Miroslav Antić


Archive for april 2015

Wolf Pack vs. Bear

leave a comment »

< Older

Wolf Pack vs. Bear

Written by Anne Williamson

Friday April 17, 2015

Having now had a year’s time to get better acquainted with their new Ukrainian friends and the neighborhood overall, Europeans are losing their taste for economic sanctions on Russia.

Contrary to American assurances, economic warfare against Russia meant to compel the return of Crimea to Ukraine hasn’t worked. Nor did the Ukrainian military’s campaign against the Donbas tame the Russian “aggression” mainstream media shouts about daily. All Europe has achieved to date is tens of billions in lost trade and Russia’s abandonment of the South Stream pipeline.

The Russians were building South Stream to insure the – politely put – “integrity” of gas flows to Europe while in transit across Ukraine, and put an end to the country’s 24-year racket of holding Russia’s energy commerce with Europe hostage by virtue of having inherited a key segment of the Soviet pipeline network. The loss of jobs and transit revenues their participation in the construction and operation of South Stream promised was keenly felt in Hungary, Bulgaria, Serbia, Slovenia, Croatia, Macedonia and Bosnia-Herzegovina. Austria, France, Italy, Cyprus, Luxembourg, the Czech Republic and Germany have all taken serious losses thanks to the trade sanctions as well.

Trade and employment losses coupled with some USD 40 billions more in IMF loans to Kiev, whose proceeds are most likely to be spent – at the US’s insistence – on yet more war, and the growing misery of all the Ukrainian people are typical of the now familiar results of US-organized seditions abroad. However, those results are usually observed in militarily weak, third world nations the US chooses to undermine for whatever reasons, and certainly not on the continent their most loyal and most capable allies occupy.

Besides which, the whole cockamamie story the US has been pushing vis a vis Crimea is falling apart. The fact that one year on there are no Crimean protests and no “Back to Kiev!” grass root committees has undermined the entire premise of the sanctions. Even year long multiple polling by western agencies has shown that large majorities of Crimeans have no regrets concerning the 2014 reunification with their motherland of some 300 years.

In truth, the world owes a debt of gratitude to the Russians. While US State Department operatives busied themselves in Kiev with constructing an interim, post-coup government of fascist stooges and native oligarchs, the Russians’ deft and lightening re-absorption of a willing Crimea took the meat right off the table. The American greenhorns in Kiev were left dumbfounded, and hopping mad.

With the Black Sea port of Sevastopol safely in Russian hands, and the country’s immediate strategic interests secure, there was no need for war. Given time, the Russians know Ukraine as presently constituted will defeat Ukraine, and that not even a Himalaya of dollars and the sacrifices of several generations of Ukrainians will put the country back together again. Default will be Ukraine’s only escape route.

But it is the antics of hyperbolic NATO operatives (Dragoon Ride, a Conga line of armored Stryker vehicles and troops rolling across Europe from the Baltics to central Europe in a “show of force,”) the bloviating of chest-beating US generals (the only way “to turn the tide” is “to start killing Russians”) and the dumb bellicosity of the US Congress for having authorized the export of lethal weaponry to Kiev that finally got the EU leadership looking sideways at one another. Just exactly what has the US gotten them into?

But it was the EU itself who bought, by bits and by pieces, into America’s scheme. The events in Ukraine have left the European Union naked before her own members’ populations, exposed as a highly-bureaucratized system of US vassalage so thoroughly in harness individual nations actually agreed to harm their own economies in pursuit of US policies. There’s a reason for the EU’s acquiescence: The EU and its leadership stands to gain should State Department neoconservatives deliver on their promises. The EU will get bigger and its artificial and suffocating institutions more deeply entrenched.

How so?

The only direction in which the EU can expand is to the East. Ukraine, Moldova, Transdniestr, Armenia and Georgia were all believed ripe for the taking, and each is or was being pursued with EU “association agreements,” which subvert each country to EU dictates while holding the prize of EU membership in abeyance.

Absorbing such contrarily-organized lands is the work of decades. No matter. Their capture alone will enable the ECB to go on an immediate super-binge of vendor financing, which it is believed will conjure up jobs, export profits, and, the ECB (European Central Bank) hopes, a new round of euro-based credit expansion and piratization that will, in the fullness of time, strip the newly “associated” lands and their citizens of their savings and property. Once the fiat money-engineered boom begins to fade, the expectation is that ongoing economic warfare against Russia, directed and policed by the US, will at last bear fruit. Only a small shove and a slight push will be needed to topple and then shatter Russia into bite-sized pieces for the west’s further consumption.

So set upon this course is the US that the White House’s recent offer of a slippery framework to Iran to conclude the Israeli-manufactured dispute over the country’s nuclear enrichment program has the look of arbitrage, indicating there are limits to just how much havoc Washington can create and oversee abroad. Besides, Iran is currently useful in the conflict with the US-created ISIS. With sanctions lifted, the flood of Iranian oil and gas coming to market would further harm Russia’s economic interests while supporting the building of new pipelines to Europe originating in the Middle East and North Africa (under indirect US control) and sparing any further need for US ally Saudi Arabia to continue pumping low-priced oil for which there is insufficient global demand.

As long as Angela Merkel keeps Germany on board, and Germany continues to fund the stagnant EU, the US’s high-tech version of a medieval siege of the Kremlin can proceed.

With new multilateral treaties agreed under cover of tax and banking transparency (FATCA) now in place, the US is well on its way to being able to track in real time every currency unit on the planet that is emitted, earned, deposited, withdrawn, spent, invested, loaned, and borrowed by means of the banks, long seen as a US-engineered globalism’s most effective police force. European governments’ war on cash is meant to insure all commerce will flow through the banks and therefore be recorded. These new surveillance capabilities will be exploited to the maximum in the case of both Russia and hesitant Europeans for the purposes of blackmail, extortion, and control.

In a digital battlescape staffed by the west’s soldiers of finance, winter will not save the Russians.

Another attack strategy the US is about to deploy, drawn not from history but from nature, is that of the wolf pack. Though NATO troops will bedevil Russia’s borders, no western troops will actually set foot on Russian territory prior to the country’s imminent collapse. That would be dangerous, but the more proxy wars and political upheavals the US can stir up along Russia’s periphery while the motherland suffers and declines under the west’s economic blockade, the better.

Necessary and experienced personnel are being appointed and NGOs beefed up in preparation for brewing new crises and rainbow revolutions along Russia’s “soft, underbelly”: the Nagorno-Karabakh enclave, which both Armenia and Azerbaijan claim, in Kyrgyzstan where the south and the north are alienated from one another, in Uzbekistan where control of the Fergana Valley is in dispute with Kyrgyzstan, and in Georgia, which hopes for the return of Ossetia and Abkhazia. Carrots and sticks will miraculously set many a fire.

Keeping those flames under control will seriously tax Russia’s resources.

US objectives include busting up the Collective Security Treaty Organization (CSTO), whose members include Armenia, Belarus, Kazakhstan, Kyrgyzstan, Russia and Tajikistan, the Shanghai Cooperation Organization (SCO), whose members include China, Kazakhstan, Kyrgyzstan, Tajikistan, Uzbekistan, and Russia, and the Eurasian Economic Union (EAEU), whose members – to date – include Armenia, Belarus, Kazakhstan, Kyrgyzstan, and Russia.

However, there are problems with the above scenarios unfolding as planned.

US foreign policy assumes everyone on the planet wants to be an American, or – second best – a recipient of American interest and munificence, a notion which the state has successfully sold only to movie-mad foreign teenagers and naive Americans. Rather than being an advertisement for the benefits of American intervention, the Ukraine America is building might better serve as one for the beneficial avoidance of same through membership in the EAEU.

Russia is hardly new to the protection game. Armenia and Georgia, the first Christian nations on earth, soon found themselves unmoored in a sea of Islam. Each petitioned the Kremlin for inclusion into the empire. They wanted and needed the protection of the “Third Rome,” and they got it. Today Armenia wisely continues to huddle close to Russia, eschewing the opportunity of becoming a battle station in any anti-Azeri US campaign, while a US-enamored Georgia still chafes at the protection the US provides their former proxy, the corrupt Saakashvili regime. Azerbaijan has but to look at Iran to see what misfortune the US is quite willing to hand round. Uzbekistan and Kyrgyzstan have the example of their war torn neighbor, US-occupied Afghanistan, to contemplate.

US foreign policy further assumes that targets will stand still and only stare into the blinding glare of America’s oncoming headlights.

Russia’s abrupt shut down of the South Stream gas pipeline’s construction and the rapid replacement of European entry points and participants with a single exit point in Turkey from which Russian gas will flow to the rest of Europe through Greece along pipes it is now the EU’s responsibility to finance and build has put paid to that assumption. It is not only Russia that has an exploitable “soft underbelly.”

Despite the mainstream media’s shameless dissemination of western governments’ fatuous propaganda, and of what is sure to be an exploding supply of tit for tat, sufficient information is available to anyone who cares to look to determine who is destroying and who is trying to build, who is seeking peaceful co-operation and increasing trade and commerce between nations and who is demanding obedience to its diktat while waving a mailed fist.

To paraphrase Mae West, “Democracy has nothin’ to do with it.”

It is certainly an irony of history, wild and raw, that Vladimir Putin, a man who once described himself as “a pure and utterly successful product of a Soviet patriotic education,” is today seen by an increasing number of alarmed citizens worldwide as liberty’s if not civilization’s best, if inadvertent and imperfect, hope. But those souls should have no illusions. Whatever the Russian president does, he will do for Russia’s sake, not ours.

But if Russia cannot stand, we will all sink together into tyranny or eternity.

Reprinted with permission from LewRockwell.com.


Written by Mika

22. aprila 2015. at 19:14

Objavljeno u Uncategorized

Canada’s Defense Minister Squirms Over Who, Exactly, Canadian Soldiers Are Training in Ukraine

leave a comment »

Canada’s Defense Minister Squirms Over Who, Exactly, Canadian Soldiers Are Training in Ukraine

Canada says will only be training formations Kiev recognizes as part of its armed forces – trouble is that includes far-right and neo-Nazi volunteer battalions

David Pugliese

(Ottawa Citizen)

13 hours ago | 1,076 11

Canadian in west Ukraine

This article originally appeared at Ottawa Citizen

Written by Mika

20. aprila 2015. at 21:21

Objavljeno u Uncategorized

Како би Балкан изгледао да су САД пристале на усту пке које је Београд нудио у Рамбујеу?

leave a comment »

Како би Балкан изгледао да су САД пристале на уступке које је Београд нудио у Рамбујеу?



Вилијем Монтгомери

  • Косовски Албанци би мање више добили исто оно што имају данас. Не би се прогласили за „државу“, али они то и нису. Не само зато што нису у ОУН, већ пре свега због тога, што тако пише у Ахтисаријевом плану, који има првенство у односу на „Устав Републике Косово“
  • Шта би САД добиле на другој страни? Добиле би дугорочну подршку међу Србима, која би врло брзо резултирала уласком Србије у NATO. Међутим, САД једноставно не верују Србима. То је наставак британске политике вођене током решавања Источног питања за коју су Срби, као и Бугари, „мали Руси“
  • САД су отпочеле процес „глобалне дестабилизације“ још у другој половини деведесетих. Изазивањем криза, САД постављају домаћи задатак другим регионалним силама, чије амбиције расту. Типичан пример је украјинска криза
  • Зашто им треба одржавање жаришта на Балкану? Због могућег неуспеха у Украјини или на Блиском истоку. Формирање Новорусије учинило би повратак Русије на Балкан вероватним, што се онда спречава активирањем великоалбанских аспирација. Постали бисмо и у буквалном смислу речи, како је то недавно рекао Џон Кери, „линија ватре“
  • Због последњег искуства са атлантистичким силама, у будућности, како се буде мењала структура светског политичког система и како други утицаји на Балкану буду расли, Срби ће пре проналазити нове додирне тачке везивања за Турску или Немачку, него за САД. Русију у ову рачуницу уопште не треба ни стављати – она је ван конкуренције

ПОСЛЕДЊИ наступ Вилијема Монтгомерија послужио ми је само као повод за отварње питања: да ли је америчка политика према Србији била нерационална?

Од свих америчких амбасадора у Београду, од 2000. године до данас, он је по свој прилици оставио најдубљи утисак.

Један од његових наследника је извео највећу „политичку операцију“ у Србији после 2000., али то више има везе са организационим способностима и искуством, а мање са „дубинским разумевањем“ политичких процеса.

Што се Монтгомерија тиче, он је био уздржан у проценама и трудио се да разуме суштину проблема. Што се за нове генерације америчких дипломата не може баш рећи.

„Излила се моћ у главу“, па све чешће гледамо разговоре који се завршавају са: или ћете радити како ми кажемо, или вас неће бити. Иначе, Монтгомери се помињао последњих година у политичкој чаршији као „лобиста СНС-а“ у Вашингтону.

„Добро упућени“ су му приписивали већину заслуга за добро позиционирање Томислава Николића и Александра Вучића код Американаца, што им је омогућило каснији долазак на власт. Не знам да ли је ово тачно, али ако јесте, питање за Николића и Вучића је: зашто нису наставили да примају савете од Монтгомерија? Кориснији би им био, него галерија ликова које су довели, од Гузенбауера, преко Штрос-Кана до Блера. Јер, оно што им је он поручио преко средстава јавног информисања, у постојећим околностима итекако има смисла.

Не бих могао да се сложим са свим оценама и препорукама, али са већином сигурно да. Поготово када су у питању наступи премијера Србије. Превише је ту залетања и кочења. Међутим, када је о самом Монтгомерију реч, за мене је још занимљивије питање: зашто његове рационалне процене нису озбиљније утицале на постављање званичног Вашингтона?

Ако је овакве процене, које сада износи поводом постављања Николића и Вучића, износио и раније поводом постављања САД на Балкану…

Јер, ако се анализира све што се може прочитати у депешама „Викиликса“ и неформално чути из извора блиских Едварду Сноудену, а тиче се Србије, у Вашингтону је после 2004. године превладала „тврда струја“ која је инсистирала да се „заврши посао на Балкану“. У суштини, то је значило да се Србија додатно ослаби растурањем СР Југославије, а затим и да се „додаје гас“ на Косову. Успут, настављени су притисци на Републику Српску, који треба да доведу до њеног укидања и врше се стални утицаји у другим активним и потенцијалним геополитичким жариштима на територији централне Србије.

САД су наставиле да третирају Србе као најгоре могуће непријатеље, што им је дугрочно поткопало позицију на српском етнопростору. А, без обзира на околности у којима се Србија налази и без намере да се било ко из нашег окружења увреди, српско питање је централно питање на Балкану. То је ствар географије, а не дипломатије. Због тога је Миломир Степић сасвим у праву када српско питање проглашава геополитичким питањем.

Због последњег искуства са атлантистичким силама, у будућности, како се буде мењала структура светског политичког система и како други утицаји на Балкану буду расли, Срби ће пре проналазити нове додирне тачке везивања за Турску или Немачку, него за САД. Русију у ову рачуницу уопште не треба ни стављати, она је ван конкуренције.

А могуће је и да ће својим геополитичким позиционирањем управо Русија отварати врата за утицај Турске и/или Немачке на Балкану. Краткорочни успеси Американце не треба да заварају.

Данас, барем што се Србије тиче, Американце сви морају да трпе, али их нико не воли. Осим њихових плаћених чауша. Како нове генерације буду стасавале то ће постајати све очигледније. Нигде се толико отпора и незадовољства не може видети као међу данашњим тинејџерима.

Исто тако, треба да знају да је постојећа безбедносно-политичка архитектура Балкана крхка, по свему подсећа на период између два светска рата.

Преговори у Рамбујеу

Шта ће САД учинити по питању стварања Велике Албаније? Само нека одговор не буде да ће правити нову хибридну „косоварску нацију“. То је дугорочно немогуће.

Албански народотворни процес је ушао у фазу у којој је, на пример, српски био почетком ХХ века. Великоалбанске емоције се могу сабијати и спречавати, али то није дугорочно решење. Оне ће пре или касније експлодирати. Остаје само питање да ли за десет или тридесет година!?

Албанци сада осећају да је њихов сан на дохват руке. А онда се ланчано отвара и низ других питања. Пре свих будућности Македоније и БиХ.

Великоалбанска идеја је добила кључни простор управо америчким инсистирањем на „независности Косова“ и тако је Балкан уведен у нову фазу дугорочне дестабилизације.

Да доведем ово у везу са рационалношћу и трезвеношћу Монтгомерија: шта би се десило да су Американци прихватили уступке које је Београд желео да учини према Албанцима 1999. у Рамбујеу или 2006-07. током преговора о будућем статусу КиМ (прво са Ахтисаријем, а потом са Тројком)?

Посебно би било занимљиво анализирати ово друго. Јер, да су другачије поступили, Американци би у потпуности оправдали своју тезу да је Србија „бомбардована због Милошевића“. Косовски Албанци би мање више добили исто оно што имају данас. Не би се прогласили за „државу“, али они то и нису. Не само зато што нису у ОУН, већ пре свега због тога, што тако пише у Ахтисаријевом плану, који има првенство у односу на „Устав Републике Косово“.

Дакле, што се тиче аутономије и могућности управљања системом, мање-више, оно што Албанци имају данас, био је спреман да им понуди Милошевић 1999. године, а и Коштуница 2006. При томе, 2006. су већ околности биле такве да би се пристало и на легитимизацију позиције NATO-а на Косову и све остало што уз то иде.

Шта би САД добиле на другој страни?

Добиле би дугорочну подршку међу Србима, која би врло брзо резултирала уласком Србије у NATO. Вероватно би се то десило у тренутку када су овом војном савезу приступале и Албанија и Хрватска. У некој варијанти, ово би донело и могућност отпочињања српско-албанског дијалога којим би се дугурочно решило питање међусобних односа. Дакле, из тог угла гледано, Американци би одржали свој снажан утицај у албанском корпусу, из свега би изашли неокрњени (као изговор је могло послужити међународно право), док би у Србима стекли стабилног партнера. Једним ударцем решили би два проблема.

У светлу данашње украјинске кризе и дестабилизације источномедитеранског појаса, САД би имале сасвим другачији оквир на Балкану, што би им олакшало посао. Овако, пошто је превладао другачији приступ, Балкан не само да није „сигурна кућа“ за Американце, већ опет може постати жариште којим ће тешко управљати. Поготово у случају већег америчко-европског спора.

На крају, да покушам да потражим одговор на постављање САД. Најједноставније би било рећи да је све ово „последица изливања моћи у главу“. Може им се, па су решили у Вашингтону да овако раде.

Такође, једноставно би било рећи и да се ради о престижу у међународним односима. Има у свему овоме и једног и другог, али то нису кључне ствари.

Због престижа се не улази у оволике ризике (без обзира што се, гледано из данашњег дневнополитичког угла чини да никаквог ризика нема), а они са симптомима „излива моћи у главу“ су чести у политици и дипломатији (поготово на подручјима какав је Балкан, где умисле да могу радити шта хоће), али се углавном искључују из аналитичких центара који су кључни за дугорочно прогнозирање.

Због тога бих се осврнуо на два разлога оваквог америчког постављања према Србима, који се, посматрано из перспективе коју нудим, чине рационалним.

Први је да САД једноставно не верују Србима. То није ништа ново и представљало би наставак британске политике вођене током решавања Источног питања. Природни настављач поморске атлантистичке геополитичке концепције су САД, па је логично и да „преузму виђење“ према Србима.

Према овој школи мишљења, Срби су, као и Бугари, „мали Руси“ и шта год да се ради, у одсудном тренутку, у неком критичном моменту ће превладати источни импулси.

Други разлог је да су САД отпочеле процес „глобалне дестабилизације“ још у другој половини деведесетих и да им је у интересу да оставе активна геополитичка жаришта у свим кризним регионима.

САД губе доминацију, оне ће остати водећа, али не и једина глобална суперсила. Да би се текући неповољни трендови успорили, почело се са дестабилизацијом низа региона, који могу утицати на постављање других регионалних сила. Изазивањем криза, САД постављају домаћи задатак другим регионалним силама, чије амбиције расту. Типичан пример је украјинска криза.

Зашто им ту треба одржавање жаришта на Балкану? Па управо због могућег неуспеха у Украјини или на Блиском истоку.

Ако ствари крену по злу у Новорусији, може се отворити нова балканска криза којом ће бити нарушени руски интереси у овом делу Европе. Формирање Новорусије учинило би повратак Русије на Балкан вероватним, што се онда спречава активирањем великоалбанских аспирација, на пример. А када се дестабилизује Балкан, онда више нема ни приче о стратешким гасоводима, повезивању Пиреја и Будимпеште новим кородором и сличним пројектима. Добија се оправдање за јачање војног присуства САД и изградњу нових војних база. Постајемо и у буквалном смислу речи, како је то недавно рекао Џон Кери, „линија ватре“.

Било који од два разлога да је у питању, то је за Србију неповољно. Али, на то Србија није могла да утиче. То су дугорочне процене и прогнозе америчких аналитичких служби, које се пишу сходно њиховим глобалним интересима. Зато, гледано из дипломатског угла и у односу на текућу кризу, може се прихватити већина Монтгомеријевих сугестија.

Међутим, гледано из угла тражења неких дугорочних решења, ствари стоје нешто другачије и у ту рачуницу је неопходно укључити много већи број непознатих.

У сваком случају, ту рачуницу треба почети од оцене да је америчко постављање према српском питању неповољно и да може постати повољно само ако Срби могу краткорочно послужити као средство за одбрану неких америчких интереса у овом делу Европе. Као што је на пример пружање отпора јачању немачког присуства. А то су све ствари које смо већ гледали у историји.


Српски дух


Written by Mika

3. aprila 2015. at 11:12

Objavljeno u Uncategorized