлу 1999. године – тачније у јеку бомбардовања НАТО-а. А то значи да војна операција Северноатлантске алијасне није спречила, већ управо изазвала хуманитарну катастрофу на Косову и у читавом региону.

Поткопавање међународно-правног система, смањење улоге УН и апсолутизација спољног војног интервенисања као средства регулисања унутрашњих конфликата најопасније су последице операције НАТО-а против Југославије. Чак сами западни медији су признавали да су хуманитарни мотиви били тек покриће за истинске геополитичке интересе које је тада имао Запад. Како је цинично писао између осталог амерички лист Бостон Глоб, догађаји 1999. године су показали да само уз помоћ ваздушне моћи може да се однесе победа у кризама попут косовске. Али и ово издање је било приморано да призна да је резултат бомбардовања било бекство са Косова више од милиона Албанаца. А угледни енглески војни историчар и експерт Џон Киган у вези са тим оправдано је приметио да победа однета на Балкану војним и ваздухопловним снагама није само победа НАТО-а или победа у име моралног разлога због којег се водио рат. То је победа у име новог светског поретка, који је прокламовао председник САД Џорџ Буш старији после окончања рата у Персијском заливу 1991. године. И самопроглашена независност Косова, која крши одлуке УН, постала је само један од елемената сличних геополитичких игара. Слобода од правних норми – ево шта одликује актуално стање на Косову и око њега.

http://serbian.ruvr.ru/2012_06_12/Kosovo-protivpravna-sloboda/

Written by Mika

12. juna 2012. at 18:39

Objavljeno u Uncategorized

Путиново доба и Србија

leave a comment »


Путиново доба и Србија

8. мај 2012.
Михаил Вашченко, специјално за Руску реч

Председничка инаугурација 7. маја 2012. означила поче­так нових шест година „Пути­нове ере“, током које Србију и Русију чека много великих и важ­них одлука.

Путин је од свог доласка на власт одржавао односе са српским руководством на највишем нивоу. Извор: AFP/EASTNEWS

Владимир Путин је постао председник Русије 2000, у периоду великих промена у Србији. Интензитет контаката руководстава Русије и Србије на највишем нивоу после 2000. никако се не може поредити са оним из 90-их. Односи између Слободана Милошевића и Бориса Јељцина никад нису били добри зато што је Милошевић 1991. подржао Јељцинове противнике који су покушали да организују војни преврат у Москви. Лоши односи двају председника негативно су утицали на руско-српске билатералне односе током 90-их у целини.

Ни Путин није био у добрим односима са Милошевићем. На сусрету групе Г8 у Окинави 2000.Путин се придружио осталим лидерима у намери да се на Милошевића изврши политички притисак, а према изворима дневника „Независима газета“ чак је изјавио да „Милошевић прави проблеме за Кремљ“. Ипак, након изручења Милошевића Хашком суду у јуну 2001, Путин је изразио сумњу да ће тај потез допринети демократији и стабилности на Балкану. Његов тадашњи став може се упоредити са садашњим ставом Русије о ситуацији у Либији и Сирији. Као и пре десет година, Русија сматра да мешање у унутрашњу политику било које земље није начин да се решавају њени проблеми.

Побољшање односа руског и српског руководства после 2000. довело је и до великог напретка у трговинској и економској сарадњи. Током 2001. настављено је снабдевање Србије руским нафтом и гасом. Продаја енергената Србији на кредит почела је још 1997, али је убрзо прекинута због великих дугова. Нафтна индустрија Србије (НИС) преузела је 2002. обавезу да подмири стари дуг. Године 2008. потписан је споразум о продаји 51% акција НИС-а руском „Газпромнефту“ за 400 милиона евра, уз обавезу руске стране да инвестира у НИС најмање 547 милиона. Ова продаја је изазвала велике расправе. У Србији постоји мишљење да је држава „поклонила“ Русији НИС у замену за подршку око Косова, како је то још почетком 2008. формулисао посланик Либерално-демократске партије Србије Слободан Мараш. Међутим, према речима директора НИС-а Кирила Кравченка, од 2008. производња нафте у Србији повећавала се са 600.000 на 1.000.000 тона годишње, а делатност НИС-а се проширила на подручје БиХ, Анголе и Туркменистана, уз планирано даље ширење на Румунију, Бугарску и Мађарску. Приходи предузећа су се са 16,5 милијарди динара у 2010. повећали на 40,6 милијарди у 2011. Такође, НИС је 2010. претворен у отворено деоничарско друштво, чиме су 4,7 милиона држављана Србије постали његови акционари.

Период после 2000. ипак је највише обележио проблем Косова, проглашење „независности“ те покрајине 2008. и признања нове „државе“ од стране већине западних земаља. Одлучност Русије да стави вето на могућу резолуцију Савета безбедности УН о признању независности Косова онемогућило је „Републику Косово“ да постане пуноправна чланица заједнице. Путин је због свега тога постао прави херој међу косовским Србима. Треба ипак напоменути да су се 2003, брзо након Путиновог доласка на власт, руске мировне снаге повукле са Косова. Ово је некима изгледало као политички пораз Русије. Ипак, јасно је да присуство тих 970 војника није могло озбиљно да утиче на развој догађаја.

У овом тренутку постоје два велика политичка питања која могу значајно да утичу на будућност руско-српских односа: улазак Србије у Европску унију и њено приближавање НАТО-у. Што се тиче ЕУ, после 2000. српски политичари све отвореније говоре о „европском путу Србије“, а доскорашњи председник Борис Тадић је још 2004. прогласио улазак Србије у ЕУ „стратешким циљем“. Званична Русија никад није осудила те тежње сматрајући их неостваривим због немогућности да се икада успоставе „нормални односи“ Србије и „Републике Косово“. Ипак, ова ситуација се изменила у марту ове године када је Србија добила статус кандидата за чланство у ЕУ, чему је претходила дозвола Београда да Косово буде представљено у регионалним организацијама. Ова вест је изазвала много реакција у Русији. Часопис „Експерт“ писао је да је „Србија добила статус кандидата због де факто признавања Косова и издаје косовских Срба“. Заменик председника Комитета Државне думе за спољне послове, Константин Косачов, не осуђујући потез као такав, изјавио је да ће Србија бити под снажним притиском ЕУ да независност Косова призна у потпуности.

Питање могућег придружења Србије НАТО-у још је контроверзније. Недавно је обележена тринаеста годишњица агресије НАТО-а и последице те операције још нису нестале. Српске војне и цивилне власти тренутно заступају политику „војне неутралности“ и изгледа да је већина становништва Србије против приступања том војном савезу. Ипак, након што се у руским медијима 2011. појавила информација о томе да је Србија озбиљан кандидат за чланство у Организацији Споразума о заједничкој безбедности (ОДКБ), војном савезу већине чланица бившег СССР-а, из Брисела су стигле изјаве о „пожељности укључења Србије у Северноатлантски савез“. Проблем проширења НАТО-а једно је од најтежих спољнополитичких питања Русије још од 90-их. Евентуално приступање Србије НАТО-у сигурно би довело до погоршања односа не само између Русије и тог савеза, него и између Русије и Србије. Губитак утицаја Русије на Балкану директно би се одразио и на њену моћ да утиче на решавање питања Косова. Иако Србија чак и у оквиру НАТО-а сигурно никад не би водила антируску политику, Русија би свакако изгубила Србију као савезника.

Уз овако много отворених питања и нејасан „европски пут Србије“, јасно је да наредних шест година Путинове власти неће бити нимало једноставне за руско-српске политичке односе. Ако српска влада одлучи да призна независност Косова и ако се тиме питање Косова „реши“ без руског учешћа, став Русије ће се свакако променити. Још почетком 2008. министар спољних послова Сергеј Лавров рекао је да Русија брани принципе међународног права, али да Руси „неће бити већи Срби од Срба“. Време ће показати који ће пут изабрати Србија и који одговор ће наћи Русија на челу са Владимиром Путином.

Михаил Вашченко је доктор историјских наука, научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

http://ruskarec.ru/articles/2012/05/08/putinova_pobeda_i_srbia_15579.html

Written by Mika

8. juna 2012. at 14:59

Objavljeno u Uncategorized