Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for mart 2011

Samardžić: EU više ne veruje Tadiću

leave a comment »


Samardžić: EU više ne veruje Tadiću

[ www.danas.org ] –
Nikola Samardžić

Nikola Samardžić
28.03.2011
Branka Trivić

Boris Tadić je, prema mojim nezvaničnim informacijama, prestao da postoji kao ozbiljan politički partner Evropske unije. Ne vidim nikakvu perspektivu u ovoj političkoj garnituri i birači bi trebali da je kazne neizlaskom na izbore.

Ove, i mnoge druge ocene o aktuelnom stanju srpskog društva, izneo je gost Intervjua nedelje Radija Slobodna Evropa, Nikola Samardžić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta i bivši potpredsednik Liberalno-demokratske partije.

RSE: Ruski premijer je posetio Srbiju. Vladimir Putin neuvijeno je poručio da Rusiji ne bi smetao ulazak Srbije u EU, ali da ulazak Srbije u NATO, ne bi bio u skladu sa ruskim interesima. Zašto njegovi domaćini nisu pitali Putina, kako to da mu nije smetao ulazak svih ostalih zemalja bivše Istočne Evrope u NATO, ali mu smeta ulazak Srbije u NATO?

Samardžić: Naravno da je ulazak Češke, Poljske ili Slovačke u NATO bio značajnija bezbednosna pretnja, ukoliko je uopšte bio pretnja, od ulaska Srbije u NATO. Koliko sam razumeo, on je konkretno poručio da bi dalje širenje NATO-a, u bilo kom smislu, ugrozilo Rusiju. Naravno da ulazak Srbije u NATO ne bi bio neko značajno proširenje. Zapravo bi se popunila jedna institucionalna i geografska praznina koja postoji u EU, ali i u NATO, kada je čitav zapadni Balkan u pitanju.

Mislim da je to nastavak jedne hladnoratovske logike, koja je uspostavljena još dogovorima na konferenciji u Jalti, kada je Jugoslavija podeljena kao interesna sfera 50:50, tako da je njen zapadni deo, sa Hrvatskom i Slovenijom, bude više zapadna, a Srbija i Crna Gora više istočna sfera. Ta se primedba odnosi na jedan proces koji dugo traje, a Putin je u velikoj meri obnovio hladnoratovsko ponašanje Rusije, koje je neprijateljsko, pre svega, u odnosu na osnovne demokratske, kulturne i ideološke vrednosti EU.

RSE: Zašto smo Putina dočekali gotovo kao nekakvog spasioca? Zašto smo se utrkivali u znanju ruskog jezika? Zašto ova zemlja nije u stanju da se mane nekakvih pro-ruskih romantičnih predstava? Umesto toga, realistično i racionalno bi trebalo da utemelji svoju spoljnu politiku.

Samardžić: Mislim da je to u interesu naših političara, u tim njihovim koruptivnim poslovima koji ih održavaju na vlasti i koji su suština vlasti u Srbiji. Njih EU zapravo mnogo ne interesuje. Ona ugrožava partokratiju, ugrožava opstanak partijske klijentele, ugrožava korupciju i ogromne profite koji se kreću u odnosima političara, tajkuna i javnih preduzeća. Njima ne odgovara nastavak demokratskih reformi, nastavak procesa privatizacije. Oni su protiv restitucije. Isto tako su, kao i Putin, protivnici demokratije, slobode govora, ekonomske slobode i slobode okupljanja. Samo je razlika u Srbiji ta da je Srbija neuporedivo manja, i po obimu i po snazi, te da je podložnija evropskim uticajima, to jest ultimatumima da mora civilizovano da se ponaša. Rusija nije u tom položaju.

Koliko znam, a to su neformalna obaveštenja, Boris Tadić je prestao da postoji kao ozbiljan politički partner EU. Na žalost, on nije uspeo da ispuni ni jedno od važnih predizbornih obećanja. Mislim da je najvažnije od tih obećanja bilo ubrzano pridruživanje Srbije EU. Oni više njemu ne veruju. Mislim da su oni sada u procesu traganja za novim partnerima, a njih nema u ponudi. S druge strane mislim da ozbiljno razmatraju da od Srbije u potpunosti dignu ruke. To se oseća i kada izađete na ulicu – ponovni pustoš, teror, obožavanje diktatora ubica, tih strašnih režima. Na Tašmajdanu se priprema bista azerbejdžanskog diktatora koji je platio rekonstrukciju parka. To su sve užasne stvari koje nas vraćaju na one najcrnje dane u 90-tim.

Ako nastavi ovim putem Srbija nema perspektivu

RSE: Često smo tvrdili da Srbija može biti most između Zapada i Rusije, iako je Nemačka mnogo ozbiljniji taj isti most. Wikileaks je nedavno otkrio depeše američke ambasade u Beogradu, u kojima se oni toj izjavi podsmehuju.

Samardžić: Mislim da ne izaziva ni podsmeh i da niko ozbiljan i normalan o tome ne razgovara, ni u Srbiji, a kamoli na Zapadu. Zastrašujuće je žalosno da je DS, kao lider promena u Srbiji, preuzela tu užasnu ulogu da se dodvorava najjezivijim režimima i najstrašnijim diktatorima iz trećeg sveta. Rusiji i Kini možete biti partner kada ste veliki i značajni, ali kada ste mali, onda vas vodi politika vrednosti, politika prava, demokratije, dobrog života za sve građane i politika koja vas povezuje sa neposrednim susedima, a svi naši susedi su nesporno na evropskom putu.

RSE: Kako vi iščitavate nedavnu izjavu predstavnika EU u Beogradu, gospodina Dežera, koji je rekao da nisu male šanse da Srbija krajem godine ne dobije status kandidata za EU? Drugi deo njegove izjave upozorava na to da građani Srbije ne treba da slede optimizam svojih političara? Gospodin Dežer je veoma pažljiv u svojim izjavama, veoma diplomatičan, ali izjava da građani ne treba da slede optimizam svojih političara, dovoljno govori o njegovom vrednovanju naših političara?

Ne postoje zajednički interesi koji vezuju srpske političare i srpsko društvo, tačnije, ti interesi su direktno suprotstavljeni.

Samardžić: Apsolutno. On je bio veoma jasan. Njegova poruka je ta da ne postoje zajednički interesi koji povezuju srpske političare i srpsko društvo, to jest da su ti interesi direktno suprotstavljeni. I ja sam to pročitao kao poziv našim građanima da počnu tragati za nekim novim političkim alternativama, jer im ovakva ponuda ne može odgovarati. Naravno, postoje političari koji su u vlasti, a koji su razumni, koji daju normalne izjave i čija profesionalna dijagnoza ne spada u neku psihijatrijsku dijagnozu, ali njih je veoma malo.

Kandidatura za EU, za srpsko društvo je veoma važna, kako bi se ono transformisalo, kako bi se dalje urbanizovalo, kako bi se vlast prenela građanima, kako bi ljudi bili obezbeđeni u neposrednoj budućnosti, kako bi imali neku profesionalnu perspektivu, kako najpametniji ne bi odlazili iz zemlje, a najgluplji ostajali.

Nama opada i prosečna biološka vrednost. Postoje konkretna istraživanja koja to dokazuju. Kada se iz jednog društva iseljavaju najpametniji, a kada oni drugi nastavljaju da stvaraju tu osnovnu biološku supstancu društva, rezultati su katastrofalni. Analizirajte čitav treći svet. Svuda se to dogodilo.

Na to sve je mislio Dežer, potpuno svestan da Srbija nema nikakvu perspektivu, ukoliko nastavi ovim putem.

Naravno da našoj vladajućoj klasi odgovora da vladaju i daljih 50 godina, da nastave da lažu i kradu, kao i do sada. Mislim da je to većini naših građana jasno. Sve ostalo im nije jasno.

Sede, kleče i čekaju Putina

RSE: Svaka garnitura na vlasti, u poslednjih 10 godina, po isteku mandata ostavljala je zemlju u gorem stanju, nego što je zatekla. To govori o tome da fokus srpske politike i motivacija za ulazak u politiku, nije dobrobit zajednice, nego lična finansijska moć. Stranke su postavljene kao kompanije, i to kao pljačkaške kompanije. Sada se rešenje traži u nekakvom prekomponovanju snaga koje su nas dotle i dovele. Šta je izlaz iz ove situacije i da li uopšte postoji?

Samardžić: Nemam nikakvog odgovora, osim zahteva za jednim konkretnijim angažovanjem EU, u smislu pritisaka na vladajuću garnituru. Postoje načini da ti pritisci budu veoma efikasni jer novac, koji se ovde pljačka, završava u švajcarskim, kiparskim, irskim i ko zna kojim bankama. Oni znaju kuda idu putevi opljačkanog novca. Taj novac ne može više da se ulaže u Srbiju, recimo u nekretnine, jer to ovde više ništa ne vredi. To su upropastili.

Potrebno je da EU, konkretnim idejama, konkretnim zakonskim predlozima, pomogne Srbiji da izađe iz ovog stanja, da se ona politički pokrene i da političari počnu da odgovaraju konkretnim potrebama ljudi. Ja ne vidim nikakvu perspektivu u ovoj trenutnoj garnituri. Nije u izgledu da će se ona ubrzo promeniti. Pokušavao sam da na to utičem, koliko sam mogao. Koju god političku organizaciju da napravite, kupi je ovaj ili onaj tajkun, ucene ih iz ovog ili onog kabineta, prisluškuju vas, fotografišu, daju vam neki keš i to pažljivo registruju. Ovde, na žalost, svi političari imaju svoju cenu i ta cena je onoliko niska, koliko su zaista zaostale njihove osnovne karakterne crte, koje ih svrstavaju u jedinstven psihološki, a ne samo socijalni sloj.
Rekonstruisana Vlada Srbije, 14. mart 2011.

Ukoliko EU smatra da je to u njenom interesu, a smatram da je u njenom, i ekonomskom i demografskom i bezbednosnom interesu, da Srbija postane njena članica, onda je potrebno pronaći konkretno rešenje. Mislim da to nije neostvarivo i nije suviše složeno. Konkretnija saradnja bi bila da EU postavi komesara za svaki resor, da nadgleda rad ministara. Uništili su Ministarstvo za poljoprivredu, Ministarstvo za nauku, Ministarstvo prosvete i tako dalje. To su veoma važne institucije. Nama ne treba Ministarstvo ekonomije ili turizma, ali važne oblasti nisu u stanju da opstanu na slobodnom tržištu. Zdravstvo je devastirano. To su strašne stvari, to su užasne odluke.

RSE: Kako pokazuju istraživanja, građani smatraju da je bolje bilo bez političkog pluralizma, za vreme Josipa Broza Tita. Zbog toga smatraju da na sledeće izbore ne treba ni izlaziti. Nije li apsurd da su upravo političke stranke, da je politički pluralizam, gurnuo Srbiju u ovakvo pred-političko stanje?

Samardžić: Mislim da nije i da je Srbija, iz jednopartijske diktatutre, ušla u pretpolitički period. To je normalno kretanje, koje je u Srbiji, zbog događaja iz 90-tih i neuspešne tranzicije, užasno usporeno.

RSE: Nije moralo to da se dogodi, zar ne?

Samardžić: Čim se dogodilo, moralo je da se dogodi. Ne možete se vratiti u prošlost. Naravno da je apsurd porediti naše vreme sa Titovom vladavinom. Titova vladavina je odnela užasne ljudske žrtve, masakrirala je jugoslovensko društvo u celini, generisala je nacionalizme, Jugoslaviju svrstala u Istočni blok, a potom u treći svet. To su bile užasne odluke. Mi zbog svega toga nismo danas intelektualno u stanju da promislimo kakve su to bile strašne odluke. Nećete reći da je bio profit Jugoslavije u tome što je bila između Istoka i Zapada?! Valjda je trebalo da bude na Zapadu. Nije profit Jugoslavije u tome što je bila u trećem svetu, valjda je trebalo da bude u prvom svetu. To su sve poremećeni pogledi u prošlost.

Šta je ova vlast dala ljudima, osim što su malo skočile plate. Čak su i ubistva nastavljena – novinara, vojnika u kasarnama, premijera. Ljudi nisu dobili ništa.

Što se tiče budućnosti, mislim da je potrebno da birači kazne taj politički establišment neizlaskom na izbore. Mislim da je jako dobro da izlaznost bude manja od 50 posto. Vlada koja bi nastala tako malim izlaskom bila bi u velikoj meri Vlada spornog legitimiteta, a taj sporni legitimitet bi obezbedio Evropskoj uniji, a mi smo već u nekom ugovornom odnosu sa EU, da se uključi u proces reformi, da krene da predlaže zakone, da vrši pritisak da se nastavi privatizacija, a ne da se zaustavi, da se promeni privatizacioni model.

Mislim da je ovaj postojeći Vlahovićev model uzrokovao tajkunizaciju zemlje, pljačku, to užasno socijalno raslojavanje. Za nas bi bio mnogo bolji onaj model koji je bio u Češkoj i Slovačkoj. Taj Vlahovićev model je napravio ogromnu provaliju između vladajuće klase, tajkuna i običnog naroda. Milošević je ljudima dao da otkupe stanove. Ljudi su imali neki profit ili iluziju nekog profita iz tog režima. Šta su ovi dali ljudima, osim što su malo skočile plate. Čak su i ubistva nastavljena – novinara, vojnika u kasarnama, premijera. Ljudi nisu dobili ništa. Ljudi nemaju nikakv profit, ne mogu da se poistovete sa demokratizacijom, sa Evropom, sa bilo čime. Sada sede, kleče i čekaju Putina, misle da će on nešto da im da.

UDBA je srpski brend XX veka

RSE: Sada smo svedoci da je počeo proces istrage političke pozadine ubistva Đinđića. Imamo i čitavu seriju debata, ali se ima utisak da ni ovo neće biti celishodno i sveobuhvatno urađeno. Možda grešim. Kakav je vaš utisak?

Samardžić: Mislim da se vodi jedna anti-propaganda, i u odnosu na Đinđića, i na čitav proces u zemlji. Na isti način to radi RTS, list Politika, NIN, da ne pominjem sve one razbojničke medije koji su u vlasti švajcarske kompanije. Oni direktno u ovoj zemlji sprovode anti-evropsku, anti-pravnu propagandu, propagandu protiv demokratije, civilizacije, slobodne ekonomije i tržišne privrede. To je jedan užasan pritisak.

Đinđić je na žalost izgubio i onu kritičnu masu javnih advokata koji zastupaju potrebu da se dođe do nalogodavaca ubistva i da se na taj način objasni društvu politička pozadina. Srbija je slavila kada je Đinđić ubijen. Slavilo se u svim tadašnjim političkim partijama, u policijskim stanicama, na pijacama, na univerzitetima. Taj proces tranzicije je nekako, i za njegove Vlade, nesrećno počeo. Danas je još teže doći do nalogodavaca tih ubistava, tim pre što se njihov broj odonda povećao, umesto da se smanjio. To govorim u prenesenom smislu.
Danas je više onih koji podržavaju ubice premijera Đinđića, ubice Vukovara, Dubrovnika, Srebrenice, nego što ih je bilo 2003. godine.

Danas je više onih koji javno podržavaju ubice premijera Đinđića, ubice Vukovara, Dubrovnika, Srebrenice, nego što ih je bilo konkretno 2003. godine. Pogledajte spisak ljudi koji su bili na onoj peticiji. To su veoma važni ljudi u našem sistemu. Oni podržavaju atentat, atentatore, nalogodavce, oni podržavaju restauraciju zločinačkog režima, jer je to u njihovom interesu.

RSE: Kako biste se uključili u debatu o otvaranju tajnih dosijea? Tu se sprema nekakv nacrt zakona, ali smo videli neslaganja između DS-a i SPO-a, koji traži da se tajni dosijei otvore što pre i da konačno građani mogu da vide imena doušnika i saradnika tajne policije. Da li će to da se dogodi? A ako neće, zašto?

Samardžić: To ne znam, to je veoma kompleksna materija. Imao sam prilike da čitam Zakon koji je donet u bivšem DDR-u, koji se odnosi na dosijee, i Zakon koji je donela Češka. Oni se veoma razlikuju. Bile su dve veoma specifične situacije. Naravno da se situacija u Srbiji i Jugoslaviji razlikuje u odnosu na neke druge bivše istočne evropske zemlje. Mislim da se razlikuje situacija u Srbiji u odnosu na Hrvatsku i Sloveniju. Mislim da je više doušnika i saradnika UDBE bilo u Srbiji. UDBA je srpski brend XX veka. Mislim da Hrvati i Slovenci nikada nisu bili spremni da se poistovete sa tom zločinačkom organizacijom. Zato su i danas srećnija i uspešnija društva, nego Srbija.

Nemam konkretno mišljenje. To je ipak jedno ekspertsko i veoma osetljivo pitanje. Doušnici moraju biti zaštićeni, kao i same žrtve njihovih dostava. Znam da je tajna policija na ljude vršila veoma konkretne pritiske. To su pretnje ubistvima, gubitkom posla, pretnje da će stradati njihovi članovi porodice – to veoma odgovorno tvrdim. Ta materija je veoma osetljiva.

Ko su saradnici UDBA-e je postalo jasno tokom poslednjih 10 godina. Jasno je ko je sve pomagao Miloševićev režim, ko je učestvovao u kršenju ljudskih prava. Jasno zašto se ne primenjuje zakon o lustraciji. Pomenuo sam peticiju za Koštunicu. Imate sve te ljude tamo, šta će vam otvaranje dosijea?! Ljudi se danas javno potpisuju ko su i šta su.

http://www.pregled.com/info_pregled.php?id_nastavak=19327&tmpl=info_pregled_nastavak_tmpl

Written by Mika

30. marta 2011. at 18:49

Objavljeno u Uncategorized

Saopsstenje Drusstva novinara KiM

leave a comment »


Posstovani,

U prlogu imate saopsstenje za javnost Drusstva novinara Kosova i Metohije.

Srdaccan pozdrav,

Tijana Arsich – Sekretar DNKiM.

Društvo novinara Kosova i Metohije i Udruženje novinara Srbije upozoravaju na pojavu cenzure, političku pristrasnost i neprofesionalno ponašanje u Radio televiziji Kosova (RTK).

Urednici RTK prekinuli su bez ikakve najave i obrazloženja u redovnom terminu 23.03.2011.godine u 18. minutu emitovanja emisiju „Slobodno srpski“ autora Budimira Ničića. Takva „tehnička intervencija“ u programu medijske kuće koja pretenduje da bude javni servis vrlo retko se dešava bilo gde u svetu i pokazuje moć pojedinaca ili pojedinca da po principu „ovo mi se ne sviđa“ uređuje program javnog servisa.

Sporna emisija „Slobodno srpski“ u kojoj je gost bio Momčilo Trajković, političar i svedok pogroma 17. marta 2004. godine, uredno je dostavljena tri dana pre emitovanja, a priložen je i transkript emisije. Ova činjenica dokazuje da se njen sadržaj nije svideo nekom od političara ili moćnika koji su odmah naložili da program treba prekinuti i „pružiti gledaocima nešto što njima odgovara“. Posle ukidanja emisije program je nastavljen klasičnom muzikom, a odmah potom i patriotskim pesmama.

U obrazloženju za prekid emisije i raskid saradnje koje je dostavljeno autoru Budimiru Ničiću kaže se „da ako se govori o optužbama za zločine protiv Srba, onda treba razgovarati o optužbama za zločine Srba protiv Albanca“. Društvo novinara smatra da bi dobro došla analiza programa RTK koja bi pokazala koliko jednostranosti u prikazivanju prošlosti na javnom servisu. Balans i traženje analogija u prošlosti po principu „pogledajte šta su oni nama uradili“ ili „ovo što vam se dogodilo je zbog naših starih žrtava“ je opasno i podsticajno za zlo i mržnju. Da li menadžment RTK traži opravdanje za pogrom 17. marta 2004. godine i traži od autora da se ogradi tako što će naglasiti kako je to urađeno zbog zločina koje su Srbi počinili nad Albancima?

U delu obrazloženja Menadžmenta (uprave, uredništva) gde se komentarišu stavovi političara Momčila Trajkovića piše da je „svima znano koga će on optuživati“ i „svi znamo koji su njihovi interesi“. DNKiM upozorava da javni servis koji bi trebalo da bude ogledalo pluralizma i različitog mišljenja ne može da koristi ovakve totalitarne odrednice. Ko to pretenduje da u jednom društvu kaže i odredi da mi „svi znamo“? Izgleda da RTK zna šta svi znamo! Zastupajući interese gledalaca, autora emisije i već pomenutog, pluralizma tražimo da se emisija „Slobodno srpski“ vrati na RTK.

Ključno pitanje u ovom problemu je optužba da novinar nije ispoštovao drugu stranu. Šta je to druga strana 17.marta 2004., ko je druga strana, gde je treba tražiti, zašto nema druge strane tog strašnog zločina koji se dogodio u miru? Na ova pitanja nema odgovora, nema sudskih procesa za organizatore haosa i što je za nas profesionalce najvažnije, nema istraživačkog novinarstva koje bi upravo RTK mogaoda podstakne. Možda je ovo dobra prilika da se neko odvaži i potraži odgovore na ta pitanja jer je upravo izveštaj o utapanju dece koji je bio okidač za nasilje 17. marta emitovan na Radio televiziji Kosova.

DNKiM smatra da novinar Budimir Ničić nije prekršio profesionalne standarde i upozorava stručnu i širu javnost na opasne pojave cenzure, uticaja politike i zabrana na RTK. Ovaj problem, uz niz drugih, jasno ukazuje da treba preispitati bilo kakve veze RTK sa novim TV kanalom na srpskom jeziku koji je garantovan međunarodnim dokumentima o Kosovu.

Predsednik Društva novinara KiM

Željko Tvrdišić

Written by Mika

28. marta 2011. at 07:28

Objavljeno u Uncategorized

Запад припрема подлогу за поделу Косова?

leave a comment »


Запад припрема подлогу за поделу Косова?

17.03.2011, 18:49

Међународна кризна група која одражава расположења западног, у првом реду америчког естаблишмента, посаветовала је албанским властима у Приштини да искористе преговоре са Београдом који су започети како би изјавила да одустаје од претензија на север Косова и самим тим покушала да постигне признање своје независности од стране Србије. Север се не налази под ефикасном контролом Приштине већ две деценије, његово разбацано и претежно сеоско становништво једнако одбацује интеграцију у Косово, стоји у последњем реферату организације, који позива албанску страну да испољи флексибилност. До сада Запад није тако отоврено подизао питање поделе Косова.

Кључни став реферата на 31. страну јесте признање немогућности међународне заједнице да постигне главне циљеве на Косову – да не допусти ескалацију насиља, да се супротстави промени граница покрајине и да омета претварање косовског конфликта у замрзнути. Ова три циља потврдио је у дцембру 2010. године представник ЕУ у Приштини Питер Фејт. И сада Међународна кризна група, у чије руководство улазе такви субови америчке политике као што је бивши амбасадор САД уРусији Томас Пикеринг и финансијски експерт Џорџ Сорос, проглашава немогућност достизања сва три циља истовремено. По њиховом мишљењу, проблем косовских Срба не може се решити без примене силе или промене граница. Управо последње је за ауторе реферата најмање зло.

Признање не само могућности, већ и принудне неопходности поделе Косова отвара нови правац у преговорима о Косову и може да сведочи о томе да Запад опипава терен – при чему ово опипавање је упућено не само Приштини и Београду, већ и Москви. Јер проблем Срба који живе у околини Косовске Митровице превише је озбиљан да би се и даље игнорисао, рекоа је у интервјуу за радио Глас Русије експерт Института за славистику РАН Александар Карасјов.

Постоје озбиљне ослове да се претпоставља да ће власти Приштине покушати да избегну не само поделу Косова, већ и пружање његовим северним деловима шире аутономије. Јер управо тамо се налазе основни рударски капацитети и предузеће обојене металургије које, као је сигурна Приштина, треба да постану економска база независности Косова. Осим тога, могућа подела Косова, па још и дозвољена од стране САД и ЕУ, неизбежно ће променити распоред снага у другим сличним конфликтима. Између осталог, међународној заједници ће бити теже да реши проблем подељеног Кипра. Па и јединству Босне и Херцеговине и Македоније дата варијанта не наговештава ништа добро, мишљење је нашег експерта Александра Карасјова.

Треба истаћи да је Запад почео критичније да се односи према албанским властима на Косову, о чему сведоче и хапшења, извршена последњих дана од стране мисије ЕУ у Приштини. Међу ухапшенима, оптуженима за антистрпске злочине је заменик председника владајуће Демократске странке Ксоова Фатмир Лимај. 2005. године њега је Хашки трибунал ослободио, мада сада његов случај може бити поново разматран.

http://serbian.ruvr.ru/2011/03/17/47573476.html

Written by Mika

19. marta 2011. at 14:25

Objavljeno u Uncategorized

Koštunica: Dara je prevršila meru, vreme je za odgovor

leave a comment »


Održan Glavni odbor DSS-a u Beogradu

Koštunica: Dara je prevršila meru, vreme je za odgovor

U Sava centru održan je Glavni odbor Demokratske stranke Srbije, na kojem se predsednik stranke dr Vojislav Koštunica obratio okupljenima. Press vam prenosi ceo njegov govor

Poštovani prijatelji,

Već skoro tri godine traje svakodnevna režimska kampanja protiv Demokratske stranke Srbije. Da se režim obračunava sa Demokratskom strankom Srbije ne treba nikome dokazivati, to zna i vidi svaki građanin Srbije. Zna se veoma dobro i da je cilj ovih neprekidnih napada da se zapravo uništi Demokratska stranka Srbije. U poslednjih mesec dana ovaj napad režima na našu stranku dobio je u pojedinim medijima svoj najogoljeniji, najprimitivniji i najbeskrupulozniji izraz neprikrivene mržnje. Kao u mračnim vremenima, u medijsku harangu protiv nas uključio se i specijalni tužilac. Preko medija ispisana je optužnica i presuda celoj jednoj političkoj stranci, njenoj politici, njenim članovima i njenim pristalicama. Ovakav poduhvat režimskog nasilja prema jednoj parlamentarnoj stranci danas ne postoji ni u jednoj evropskoj državi.

Postavimo sada pitanje zašto se protiv Demokratske stranke Srbije sprovodi ovo nasilje. Nema dana a da se u režimskim medijima ne pojavi pouzdano svedočenje eksperata i analitičara kako Demokratska stranka Srbije ima nezaustavljiv trend propadanja. Tako, po njihovom stručnom mišljenju, svakoga dana već pune tri godine nama pada rejting. Svako ko zna da broji makar do sto morao bi, ako veruje ovim režimskim ekspertima, da zaključi da danas niko, nijedan građanin nije više za Demokratsku stranku Srbije. Pa zašto se onda, kada je to već tako, u režimskim medijima gotovo do pobesnelosti vodi kampanja protiv nas? Neće ipak biti da oni koji organizuju i sprovode ovo nasilje bacaju pare i plaćaju kampanju protiv stranke koja više i ne postoji.

Pravi i jedini razlog zašto režim bez ikakvih obzira napada Demokratsku stranku Srbije jeste naša politika, zapravo nacionalno odgovorna politika uopšte. A šta je suština te politike koju delimo sa velikim delom srpske javnosti? Naša politika je da građanima Srbije govorimo istinu. Da im govorimo istinu o Kosovu, da im govorimo istinu o NATO paktu, da im govorimo istinu o Evropskoj uniji, da im govorimo istinu o neizvesnosti, bedi i siromaštvu u koju je režim gurnuo zemlju. Istina o kojoj svedoči politika Demokratske stranke Srbije boli, ali i peče obraz sadašnjem režimu. I zato bi oni da se i specijalni tužilac obračuna sa tom i takvom, našom politikom.

Nema ništa novo u tome što režim kidiše na Demokratsku stranku Srbije. Ali desilo se zato nešto novo i ohrabrujuće. Kada je režim prevršio svaku meru, ne samo u svojim napadima na nas, nego je pre svega prevršio svaku meru u ponižavanju Srbije, reagovala je javnost Srbije. Novo je, dakle, da je reagovao najvažniji deo srpske javnosti, a to je nacionalno odgovorna inteligencija. I zato je ovo važan i prelomni trenutak. Ovo je trenutak kada je sazrela odluka najodgovornijeg dela javnosti da više nijedna ružna reč ne sme da padne na Srbiju a da ne dobije zasluženi odgovor. Ne može više nikome da padne na pamet da vređa našu istoriju, našu kulturu, našu crkvu, našu veru, našu tradiciju, naše pismo, naše vrednosti a da odmah ne dobije odgovor.

I uvek kada je u Srbiji bila ugrožena sloboda od strane arogantne vlasti, kada se nipodaštavalo sve ono vredno u srpskom društvu, u javnost su istupali naši najodgovorniji intelektualci. Ne može se više ćutati na uvrede stavom da nećemo da se spuštamo u blato i primitivizam onih koji ne haju za pristojnost. I zato su javna obraćanja jednog od najodgovornijih iz nacionalne inteligencije od najveće važnosti. A to je svakako akademik Dobrica Ćosić.

Pitanja koja je Dobrica Ćosić javno postavio nisu značajna samo sama po sebi, već govore da je došlo vreme da i nacionalna inteligencija uzme svoju reč i kaže šta ima o Srbiji i o njenoj budućnosti. Krupna je reč Dobrice Ćosića, koji javno pita državnog tužioca da li će pokrenuti postupak protiv advokata Srđe Popovića, koji je svojevremeno u društvu stotinak zapadnih javnih ličnosti i iz bezbednog komfora Zapada potpisao poznati zahtev da se bombarduje Srbija. Jer Republika Srpska i Srbija jesu bombardovane i mnogi nevini ljudi su izgubili živote. Srpska javnost je ta koja treba da da svoju reč i svoj sud o moralnoj odgovornosti ovog učesnika u ratnom pokliču. Ili, pak, zbog svega ovoga advokat Popović sa svojim istodelatnicima treba ni manje ni više nego da bude unapređen u moralnog arbitra u današnjoj Srbiji?

Poštovani prijatelji, vreme je da naša intelektualna javnost uzme u svoje ruke važna pitanja sa kojima se suočava zemlja. Ma koliko režim zatvarao sve medije, neće i ne može uspeti da uguši javnu reč. Nedeljnik "Pečat" je postao mesto okupljanja slobodne srpske misli. Sve više se javlja slobodnih sajtova na kojima se vode rasprave o važnim pitanjima koja se odnose na budućnost zemlje. A ja sam uveren da odgovorna nacionalna inteligencija treba pre svega da pruži pravi odgovor na projekat koji je na delu da se promeni moralna, duhovna i istorijska vertikala srpskog naroda.

Jer pod propagandom o putu bez alternative, koji treba da nas odvede u Evropsku uniju, vrši se sistematsko poništavanje i preinačavanje svih pravih vrednosti na kojima počiva istorija Srbije i tradicija srpskog naroda. Po ovom modelu koji se nameće Srbiji, nastavak evroatlantskih integracija treba da se plati ne samo odricanjem od Kosova kao dela teritorije, nego odricanjem od Kosova kao osnovne zemlje i rodnog mesta srpske duhovnosti, istorije i tradicije. Dok se drugi narodi bore za svoj nacionalni identitet i svoje interese u okviru Evropske unije, a videli smo kako to rade Česi, Irci, da ne pominjem najveće zemlje u Evropskoj uniji, dotle se u Srbiji mnogi utrkuju ko će pre i brže da obavesti Brisel kako postoji spremnost da se odreknemo od sebe samih i svih naših nacionalnih i državnih interesa, jer tobože Evropska unija nema alternativu.

Srbija je stigla dotle da joj svaka pa i najmanja država drži lekcije i menja odluke. Samo u poslednjih nekoliko meseci Srbija je svoje zvanične državne odluke menjala na zahtev zemalja iz okruženja. Kako se osećao srpski narod kada je Srbija tražila pa odustala od izručenja Purde? Kako se osećao srpski narod kada je Srbija tražila pa odustala od Ganića? Šta uopšte znači da na protest Podgorice Vlada Srbije menja svoju nacionalnu strategiju? A da ne pominjem najdrastičniji primer kada se Srbija obrukala u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija promenivši svoju rezoluciju koju je podnela, tačnije zamenivši je rezolucijom Evropske unije, kojom se samo pitanje Kosova u sastavu Srbije skida sa dnevnog reda. Da li smo došli dotle da Srbija pre nego što donese neku svoju odluku najpre treba da pozove zemlje iz regiona da joj daju odobrenje?

Poštovani prijatelji, ako Srbija treba bespogovorno da sluša diktate iz inostranstva, i ako treba da se ponaša po nekom stranom skrojenom modelu jednoumlja, odričući se svoje kulture i svog nacionalnog identiteta, onda je to zapravo put nestanka Srbije. Došlo je zaista vreme da svako onaj ko zaista drži do Srbije, ko drži do naše tradicije, do slobode naše kulture, treba i mora da podigne svoj glas.

Srbija je stara evropska država i mi smo stari evropski narod, koji je samostalno i od davnina gradio demokratske institucije, narod koji je bio privržen pravnom poretku i sa osećanjem samopoštovanja sarađivao sa evropskim državama, imajući uvek i s ponosom svoje prirodno mesto u Evropi. Zato je jeftina besmislica da Srbi dokazuju da su evropski narod i da smo evropska država. Naše pripadanje Evropi je dublje i suštinskije od priznanica briselske birokratije da smo na putu da ispunimo uslove kako bismo tobože postali evropski narod. Srbiji je potrebno da povrati svoje samopoštovanje i samosvest da smo uvek bili i da jesmo narod koji je u pravom i suštinskom smislu ravnopravan sa svim ostalim evropskim narodima. Evropa i ideja evropske kulture i evropske civilizacije ne može se svesti na postojeću Evropsku uniju. A kada je reč o odnosima Srbije i Brisela kao administracije Evropske unije, onda treba glasno i nedvosmisleno reći da nije Srbija napravila problem u tim odnosima, već je problem u pokušajima Brisela da otme od Srbije deo njene teritorije.

Vreme koje je pred Srbijom biće puno iskušenja i to najbolje pokazuje nalet sve veće propagande koja pokušava da sruši sve što ima bilo kakve veze sa srpskim vrednostima. To zahteva neodložan i sveobuhvatan odgovor nacionalne intelektualne javnosti. Režim će u početku ignorisati i praviti se da ne vidi da pravo na reč ima i nacionalna inteligencija koja po svoje mišljenje ne ide u strane ambasade. Ne treba da obeshrabri ni to što režim zatvara i što teži da potpuno zatvori medije. Ništa od toga, nikakve reforme pravosuđa i nikakvi specijalni tužioci, neće moći da zaustave vapijuću potrebu Srbije da povrati svoje samopoštovanje i da se ponovo u Beogradu slobodno gadi i razvija slobodna srpska misao. Režim na svojoj strani ima stranu podršku i propagandu da Evropska unija nema alternativu, a nacionalna inteligencija na svojoj strani ima srpski narod, srpsku tradiciju i srpsku kulturu.

Nema više druge nego da se na svakom mestu i u svakoj prilici odmah odgovori na sve uvrede, svaku primitivnu klevetu, svaki napad na Srbiju. Odomaćio se običaj da je onima koji napadaju Srbiju sve dozvoljeno, a da je onima koji je brane osim ćutanja sve zabranjeno. Dara je prevršila meru, vreme je za odgovor nacionalno samosvesne i slobodne Srbije.

Živela Srbija!

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/155006/Ko%C5%A1tunica%3A+Dara+je+prevr%C5%A1ila+meru%2C+vreme+je+za+odgovor.html

Written by Mika

19. marta 2011. at 14:02

Objavljeno u Uncategorized

Pet godina od smrti slobodana miloševića > Pravićemo mi njega od blata

leave a comment »


Lični stav – pet godina od smrti slobodana miloševića >

Pravićemo mi njega od blata

hadži dragan antić

Deset godina posle oktobarskog puča 2000. godine, koji je, bez sumnje, najveća prevara učinjena srpskom narodu u dvadesetom stoleću, ne prestaje satanizacija Slobodana Miloševića i njegove porodice

Kada mi je glodur ovog nedeljnika ponudio da napišem prilog o petogodišnjici smrti Slobodana Miloševića, bio sam prijatno iznenađen. Ne znam šta stoji iza ove ponude i neću da o tome razmišljam, pa sam odlučio da priložim svoje viđenje Slobodana Miloševića u veoma kratkim crtama.

Nema sumnje da je Milošević istorijska ličnost. Nema sumnje da je Milošević proteklih decenija u medijima u toj meri satanizovan da teško možemo da nađemo sličan primer u novijoj istoriji. Verovatno da je toj satanizaciji i sam doprineo zbog rigidnog odnosa prema medijima. On je, zapravo, smatrao da treba da govori za medije samo onda kada ima nešto novo i važno da saopšti. Sećam se njegovog intervjua koji je uživo dao čuvenom američkom novinaru Lariju Kingu. Bio je to izuzetan razgovor i prava je šteta što takvih istupanja u javnosti, domaćoj i svetskoj, nije bilo mnogo više.

Ovih dana iz štampe izlazi Zbornik povodom petogodišnjice smrti Slobodana Miloševića. Pedesetak ličnosti iz inostranstva i zemlje napisalo je svoje viđenje Miloševića. Za ovu priliku izdvojio sam neke segmente iz svog teksta koji će biti štampan u Zborniku.

"Pravićemo mi njega od blata" – slušam ovu narodnu izreku već godinama. Govore mi to obični ljudi, ali i oni koji su bili za smenu Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine.

Prošlo je pet godina kako je Slobodan Milošević usmrćen u Hagu. Svedoci smo, baš ovih dana, da je upravnik pritvorske jedinice UN sistematski radio na tome da Milošević tragično okonča svoj život u ćeliji. Taj upravnik, da stvar bude još gora, o svojoj špijunskoj aktivnosti, redovno je obaveštavao ambasadu SAD u Hagu.

Deset godina posle oktobarskog puča 2000. godine, koji je, bez sumnje, najveća prevara učinjena srpskom narodu u dvadesetom stoleću, ne prestaje satanizacija Slobodana Miloševića i njegove porodice.

Činjenice govore da je u Srbiju ušlo više od sedamdeset milijardi evra u poslednjoj deceniji. Danas imamo milion nezaposlenih, sedam stotina hiljada gladnih, svakodnevno se otvaraju narodne kuhinje a spoljni dug zemlje u odnosu na prethodnu deceniju je utrostručen. To je u jednoj rečenici bilans ove, nazovi demokratske, vlasti.

U ovom kratkom osvrtu na političko delovanje Slobodana Miloševića podsetiću vas samo na neke događaje koji govore o njegovoj ulozi u demokratizaciji našeg društva, što današnji zvaničnici ne znaju ili neće da znaju, uporno tvrdeći da se radi o diktatoru. Vratimo se nekoliko decenija unazad.

Nema sumnje da je posle smrti Josipa Broza Tita u tadašnjoj Jugoslaviji došlo do velike polarizacije među rukovodstvima federalnih republika i pokrajina, u čemu su posebno prednjačili komunistički funkcioneri Slovenije, Hrvatske kao i pokrajinâ Kosovo i Metohija i Vojvodina. Tih godina, zabranjivane su knjige, novine i časopisi. Pisci su zatvarani. Dolaskom Slobodana Miloševića na čelo GK SK Beograda, a potom i na vodeću funkciju CK SK Srbije, represija prema intelektualcima prestaje. Knjige se slobodno štampaju, igraju se pozorišne predstave, famozni verbalni delikt odlazi u istoriju.

Međutim, u Zagrebu istovremeno nastaje dokument CK SK Hrvatske, kasnije nazvan Bela knjiga, koju sam ja objavio. Namera hrvatskog komunističkog rukovodstva bila je da se izvrši pritisak na Srbiju i njeno rukovodstvo upravo zbog toga što su srpski pisci, slikari, reditelji i drugi umetnici slobodno iznosili svoja kritička mišljenja o stanju u tadašnjoj Jugoslaviji. Partijski lider Srbije Ivan Stambolić zabranio je moju knjigu. Bio sam uhapšen i osuđen a knjiga sudski zabranjena i potom uništena u fabrici papira na Umci. Slobodan Milošević, istine radi, nije odobrio ovakav postupak državnih i sudskih organa.

Slučaj Milovana Đilasa, poznatog komunističkog disidenta, još ilustrativnije pokazuje držanje Slobodana Miloševića tih godina. Posle nekoliko decenija prvi sam objavio intervju sa Đilasom. Milošević se zalagao da on slobodno govori i piše i da mu se objavljuju knjige. I ne samo to. Milošević je naredio da se vrati pasoš Milovanu Đilasu kako bi on mogao slobodno da putuje. Ovakva odluka naišla je na žestoke kritike unutar CK SKJ. Sećam se da mi je Slobodan Milošević pričao kako ga je zbog te njegove odluke napao srpski političar Dragoslav Draža Marković. Đilas je dobio pasoš i posle višegodišnje robije i progona nesmetano je mogao da putuje, daje intervjue domaćoj i stranoj štampi i objavljuje svoje knjige.

O tome koliko je Slobodan Milošević u tim godinama uticao na demokratizaciju društva govori i podatak da je vrlo aktivno učestvovao u pomirenju tzv. Slobodne srpske pravoslavne crkve u Americi i Srpske pravoslavne crkve u otadžbini. Zahvaljujući njegovim garancijama, u otadžbinu je stigao mitropolit novogračanički Irinej iz SAD. Tada je i došlo do pomirenja među crkvenim velikodostojnicima. Srpska pravoslavna crkva ponovo je postala jedinstvena. Ubrzo zatim iz Libertivila, kraj Čikaga, prenete su mošti vladike Nikolaja u otadžbinu, u manastir Lelić. I na kraju da naglasim da je uloga Miloševića u obnovi izgradnje hrama Svetog Save na Vračaru nemerljiva.

Slučaj tzv. humoreske "Vojko i Savle" objavljene u dnevnom listu "Politika" 18. januara 1987. godine označio je početak obračuna među članovima najvišeg rukovodstva SK Srbije. Nema dileme da je ovaj tekst zapravo bio najava definitivnog razlaza između Slobodana Miloševića i njegovih pristalica s jedne strane i Ivana Stambolića i njegovih sledbenika s druge strane. Ideju za pisanje ovog pamfleta-humoreske dali su u jesen 1986. godine Nikola Ljubičić, Dušan Čkrebić i Petar Stambolić u dogovoru sa Ivanom Stambolićem. Cilj je bio da se deo tadašnje vlasti obračuna sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti zbog tzv. Memoranduma. Taj radni papir SANU u kome se govorilo o položaju Srbije u tadašnjoj Jugoslaviji naišao je na žestok napad dela dogmatskog rukovodstva države. Radilo se o neviđenoj harangi na SANU i njene akademike.

Cilj ove afere je bio da izazove obračun unutar rukovodstva Srbije, onih koji su optuživali SANU i Memorandum i onih koji to nisu učinili. Slobodan Milošević, razume se, nije osudio Memorandum.

Kao svedok odbrane, u više navrata sam boravio u Hagu u poseti Slobodanu Miloševiću. Njegova borba za istinu o stradanju srpskog naroda bila je impresivna. O tome će da sude istoričari. Kao Miloševićev savremenik, i izdavač njegovih knjiga, u narednim godinama objaviću još čitav niz veoma važnih svedočenja o njegovoj državničkoj ulozi. Dotle, pridružujem se svima onima koji danas govore: "pravićemo mi njega od blata".

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=980126

Written by Mika

15. marta 2011. at 19:03

Objavljeno u Uncategorized

ШЕШЕЉ 09 МАРТ 2011 ЗАВРШНА РЕЧ КРАЈ ТИРАНИЈЕ

leave a comment »


Written by Mika

11. marta 2011. at 16:41

Objavljeno u Uncategorized

Стиче се утисак да је Београд тренутно спреман да прихвати готово све што му се понуди

leave a comment »


Ђорђе Вукадиновић: Стиче се утисак да је Београд тренутно спреман да прихвати готово све што му се понуди

| Вести | 10.03.2011 | 17:08
0 коментара
Косово и Метохиjа Србиjа
Питер Фејт јуче је изјавио да подела Косова више није опција. Како оцењујете ову изјаву у тренутку када се воде преговори Београда и Приштине?

-Подела Косова званично никад није била опција. Али мени је врло индикативно зашто на свим странама сви истичу како подела није на столу, није опција и не долази у обзир, а званично поделу нико и не предлаже, тако да се не види шта се то и зашто уопште демантује. Ту постоји једна велика доза лицемерја или дипломатске игре. у причи око подела коју стално сви демантују, а нико је званично не предлаже. Друга ствар је што је Питер Фејт начелно, као некад неко нефромално, набацивао ту идеју.

Мени је много значајније што су преговори, барем са српске стране, отпочели уз упадљиву тишину и то што су готово скривени од очију и интересовања јавности. Волео бих да грешим, али мислим да ти преговори не обећавају ништа добро, барем када је реч о заштити елементарних српских националних интереса. Сама идеја и концепт да се расправља о тзв. животним питањима, делује као капитулација на мала врата и отварање простора за одустајње од последњих “црвених линија” државне политике пррема Косову. У суштини, нема техничких питања, свако животно питање, као што су и ова о којима је сада разговарано, задиру у статус. Практично, овде се ради о томе да се Приштини излази у сусрет у већини ствари до којима је њима стало, а да је Београд изгледа спреман да прихвати готово све осим формалног потписа на независност Косова.

Ламберто Занијер је синоћ изјавио да када се реше ова питања, питање признања више није важно. Из угла Београда и грађана Србије не може да не буде индикативно да су почетак преговора и почетне резултате поздравили изасланици ЕП и за Србију и за Косово, Кацин и Луначек. Знамо какви су њихови ставови и да су они најтврдји заговорници независности Косова. Напокон, то што се преговори воде и Бриселу, а не у Београду или Приштини, и то што су модератори само представници ЕУ, не може да не изазове сумњу у погледу тога како ће тај процес изгледати и чему ће да води.

Зашто нема било представника свих сталних чланица СБ, или зашто нема макар Русије? Овако се разговара само у присуству представника Брисела који ту нипошто није само неутрални посматрач. Јасно је да ће Брисел диктирати већину решења када Приштина и Београд не буду могли да се договоре. Врло је лако претпоставити како ће та решења изгледати и чијим ће интересима бити ближи. Без обзира што ЕУ није у целини признала Косова, сви форуми и све ЕУ институције, од Европског парламента до Европског савета и поменутих специјалних известилаца, јасно показују чему је Брисел ближи. Сам пристанак на овакву врсту преговора, јасно указује да Београд има мало маневарског простора и да ће прихватити све сем баш званичног и формалног признања.

Да ли можемо да очекујемо да земље ЕУ које нису признале Косово, сада то учине?

Ја бих рекао да ови преговори, како су моделовани и како ће изгледати, заиста воде фактичком признавању Косова. Не верујем да воде и ка потпуном признању, али сада се решавају питања – царине, катастар, таблице, које ће задовољити Приштину. То се нарочито односи на представништво у међународним организацијама, присуство на регионалним сусретима, на чему се доста инсистира и од стране Брисела и од стране Приштине. Када се све то реши онда питање статуса заиста постаје неважно. Но, ја ипак мислим да то неће резултирати тиме да земље Европске уније које сада не признају независност Косова то и учине. Већина тих земаља, осим можда Грчке, има и сопствене проблеме и разлоге због којих не прихвата независност Косова. Мислим да су то два одвојена пара рукава и два одвојена питања. Једно је то шта Србија, односно Београд чини или не чини да спречи независност Косова, а не чини ништа и у суштини попушта на дословно свим фронтовима. Бар тако то у овом тренутку изгледа.

Са друге стране, то не значи да ће земље ЕУ и УН које нису признале независност Косова сада похрлити да то ураде, због тога што већина тих земаља Косово није признала не због љубави према Србији, већ зато што или имају потенцијална жаришта на сопственој територији или постоји стрепња да би тај талас могао покренути ланчану реакцију, где би онда и неки други делови, на пример у Шпанији, могли да прогласе независност. Познато је да Словачка има проблем са мађарском националном мањином, Румунија, такође, у Трансилванији, као и Кипар са кипарским Турцима.

Дакле, те земље нису признале независност Косова из својих разлога, тако да чак и евентуална капитулација Београда, не би драстично променила став тих земаља. То су два одвојена питања, али то је за нас слаба утеха, јер је већ довољно тужно што се чини да је Београд у ове преговоре ушао спреман да прихвати све или готово све што му се од стране Брисела понуди.

http://www.nspm.rs/hronika/djordje-vukadinovic-stice-se-utisak-da-je-beograd-trenutno-spreman-da-prihvati-gotovo-sve-sto-mu-se-ponudi.html

Written by Mika

10. marta 2011. at 18:16

Objavljeno u Uncategorized