Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for avgust 2012

Ljiljana Smajlović – Odbrana Srba

leave a comment »


Odbrana Srba

Ljiljana Smajlović – 30.08.2012 17:27

Američki novinar, veliki kritičar Ratka Mladića, napisao tekst "U odbranu Srba". Ovaj zadihani naslov osvanuo je pre dva dana u beogradskom "Blicu", iznad izveštaja u kojem se tvrdi da je Majkl Dobs svojom "odbranom" Srba izazvao "veliku buru".

Ta bura u šolji čaja, tj. na blogu američkog specijalizovanog spoljnopolitičkog časopisa "Forin polisi", koji redovno objavljuje izveštaje Majkla Dobsa o suđenju Ratku Mladiću, a sve u okviru projekta Holokaust muzeja u Vašingtonu, nije vesnik nikakvih promena u zapadnom viđenju uloge Srba u krvavom raspadu Jugoslavije. Ni autor, zapravo, nije ni za jotu promenio svoje dosta oštro mišljenje o srpskoj odgovornosti o rat. Odvojio je malo prostora za nekoliko rečenica o tome kako nisu, eto, samo Srbi činili ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, niti su oni isključivi krivci za rat; distancirao se od "onih zapadnih komentatora koji su slikali previše crno-belu sliku sukoba", čime je sebe po automatizmu svrstao među nijansirane posmatrače, da bi na kraju uočio da je u zapadnoj politici na ex-YU prostorima postojala i poneka "protivrečnost". A onda je sve to, možda nesvesno ironično, nazvao "odbranom Srba". Bošnjačkim emigrantima je i to bilo dovoljno da ga gađaju blatom, što je Dobsa ostavilo prilično ravnodušnim: učtivo je odgovorio da mu se i poređenje Miloševića sa Hitlerom, kad smo već kod toga, takođe čini pogrešnim i preteranim.

Ovo je dobar momenat da priznam da dobro znam Majkla Dobsa još iz vremena kada je radio za "Washington Post", da smo radili zajedno i da ga smatram prijateljem. Blizu dvadeset godina raspravljamo o tome ko je kriv za rat i nismo se približili u stavovima, a ne očekujem da ćemo se ikada složiti. To svakako ne znači da Majkl nije sjajan novinar, kao što se nadam da ne znači ni da sam ja nepopravljivi srpski apologeta. Moj britanski kolega, naturalizovani Amerikanac, najbliži je onoj školi mišljenja koja drži da je Zapad kriv utoliko što nije na vreme, još negde tamo 1992, "intervenisao" da zaustavi naše ratove secesije. Oboje znamo da bi ta njegova intervencija nužno bila protiv Srba i da bi, po svoj prilici, podrazumevala da se Srbi bombama "zaustave". Ako je to "odbrana Srba", takvu smo "odbranu" kušali 1999. godine i na to više i ne vredi trošiti reči.

Pravo pitanje je sledeće: kako je moguće da je na Zapadu slika o Srbima i danas toliko crna da to 2012. počinje da nervira i Majkla Dobsa, koji o Srbima danas razmišlja samo utoliko što prati suđenje Ratku Mladiću u Hagu? Liberalno zapadno javno mnjenje pripisivalo je režimu Slobodana Miloševića mnoge grehe (od kršenja ljudskih prava, uskraćivanja političkih sloboda manjinama, gušenja slobode štampe ili nekažnjavanja ratnih zločina). Ali ako je u tome bio problem, kako je moguće da decenija sasvim drugačije, čak i po priznanju naših protivnika mirne i razumne politike, nije ni za jotu promenila stav tog javnog mnjenja? Mnogi Srbi su posle 5. oktobra olako poverovali da je rušenje Miloševića izbrisalo njihove nesporazume sa svetom. A svet još nema ni svest o tome da smo mi, celo to vreme devedesetih, manje posmatrani nego demonizovani. Proticanje vremena tu kao da ništa ne pomaže. Srbija je pod Miloševićem stekla veoma moćne protivnike, da bi većinu njih zadržala i posle njegove smrti. Kada je Svetlana Vasović-Mekina tokom intervjua za "Politiku" 2006. godine podsetila austrijskog UN posrednika za Kosovo Alberta Roana da je Milošević dva metra pod zemljom i da se njime više ne može pravdati kažnjavanje Srbije, Albert Roan je odbrusio da je i Hitler bio dva metra ispod zemlje, pa je opet Nemačka kažnjena.

Dobro je kazao jedan američki komentator – postoji mnoštvo dobrih razloga da se ne gube ratovi – vaši rivali prestanu da vas poštuju, a vaši neprijatelji prestanu da vas se boje.

Ima tome blizu sto godina da smo bili zapadni saveznici, slavljeni kao junačka mala nacija na Balkanu. Ako ste mislili da će se sjaj tog vremena prosuti po nama tokom manifestacija kojim će se obeležavati stogodišnjica Prvog svetskog rata, prevarili ste se. Kad "New York Times" uzastopno ponavlja da je dvadeseti vek počeo pucnjem "srpskog nacionaliste" na Vidovdan, onda čitalac logično zaključuje da se taj vek po Srbe završio onako kako su zbog svog nacionalizma i zaslužili. Isti je list, uostalom, iz pera svog spoljnopolitičkog urednika objavio da je žaliti za srpskim izbeglicama slično kao žaliti za nemačkim izbeglicama posle Drugog svetskog rata.

Možda je uvek bilo nerealno očekivati da zemlje koje su bez dozvole Saveta bezbednosti bombardovale Jugoslaviju i počinile ratne zločine nad civilima, pristanu da u Srbiji vide bilo šta osim svoje kosovske pobede. Loše mišljenje o Srbima danas je deo snažnog društvenog konsenzusa na Zapadu, koji vodeći mediji izuzetno retko napadaju (u meri u kojoj se Dobsov pokušaj uopšte može smatrati "napadom" na taj konsenzus). Možemo samo da se pitamo je li Srbija morala otvorenije da se suprotstavlja vladajućoj zapadnoj verziji naše novije istorije, da je osporava i da je menja, ili je izvinjavanje Borisa Tadića bilo jedino što je smela? Bilo kako bilo, nije mnogo pomoglo. Bivši predsednik Srbije se rukovanjem sa Hašimom Tačijem mnogim zapadnim liderima lično dodatno preporučio, ali teško da je nacija od toga imala ičega osim sramote i štete. Nije pomoglo ni to što je Beograd poslednjih godina radio sve što se sa Zapada tražilo (odustao od upotrebe sile, pregovarao, poštovao ljudska, politička i građanska prava pripadnika manjina), ni to što je bio i moralno i politički u pravu u odnosu na Prištinu. Zapadno javno mnjenje svejedno pokazuje jako malo saosećanja prema sudbini Srba na Kosovu, čak i nezavisno od toga da li su pravična praktična rešenja na kojim Brisel i Vašington insistiraju kad su odnosi Beograda i Prištine u pitanju. Nijedan vodeći medij po pravilu ne spominje da je srpska manjina na Kosovu danas ta čija su ljudska i građanska prava sada ugrožena.

Na sajtu "Forin polis", tamo gde se najavljuje idući nastavak bloga Majkla Dobsa, piše: "I Srbi su bili žrtve". Nemojte se rugati. Možda će stradanje Srba za nekoga tamo biti novo, revolucionarno saznanje.

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Odbrana-Srba-156487.html

Advertisements

Written by Mika

31. avgusta 2012. at 13:18

Objavljeno u Uncategorized

SRBI NISU BEZBEDNI NA KOSOVU

leave a comment »


SRBI NISU BEZBEDNI NA KOSOVU

Kancelarija Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju pozvala je međunarodnu zajednicu da postupi u skladu sa izveštajem generalnog sekretara UN Ban Ki Muna i da ne smanjuje svoje prisustvo na Kosovu dok ne budu kažnjeni odgovorni za ubistvo više od 1.000 Srba. U saopštenju povodom izjave kosovskog premijera Hašima Tačija da su Srbi zadovoljni bezbednosnim okruženjem na Kosovu i da njihova bezbednost ne predstavlja ključni problem, ta kancelarija podseća da su na Kosovu u protekla tri meseca ubijena dva Srbina u selu Talinovac. Zabeleženo je i više pokušaja ubistava povratnika u selo Žač, prebijanje povratnika u gradu Peć, miniranje kuće porodice Đoković u centru Prištine, a devet godina od ubistva srpske dece u selu Goraždevac još niko nije odgovarao za taj zločin, dodaje se u saopštenju. Kancelarija za Kosovo i Metohiju pozvala je međunarodnu zajednicu i da ubrza istragu o trgovini ljudskim organima i počne da određuje pravične nadoknade za 33.411 stanova Srba i nealbanaca uništena do 2000, kao i još 930 stambenih jedinica uništenih u martu 2004. godine.Izvor Beta.

http://www.tvmost.com/

Written by Mika

23. avgusta 2012. at 11:24

Objavljeno u Uncategorized

Караџић није знао о догађајима у Сребреници

leave a comment »


МТБЈ: Игре с подацима?

4.08.2012, 15:37
<img width="20" height="20" src="cid:image002.png

Бивши председник Републике Српске Радован Караџић, коме МТБЈ суди за војне злочине и геноцид за време рата у БиХ, тражио је од Трибунала нове расправе за његов случај. У документу који је Караџић послао МТБЈ стоји да су његовим адвокатима исувише касно предати подаци који сведоче о његовој невиности. У бројкама то изгледа овако: од 1.625 сведочанстава и изјава датих Тужилаштву одбрани нису предата 406. Због прекршаја од стране тужилаштва суд над Караџићем је погрешно вођен од самог почетка, пише у документу.

Неке чињенице, и не само за случај Караџића, нас озбиљно терају да се замислимо какве игре игра МТБЈ с подацима?

Први пример: Хаг већ дуже време не враћа архиве Републици Српској у саставау БиХ. Власти су то више пута захтевале од МТБЈ, јер те архиве садрже информације које су једноставно неопходне за нормално функционисање администрације ентитета. Враћен је само мали део, и то по сопственом нахођењу.

Други пример: 2009. су у БиХ били зачуђени изјавом главног тужиоца МТБЈ Сержа Брамерца да је у Хагу уништено око хиљаду доказа добијених из масовних гробница код Сребренице, за шта, иначе, суде Радовану Караџићу и Ратку Младићу. Брамерц је то објаснио „немогућношћу да се архивише“, хигијенским потребама, рекао је да је све сачувано у бази података и да је то „обична процедура“, коју, иначе, није он наредио, већ бивша тужитељка Карла дел Понте. Овако или онако, правник који представља интересе породица жртава Сребренице је био незадовољан одговором. А експерт за балканска питања, новинар Мајкл Монтгомери, је, позивајући се на своје изворе блиске МТБЈ, тврдио да су међу уништеним материјалима били, на пример, и личне исправе нађених у масовним гробницама, а не само предмети који директно нису повезани ни са ким од убијених, као што је, рецимо, завој за очи, како је говорио Брамерц.

Дакле, о чему се ради, ако је бивши председник Републике Српске Радован Караџић постао још једна жртва игре с подацима и ако заиста није добио четвртину укупних доказа? О непажљивости Хага? О журби, која је добра само у лову на инсекте? Јер главни процеси нису доведени до краја, а Трибунал треба 2014. затворити и претворити га у институцију под извештаченим називом „Резидуални механизам“. Мишљење руског стручњака за међународно право, правника Александра Мезјајева:

Испоставило се да је Тужилаштво пре почетка процеса поседовало информацију да Караџић није знао о догађајима у Сребреници. Била су то сведочења министра унутрашњих послова РС Ковача, генерала Југословенске народне армије Васиљевића. Да је Караџић имао ту информацију, могао је да је предочи великом броју сведока за време унакрсних испитивања. Ту се чак не може говорити о случајности или грешци. Видимо да је Тужилаштво намерно утајило доказе.

Очигледно је да има шта да се крије. У праведност судских процеса у Хагу сумњају не само у Србији и Русији, већ и преко океана. Професор међународног права Универзитета у Илиноису, који је раније представљао интересе БиХ у Међународном суду правде у Хагу, Френсис Бојл сматра да Радован Караџић и Ратко Младић могу поновити судбину бившег председника Југославије Слободана Милошевића. Српско издања „Блиц“ наводи речи правника: „Врло је могуће да ће они изненада умрети, пре изношења кључних доказа“.

http://serbian.ruvr.ru/2012_08_14/MTBJ-igre-s-podacima/

Written by Mika

19. avgusta 2012. at 14:17

Objavljeno u Uncategorized

KOSOVO, CRNA RUPA EVROPE ILI NA TRAGU TRGOVINE ORGANIMA

leave a comment »


ŽAN-ARNO DARANS: KOSOVO, CRNA RUPA EVROPE ILI NA TRAGU TRGOVINE ORGANIMA

utorak, 14 avgust 2012 12:27

„Godine 1999. nijedan zločin nije mogao da bude počinjen na Kosovu bez Kušnerovog znanja“

U decembru 2010. godine Dik Marti je Savetu Evrope predstavio senzacionalan izveštaj u kojem osuđuje trgovinu organima kojom se bavila albanska gerila za vreme rata na Kosovu. Izričito je pomenuo ime sadašnjeg kosovskog premijera Hašima Tačija, koji će kasnije sve negirati. Evropska misija EULEKS dobila je zadatak da istraži tu trgovinu. Međutim, danas su svi pogledi usredsređeni na jednu čudnu parnicu, koja traje već mesecima u glavnom gradu Kosova, u Prištini. Radi se o suđenju bolnici Medikus, koje je počelo u oktobru 2011. godine, na kojem predsedavaju lokalne sudije i jedan međunarodni sudija iz misije EULEKS.

Dik Marti neće svedočiti pred tim sudom. Imunitet bivšeg člana Parlamentarne skupštine Saveta Evrope ga oslobađa te dužnosti, kao što je ta institucija i potvrdila prošlog juna. Optuženička strana je bivšem švajcarskom poslaniku poslala poziv na sud. Ali on nije želeo da bude prinuđen na to da oda imena svedoka koje je sreo za vreme istrage iz jednog osnovnog razloga: na Kosovu još ne postoji efikasan mehanizam zaštite svedoka. Otkriti nečije ime bi bilo isto što i osuditi na smrt osobu koja je imala hrabrosti da priča.

Do 2008. godine klinika Medikus je bila mala bolnica na periferiji Prištine u vlasništvu urologa Luftija Dervišija. „Volonteri“ iz Azerbejdžana, Kazahstana, Indije, Pakistana ili iz Rusije i Moldavije su tamo dolazili da prodaju svoje bubrege, koji su bili transplantirani bogatim zapadnjacima. Afera je pukla krajem 2008. godine kada se jedan davalac organa onesvestio u holu prištinskog aerodroma. Čovek je upravo bio operisan, a policija je konstatovala veliki ožiljak uzduž njegovih leđa.

Davaocima su obećavali 15 do 20 hiljada evra po bubregu, dok su primaoci plaćali 80 do 100 hiljada evra. Međutim, 20 davalaca nikad nije bilo plaćeno, a drugi su bili „napušteni kao iskorišćeni materijal“, kako je to rekao američki tužilac Džonatan Rejtel.

Izveštaj Dika Martija ne tvrdi da postoji veza između afere Medikus i trgovine organima, koja je praktikovana za vreme rata. Međutim, mnoge ličnosti koje su u prvom planu pojavljuju se u obe afere. Sam Lufti Derviši je blizak Hašimu Tačiju. I još jedna ličnost igra glavnu ulogu u oba slučaja: Šaip Muja, bivši gerilski lekar i bivši „savetnik za zdravstvena pitanja“ premijera Tačija.

Da li je klinika Medikus preuzela od 2002-2003. trgovinu organima koju su upražnjavali na ratnim zatvorenicima koje je UČK držala u Albaniji, trgovinu koja se prirodno ugasila kada su i poslednji zatvorenici bili ubijeni? Ako je to tačno, kako je moguće da međunarodna administracija – misija UN, NATO, razne EU i OEBS agencije prisutne na Kosovu, a da ne govorimo o mnogobrojnim zapadnim obaveštajnim mrežama – nije ništa znala?

Prema izveštaju Dika Martija, srpski i romski zarobljenici koje je u leto i jesen 1999. godine zarobila albanska gerila na kraju rata su odvedeni u Albaniju, gde su ubijani radi trgovine organima. UČK je imala mrežu tajnih zatvora u Albaniji, koji su već služili za „prihvatanje“ albanskih protivnika, naročito pripadnika Demokratske lige Kosova, partije Ibrahima Rugove, važne figure kosovskog otpora Miloševićevom režimu.

GLUVE I SLEPE MISIJE Mapa tih tajnih zatvora na severu Albanije – naročito jedna stara kasarna u selu Kahan ili magacin u susednom gradu Kukes – veoma je poznata. Od leta 1998. godine selo Kahan je borcima UČK služilo kao pozadinska baza iz koje su ilegalno ulazili na Kosovo i tamo odnosili oružje. U proleće 1999. u staroj kasarni su se nalazili albanski zatvorenici koji su pripadali političkim pokretima rivalima UČK. U svojim ratnim memoarima (Blood on My Hands : A Surgeon at War, Wild Dingo Press, 2010 – „Krv na mojim rukama: hirurg u ratu“, Vajld Dingo Pres, 2010) australijski hirurg Krejg Jurišević, volonter u UČK, opisuje kamp u Kahanu objašnjavajući da su tamo dolazili i američki oficiri za vezu: oni izgleda nikada nisu videli pritvorni centar, koji se nalazio na sred tog majušnog sela.

Srpski zarobljenici su prolazili i kroz druge centre, kao kroz famoznu „žutu kuću“ u Burelu, o kojoj je pisala Karla Del Ponte u svojim memoarima („Lov. Ratni zločinci i ja“, 2009), kuća koja je služila kao „probirni centar“, a naročito kao „klinika“ u privatnoj kući u selu Fuše Kruje, nedaleko od međunarodnog aerodroma u Tirani. Tu su pogubljeni zatvorenici, posle čega su im odmah vađena oba bubrega i čak i neki drugi organi.

Ova trgovina organima je verovatno povezana sa relativno malim brojem zatvorenika – nekoliko desetina – dok su stotine srpskih i romskih civila bili kidnapovani i odvedeni u Albaniju – odakle se niko više nije vratio. Dok su Srbe svakodnevno kidnapovali u jesen 1999, međunarodne organizacije prisutne na Kosovu – ni misija UN (UNMIK), kojom je rukovodio Bernar Kušner, ni KFOR, NATO misija, koja je imala tada oko 40.000 vojnika na celoj teritoriji Kosova – nisu istraživale ove nestanke.

U jesen 1999. Helsinški komitet za ljudska prava u Novom Pazaru u Sandžaku, srpskom regionu na granici sa Kosovom, vrši prvi istragu. Njihov izveštaj otkriva postojanje mreže malih pritvorskih centara širom Kosova: u pitanju su izolovane kuće, garaže, hangari, u kojima se nalazilo nekoliko srpskih zatvorenika, ponekad više desetina, najviše pedesetak muškaraca. Svi ti centri su bili pod direktnom vojnom odgovornošću UČK. Kada je taj izveštaj objavljen, nemački general koji je upravljao KFOR-om, je kategorički negirao postojanje takvih centara, a koje je kasnije ipak bilo potvrđeno.

Čudno je to da taj izveštaj Helsinškog komiteta Sandžaka danas ne može da se nađe, a predsednik Komiteta Šefko Alomerović je umro od raka. Ovaj bosanski intelektualac, protivnik Miloševićevog režima bio je demokratski borac bez trunke sumnjive reputacije. Imenom je citirao šest takvih pritvorskih centara, tvrdeći da su sve prikupljene informacije poslate UNMIK-u i njihovim regionalnim kancelarijama – što je tada međunarodna organizacija demantovala izjavom svog portparola Suzane Manuel.

Izveštaj Helsinškog komiteta oslanjao se na svedočenja srpskih „detektiva“, koje su angažovale porodice nestalih i koji su služili kao posrednici sa albanskim otmičarima. Ni danas nemamo sve cifre, ali nekoliko stotina otetih Srba su oslobođeni uz novčanu naknadu. Drugi su bili zarobljeni da bi služili kao razmena za albanske zatvorenike koji se nalaze u Srbiji.

IZVEŠTAJ HELSINŠKOG KOMITETA Izveštaj Helsinškog Komiteta je takođe bio prvi koji je spomenuo mogućnost trgovine organima. U dokumentarnom filmu prikazanom na Kanal Plus („Trgovina organima: skandal u srcu Evrope“, Vanina Kanban, 2012), Bernar Kušner je priznao da su na Kosovu u jesen 1999. postojale „razne vrste trgovine“, ali je tvrdio da „nikad nije čuo za trgovinu organima“. Tada su međutim kružile takve glasine na Kosovu i vrlo je malo verovatno da one nisu stigle i do ušiju šefa UNMIK-a. 2010. godine, posećujući Kosovo, Bernar Kušner je prsnuo u smeh, vređajući jednog srpskog novinara koji se „usudio“ da mu postavi pitanje o hipotezi o trgovini organima.

Iako je Bernar Kušner bio ubeđen u to da je takva trgovina bila nemoguća, pravo pitanje je zašto nije pokrenuta nijedna istraga o nestancima nealbanskih civila, o vansudskim pritvorima, o ubistvima i otmicama, kao i o „glasinama“ o samoj trgovini organima… Zašto je međunarodna administracija na Kosovu odlučila da odgovori poricanjem i nezainteresovanošću za te dokazane tragedije i užasne pretpostavke koje su kružile?

Sve je izgleda bilo organizovano da ta afera nikada ne ugleda svetlost dana, a neprijatna situacija sa Karlom Del Ponte može verovatno da se objasni ogromnim pritiscima koji su bili nad tužiocem Haškog tribunala. Iako je ona bila prva koja je dala nalog za istragu „žute kuće“ u Burelu, Karla Del Ponte je izgleda dala naređenje za uništavanje važnih dokaza. Ona je inače objasnila da su je „sprečili“ 2004. godine da otvori istragu…

Naravno, svi oni koji pokušavaju da demantuju postojanje trgovine organima, prstom pokazuju na te kontradikcije Karle Del Ponte iako nam je teško da zamislimo zašto bi bivši tužilac izmislio jednu takvu užasnu priču… Skeptici takođe sumnjaju u tehničke i medicinske mogućnosti odstranjivanja organa u Albaniji. Međutim, lekari se jednoglasno slažu u tome da je ovaj argument nevažan ako pričamo samo o odstranjivanju organa – i ako pitanje života donatora nije bilo uzimano u obzir. U stvari, glavno pitanje se nalazi u mreži koja je omogaćavala izvoz izvađenih organa i njihovo slanje na svetsko tržište.

Sa te tačke gledišta istraga klinike Medikus može da donese važna saznanja. Prema svedočenjima koje su sakupile organizacije „nestalih“ Srba, poslednji srpski zatvorenici sa Kosova koji su još uvek živi viđeni su u Albaniji krajem 2001. godine. Posle tog datuma treba pretpostavljati da su svi ti Srbi, oteti 1999, mrtvi – bilo da su služili za trgovinu organima ili ne.

Godinu dana kasnije, klinika Medikus se otvara. Šaip Muja je od početka povezan sa tom institucijom. Bliski saradnik Hašima Tačija, bivši portparol UČK i šef Demokratske partije Kosova, Šaip Muja je urolog. Takođe je postao međunarodni renomirani specijalista za telemedicinu, kojeg redovno zovu na međunarodne kongrese. Prema izveštaju Dika Martija, Šaip Muja je upravljao i sam vadio organe ubijenim srpskim zarobljenicima. Posle rata dobio je veliku međunarodnu pomoć kako bi opremio univerzitetsku bolnicu u Prištini centrom za tele medicinu.

Šaip Muja je inače povezan sa Međunarodnom fondacijom virtuelne bolnice (International Virtual e-Hospital Foundation), međunarodnom mrežom telemedicine, kojom upravlja kosovski hirurg iz Amerike doktor Rifat Latifi. Na čelu te ugledne organizacije, smeštene u Ostinu, u Teksasu, nalazi se i veliki broj drugih Albanaca sa Kosova, koji inače nisu svi lekari: novinar Vehbi Bajrami se tako nalazi u savetu direktora. Rodom iz Preševske doline, nastanjen u SAD od 1990, ovaj publicista igra važnu ulogu u kosovskoj dijaspori, kao „veza“ sa bivšom UČK.

MEĐUNARODNI KANALI Sudeći po njegovom internet sajtu, ta fondacija organizuje projekte u Albaniji i Nigeriji, ali Kosovo ostaje njen „gravitacioni centar“. Centar za telemedicinu u Prištini je pod okriljem ove fondacije dobio velike dotacije JuEs Ejda (US Aid), kao i od američke vojske, ali ni neke evropske države nisu zaostajale u tome.

Šaip Muja je napisao nekoliko članaka o telemedicini sa svojim nemačkim kolegom, Matijasom Rajnikeom (Matthias Reinicke), koji je između 2001. i 2006. godine bio direktor odelenja Evropske agencije za rekonstrukciju na Kosovu (EAR). On je nadgledao dodelu važnih tendera u sektoru tele medicine, uglavnom dodeljenih firmi Simens.

Ideja o razvoju telemedicine odgovara strateškom izboru koji je relevantan za Kosovo, koje sa medicinske i sanitarne tačke gledišta, nije dovoljno opremljeno. Zahvaljujući krajnjoj darežljivosti finansijera kao što je EAR, prištinska bolnica je kupila materijal za teletransmisije koje mogu da imaju upotrebu koja prevazilazi medicinske potrebe… Da li je centar za telemedicinu služio za razvoj međunarodne mreže zahvaljujući kojoj se razvio biznis u klinici Medikus? Naglo oduševljenje Šaipa Muje za ovu medicinsku praksu na daljinu budi dosta sumnje.

Mreža koja se razvija u Albaniji sve do stvaranja klinike Medikus je i onako imala međunarodne kontakte, koji su možda tražili da se nastavi sa nabavkom organa, kada se „rezerva“ srpskih zarobljenika ispraznila.

Dva presudna „partnera“ albanskih lekara, su uhapšeni na osnovu međunarodnih naloga za hapšenje koje je izdao EULEKS: turski hirurg Jusuf Ercin Sonmez sa poetskim nadimkom Doktor Lešinar i Izraelac Moše Harel, uhapšen krajem prošlog maja, sa drugim osumnjičenima čiji identitet nije otkriven. Ova hapšenja bi mogla da potvrde hipotezu postojanja kosovsko-izraelskog kanala za trgovinu organima. Međutim, svi ti osumnjičeni su uhapšeni u svojim zemljama, koje ne izručuju svoje građane drugim državama.

Istraživanja o Medikusu teško dolaze do saznanja o međunarodnim kanalima, koji su neophodni za razvoj trgovine organima. Štaviše, ova istraga je razdvojena od one koja se vodi u vezi sa trgovinom organima koju je navodno vodila UČK za vreme rata. Zapadne države su blokirale ovakve pokušaje, odbijajući stvaranje specijalnog suda, kojeg su toliko tražili Dik Marti i Karla Del Ponte. Na kraju, ove istrage vode specijalne jedinice povezane sa evropskom misijom EULEKS, ali su SAD zahtevale da one vode tu jedinicu. Znači, tužilac Džonatan Rejtel sada vodi istragu, odbijajući svu „prevremenu“ komunikaciju sa medijima…

Poslednjih meseci je, međutim, bilo i napretka. Tako je krajem maja ove godine albanski parlament napokon dozvolio EULEKS-u da raširi svoju istragu i na albansku teritoriju, što bi pomoglo da se potvrdi i precizira mapa „tajnih zatvora“ UČK. Da li će takođe biti moguće da istraga dođe i do podataka o političkim odgovornostima i saučesništvima, naročito u okviru međunarodih misija na Kosovu?

„En 1999, aucun crime ne pouvait être commis au Kosovo sans que Kouchner n’en soit informé. Nos chefs sont des brigands qui ont détourné le sens de notre lutte, mais ils n’auraient pas pu commettre leurs forfaits sans la protection accordée par l’administration internationale, qui était pourtant là, en théorie, pour remettre de l’ordre au Kosovo. À la fin de l’année 1999, le vrai parrain, le boss s’appelait Bernard Kouchner“, tonne Naim Miftari, ancien cadre de l’UÇK, qui témoigne désormais à visage découvert, dans plusieurs procès ultra-sensibles…“

(„Godine 1999. nijedan zločin nije mogao da bude počinjen na Kosovu bez Kušnerovog znanja. Naši šefovi su razbojnici koji su preokrenuli smisao naše borbe, ali nisu mogli da počine svoja nedela bez zaštite koju im je pružila međunarodna administracija, koja je ipak bila tu da teoretski dovede Kosovo u red. Na kraju 1999. godine, pravi kum, šef mafije se zvao Bernar Kušner“, kaže Naim Miftari, nekadašnji kadar UČK, koji od sada svedoči otvoreno u više jako osetljivih suđenja…)

Nastaviće se

Žan Arno Derans je glavni urednik internet sajta „Balkanska pošta“ (Courrier des Balkans). Već 15 godina radi u južno istočnoj Evropi i objavio je brojna dela u vezi sa regionom, kao „Kosovska zamka“ (Le Piège du Kosovo), i u saradnji sa Loranom Žeslinom „Razumeti Balkan“ (Comprendre les Balkans). Balkansa pošta je prvi informativni sajt na francuskom o Balkanu. Postoji od 1998. godine, i do danas je objavio više od 15 000 članaka o regionu. Žan Arno Derans redovno piše i za Mediapart.

Prevod sa francuskog Svetlana MAKSOVIĆ

Mediapart

Written by Mika

14. avgusta 2012. at 11:44

Objavljeno u Uncategorized

NATO War Against Yugoslavia Based On Lies

leave a comment »


http://english.ruvr.ru/2012_08_10/NATO-war-against-Yugoslavia-based-on-lies/

Voice of Russia
August 10, 2012

NATO war against Yugoslavia based on lies
Timur Blokhin and Iovanna Vukotic

Germany joined the war against Yugoslavia under the pretense of fabricated facts. The sensational confession of German policeman Henning Hentz, who served in the OSCE in Kosovo in the 1990s, confirmed that.

The reason here is that photographs taken by Hentz in late January 1999 were used by then-German Defence Minister Rudolf Scharping to justify the immediate interference of NATO in the Kosovo conflict. He presented the photographs of militants killed in Rugovo as photos of innocent Albanian victims.

What did really happen in Kosovo in late January of 1999, several months before NATO launched its operation against Yugoslavia?

According to Serbian sources, more than two dozen Kosovo Liberation Army terrorists were killed in Rugovo, while the Western mass media insisted that at least nine of them were civilians. Particularly, the daily New York Times wrote with the reference to a local field commander that there were only four KLA militants in the village and he knew nothing about other people. On January 29 OSCE mission representative Henning Hentz was in Rugovo. He shared his impression of the visit with Voice of Russia correspondent Iovanna Vukotic, which gives a real picture of what happened. He said that this had nothing to do with the killing of Albanian civilians.

“We discovered 25 bodies, including 11 in a bus and some others near the vehicle. Several other bodies were laying in a barn which was used as a garage. The territory around the barn was covered with snow but there were no tracks. I thought that the bodies were brought there from another location and, most likely, a day before the clash between Serb police and KLA militants,” Henning Hentz said.

At the time, German Defence Minister Rudolf Scharping showed only some of the photos taken by Henning Hentz and for some reason said those were taken by a German officer. He deliberately ignored the photos that clearly showed the dead bodies of KLA militants. So, Scharping managed to convince the public that “bad guys” or Serbs were again killing innocent Albanians and provoked a wave of refugees, says Hentz.

“For Germans, this meant that they would be involved in a military operation for the first time after the Second World War. My impression is that the situation in Kosovo at the time was exaggerated. When I visited Kosovo, there was no necessity for Albanians to leave their homes en masse. A real exodus started with the beginning of the bombing. A major part of the report on the Kosovo situation was exaggerated and was always against Serbs,” Henning Hentz added.

Ethnic cleansing in Kosovo was used as a pretext for bombing Yugoslavia. And the incident in the village of Rugovo shows once again that the PR campaign against Belgrade was organized using obvious forgeries.

Reportedly, NATO started thinking about an invasion after the killing of 40 civilian Albanians in Racak. However, experts who studied the forensic reports concluded that there was no evidence proving that the killed were civilians, and that they were killed by Serbian servicemen.

This technology is being used even now. For example, photos taken in Iraq in 2003 are used in news broadcasts to show the deaths of Syrian civilians. The dramatic effect is achieved by using photo editing programmes. For example, a Syrian family walking in the streets of an ordinary city is shown in a photo against a background of ruined buildings. Ultimately, they achieve the necessary effect. In the 19th century, the prominent Russian gnomic (pseudonymous) poet Kozma Prutkov said: If you read the world buffalo on a cell of an elephant, please, do not believe it.

Truly, in the 19th century, there was no high-tech to make a fly from an elephant as well as genocide from contract killing.

Written by Mika

10. avgusta 2012. at 21:44

Objavljeno u Uncategorized