Samardžić: EU više ne veruje Tadiću

Samardžić: EU više ne veruje Tadiću

[ www.danas.org ] –
Nikola Samardžić

Nikola Samardžić
28.03.2011
Branka Trivić

Boris Tadić je, prema mojim nezvaničnim informacijama, prestao da postoji kao ozbiljan politički partner Evropske unije. Ne vidim nikakvu perspektivu u ovoj političkoj garnituri i birači bi trebali da je kazne neizlaskom na izbore.

Ove, i mnoge druge ocene o aktuelnom stanju srpskog društva, izneo je gost Intervjua nedelje Radija Slobodna Evropa, Nikola Samardžić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta i bivši potpredsednik Liberalno-demokratske partije.

RSE: Ruski premijer je posetio Srbiju. Vladimir Putin neuvijeno je poručio da Rusiji ne bi smetao ulazak Srbije u EU, ali da ulazak Srbije u NATO, ne bi bio u skladu sa ruskim interesima. Zašto njegovi domaćini nisu pitali Putina, kako to da mu nije smetao ulazak svih ostalih zemalja bivše Istočne Evrope u NATO, ali mu smeta ulazak Srbije u NATO?

Samardžić: Naravno da je ulazak Češke, Poljske ili Slovačke u NATO bio značajnija bezbednosna pretnja, ukoliko je uopšte bio pretnja, od ulaska Srbije u NATO. Koliko sam razumeo, on je konkretno poručio da bi dalje širenje NATO-a, u bilo kom smislu, ugrozilo Rusiju. Naravno da ulazak Srbije u NATO ne bi bio neko značajno proširenje. Zapravo bi se popunila jedna institucionalna i geografska praznina koja postoji u EU, ali i u NATO, kada je čitav zapadni Balkan u pitanju.

Mislim da je to nastavak jedne hladnoratovske logike, koja je uspostavljena još dogovorima na konferenciji u Jalti, kada je Jugoslavija podeljena kao interesna sfera 50:50, tako da je njen zapadni deo, sa Hrvatskom i Slovenijom, bude više zapadna, a Srbija i Crna Gora više istočna sfera. Ta se primedba odnosi na jedan proces koji dugo traje, a Putin je u velikoj meri obnovio hladnoratovsko ponašanje Rusije, koje je neprijateljsko, pre svega, u odnosu na osnovne demokratske, kulturne i ideološke vrednosti EU.

RSE: Zašto smo Putina dočekali gotovo kao nekakvog spasioca? Zašto smo se utrkivali u znanju ruskog jezika? Zašto ova zemlja nije u stanju da se mane nekakvih pro-ruskih romantičnih predstava? Umesto toga, realistično i racionalno bi trebalo da utemelji svoju spoljnu politiku.

Samardžić: Mislim da je to u interesu naših političara, u tim njihovim koruptivnim poslovima koji ih održavaju na vlasti i koji su suština vlasti u Srbiji. Njih EU zapravo mnogo ne interesuje. Ona ugrožava partokratiju, ugrožava opstanak partijske klijentele, ugrožava korupciju i ogromne profite koji se kreću u odnosima političara, tajkuna i javnih preduzeća. Njima ne odgovara nastavak demokratskih reformi, nastavak procesa privatizacije. Oni su protiv restitucije. Isto tako su, kao i Putin, protivnici demokratije, slobode govora, ekonomske slobode i slobode okupljanja. Samo je razlika u Srbiji ta da je Srbija neuporedivo manja, i po obimu i po snazi, te da je podložnija evropskim uticajima, to jest ultimatumima da mora civilizovano da se ponaša. Rusija nije u tom položaju.

Koliko znam, a to su neformalna obaveštenja, Boris Tadić je prestao da postoji kao ozbiljan politički partner EU. Na žalost, on nije uspeo da ispuni ni jedno od važnih predizbornih obećanja. Mislim da je najvažnije od tih obećanja bilo ubrzano pridruživanje Srbije EU. Oni više njemu ne veruju. Mislim da su oni sada u procesu traganja za novim partnerima, a njih nema u ponudi. S druge strane mislim da ozbiljno razmatraju da od Srbije u potpunosti dignu ruke. To se oseća i kada izađete na ulicu – ponovni pustoš, teror, obožavanje diktatora ubica, tih strašnih režima. Na Tašmajdanu se priprema bista azerbejdžanskog diktatora koji je platio rekonstrukciju parka. To su sve užasne stvari koje nas vraćaju na one najcrnje dane u 90-tim.

Ako nastavi ovim putem Srbija nema perspektivu

RSE: Često smo tvrdili da Srbija može biti most između Zapada i Rusije, iako je Nemačka mnogo ozbiljniji taj isti most. Wikileaks je nedavno otkrio depeše američke ambasade u Beogradu, u kojima se oni toj izjavi podsmehuju.

Samardžić: Mislim da ne izaziva ni podsmeh i da niko ozbiljan i normalan o tome ne razgovara, ni u Srbiji, a kamoli na Zapadu. Zastrašujuće je žalosno da je DS, kao lider promena u Srbiji, preuzela tu užasnu ulogu da se dodvorava najjezivijim režimima i najstrašnijim diktatorima iz trećeg sveta. Rusiji i Kini možete biti partner kada ste veliki i značajni, ali kada ste mali, onda vas vodi politika vrednosti, politika prava, demokratije, dobrog života za sve građane i politika koja vas povezuje sa neposrednim susedima, a svi naši susedi su nesporno na evropskom putu.

RSE: Kako vi iščitavate nedavnu izjavu predstavnika EU u Beogradu, gospodina Dežera, koji je rekao da nisu male šanse da Srbija krajem godine ne dobije status kandidata za EU? Drugi deo njegove izjave upozorava na to da građani Srbije ne treba da slede optimizam svojih političara? Gospodin Dežer je veoma pažljiv u svojim izjavama, veoma diplomatičan, ali izjava da građani ne treba da slede optimizam svojih političara, dovoljno govori o njegovom vrednovanju naših političara?

Ne postoje zajednički interesi koji vezuju srpske političare i srpsko društvo, tačnije, ti interesi su direktno suprotstavljeni.

Samardžić: Apsolutno. On je bio veoma jasan. Njegova poruka je ta da ne postoje zajednički interesi koji povezuju srpske političare i srpsko društvo, to jest da su ti interesi direktno suprotstavljeni. I ja sam to pročitao kao poziv našim građanima da počnu tragati za nekim novim političkim alternativama, jer im ovakva ponuda ne može odgovarati. Naravno, postoje političari koji su u vlasti, a koji su razumni, koji daju normalne izjave i čija profesionalna dijagnoza ne spada u neku psihijatrijsku dijagnozu, ali njih je veoma malo.

Kandidatura za EU, za srpsko društvo je veoma važna, kako bi se ono transformisalo, kako bi se dalje urbanizovalo, kako bi se vlast prenela građanima, kako bi ljudi bili obezbeđeni u neposrednoj budućnosti, kako bi imali neku profesionalnu perspektivu, kako najpametniji ne bi odlazili iz zemlje, a najgluplji ostajali.

Nama opada i prosečna biološka vrednost. Postoje konkretna istraživanja koja to dokazuju. Kada se iz jednog društva iseljavaju najpametniji, a kada oni drugi nastavljaju da stvaraju tu osnovnu biološku supstancu društva, rezultati su katastrofalni. Analizirajte čitav treći svet. Svuda se to dogodilo.

Na to sve je mislio Dežer, potpuno svestan da Srbija nema nikakvu perspektivu, ukoliko nastavi ovim putem.

Naravno da našoj vladajućoj klasi odgovora da vladaju i daljih 50 godina, da nastave da lažu i kradu, kao i do sada. Mislim da je to većini naših građana jasno. Sve ostalo im nije jasno.

Sede, kleče i čekaju Putina

RSE: Svaka garnitura na vlasti, u poslednjih 10 godina, po isteku mandata ostavljala je zemlju u gorem stanju, nego što je zatekla. To govori o tome da fokus srpske politike i motivacija za ulazak u politiku, nije dobrobit zajednice, nego lična finansijska moć. Stranke su postavljene kao kompanije, i to kao pljačkaške kompanije. Sada se rešenje traži u nekakvom prekomponovanju snaga koje su nas dotle i dovele. Šta je izlaz iz ove situacije i da li uopšte postoji?

Samardžić: Nemam nikakvog odgovora, osim zahteva za jednim konkretnijim angažovanjem EU, u smislu pritisaka na vladajuću garnituru. Postoje načini da ti pritisci budu veoma efikasni jer novac, koji se ovde pljačka, završava u švajcarskim, kiparskim, irskim i ko zna kojim bankama. Oni znaju kuda idu putevi opljačkanog novca. Taj novac ne može više da se ulaže u Srbiju, recimo u nekretnine, jer to ovde više ništa ne vredi. To su upropastili.

Potrebno je da EU, konkretnim idejama, konkretnim zakonskim predlozima, pomogne Srbiji da izađe iz ovog stanja, da se ona politički pokrene i da političari počnu da odgovaraju konkretnim potrebama ljudi. Ja ne vidim nikakvu perspektivu u ovoj trenutnoj garnituri. Nije u izgledu da će se ona ubrzo promeniti. Pokušavao sam da na to utičem, koliko sam mogao. Koju god političku organizaciju da napravite, kupi je ovaj ili onaj tajkun, ucene ih iz ovog ili onog kabineta, prisluškuju vas, fotografišu, daju vam neki keš i to pažljivo registruju. Ovde, na žalost, svi političari imaju svoju cenu i ta cena je onoliko niska, koliko su zaista zaostale njihove osnovne karakterne crte, koje ih svrstavaju u jedinstven psihološki, a ne samo socijalni sloj.
Rekonstruisana Vlada Srbije, 14. mart 2011.

Ukoliko EU smatra da je to u njenom interesu, a smatram da je u njenom, i ekonomskom i demografskom i bezbednosnom interesu, da Srbija postane njena članica, onda je potrebno pronaći konkretno rešenje. Mislim da to nije neostvarivo i nije suviše složeno. Konkretnija saradnja bi bila da EU postavi komesara za svaki resor, da nadgleda rad ministara. Uništili su Ministarstvo za poljoprivredu, Ministarstvo za nauku, Ministarstvo prosvete i tako dalje. To su veoma važne institucije. Nama ne treba Ministarstvo ekonomije ili turizma, ali važne oblasti nisu u stanju da opstanu na slobodnom tržištu. Zdravstvo je devastirano. To su strašne stvari, to su užasne odluke.

RSE: Kako pokazuju istraživanja, građani smatraju da je bolje bilo bez političkog pluralizma, za vreme Josipa Broza Tita. Zbog toga smatraju da na sledeće izbore ne treba ni izlaziti. Nije li apsurd da su upravo političke stranke, da je politički pluralizam, gurnuo Srbiju u ovakvo pred-političko stanje?

Samardžić: Mislim da nije i da je Srbija, iz jednopartijske diktatutre, ušla u pretpolitički period. To je normalno kretanje, koje je u Srbiji, zbog događaja iz 90-tih i neuspešne tranzicije, užasno usporeno.

RSE: Nije moralo to da se dogodi, zar ne?

Samardžić: Čim se dogodilo, moralo je da se dogodi. Ne možete se vratiti u prošlost. Naravno da je apsurd porediti naše vreme sa Titovom vladavinom. Titova vladavina je odnela užasne ljudske žrtve, masakrirala je jugoslovensko društvo u celini, generisala je nacionalizme, Jugoslaviju svrstala u Istočni blok, a potom u treći svet. To su bile užasne odluke. Mi zbog svega toga nismo danas intelektualno u stanju da promislimo kakve su to bile strašne odluke. Nećete reći da je bio profit Jugoslavije u tome što je bila između Istoka i Zapada?! Valjda je trebalo da bude na Zapadu. Nije profit Jugoslavije u tome što je bila u trećem svetu, valjda je trebalo da bude u prvom svetu. To su sve poremećeni pogledi u prošlost.

Šta je ova vlast dala ljudima, osim što su malo skočile plate. Čak su i ubistva nastavljena – novinara, vojnika u kasarnama, premijera. Ljudi nisu dobili ništa.

Što se tiče budućnosti, mislim da je potrebno da birači kazne taj politički establišment neizlaskom na izbore. Mislim da je jako dobro da izlaznost bude manja od 50 posto. Vlada koja bi nastala tako malim izlaskom bila bi u velikoj meri Vlada spornog legitimiteta, a taj sporni legitimitet bi obezbedio Evropskoj uniji, a mi smo već u nekom ugovornom odnosu sa EU, da se uključi u proces reformi, da krene da predlaže zakone, da vrši pritisak da se nastavi privatizacija, a ne da se zaustavi, da se promeni privatizacioni model.

Mislim da je ovaj postojeći Vlahovićev model uzrokovao tajkunizaciju zemlje, pljačku, to užasno socijalno raslojavanje. Za nas bi bio mnogo bolji onaj model koji je bio u Češkoj i Slovačkoj. Taj Vlahovićev model je napravio ogromnu provaliju između vladajuće klase, tajkuna i običnog naroda. Milošević je ljudima dao da otkupe stanove. Ljudi su imali neki profit ili iluziju nekog profita iz tog režima. Šta su ovi dali ljudima, osim što su malo skočile plate. Čak su i ubistva nastavljena – novinara, vojnika u kasarnama, premijera. Ljudi nisu dobili ništa. Ljudi nemaju nikakv profit, ne mogu da se poistovete sa demokratizacijom, sa Evropom, sa bilo čime. Sada sede, kleče i čekaju Putina, misle da će on nešto da im da.

UDBA je srpski brend XX veka

RSE: Sada smo svedoci da je počeo proces istrage političke pozadine ubistva Đinđića. Imamo i čitavu seriju debata, ali se ima utisak da ni ovo neće biti celishodno i sveobuhvatno urađeno. Možda grešim. Kakav je vaš utisak?

Samardžić: Mislim da se vodi jedna anti-propaganda, i u odnosu na Đinđića, i na čitav proces u zemlji. Na isti način to radi RTS, list Politika, NIN, da ne pominjem sve one razbojničke medije koji su u vlasti švajcarske kompanije. Oni direktno u ovoj zemlji sprovode anti-evropsku, anti-pravnu propagandu, propagandu protiv demokratije, civilizacije, slobodne ekonomije i tržišne privrede. To je jedan užasan pritisak.

Đinđić je na žalost izgubio i onu kritičnu masu javnih advokata koji zastupaju potrebu da se dođe do nalogodavaca ubistva i da se na taj način objasni društvu politička pozadina. Srbija je slavila kada je Đinđić ubijen. Slavilo se u svim tadašnjim političkim partijama, u policijskim stanicama, na pijacama, na univerzitetima. Taj proces tranzicije je nekako, i za njegove Vlade, nesrećno počeo. Danas je još teže doći do nalogodavaca tih ubistava, tim pre što se njihov broj odonda povećao, umesto da se smanjio. To govorim u prenesenom smislu.
Danas je više onih koji podržavaju ubice premijera Đinđića, ubice Vukovara, Dubrovnika, Srebrenice, nego što ih je bilo 2003. godine.

Danas je više onih koji javno podržavaju ubice premijera Đinđića, ubice Vukovara, Dubrovnika, Srebrenice, nego što ih je bilo konkretno 2003. godine. Pogledajte spisak ljudi koji su bili na onoj peticiji. To su veoma važni ljudi u našem sistemu. Oni podržavaju atentat, atentatore, nalogodavce, oni podržavaju restauraciju zločinačkog režima, jer je to u njihovom interesu.

RSE: Kako biste se uključili u debatu o otvaranju tajnih dosijea? Tu se sprema nekakv nacrt zakona, ali smo videli neslaganja između DS-a i SPO-a, koji traži da se tajni dosijei otvore što pre i da konačno građani mogu da vide imena doušnika i saradnika tajne policije. Da li će to da se dogodi? A ako neće, zašto?

Samardžić: To ne znam, to je veoma kompleksna materija. Imao sam prilike da čitam Zakon koji je donet u bivšem DDR-u, koji se odnosi na dosijee, i Zakon koji je donela Češka. Oni se veoma razlikuju. Bile su dve veoma specifične situacije. Naravno da se situacija u Srbiji i Jugoslaviji razlikuje u odnosu na neke druge bivše istočne evropske zemlje. Mislim da se razlikuje situacija u Srbiji u odnosu na Hrvatsku i Sloveniju. Mislim da je više doušnika i saradnika UDBE bilo u Srbiji. UDBA je srpski brend XX veka. Mislim da Hrvati i Slovenci nikada nisu bili spremni da se poistovete sa tom zločinačkom organizacijom. Zato su i danas srećnija i uspešnija društva, nego Srbija.

Nemam konkretno mišljenje. To je ipak jedno ekspertsko i veoma osetljivo pitanje. Doušnici moraju biti zaštićeni, kao i same žrtve njihovih dostava. Znam da je tajna policija na ljude vršila veoma konkretne pritiske. To su pretnje ubistvima, gubitkom posla, pretnje da će stradati njihovi članovi porodice – to veoma odgovorno tvrdim. Ta materija je veoma osetljiva.

Ko su saradnici UDBA-e je postalo jasno tokom poslednjih 10 godina. Jasno je ko je sve pomagao Miloševićev režim, ko je učestvovao u kršenju ljudskih prava. Jasno zašto se ne primenjuje zakon o lustraciji. Pomenuo sam peticiju za Koštunicu. Imate sve te ljude tamo, šta će vam otvaranje dosijea?! Ljudi se danas javno potpisuju ko su i šta su.

http://www.pregled.com/info_pregled.php?id_nastavak=19327&tmpl=info_pregled_nastavak_tmpl

Saopsstenje Drusstva novinara KiM

Posstovani,

U prlogu imate saopsstenje za javnost Drusstva novinara Kosova i Metohije.

Srdaccan pozdrav,

Tijana Arsich – Sekretar DNKiM.

Društvo novinara Kosova i Metohije i Udruženje novinara Srbije upozoravaju na pojavu cenzure, političku pristrasnost i neprofesionalno ponašanje u Radio televiziji Kosova (RTK).

Urednici RTK prekinuli su bez ikakve najave i obrazloženja u redovnom terminu 23.03.2011.godine u 18. minutu emitovanja emisiju „Slobodno srpski“ autora Budimira Ničića. Takva „tehnička intervencija“ u programu medijske kuće koja pretenduje da bude javni servis vrlo retko se dešava bilo gde u svetu i pokazuje moć pojedinaca ili pojedinca da po principu „ovo mi se ne sviđa“ uređuje program javnog servisa.

Sporna emisija „Slobodno srpski“ u kojoj je gost bio Momčilo Trajković, političar i svedok pogroma 17. marta 2004. godine, uredno je dostavljena tri dana pre emitovanja, a priložen je i transkript emisije. Ova činjenica dokazuje da se njen sadržaj nije svideo nekom od političara ili moćnika koji su odmah naložili da program treba prekinuti i „pružiti gledaocima nešto što njima odgovara“. Posle ukidanja emisije program je nastavljen klasičnom muzikom, a odmah potom i patriotskim pesmama.

U obrazloženju za prekid emisije i raskid saradnje koje je dostavljeno autoru Budimiru Ničiću kaže se „da ako se govori o optužbama za zločine protiv Srba, onda treba razgovarati o optužbama za zločine Srba protiv Albanca“. Društvo novinara smatra da bi dobro došla analiza programa RTK koja bi pokazala koliko jednostranosti u prikazivanju prošlosti na javnom servisu. Balans i traženje analogija u prošlosti po principu „pogledajte šta su oni nama uradili“ ili „ovo što vam se dogodilo je zbog naših starih žrtava“ je opasno i podsticajno za zlo i mržnju. Da li menadžment RTK traži opravdanje za pogrom 17. marta 2004. godine i traži od autora da se ogradi tako što će naglasiti kako je to urađeno zbog zločina koje su Srbi počinili nad Albancima?

U delu obrazloženja Menadžmenta (uprave, uredništva) gde se komentarišu stavovi političara Momčila Trajkovića piše da je „svima znano koga će on optuživati“ i „svi znamo koji su njihovi interesi“. DNKiM upozorava da javni servis koji bi trebalo da bude ogledalo pluralizma i različitog mišljenja ne može da koristi ovakve totalitarne odrednice. Ko to pretenduje da u jednom društvu kaže i odredi da mi „svi znamo“? Izgleda da RTK zna šta svi znamo! Zastupajući interese gledalaca, autora emisije i već pomenutog, pluralizma tražimo da se emisija „Slobodno srpski“ vrati na RTK.

Ključno pitanje u ovom problemu je optužba da novinar nije ispoštovao drugu stranu. Šta je to druga strana 17.marta 2004., ko je druga strana, gde je treba tražiti, zašto nema druge strane tog strašnog zločina koji se dogodio u miru? Na ova pitanja nema odgovora, nema sudskih procesa za organizatore haosa i što je za nas profesionalce najvažnije, nema istraživačkog novinarstva koje bi upravo RTK mogaoda podstakne. Možda je ovo dobra prilika da se neko odvaži i potraži odgovore na ta pitanja jer je upravo izveštaj o utapanju dece koji je bio okidač za nasilje 17. marta emitovan na Radio televiziji Kosova.

DNKiM smatra da novinar Budimir Ničić nije prekršio profesionalne standarde i upozorava stručnu i širu javnost na opasne pojave cenzure, uticaja politike i zabrana na RTK. Ovaj problem, uz niz drugih, jasno ukazuje da treba preispitati bilo kakve veze RTK sa novim TV kanalom na srpskom jeziku koji je garantovan međunarodnim dokumentima o Kosovu.

Predsednik Društva novinara KiM

Željko Tvrdišić

Запад припрема подлогу за поделу Косова?

17.03.2011, 18:49

Међународна кризна група која одражава расположења западног, у првом реду америчког естаблишмента, посаветовала је албанским властима у Приштини да искористе преговоре са Београдом који су започети како би изјавила да одустаје од претензија на север Косова и самим тим покушала да постигне признање своје независности од стране Србије. Север се не налази под ефикасном контролом Приштине већ две деценије, његово разбацано и претежно сеоско становништво једнако одбацује интеграцију у Косово, стоји у последњем реферату организације, који позива албанску страну да испољи флексибилност. До сада Запад није тако отоврено подизао питање поделе Косова.

Кључни став реферата на 31. страну јесте признање немогућности међународне заједнице да постигне главне циљеве на Косову – да не допусти ескалацију насиља, да се супротстави промени граница покрајине и да омета претварање косовског конфликта у замрзнути. Ова три циља потврдио је у дцембру 2010. године представник ЕУ у Приштини Питер Фејт. И сада Међународна кризна група, у чије руководство улазе такви субови америчке политике као што је бивши амбасадор САД уРусији Томас Пикеринг и финансијски експерт Џорџ Сорос, проглашава немогућност достизања сва три циља истовремено. По њиховом мишљењу, проблем косовских Срба не може се решити без примене силе или промене граница. Управо последње је за ауторе реферата најмање зло.

Признање не само могућности, већ и принудне неопходности поделе Косова отвара нови правац у преговорима о Косову и може да сведочи о томе да Запад опипава терен – при чему ово опипавање је упућено не само Приштини и Београду, већ и Москви. Јер проблем Срба који живе у околини Косовске Митровице превише је озбиљан да би се и даље игнорисао, рекоа је у интервјуу за радио Глас Русије експерт Института за славистику РАН Александар Карасјов.

Постоје озбиљне ослове да се претпоставља да ће власти Приштине покушати да избегну не само поделу Косова, већ и пружање његовим северним деловима шире аутономије. Јер управо тамо се налазе основни рударски капацитети и предузеће обојене металургије које, као је сигурна Приштина, треба да постану економска база независности Косова. Осим тога, могућа подела Косова, па још и дозвољена од стране САД и ЕУ, неизбежно ће променити распоред снага у другим сличним конфликтима. Између осталог, међународној заједници ће бити теже да реши проблем подељеног Кипра. Па и јединству Босне и Херцеговине и Македоније дата варијанта не наговештава ништа добро, мишљење је нашег експерта Александра Карасјова.

Треба истаћи да је Запад почео критичније да се односи према албанским властима на Косову, о чему сведоче и хапшења, извршена последњих дана од стране мисије ЕУ у Приштини. Међу ухапшенима, оптуженима за антистрпске злочине је заменик председника владајуће Демократске странке Ксоова Фатмир Лимај. 2005. године њега је Хашки трибунал ослободио, мада сада његов случај може бити поново разматран.

http://serbian.ruvr.ru/2011/03/17/47573476.html

Koštunica: Dara je prevršila meru, vreme je za odgovor

Održan Glavni odbor DSS-a u Beogradu

Koštunica: Dara je prevršila meru, vreme je za odgovor

U Sava centru održan je Glavni odbor Demokratske stranke Srbije, na kojem se predsednik stranke dr Vojislav Koštunica obratio okupljenima. Press vam prenosi ceo njegov govor

Poštovani prijatelji,

Već skoro tri godine traje svakodnevna režimska kampanja protiv Demokratske stranke Srbije. Da se režim obračunava sa Demokratskom strankom Srbije ne treba nikome dokazivati, to zna i vidi svaki građanin Srbije. Zna se veoma dobro i da je cilj ovih neprekidnih napada da se zapravo uništi Demokratska stranka Srbije. U poslednjih mesec dana ovaj napad režima na našu stranku dobio je u pojedinim medijima svoj najogoljeniji, najprimitivniji i najbeskrupulozniji izraz neprikrivene mržnje. Kao u mračnim vremenima, u medijsku harangu protiv nas uključio se i specijalni tužilac. Preko medija ispisana je optužnica i presuda celoj jednoj političkoj stranci, njenoj politici, njenim članovima i njenim pristalicama. Ovakav poduhvat režimskog nasilja prema jednoj parlamentarnoj stranci danas ne postoji ni u jednoj evropskoj državi.

Postavimo sada pitanje zašto se protiv Demokratske stranke Srbije sprovodi ovo nasilje. Nema dana a da se u režimskim medijima ne pojavi pouzdano svedočenje eksperata i analitičara kako Demokratska stranka Srbije ima nezaustavljiv trend propadanja. Tako, po njihovom stručnom mišljenju, svakoga dana već pune tri godine nama pada rejting. Svako ko zna da broji makar do sto morao bi, ako veruje ovim režimskim ekspertima, da zaključi da danas niko, nijedan građanin nije više za Demokratsku stranku Srbije. Pa zašto se onda, kada je to već tako, u režimskim medijima gotovo do pobesnelosti vodi kampanja protiv nas? Neće ipak biti da oni koji organizuju i sprovode ovo nasilje bacaju pare i plaćaju kampanju protiv stranke koja više i ne postoji.

Pravi i jedini razlog zašto režim bez ikakvih obzira napada Demokratsku stranku Srbije jeste naša politika, zapravo nacionalno odgovorna politika uopšte. A šta je suština te politike koju delimo sa velikim delom srpske javnosti? Naša politika je da građanima Srbije govorimo istinu. Da im govorimo istinu o Kosovu, da im govorimo istinu o NATO paktu, da im govorimo istinu o Evropskoj uniji, da im govorimo istinu o neizvesnosti, bedi i siromaštvu u koju je režim gurnuo zemlju. Istina o kojoj svedoči politika Demokratske stranke Srbije boli, ali i peče obraz sadašnjem režimu. I zato bi oni da se i specijalni tužilac obračuna sa tom i takvom, našom politikom.

Nema ništa novo u tome što režim kidiše na Demokratsku stranku Srbije. Ali desilo se zato nešto novo i ohrabrujuće. Kada je režim prevršio svaku meru, ne samo u svojim napadima na nas, nego je pre svega prevršio svaku meru u ponižavanju Srbije, reagovala je javnost Srbije. Novo je, dakle, da je reagovao najvažniji deo srpske javnosti, a to je nacionalno odgovorna inteligencija. I zato je ovo važan i prelomni trenutak. Ovo je trenutak kada je sazrela odluka najodgovornijeg dela javnosti da više nijedna ružna reč ne sme da padne na Srbiju a da ne dobije zasluženi odgovor. Ne može više nikome da padne na pamet da vređa našu istoriju, našu kulturu, našu crkvu, našu veru, našu tradiciju, naše pismo, naše vrednosti a da odmah ne dobije odgovor.

I uvek kada je u Srbiji bila ugrožena sloboda od strane arogantne vlasti, kada se nipodaštavalo sve ono vredno u srpskom društvu, u javnost su istupali naši najodgovorniji intelektualci. Ne može se više ćutati na uvrede stavom da nećemo da se spuštamo u blato i primitivizam onih koji ne haju za pristojnost. I zato su javna obraćanja jednog od najodgovornijih iz nacionalne inteligencije od najveće važnosti. A to je svakako akademik Dobrica Ćosić.

Pitanja koja je Dobrica Ćosić javno postavio nisu značajna samo sama po sebi, već govore da je došlo vreme da i nacionalna inteligencija uzme svoju reč i kaže šta ima o Srbiji i o njenoj budućnosti. Krupna je reč Dobrice Ćosića, koji javno pita državnog tužioca da li će pokrenuti postupak protiv advokata Srđe Popovića, koji je svojevremeno u društvu stotinak zapadnih javnih ličnosti i iz bezbednog komfora Zapada potpisao poznati zahtev da se bombarduje Srbija. Jer Republika Srpska i Srbija jesu bombardovane i mnogi nevini ljudi su izgubili živote. Srpska javnost je ta koja treba da da svoju reč i svoj sud o moralnoj odgovornosti ovog učesnika u ratnom pokliču. Ili, pak, zbog svega ovoga advokat Popović sa svojim istodelatnicima treba ni manje ni više nego da bude unapređen u moralnog arbitra u današnjoj Srbiji?

Poštovani prijatelji, vreme je da naša intelektualna javnost uzme u svoje ruke važna pitanja sa kojima se suočava zemlja. Ma koliko režim zatvarao sve medije, neće i ne može uspeti da uguši javnu reč. Nedeljnik "Pečat" je postao mesto okupljanja slobodne srpske misli. Sve više se javlja slobodnih sajtova na kojima se vode rasprave o važnim pitanjima koja se odnose na budućnost zemlje. A ja sam uveren da odgovorna nacionalna inteligencija treba pre svega da pruži pravi odgovor na projekat koji je na delu da se promeni moralna, duhovna i istorijska vertikala srpskog naroda.

Jer pod propagandom o putu bez alternative, koji treba da nas odvede u Evropsku uniju, vrši se sistematsko poništavanje i preinačavanje svih pravih vrednosti na kojima počiva istorija Srbije i tradicija srpskog naroda. Po ovom modelu koji se nameće Srbiji, nastavak evroatlantskih integracija treba da se plati ne samo odricanjem od Kosova kao dela teritorije, nego odricanjem od Kosova kao osnovne zemlje i rodnog mesta srpske duhovnosti, istorije i tradicije. Dok se drugi narodi bore za svoj nacionalni identitet i svoje interese u okviru Evropske unije, a videli smo kako to rade Česi, Irci, da ne pominjem najveće zemlje u Evropskoj uniji, dotle se u Srbiji mnogi utrkuju ko će pre i brže da obavesti Brisel kako postoji spremnost da se odreknemo od sebe samih i svih naših nacionalnih i državnih interesa, jer tobože Evropska unija nema alternativu.

Srbija je stigla dotle da joj svaka pa i najmanja država drži lekcije i menja odluke. Samo u poslednjih nekoliko meseci Srbija je svoje zvanične državne odluke menjala na zahtev zemalja iz okruženja. Kako se osećao srpski narod kada je Srbija tražila pa odustala od izručenja Purde? Kako se osećao srpski narod kada je Srbija tražila pa odustala od Ganića? Šta uopšte znači da na protest Podgorice Vlada Srbije menja svoju nacionalnu strategiju? A da ne pominjem najdrastičniji primer kada se Srbija obrukala u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija promenivši svoju rezoluciju koju je podnela, tačnije zamenivši je rezolucijom Evropske unije, kojom se samo pitanje Kosova u sastavu Srbije skida sa dnevnog reda. Da li smo došli dotle da Srbija pre nego što donese neku svoju odluku najpre treba da pozove zemlje iz regiona da joj daju odobrenje?

Poštovani prijatelji, ako Srbija treba bespogovorno da sluša diktate iz inostranstva, i ako treba da se ponaša po nekom stranom skrojenom modelu jednoumlja, odričući se svoje kulture i svog nacionalnog identiteta, onda je to zapravo put nestanka Srbije. Došlo je zaista vreme da svako onaj ko zaista drži do Srbije, ko drži do naše tradicije, do slobode naše kulture, treba i mora da podigne svoj glas.

Srbija je stara evropska država i mi smo stari evropski narod, koji je samostalno i od davnina gradio demokratske institucije, narod koji je bio privržen pravnom poretku i sa osećanjem samopoštovanja sarađivao sa evropskim državama, imajući uvek i s ponosom svoje prirodno mesto u Evropi. Zato je jeftina besmislica da Srbi dokazuju da su evropski narod i da smo evropska država. Naše pripadanje Evropi je dublje i suštinskije od priznanica briselske birokratije da smo na putu da ispunimo uslove kako bismo tobože postali evropski narod. Srbiji je potrebno da povrati svoje samopoštovanje i samosvest da smo uvek bili i da jesmo narod koji je u pravom i suštinskom smislu ravnopravan sa svim ostalim evropskim narodima. Evropa i ideja evropske kulture i evropske civilizacije ne može se svesti na postojeću Evropsku uniju. A kada je reč o odnosima Srbije i Brisela kao administracije Evropske unije, onda treba glasno i nedvosmisleno reći da nije Srbija napravila problem u tim odnosima, već je problem u pokušajima Brisela da otme od Srbije deo njene teritorije.

Vreme koje je pred Srbijom biće puno iskušenja i to najbolje pokazuje nalet sve veće propagande koja pokušava da sruši sve što ima bilo kakve veze sa srpskim vrednostima. To zahteva neodložan i sveobuhvatan odgovor nacionalne intelektualne javnosti. Režim će u početku ignorisati i praviti se da ne vidi da pravo na reč ima i nacionalna inteligencija koja po svoje mišljenje ne ide u strane ambasade. Ne treba da obeshrabri ni to što režim zatvara i što teži da potpuno zatvori medije. Ništa od toga, nikakve reforme pravosuđa i nikakvi specijalni tužioci, neće moći da zaustave vapijuću potrebu Srbije da povrati svoje samopoštovanje i da se ponovo u Beogradu slobodno gadi i razvija slobodna srpska misao. Režim na svojoj strani ima stranu podršku i propagandu da Evropska unija nema alternativu, a nacionalna inteligencija na svojoj strani ima srpski narod, srpsku tradiciju i srpsku kulturu.

Nema više druge nego da se na svakom mestu i u svakoj prilici odmah odgovori na sve uvrede, svaku primitivnu klevetu, svaki napad na Srbiju. Odomaćio se običaj da je onima koji napadaju Srbiju sve dozvoljeno, a da je onima koji je brane osim ćutanja sve zabranjeno. Dara je prevršila meru, vreme je za odgovor nacionalno samosvesne i slobodne Srbije.

Živela Srbija!

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/155006/Ko%C5%A1tunica%3A+Dara+je+prevr%C5%A1ila+meru%2C+vreme+je+za+odgovor.html

Pet godina od smrti slobodana miloševića > Pravićemo mi njega od blata

Lični stav – pet godina od smrti slobodana miloševića > Pravićemo mi njega od blata hadži dragan antić

Deset godina posle oktobarskog puča 2000. godine, koji je, bez sumnje, najveća prevara učinjena srpskom narodu u dvadesetom stoleću, ne prestaje satanizacija Slobodana Miloševića i njegove porodice

Kada mi je glodur ovog nedeljnika ponudio da napišem prilog o petogodišnjici smrti Slobodana Miloševića, bio sam prijatno iznenađen. Ne znam šta stoji iza ove ponude i neću da o tome razmišljam, pa sam odlučio da priložim svoje viđenje Slobodana Miloševića u veoma kratkim crtama.

Nema sumnje da je Milošević istorijska ličnost. Nema sumnje da je Milošević proteklih decenija u medijima u toj meri satanizovan da teško možemo da nađemo sličan primer u novijoj istoriji. Verovatno da je toj satanizaciji i sam doprineo zbog rigidnog odnosa prema medijima. On je, zapravo, smatrao da treba da govori za medije samo onda kada ima nešto novo i važno da saopšti. Sećam se njegovog intervjua koji je uživo dao čuvenom američkom novinaru Lariju Kingu. Bio je to izuzetan razgovor i prava je šteta što takvih istupanja u javnosti, domaćoj i svetskoj, nije bilo mnogo više.

Ovih dana iz štampe izlazi Zbornik povodom petogodišnjice smrti Slobodana Miloševića. Pedesetak ličnosti iz inostranstva i zemlje napisalo je svoje viđenje Miloševića. Za ovu priliku izdvojio sam neke segmente iz svog teksta koji će biti štampan u Zborniku.

"Pravićemo mi njega od blata" – slušam ovu narodnu izreku već godinama. Govore mi to obični ljudi, ali i oni koji su bili za smenu Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine.

Prošlo je pet godina kako je Slobodan Milošević usmrćen u Hagu. Svedoci smo, baš ovih dana, da je upravnik pritvorske jedinice UN sistematski radio na tome da Milošević tragično okonča svoj život u ćeliji. Taj upravnik, da stvar bude još gora, o svojoj špijunskoj aktivnosti, redovno je obaveštavao ambasadu SAD u Hagu.

Deset godina posle oktobarskog puča 2000. godine, koji je, bez sumnje, najveća prevara učinjena srpskom narodu u dvadesetom stoleću, ne prestaje satanizacija Slobodana Miloševića i njegove porodice.

Činjenice govore da je u Srbiju ušlo više od sedamdeset milijardi evra u poslednjoj deceniji. Danas imamo milion nezaposlenih, sedam stotina hiljada gladnih, svakodnevno se otvaraju narodne kuhinje a spoljni dug zemlje u odnosu na prethodnu deceniju je utrostručen. To je u jednoj rečenici bilans ove, nazovi demokratske, vlasti.

U ovom kratkom osvrtu na političko delovanje Slobodana Miloševića podsetiću vas samo na neke događaje koji govore o njegovoj ulozi u demokratizaciji našeg društva, što današnji zvaničnici ne znaju ili neće da znaju, uporno tvrdeći da se radi o diktatoru. Vratimo se nekoliko decenija unazad.

Nema sumnje da je posle smrti Josipa Broza Tita u tadašnjoj Jugoslaviji došlo do velike polarizacije među rukovodstvima federalnih republika i pokrajina, u čemu su posebno prednjačili komunistički funkcioneri Slovenije, Hrvatske kao i pokrajinâ Kosovo i Metohija i Vojvodina. Tih godina, zabranjivane su knjige, novine i časopisi. Pisci su zatvarani. Dolaskom Slobodana Miloševića na čelo GK SK Beograda, a potom i na vodeću funkciju CK SK Srbije, represija prema intelektualcima prestaje. Knjige se slobodno štampaju, igraju se pozorišne predstave, famozni verbalni delikt odlazi u istoriju.

Međutim, u Zagrebu istovremeno nastaje dokument CK SK Hrvatske, kasnije nazvan Bela knjiga, koju sam ja objavio. Namera hrvatskog komunističkog rukovodstva bila je da se izvrši pritisak na Srbiju i njeno rukovodstvo upravo zbog toga što su srpski pisci, slikari, reditelji i drugi umetnici slobodno iznosili svoja kritička mišljenja o stanju u tadašnjoj Jugoslaviji. Partijski lider Srbije Ivan Stambolić zabranio je moju knjigu. Bio sam uhapšen i osuđen a knjiga sudski zabranjena i potom uništena u fabrici papira na Umci. Slobodan Milošević, istine radi, nije odobrio ovakav postupak državnih i sudskih organa.

Slučaj Milovana Đilasa, poznatog komunističkog disidenta, još ilustrativnije pokazuje držanje Slobodana Miloševića tih godina. Posle nekoliko decenija prvi sam objavio intervju sa Đilasom. Milošević se zalagao da on slobodno govori i piše i da mu se objavljuju knjige. I ne samo to. Milošević je naredio da se vrati pasoš Milovanu Đilasu kako bi on mogao slobodno da putuje. Ovakva odluka naišla je na žestoke kritike unutar CK SKJ. Sećam se da mi je Slobodan Milošević pričao kako ga je zbog te njegove odluke napao srpski političar Dragoslav Draža Marković. Đilas je dobio pasoš i posle višegodišnje robije i progona nesmetano je mogao da putuje, daje intervjue domaćoj i stranoj štampi i objavljuje svoje knjige.

O tome koliko je Slobodan Milošević u tim godinama uticao na demokratizaciju društva govori i podatak da je vrlo aktivno učestvovao u pomirenju tzv. Slobodne srpske pravoslavne crkve u Americi i Srpske pravoslavne crkve u otadžbini. Zahvaljujući njegovim garancijama, u otadžbinu je stigao mitropolit novogračanički Irinej iz SAD. Tada je i došlo do pomirenja među crkvenim velikodostojnicima. Srpska pravoslavna crkva ponovo je postala jedinstvena. Ubrzo zatim iz Libertivila, kraj Čikaga, prenete su mošti vladike Nikolaja u otadžbinu, u manastir Lelić. I na kraju da naglasim da je uloga Miloševića u obnovi izgradnje hrama Svetog Save na Vračaru nemerljiva.

Slučaj tzv. humoreske "Vojko i Savle" objavljene u dnevnom listu "Politika" 18. januara 1987. godine označio je početak obračuna među članovima najvišeg rukovodstva SK Srbije. Nema dileme da je ovaj tekst zapravo bio najava definitivnog razlaza između Slobodana Miloševića i njegovih pristalica s jedne strane i Ivana Stambolića i njegovih sledbenika s druge strane. Ideju za pisanje ovog pamfleta-humoreske dali su u jesen 1986. godine Nikola Ljubičić, Dušan Čkrebić i Petar Stambolić u dogovoru sa Ivanom Stambolićem. Cilj je bio da se deo tadašnje vlasti obračuna sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti zbog tzv. Memoranduma. Taj radni papir SANU u kome se govorilo o položaju Srbije u tadašnjoj Jugoslaviji naišao je na žestok napad dela dogmatskog rukovodstva države. Radilo se o neviđenoj harangi na SANU i njene akademike.

Cilj ove afere je bio da izazove obračun unutar rukovodstva Srbije, onih koji su optuživali SANU i Memorandum i onih koji to nisu učinili. Slobodan Milošević, razume se, nije osudio Memorandum.

Kao svedok odbrane, u više navrata sam boravio u Hagu u poseti Slobodanu Miloševiću. Njegova borba za istinu o stradanju srpskog naroda bila je impresivna. O tome će da sude istoričari. Kao Miloševićev savremenik, i izdavač njegovih knjiga, u narednim godinama objaviću još čitav niz veoma važnih svedočenja o njegovoj državničkoj ulozi. Dotle, pridružujem se svima onima koji danas govore: "pravićemo mi njega od blata".

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=980126

ШЕШЕЉ 09 МАРТ 2011 ЗАВРШНА РЕЧ КРАЈ ТИРАНИЈЕ

Стиче се утисак да је Београд тренутно спреман да прихвати готово све што му се понуди

Ђорђе Вукадиновић: Стиче се утисак да је Београд тренутно спреман да прихвати готово све што му се понуди

| Вести | 10.03.2011 | 17:08 0 коментара

Косово и Метохиjа Србиjа

Питер Фејт јуче је изјавио да подела Косова више није опција. Како оцењујете ову изјаву у тренутку када се воде преговори Београда и Приштине? -Подела Косова званично никад није била опција. Али мени је врло индикативно зашто на свим странама сви истичу како подела није на столу, није опција и не долази у обзир, а званично поделу нико и не предлаже, тако да се не види шта се то и зашто уопште демантује. Ту постоји једна велика доза лицемерја или дипломатске игре. у причи око подела коју стално сви демантују, а нико је званично не предлаже. Друга ствар је што је Питер Фејт начелно, као некад неко нефромално, набацивао ту идеју. Мени је много значајније што су преговори, барем са српске стране, отпочели уз упадљиву тишину и то што су готово скривени од очију и интересовања јавности. Волео бих да грешим, али мислим да ти преговори не обећавају ништа добро, барем када је реч о заштити елементарних српских националних интереса. Сама идеја и концепт да се расправља о тзв. животним питањима, делује као капитулација на мала врата и отварање простора за одустајње од последњих “црвених линија” државне политике пррема Косову. У суштини, нема техничких питања, свако животно питање, као што су и ова о којима је сада разговарано, задиру у статус. Практично, овде се ради о томе да се Приштини излази у сусрет у већини ствари до којима је њима стало, а да је Београд изгледа спреман да прихвати готово све осим формалног потписа на независност Косова. Ламберто Занијер је синоћ изјавио да када се реше ова питања, питање признања више није важно. Из угла Београда и грађана Србије не може да не буде индикативно да су почетак преговора и почетне резултате поздравили изасланици ЕП и за Србију и за Косово, Кацин и Луначек. Знамо какви су њихови ставови и да су они најтврдји заговорници независности Косова. Напокон, то што се преговори воде и Бриселу, а не у Београду или Приштини, и то што су модератори само представници ЕУ, не може да не изазове сумњу у погледу тога како ће тај процес изгледати и чему ће да води. Зашто нема било представника свих сталних чланица СБ, или зашто нема макар Русије? Овако се разговара само у присуству представника Брисела који ту нипошто није само неутрални посматрач. Јасно је да ће Брисел диктирати већину решења када Приштина и Београд не буду могли да се договоре. Врло је лако претпоставити како ће та решења изгледати и чијим ће интересима бити ближи. Без обзира што ЕУ није у целини признала Косова, сви форуми и све ЕУ институције, од Европског парламента до Европског савета и поменутих специјалних известилаца, јасно показују чему је Брисел ближи. Сам пристанак на овакву врсту преговора, јасно указује да Београд има мало маневарског простора и да ће прихватити све сем баш званичног и формалног признања. Да ли можемо да очекујемо да земље ЕУ које нису признале Косово, сада то учине? Ја бих рекао да ови преговори, како су моделовани и како ће изгледати, заиста воде фактичком признавању Косова. Не верујем да воде и ка потпуном признању, али сада се решавају питања – царине, катастар, таблице, које ће задовољити Приштину. То се нарочито односи на представништво у међународним организацијама, присуство на регионалним сусретима, на чему се доста инсистира и од стране Брисела и од стране Приштине. Када се све то реши онда питање статуса заиста постаје неважно. Но, ја ипак мислим да то неће резултирати тиме да земље Европске уније које сада не признају независност Косова то и учине. Већина тих земаља, осим можда Грчке, има и сопствене проблеме и разлоге због којих не прихвата независност Косова. Мислим да су то два одвојена пара рукава и два одвојена питања. Једно је то шта Србија, односно Београд чини или не чини да спречи независност Косова, а не чини ништа и у суштини попушта на дословно свим фронтовима. Бар тако то у овом тренутку изгледа. Са друге стране, то не значи да ће земље ЕУ и УН које нису признале независност Косова сада похрлити да то ураде, због тога што већина тих земаља Косово није признала не због љубави према Србији, већ зато што или имају потенцијална жаришта на сопственој територији или постоји стрепња да би тај талас могао покренути ланчану реакцију, где би онда и неки други делови, на пример у Шпанији, могли да прогласе независност. Познато је да Словачка има проблем са мађарском националном мањином, Румунија, такође, у Трансилванији, као и Кипар са кипарским Турцима. Дакле, те земље нису признале независност Косова из својих разлога, тако да чак и евентуална капитулација Београда, не би драстично променила став тих земаља. То су два одвојена питања, али то је за нас слаба утеха, јер је већ довољно тужно што се чини да је Београд у ове преговоре ушао спреман да прихвати све или готово све што му се од стране Брисела понуди. http://www.nspm.rs/hronika/djordje-vukadinovic-stice-se-utisak-da-je-beograd-trenutno-spreman-da-prihvati-gotovo-sve-sto-mu-se-ponudi.html

The U.S. Should Not Make War on Libya

George Kenney

Posted: March 7, 2011 05:44 PM

The U.S. Should Not Make War on Libya

In the early phases of the Bosnian civil war I thought — wrongly, in retrospect — that the west had a narrow window of opportunity to throw in our lot with a genuinely multi-ethnic Bosnian government, to bring the war to a swift and just resolution. One of my mistakes was in not seeing that the Sarajevo government contrived to maintain the veneer of multi-ethnicity but was, in fact, a Muslim enterprise whose penchant for atrocities was only slightly inferior to that of the official international villains, the Serbs. Nor did the Muslims have a much lower atrocity count than the historically blood-thirsty Croats. (It took me a couple trips wandering around the battlefield to become convinced.) The best outcome had always been a negotiated settlement but Washington waited almost five years before accepting that reality. By the end, in 1995, when all three sides were exhausted — front line fighters had largely stopped shooting — a few minor bombing campaigns got undeserved credit for clinching the Dayton deal but the bombing’s harmful, longer term fallout became obscured.

In any case, in November 1992 I had co-authored an op-ed with former U.S. Air Force Chief of Staff General Michael J. Dugan in the New York Times, laying out how a serious bombing campaign might work. This does not make me an expert but I did have an opportunity, at Mike’s behest, to consult with a then currently serving Colonel who had planned the air war for Operation Desert Storm. Although the U.S. never undertook anything like our proposed "Operation Balkan Storm," I think it’s fair to say that things would not have worked as expected.

The same could be said for a no fly zone in Libya.

The pro-intervention crowd makes the argument that after boxing in Gaddafi through economic sanctions, the threat of war crimes trials, etc., we’re therefore responsible for the consequences of his having nothing left to lose from unleashing his full wrath against the Libyan people. It’s the familiar common law principle of the responsibility of a good Samaritan but, as applied to Libya, it’s sophistry, because the consequences are of a different order. To help save the Libyan people, or not, vastly oversimplifies the problem.

Several parts of the interventionist argument contain unexamined assumptions. One, mentioned repeatedly by Bob Gates, is that a no fly zone requires a small war to be put into effect. Before U.S. aircraft could safely enforce a no fly zone Libyan anti-aircraft assets must be wiped out. It’s doubtful we know already where they all are so we’d have to find them, probably most of them, by running enough air raids to provoke government forces to turn on their radars, at which point those sites can be neutralized. On the other hand, it’s also likely that Col. Gaddafi would salt mobile units into populated areas, near mosques, hospitals, schools, etc. The prospect both of a few U.S. planes being blown out of the Libyan sky and horrific "collateral damage" on the ground should give pause.

Cognizant of those dangers, a few interventionists are arguing, instead, for a limited no fly zone over the eastern, rebel controlled areas. This, they say, would be considerably less demanding and would give the rebels time to arm and train themselves. It would be as straightforward and as casualty free for us, they say, as the limited no fly zones over northern and southern Iraq (from the end of the first Gulf War through the beginning of the second).

But the circumstances are not the same. After being severely beaten in the first Gulf War Saddam Hussein was not about to precipitate another round of full scale warfare. Though he did try to shoot down coalition aircraft enforcing the zones he didn’t try very hard. More importantly, the Iraqi no fly zones were formally static, having been intended to protect certain Kurdish and Marsh Arab populations from attack. In contrast, in Libya, logically, a limited no fly zone would have to have a somewhat elastic character because the rebels aren’t so much fleeing from Col. Gaddafi as they are trying to seize power from him. After the establishment of a limited no fly zone, for example, if the rebels were to close on Tripoli, would the interventionists then tell them that they were henceforth on their own? No — most likely the no fly zone would follow the front.

All this prompts the question of who it is, exactly, getting arms and training under our no fly zone protection. Are they "the good guys?" Suppose not all of them are so good and that, just as in most civil wars, some of them commit horrible atrocities. At what point does our protection confer indirect responsibility?

Another consideration, one that interventionists generally don’t address, is how a small war against Libya might motivate pro-government forces to fight back. To the extent that loyalists are wavering, calculating their options, it’s reasonable to suppose that an outside threat could bring many firmly back into the fold. The same is true for a much larger number of "undecided" Libyans who must choose between the government or the rebels.

Moreover, outsiders with a militant anti-U.S. agenda would likely converge on Libya. For the most part they would be two-bit mercenaries but a few might have genuine talent. Prolonged combat could well create, in effect, a new graduate program for anti-American terrorism.

It’s worth reminding ourselves that a small war is not necessarily going to be a quick war and that we can’t count on Col. Gaddafi leaving Libya of his own volition. The fact is, even without intervention nobody knows how long the turmoil in Libya may last. It could be over tomorrow, or it could last a month, or two, or even as long as a few years.

While interventionists talk a good game about the sanitary, long-distance nature of a no fly zone, once started, a small war would create enormous political pressures to secure Libya’s oil fields — the ninth largest reserves in the world — or even just the field that accounts for the most production (the Sirte basin, midway between government controlled Tripoli and rebel held Benghazi). Even assuming that the U.S. military could undertake such an effort it’s a sure bet that U.S. political officers would not know how to handle Libyan tribal politics. Thus an introduction of U.S. ground forces could only add to the likelihood of a longer war.

With or without ground forces a small U.S. war against Libya could further agitate the rest of the Maghreb, the larger middle east, and even more distant areas, like Pakistan. Even under the best circumstances such agitation would be dangerous but, given the spirit of insurrection currently sweeping the Muslim world, this is perhaps the worst possible time to again offer ourselves as a potential target. Prudence suggests we not commit to unnecessary provocations until things have quieted down.

Interventionists, however, speculate that the opposite may be true: if a tyrannical regime with blood on its hands is left standing during this wave of reform then other repressive regimes may resort to force against "peaceful demonstrators" and those in opposition will be less likely to take risks. By not acting in Libya, they say, the impetus to democratization may wane. It’s an interesting argument but, again, within it are important unexamined assumptions, most notably that the opposition groups who are protesting are peaceful. In Libya, manifestly they are not. So the other side of the coin is the question whether the U.S. wants to encourage violent insurrections against undemocratic regimes, either as a general policy or on a case by case basis. Perhaps, or perhaps not, but this is clearly a different — a more strategic — question than just whether we want to "help" Libya.

Then there’s the issue of by what authority we would go to war. In the first two Gulf wars the U.S. managed to secure a fig leaf of legality. Here, that’s not as easily done. Both Russia and China have made it abundantly clear that they disapprove of military action against Libya so it’s unrealistic to expect any use of force resolution from the UN Security Council. The U.S. might be able to put together another ‘coalition of the willing’ within NATO but not even all NATO members think that the use of force is a good idea. If asked, the UK and France would probably participate in a U.S.-led effort, for example, but Germany would not. Once again the U.S. would strain the limits of international law and sow seeds of mistrust. In the longer run, in the same way that the Russians used the precedents of Bosnia and Kosovo in justifying their 2008 seizure of South Ossetia, other states might justify an ad hoc decision to go to war based upon what we do in Libya. If our goal is to inhibit wars of aggression — and it is — we have little choice but to play by the rules even if sometimes we don’t like them.

And what about Congress? Nobody seems to be asking whether Congress might have a role in deciding whether to go to war with Libya but it’s a legitimate question. If one goes by the Constitution it does; if one prefers to ignore the Constitution that’s OK too, but the repeated precedent tends to accumulate a potentially dangerous power in the presidency. In the future, it would be neither reasonable nor expedient to depend upon all presidents to use that power judiciously.

To be honest, there is also a question of sincerity. I’ve no doubt that many of those who want a U.S. military intervention in Libya are completely sincere and are trying to understand the situation from the purest humanitarian perspective. But when one sees most of the same gang that argued for both Gulf Wars in full-throated synchronization over the virtues of going to war with Libya, one must consider the probability that other (murky) interests are involved.

The danger is that a large number of senior Obama administration officials believe, wrongly, that a little bit of bombing works. Bosnia, they say, proved it. But learning the wrong lessons from Bosnia could lead to a tragic mistake.

http://www.huffingtonpost.com/george-kenney/the-us-should-not-make-wa_b_832603.html

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: REKONSTRUKCIJA VLADE DRUGO JE IME ZA DRŽAVNI UDAR

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: REKONSTRUKCIJA VLADE DRUGO JE IME ZA DRŽAVNI UDAR

utorak, 08 mart 2011 21:27

Ovakva rekonstrukcija pokazala je još nešto: neće biti dovoljno samo da ova vlada padne, da se raspišu izbori i da u miru božjem posle njih dođe sledeća vlada koja bi preuzela poslove

Ne znam da li je mozgove koji su rekonstruisali vladu inspirisao duh Šojića ili Magnus-Bunkerovog „Alana Forda" (sećate se „ministarstva za istraživanje ruda i gubljenje vremena"), ali sad bar znam zašto je Boris Tadić izbegao da rekonstrukciju javno brani pred Srbima; sad znam zašto se, bežeći dok se ovo ne oposli, zaustavio tek u Japanu. Ovo je suviše pokvareno i glupo čak i za njega; ovo je toliko tupavo da je za ovo „Pesma nad pesmama" čak i ono čuveno uterivanja optimizma u Srbe od pre nekoliko meseci, na kraju koga je povredio nogu, tek da se zna čime se tu najviše tuklo.

Priča o rekonstrukciji imala je, kada je smišljena u krugovima vladajućeg političkog genija, tri cilja. Prvi, da skloni nekoliko ministara koji su nepopularniji od ostalih nepopularnih ministara; drugi, da napravi neku iluziju o novom početku, garniranu jeftinim trikom gde sad vidiš gomilu ministara, a sad malo manju gomilu, što će reći da Srbiji zamaže oči, kupi neko vreme i potroši ga u novim obećanjima i praznim pričama; i, treće, da uveže vladajuću koaliciju, ali ne u smislu njene radne efikasnosti za račun građana, već u smislu narušenih međusobnih odnosa i redefinisanja partijskih zabrana. I nije uradila ništa od toga.

Tačno, u novoj vladi neće biti Saša Dragin, onaj što je poklao krave po Srbiji; neće biti Milosavljević, onaj što je pravio nestašice; neće biti ni Dinkić, onaj s kojim se nestašice nisu ni osetile jer pored njega nije imao ko da u prodavnicama kupi one robe kojih nema; neće biti ni Čiplića, palog borca gej-parade; ali u ovoj vladi neće biti ni Diane Dragutinović, koja je u nekim trenucima bila jedina slabašna veza ekonomskog dela vlade sa razumom; neće biti ni Škundrića, jednog starovremenskog čoveka koji je bar znao da neki posao završi u tišini i miru božjem.

Hoće li vlada biti popularnija posle rekonstrukcije? Neće, jer, napravljena mimo svakog političkog rezona, ona jeste ponižavanje građana i ništa drugo. Ona nije nikakav rasplet krize, ona je ulazak u novu krizu, i, kao takva, ona je samo vlada koja će, od dana kad bude napravljena do dana kad padne, imati kapacitet da se bavi jedino sobom, svojim plenom i ničim više pod milim bogom. Nema tu, dakle, nikakvog novog početka, tu samo ima novih zapleta, novog nenamirenog računa između vlasti i građana, između vlasti i vlasti, između vlasti i razuma, ali o tome kasnije.

NAVUČENI MINISTRI Hajde da vidimo šta je vlada postigla u međusobnim odnosima u koaliciji. Biće jasno kad se vidi kako je napravljena. Mlađa Dinkić, na primer, hteo je da na svoje mesto vicepremijera postavi izvesnog Čučkovića, starijeg maloletnika za koga je bezbednosnom proverom utvrđeno da nema dovoljno godina za taj posao. Potom je Mlađa, šegačeći se kako će i on sada kao Boris da vlada iz senke, nudio potpredsedničko mesto raznim privrednicima i svi su ga otkačili da bi se na kraju setio da pored njega sedi Verica Kalanović, koja ima dovoljno godina i privrednog iskustva.

A onda su Boži Đeliću obećali da će biti ministar finansija. Oduševljeni tranzicioni zmaj koji više voli da radi sa više para nego sa manje para, dao je svoje ministarstvo nauke sa svim onim parama kojima je zadužio Srbiju da bi napravio novog Nikolu Teslu, da bi mu samo koji dan kasnije rekli kako mu je sasvim dosta da bude vicepremijer za evropske integracije i gubljenje vremena. I sad se svi pitaju otkud mu tikovi.

Dušana Petrovića su navukli da bude ministar za trgovinu, poljoprivredu, šumarstvo, vodoprivredu i gubljenje vremena, i da tako odrapi neko vreme u vladi za koju ni roditelji ministara više ne veruju da može da bude iole uspešna. To mu je, Petroviću, došlo kao božja kazna što je onomad na mesto premijera umesto Mirka hteo da gurne svog partijskog rivala Đilasa, uveren da je negde pročitao kako je bio jedan što je preživeo električnu stolicu, ali nijedan koji je preživeo sedenje na čelu jedne ovakve vlade.

Mrkonjiću, koji Koridor 10 gradi takvim tempom da se već osnovano sumnja da ga gradi sam sa ljudima iz svog kabineta, dali su da vodi ministarstvo energetike. A da ga ne bi previše opteretili u tim godinama, iz energetike su izvukli rudarstvo i dali ga Duliću, onome što je tako udesio građevinsku industriju da u Srbiji, čim vidite nekoga da nešto gradi, znate da gradi bez dozvole. Iskreno, voleo bih da znam ko je taj cinični mozak i da li je zapravo Dulića rešio da kazni zbog korpupcije ili ga ne voli tek tako, pa mu je dao da istovremeno zagađuje i čisti životnu sredinu dajući mu da se u isto vreme bavi rudarstvom i ekologijom. Ili ko je dao onom renesansnom čoveku Predragu Markoviću da bude ministar za kulturu, za medije i za telekomunikacije. I za gubljenje vremena, naravno.

I vi se sada pitate kako je sve to bilo moguće, kakva je logika uopšte mogla da poveže sve ove stvari. Naravno, to je logika ratnog plena, to je logika dvojice vojnika koji su osvojili protivničkog konja, a onda ga sekirom podelili među sobom; to je manir onih koji odavno svoju logiku ne proveravaju u spoljnjem svetu, već u onome što nose samo u sebi. Po toj logici, dakle, može sve, jedini uslov je da je izvodljivo. To nije pamet koja se brine da čini nešto zbog čega sutra može da nastupi potop. Neka nastupi, samo da se ne naruše odnosi među strankama, i to oni odnosi u kojima se među strankama jedino zna čije je šta, ko odakle vuče pare i ko odakle crpe moć, i ništa osim toga nije važno.

STVAR LEGITIMITETA Otuda me čudi zašto nisu jednostavno napravili vladu od pet ministara, koliko stranaka učestvuje u deranju ove lešine koju zovu Srbija, gde bi žuti Mirko držao finansije, evropske integracije, spoljne poslove, odbranu, pravdu, poljoprivredu i tako dalje; gde bi Ivica Dačić imao policiju, obrazovanje, nauku, infrastrukturu, energetiku i ostalo što mu spada; gde bi neki punoletni Mlađin član držao privredu, regionalizaciju, kulturu i ostalo što je njegovo; gde bi ostatak dali još Krkobabiću i jednom Vukovom iz SPO. I tada bi imali najmanju vladu na svetu, i tada bi imali pravu sinergiju među ministarstvima, gde bi, na primer, Dačić kao ministar obrazovanja rešio štrajk prosvetnih radnika tako što bi ih Dačić kao ministar policije uhapsio i poslao Dačiću ministru infrastrukture da besplatno grade Koridor. Zašto ne, u čemu bi bila razlika u odnosu na ovo što imamo. Najgore je u ludilu ostati na pola.

Takva monstuozna vlada, da se ne lažemo, jeste proizvod monstruoznih namera. Ova vlada je dakle podređena stranačkim odnosima u vladajućoj koaliciji i ničemu drugom. To je bio jedini kriterijum za njenu rekonstrukciju, to i ništa više. Da li bi neko ko želi da popravi stanje u Srbiji napravio ovakvu vladu? Ne bi, naravno. Da li bi neko ko je građanima davno rekao da se jebu sa svojim zahtevima, svojim interesima i svojim bednim životima napravio ovakvu vladu? Samo ovakvu i nikakvu drugačiju!

Zato je ova vlada jasan pokazatelj da je politička klasa suštinski izvršila državni udar protiv građana, ona je svojom rekonstrukcijom javno odbila da služi bilo kakvim interesima svojih birača jer ona služi isključivo interesima stranaka koje je čine. Ona je hladnokrvno poručila tim istom građanima da ne postoji vlada da bi uređivala njihove male živote, već da oni, građani, postoje samo zbog toga da bi ova ekipa vladala još neko vreme.

Zato ova vlada nije samo ruganje zdravom razumu, ona je ruganje narodu. Zbog toga je ova rekonstrukcija uništila i onaj poslednji trag legitimiteta vlade koji je ona imala. Ali ovakva rekonstrukcija pokazala je još nešto: neće biti dovoljno da ova vlada padne, da se raspišu izbori i da u miru božjem posle njih dođe sledeća vlada koja bi preuzela poslove. Sledeća vlada, pored izbornog legaliteta, moraće da se izbori i za suštinski legitimitet. Kako će se izboriti? Samo oštrim diskontinuitetom prema ovom monstrumu od kabineta. Samo pozivanjem na političku, moralnu i pravnu odgovornost Cvetkovićeve vlade, koja je suštinski izvršila državni udar, njihovi naslednici će moći da do kraja osvoje svoj legitimitet jer će samo na taj način građanima moći da pokažu da neće upravljati tako što će potpuno poništiti njihove interese za račun interesa svog izbornog plena. Samo tako će moći da pokažu da se ovako ne može vladati, ovako se samo može pljačkati sopstvena zemlja pod maskom vladavine.

I to je konačno dobro: onaj ko ne bude smeo da se obračuna sa ovima, bolje mu je da se posla i ne hvata.

http://standard.rs/vesti/49-kolumne/6771-eljko-cvijanovi-rekonstrukcija-vlade-drugo-je-ime-za-dravni-udar-.html

Проглас проф. др Војислава Шешеља грађанима Србије – Србији је доста понижавања!

ГЛАВНА ТЕМА | Војислав ШЕШЕЉ | 03.03.2011 | 20:55 0 коментара

Србиjа Војислав Шешељ

Браћо и сестре, грађани Србије, Обраћам вас се у овим тешким временима када се наша земља и ви, грађани, гушите под теретом неправде и понижења, у тренутку када Србија грца препуштена бруталном сакаћењу и комадању. Желим да вас упозорим да се Србија ближи прекретници када ће морати да одлучи да ли ће наставити овим путем који води ка уништењу наше државе и народа или ће се окренути себи, својим државним и националним интересима и својим традиоционалним пријатељима. Прозападна политика режима Бориса Тадића потпуно је урушила земљу територијално и довела је до економског и социјалног краха. Због срамне и капитулантске политике, Србија је бачена на колена. Тадић је управљање српском државом предао у руке Бриселу и Вашингтону и гурнуо земљу под својеврсну окупацију. Државни и национални интереси Србије угрожени су у самом темељу. Владајућа коалиција је, обмањивањем грађана о наводном „искреном пријатељству“ са Сједињеним Америчким Државама (САД) ио „путу без алтернативе“ у Европску унију (ЕУ), Србији задала историјски ударац и довела је у крајње понижавајући положај. Ако Србија ненапусти прозападну политику и не одупре се Вашингтону и Бриселу који нам земљу комадају и у територијалном и у економском смислу, питање је шта ће од наше државе уопште остати. Српска радикална странка је изричито против уласка Србије у Европску унију и против НАТО-а, који воде отворену непријатељску политику према нашој земљи. Србији је доста понижавања! Једина снага на српској политичкој сцени која је спремна да државотворном политиком усправи Србију је Српска радикална странка. Зато је Српска радикална странка и даље трн у оку и Вашингтону, и Бриселу, и Борису Тадићу, и Томиславу Николићу. Зато су Американци и западне силе дали налог Хашком трибуналу да не могу да се вратим у Србију док се не заврше бар још једни парламентарни избори. Али народ увек препозна оне који брину о њиховим и државним интересима, препознаје оне који су спремни да се жртвују за поносну и усправну Србију. То су препознали и наши бивши радикали који су били обманути. А били су обманути јер су поверовали да ће се странка коју су створили Станко Суботић Цане и Мило Ђукановић уз помоћ британског и америчког амбасадора – Вучићева и Николићева странка, борити за националне интересе и интересе грађана, а не за своје личне. Када је наступило отрежњење, они су почели да се враћају тамо где припадају – Српској радикалној странци. Ја могу да кажем да су врата Српске радикалне странке увек отворена за све обмануте и преварене, за све који су схватили да су кренули погрешним путем тајкунске Николићеве и Вучићеве странке. Браћо и сестре, не верујте онима који вас обмањују да ћете живети боље ако се определите за бриселску утопију. Одрицање од Косова и Метохије, Војводине, Рашке области, одрицање од легитимних националних интереса, одрицање од своје историје, корена и идентитета и брисање српскогпамћења сигурно није пут који води ка бољем животу, то је пут ка уништењу. Актуелни режим је до сада испунио све захтеве који су стигли из Брисела и Вашингтона, а нема ни помака када је у питању побољшање стандарда грађана. Напротив, само суноврат! Катастрофалне последице Тадићеве прозападне политике Очајна економска ситуација у којој се данас налази Србија није последица светске економске кризе, већ управо те погрешне политике која се води од 2000. године по налозима Међународног монетарног фонда, Брисела и Вашингтона, као и погрешне опредељености за најсуровији модел капитализма – неолиберални капитализам. Дуг је списак обећања која је владајућа коалиција на челу са Тадићем давала грађанима Србије, а апсолутно ништа није урађено. И што је најгоре, нема никакве одговорности за катастрофалне потезе, за обмањивања грађана. У овој држави нико не одговара за то што се руководи искључиво личним интересима, а преко грбаче народа. Владајућа већина је приграбила себи неограничену моћ преко тајкуна који су кључни фактор у политичком животу Србије. Не треба заборавити да су тајкуни имали одлучујућу улогу и у формирање ове владе баш у овом саставу. Једном од њих, Мишковићу, изражена је захвалност и у Бриселу. Србијом данас владају амерички и британски интереси и интереси крупног капитала – тајкуна. Апсолутно су маргинализовани интереси грађана, интереси обичног човека. Доведени смо дотле, да се више не поставља ни питање како омогућити грађанима нешто пристојнији живот, живот достојан човека, него како обезбедити пуко преживљавање – како народ да преживи овај потпуни економски крах до кога је довела актуелна власт. Од грађана Србије су створили армију незапослених, сиромашних, ојађених и понижених, којима су на ту муку наметнули и осећај кривице – да су сами криви за то што их је снашло. Називају их „губитницима транзиције“. Као да је то нешто што је било неизбежно и нешто што је морало да их задеси. И опет нигде ничије одговорности. Верујем да знам како је већини грађана због тога, знам да истовремено осећате и бес и немоћ и очај. Странке које су на власти освојиле су гласове грађана лажима, обманама и празним обећањима. Сетимо се само да је грађанима представљено да је влада у овом саставу формирана јер је постигнута сагласност да ће то бити социјално одговорна влада, а кључни циљ је био пораст просечне пензије – до нивоа од 70 одсто просечне плате. Сада Млађан Динкић отворено признаје да је лагао обећавајући бесплатне акције у вредности од 1000 евра да би Тадићу обезбедио победу. Тадић је обећавао отварање 200.000 нових радних места, а за време његове владавине без посла је остало управо око 200.000 људи. И сада, без икаквих скрупула, пласира нове лажи – до 2020. биће отворено 400.000 нових радних места, а ваљда се подразумева да он треба да остане на власти до тада. На једној страни су празна обећања и лажна статистика, а на супротној реалност. А реалност су – више од милион незапослених, свакодневна драстична поскупљења, отпуштање радника, све већи број сиромашних. Радник је обесправљен и понижен. Да ли је ово предворје тог евро-благостања које годинама обећавају? Велики проблем, када је у питању улазак у Европску унију, јесте чињеница да је медијски блокирана било каква јавна расправа и сучељавање аргумената о овом питању. Грађани немају праву слику шта значи улазак у Европску унију. Отворено се захтева распарчавање Србије и то све мање крију и западне дипломате. Народ се посебно обмањују када је у питању економски аспект уласка у Европску унију – онај аспект који директно утиче на грађане и њихов џеп. За обичног човека, повећање јединственог тржишта значи пораст радне снаге, а то даље води ка паду зарада. Јединствено тржиште погудује крупном капиталу и мултинационалним корпорацијама. Разбијање Србије Тадићев режим прихвата сва условљавања Запада. Прихватањем бриселске резолуције о Косову и Метохији, ова владајућа коалиција започела је процес фактичког признања независности Косова и тиме је задат снажан ударац Србији. Оно што Тадић и представници власти називају „компромисом са Европском унијом“ представља одрицање од Косова и Метохије. Ви добро знате да Српска радикална странка непрестано алармира јавност да се процес разбијања Србије који спроводи Запад не зауставља са Косовом и Метохијом. Запад неће одустати ни од Војводине нити од Рашке области. То је још 2007. године најавио тадашњи амбасадор Немачке у Србији,Андреас Цобел,као што је тада најавио и могућност да Србија уђе у Европску унију за 20 до 25 година, што значи негде између 2027. и 2032. године. Европска унија,која је већу кризи,до тада вероватно неће више ни постојати. И упркос свему, Тадићев режим наставља да иде овим самоубилачким путем жртвовања територијалног, политичког и економског интегритета и жртвовања грађана у име празних обећања Европске уније, којој смо потребни једино зарад израбљивања, као извор јефтине радне снаге. Коалиција Николић-Тадић Поред територијалног и економског урушавања земље, Тадићев режим систематски разараполитички и уставни систем Републике Србије. Тако су, између осталог, отели и посланичке мандате Српске радикалне странке, легализовали ту крађу и формирали марионетску Николићеву и Вучићеву посланичку групу. Николић је тада јавно, за скупштинском говорницом, запретио да се неће смирити док не уништи Српску радикалну странку. Управо због изразито патриотске и националистичке политике и идеологије Српске радикалне странке и њене тадашње снаге као највеће опозиционе странке, 2008. године је изведен пуч у нашој странци, јер је Српска радикална странка представљала непремостиву сметњу за спровођење прозападне политике у Србији. Заправо, првобитни циљ је био да Српска радикална странка нестане са политичке сцене тако што би део тадашњег руководства у потпуности преузео странку и спровео тзв. реформу политике и странке, односно претворио би је у странку прозападне оријентације. Пошто у томе нису успели, тадашњи заменик председника Српске радикалне странке Томислав Николић и тадашњи генерални секретар Александар Вучић, који су као функционери Српске радикалне странке стекли огромну популарност у народу, одлучили су да формирају нову посланичку групу у парламенту и нову странку. Имали су, а и даље имају логистичку подршку актуелене власти, медија, тајкуна, западних амбасадора и западних дипломата. Српска радикална странка је доживела снажан ударац. Уз кршење Устава Републике Србије, закона и Пословника Народне скупштине, режим Бориса Тадића је омогућио да се од 21 отетог мандата Српске радикалне странке формира посланичка група Томислава Николића. Сада је политика Николићеве и Вучићеве Напредне странке иста као политика Демократске странке. Прецизније – данас су Вучић и Николић спремнији од Тадића да се одрекну свих националних и државних интереса. Обијају прагове западних дипломата у Бриселу и Вашингтону убеђујући их да могу да буду послушнији од Тадића. Убеђују их да могу брже да испуне све налоге Запада, да могу брже да се одрекну Косова и Метохије, да су спремнији да изруче генерала Ратка Младића Хашком трибуналу, што најављује Николић, да прихватају да су Срби геноцидан народ и да их је срамота што су припадници тог народа, као што је, уосталом, Вучић изјавио. Митинг Напредне странке у Београду само је потврдио да Вучић и Николић све време обмањују грађане док на другој страни са Борисом Тадићем праве договоре о формирању владе након наредних избора. Зашто Николић и Вучић нису одмах сели на стиропор и захтевали ванредне изборе, ако је то заиста њихов циљ? Митинг Напредне странке само је помогао Тадићевој власти да се каналише незадовољство грађана. Ово потврђује и чињеница да је Николић 25. фебруара отворено изјавио да ће Напредна странка након следећих избора понудити Демократској странци да заједно формирају коалициону владу. У међувремену се труде да убеде јавност да наводно хоће да руше своје будуће коалиционе партнере. Сасвим је јасно да обмањују грађане да су они противници политике Тадићевог режима која је уништила и грађане и државу, док се на другој страни спремају да воде исту политику као Тадић служећи интересима Брисела и Вашингтона, а не интересима Србије и њених грађана. Напредњаци и Демократска странка су били удружени у обмањивању грађана и када су интензивно водили кампању за промену Устава, наводно због броја посланика у парламенту. Вучић и Николић су имали задатак да убеде грађане да Србији нису проблем ни сиромаштво, ни корупција, ни тајкуни, ни криминал, ни отимање територије, него да је највећи проблем са којим се Србија данас суочава број посланика у парламенту. Међутим, суштински разлог за ову иницијативу лежи у захтеву Вашингтона и Брисела да се Устав Србије промени како би се из преамбуле и текста Устава избрисало да је Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Циљ је, такође, да се променама Устава оствари регионализација која води даљем цепању Србије. Зато најава коалиције Николић-Тадић, односно Напредне странке и Демократске странке, није никакво изненађење. Одавно се ова коалиција припрема, али је тек недавно обелодањена. Вучић се отворено хвали да му је најбољи пријатељ шеф Тадићевог кабинета, Миодраг Ракић. Сада се две најгоре странке удружују у новом обмањивању и лагању грађана Србије. Бивши амерички амбасадор – главни Николићев саветник Многи су сада већ схватили да су се преварили када су поверовали да ће Николић и Вучић и њихова Напредна странка на било који начин штити интересе грађана и Србије. То сигурно није циљ оних који су покушали да реализију прљав задатак уништавања Српске радикалне странке, као најјаче бране спровођењу прозападне политике. Ко год није могао да разуме да су Вучић и Николић погазили све оно што су били читаве две деценије и да су сада доследнији у спровођењу прозападне политике од Тадића, у то је могао да се увери на њиховом митингу у „Арени“,на којем су посебну пажњу указали свом почасном госту Вилијему Монтгомерију, бившем америчком амбасадору. Николић и Вучић имају потписан саветнички уговор са Монтгомеријем и за те услуге му плаћају 7.500 евра месечно. Монтгомери им помаже да увере Вашингтон да су напредњаци прихватили прозападну политику и да су спремни да испуне све захтеве Сједињених Америчких Држава ако би дошли на власт. Поставља се и питање откуд Напредној странци, која не добија ни динар из буџета Републике Србије, толико новца да плаћа саветнике, да плаћа закуп просторија у центру Београда, да плаћа запослене, да одржава страначку инфраструктуру у читавој Србији. Како да Србија сачува територијални, политички и економски интегритет Тадићев режим убеђује грађане да је Србија изашла из кризе. Ваљда очекују да народ верује њима, а не себи и својој свакодневној борби за голи опстанак. Међутим, чак и њихови фризирани економски параметри показују да је Србија далеко од изласка из кризе. Незапосленост је повећана, преко 70.000 предузећа је у константној блокади, спољнотрговински дефицит од јануара до октобра 2010. године износио је 4,2 милијарде евра, а у 2011. години се очекује још већи дефицит, од осам милијарди евра. Због примене Прелазног трговинског споразума са земљама Европске уније, само у 2010. години губици у буџету, због пада царина, износе сто милиона евра. У 2011. ће се ти губици повећати и износиће стотридесет милиона евра. Кредити које држава узима од европских банака су додатно условљени. Ове банке форсирају грађевинска предузећа из Европске уније и то је разлог што наша предузећа остају без посла. Зато је грађевинска индустрија у периоду од јануара до септембра 2010. забележила пад од 16,7%. Српска радикална странка сматра да је једини пут који омогућава Србији да опстане територијално, политички и економски, сарадња са Русијом, Кином и државама које неће вршити никакав политички притисак на Србију, или захтевати било шта што је противно интересима наше државе и, што је посебно важно, неће се мешати у унутрашње ствари Србије. Српска радикална странка има јасан економски програм који штити домаћу привреду, и зна која су најбоља решења за превазилажење социјалне и економске кризе, а на многа од тих решења указивали су наши посланици у Народној скупштини. Тадићев режим се упорно окреће Међународном монетарном фонду, иако је то веома опасна институција која путем кредитирања експлоатише државе и држи их у дужничком ропству. Српска радикална странка се залаже за узимање повољних кредита од Руске Федерације који неће бити економски и политички штетно условљени, као што су кредити које Влада узима од Међународног монетарног фонда. Кредити не смеју да одлазе на потрошњу као што чини Тадићев режим, већ морају да се усмере на развој домаће привреде. По налогу Брисела и Вашингтона, ова влада не омогућава да се користи Уговор о слободној трговини са Руском Федерацијом, а то је једина извозна шанса за Србију. Овај уговор омогућава да се извози преко 95% наших производа на огромно руско тржиште. Могућности које он пружа користе углавном стране фирме у Србији. Српска радикална странкасе залаже за укидање трговинских монопола, за екстраопорезивање западних банака које су монополисти на нашем тржишту икоје су увеле у Србију највећа камате у Европи, за смањивање пореза и доприноса на зараде, за смањење ПДВ-а, а када су у питању одређени производи, и за његово потпуно укидање. Зато је Српска радикална странка поднела Предлог за измену закона о ПДВ-у у којем захтева укидање ПДВ-а на основне животне намирнице и огрев домаће производње, као и на производе и опрему намењену бебама, на уџбенике и књиге. Такође се залажемо за субвенционисање и заштиту пољопривредних произвођача и у поменутом предлогу захтевали смо смањење пореза на пољопривредну механизацију домаће производње, као и друге олакшице. На жалост, владајућа већина је одбацила ове предлоге. Сматрамо да је улагање у развој малих и средњих предузећа од суштинског значаја Србија треба да буде чланица ОДКБ-а, а не НАТО-а Српска радикална странка се најоштрије противи уласку у НАТО. Тадићев режим обмањује грађане да Србија своју пуну безбедност може да оствари једино као чланица НАТО-а, и то у ситуацији када нам Алијанса отима Косово и Метохију. Данас све више добијају на значају институционализовани регионални системи евроазијске колективне безбедности, попут Шангајске организације за сарадњу коју предводе Кина и Русија, а која има и своје војно крило, и Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ). Српска радикална странка се залаже да Србија постане чланица ОДКБ-а и да добије статус посматрача у Шангајској организацији. Стратешки циљ ОДКБ-а је ,,успостављање праведног демократског светског поретка, у чијој основи треба да буду принцип врховности међународног права, узајамно уважавање интереса и обезбеђење исте безбедности за све државе“. Ми, српски радикали, сматрамо да Србија мора да се окрене својим традиционалним пријатељима и интегративним процесима на истоку које предводи Руска Федерација, а то је и једини начин да опстане. Зато позивам српски народ и све грађане да са искреним пријатељством и одушевљењем приме председника Владе Руске Федерације, Владимира Владимировича Путина, који ускоро долази у Србију. Српска радикална странка –једина алтернатива слугерањској политици Тадића и Николића Браћо и сестре, грађани Србије, размислите добро о свему јер ви одлучујете да ли ћете подржати пропалу прозападну политику Тадића и Николића или Српску радикалну странку која је једина алтернатива овој слугерањској политици. Само је Српска радикална странка способна да државотворном политком, уз подршку Русије и Кине, одбрани легитимне државне и националне интересе и Србију постави у позицију озбиљног и значајног фактора на Балкану. Ако делите наше идеје, ако желите да Србија опстане и има будућност, придружите нам се. Нама је интерес грађана и интерес наше државе увек на првом месту. Хаг, 3. март 2011. Војислав ШЕШЕЉ www.srpskaradikalnastranka.org.rs