Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for decembar 2011

Kosovo Serbs: The Right To A Homeland

leave a comment »


http://english.ruvr.ru/2011/12/29/63118604.html

Voice of Russia
December 29, 2011

Kosovo Serbs: the right to a Motherland
Alexander Vatutin

The outgoing year was a challenging one for Serbs living in densely populated areas of Kosovo and Metohija as they fought for their ethnic identity and the right to live in the land of their ancestors. The authorities in the Republic of Kosovo with the capital Pristina have been doing whatever they can to establish control over Kosovo and Metohija and continue the policy of “shadow” genocide irrespective of international agreements. The Voice of Russia’s Alexander Vatutin reports.

Pristina makes no secret of its intention of gaining complete sovereignty over the whole of Kosovo. Given that the West is turning a blind eye to that, it is using the situation to its maximum advantage and most of the efforts in the direction of this goal were taken this year. Kosovo’s Prime Minister Hashim Thaci said earlier that the Albanian authorities had no intention of granting Serb enclaves the right to self-determination.

Ethnic conflict expert Pavel Kandel has this to say.

"The Albanians will slowly press Kosovo Serbs out of the province. The birthrate among Albanians is fairly high. Given the current social tensions when half of young Albanians in the province are jobless, the easiest way to deal with the crisis is to put the blame on foreign neighbors."

Pristina attempted to get the administrative border of Kosovo and Serbia under its control. Pristina’s authorities backed by the EU-led international police force used force against Kosovo Serbs who refuse to accept Pristina’s sovereignty over their territories. The clashes that started this summer reached a culmination point at the end of November when KFOR international forces deployed in the province under the UN mandate readily supported the Albanians.

On February 15th 2012 Kosovo Serbs will take part in a referendum in which they will be asked whether they were willing to recognize Kosovo-Albanian authorities in the north of Kosovo. The positive outcome of the vote could lead to further actions of disobedience and the declaration of independence of Kosovo and Metohija. Belgrade might be unprepared for such a turn.

Driven to despair, Kosovo Serbs turned to Russia for Russian citizenship. Russia has to reject their request because Russian legislation doesn’t stipulate this. However, Russian diplomacy has other means of influencing the events.

Balkan expert Pyotr Iskenderov comments.

"Russian diplomats could insist on restructuring the entire peacekeeping presence in the Balkans."

Eager to enter the EU, Belgrade de facto left Kosovo Serbs to their own devices. All throughout the year, Serbia made it a point to convince Brussels that it wouldn’t meddle in the conflict between the Albanian majority and the Serb minority in Kosovo. However, in accordance with Resolution 1244 of the UN Security Council which was adopted in 1999 and is still in effect, Serbia has the right to deploy troops in the Serb-populated areas of Kosovo. Apparently, Belgrade finds the mere thought of this appalling.

Advertisements

Written by Mika

29. decembra 2011. at 23:38

Objavljeno u Uncategorized

ГРАНИЦА ПО СРЦУ СРБИЈЕ

leave a comment »


ГРАНИЦА ПО СРЦУ СРБИЈЕ

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 28.12.2011 | 00:07
Ступање на снагу споразума о заједничкој пограничној контроли, који је у претходном периоду постигнут између Београда и Приштине, још је више заоштрилoситуацију у вези са Косовом. Председник Србије Борис Тадић и руководећа прозападна коалиција, која је у Србији на власти, не крије да наведени документ одговара принципима Европске уније. Међутим, српска влада истовремено уводи још један документ којим се фактички признају лична документа која издају албанске власти самопроглашене косовске државе. Ради се о декрету о слободи кретања који грађанима Косова дозвољава да улазе на територију осталог дела Србије, на основу докумената које је издала Приштина.

Проблем је у томе што је, са једне стране, испуњавање чак и тих докумената, благо говорећи, сумњивих са гледишта национално-државних интереса Србије, очигледно премало, да би се поред српског захтева за ЕУ упалила „зелена лампица“. Са друге – против комплекса пограничних споразума су активно иступили лидери косовских Срба који те споразуме сматрају за српско признање постојања границе између Косова и осталог дела Србије, а самим тим признање и самопроглашене косовске државе. Садашњи договори су „апсолутно неприхватљиви за Србе“ – изјавио је руководилац општине Косовска Митровица Крстимир Пантић. По његовим речима, споразум са Приштином је „нанео огромну штету свим грађанима који живе на Косову и Метохији. Ми иступамо против тих споразума, иако сами не можемо да их укинемо“.[1]

Он је саопштио да косовски Срби имају намеру да помоћу барикада блокирају трансгранични промет и, осим тога, да направе референдум о непризнавању институција власти Косова. По речима Пантића, тај референдум би могао да се одржи 15.02.2012. године – на дан српске државности.[2]

Споразум о заједничком граничном патролирању између Косова и осталог дела Србије представља најскандалознији резултат преговарачког процеса који се води под заштитом Европске уније. Ствар је у томе да су се преговори, који су започети још у марту, до сада бавили чисто техничким, чак се може рећи – бирократским питањима, као што су узајамно признавање личне документације, катастарске документације или универзитетских диплома. Што се тиче питања граница – то питање је још увек у правом значењу те речи – експлозивно. Управо законито, и потпуно у складу са ставовима Устава Србије, одбијање од стране становника Косова да признају овлашћења косовским цариницима и граничарима послужило је као повод за нереде, који су почели да се јављају од краја јула, за појаву барикада и сукобе Срба са миротворцима НАТО и ЕУ. А после рањавања у току тих сукоба тридесетак војника из Немачке и Аустрије постало је сасвим јасно да без решења питања границе Србија не може ни да сања о статусу земље-кандидата за Европску унију. Немачки и аустријски дипломати су то потпуно конкретно изјавили, иако су већ знали да је разматрање српског захтева пренето на март 2012. године.

У таквој ситуацији одобравање обављања процедуре заједничког патролирања за Београд, у суштини, представља противпожарну меру ради спашавања свог европског пројекта. Ради се, конкретно, о заједничком организовању контролно-пропусних прелаза и контроли њиховог функционисања. На њима треба да буду и представници српских и представници албанских власти, као и војна лица натових КФОР снага и цивилно-полицијске мисије Европске уније из Приштине.

Тачка 4 наведеног документа гласи да ће „заједнички, интегрисани објекти, обједињени и заштићени“ бити направљени у „заједничкој зони интегрисаног управљања пограничним прелазима, где ће званични представници сваке стране вршити своје одговарајуће провере“.[3] Међутим, влада Србије је отишла још даље, тако што је ових дана донела посебан декрет о слободи кретања. Он грађанима Косова дозвољава да слободно путују по читавој територији Србије, уз поседовање само докумената самопроглашене косовске државе. При томе, по речима секретара за штампу кабинета, Миливоја Михајловића, ради се о „демократском и цивилизованом акту“ који је у сагласности са већ постигнутим договорима.[4]

Истина, влада Србије за сада не ризикује да иде на потпуно признавање докумената које издаје Приштина. Процедура преласка административне границе између Косова и осталог дела Србије је таква, да ће на пограничним прелазима српске власти косовским грађанима издавати и документа, које потврђује Београд. Аналогно се решава питање косовских аутомобилских таблица: власти Србије ће на основу њих издавати своје привремене регистарске таблице. Међутим, то не мења суштину споразума који се реализују: влада Србије је фактички поставила знак државне једнакости за лична документа која се издају у Приштини и у Београду.

Није чудно што албанске власти Косова славе још једну победу. Шеф косовске владе Хашим Тачи је већ рапортирао локалним и страним масмедијима да уговор о заједничкој контроли сматра за „победу Приштине у дијалогу са Београдом“. Према његовим речима „интегрисано управљање пограничним прелазима гарантује брзо и лако кретање људи и роба преко границе. Истовремено ти споразуми у извесном смислу представљају и признање „де-јуре“ државне границе између Косова и Србије“. Иста изјава се чула и од Едите Тахири, руководиоца преговарачке делегације Приштине на преговорима са Београдом.[5] Она је потврдила да ће средином јануара 2012. године власти Косова и руководство Србије наставити „дијалог“ о продубљивању узајамних поступака“.[6]

На какве ће нове уступке у току оваквог дијалога, који подсећа на једносмерну антисрпску улицу, пристати Србија – може само да се нагађа. Као што се зна, у марту 2012. године Европска унија има намеру да се врати разматрању српског захтева, а до тада руководство наведене организације ће покушати да се постигне највише што је могуће на признавању независности Косова од стране Србије. Међутим, тренутак истине за Србе ће да настане нешто доцније – у априлу – када грађани земље треба да на изборима дају своју оцену укупном курсу власти у вези са Косовом. Званични представник водеће опозиционе снаге српског друштва – Српске радикалне странке – Томислав Љубеновић је већ изјавио да његова партија „у потпуности подржава комплетну делатност Срба са Косова и Метохије, који одбијају да као своју отаџбину признају албанску квазидржаву. Сматрамо да позив режима Бориса Тадића Србима да ликвидирају барикаде представља издају српских националних интереса.“ Према мишљењу СРС циљ садашњег руководства Србије је да „најдаље што је могуће од очију јавности испуни захтеве Европске уније, конкретно – да помогну да се на северу Косова и Метохије одреде границе и да се формирају институције такозване „Државе Косово“.[7] Очигледно је да читав ток преговарачког процеса под покровитељством ЕУ само потврђује наведену карактеристику.

Written by Mika

28. decembra 2011. at 12:06

Objavljeno u Uncategorized

Др Марко Јакшић о тренутној ситуацији на КиМ

leave a comment »


Др Марко Јакшић о тренутној
ситуацији на КиМ

26 12 2011

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=mjpmcBz94-0#!

Written by Mika

26. decembra 2011. at 21:09

Objavljeno u Uncategorized

Пјер Мари Галоа…. Европа не може постати стварност

leave a comment »


Пјер Мари Галоа о прекомпоновању Света, новим изазовима и заједничкој Европа не може постати стварност

Европа не може постати стварност

„Печат“ ексклузивно доноси одломке из шокантног интервјуа славног француског генерала који ће се ускоро појавити као ДВД… У овом до сада необјављеном интервјуу, генерал Галоа открива и јавности непознате детаље о томе зашто је, како, и ко је уништио Југославију. Он говори и о појединостима из својих сусрета и дружења, као и тајних разговора са генералом Ратком Младићем са којим се сусретао у времену своје тајне мисије у Босни…

Генерал Пјер Мари Галоа српској јавности је добро познат из времена ратних догађања и великих ломова који су обележили крај минулог века на Балкану и посебно на екс -Ју простору. Као искусни геополитичар, али и познавалац економије, војне доктрине, историје и социологије, последњи живи Де Голов сарадник и осведочено велики пријатељ Срба, тврдио је да је српски народ највећа жртва глобалне геополитичке прекомпозиције света.

· У вашем чланку објављеном 1994. године у „Монду“ пишете о надмоћи Немачке у Европи. Србија је жртвована, дакле. Одлазите неколико пута у Србију и Босну. Срећете се са Милошевићем, Караџићем и Младићем. Стварате добар однос са Младићем и тада чак дајете часове војне науке…

Сматрао сам да је Југославија која није члан Варшавског пакта, коју је на почетку помагала Русија, и која није чланица НАТО-а, релативно изолована и да су јој стране неке концепције хладног рата. С обзиром на то да сам дуго био у НАТО-у и познавао њихову стратегију могао сам да им објасним и да их упознам са руском и америчком стратегијом. Тако сам могао да радим са генералом Младићем и тадашњим министром одбране РС. То је био мој начин да пружим услугу земљи савезници и тако сам постао пријатељ са Младићем, а он ми је касније учинио огромну услугу о којој ћемо говорити.

· Сада долазимо до катастрофалне године за Србе западно од Дрине, 1995. године. Хрватска коју финансијски, материјално, војно, медијски и политички помаже Запад руши Републику Српску Крајину, а НАТО започиње септембра 1995. године бомбардовање Републике Српске. Током тих операција срушен је Мираж изнад Пала, два француска пилота су искочила из авиона и заробила их је војска Републике Српске. Француска влада која вам у то време није дозвољавала да говорите на телевизији сетила се вас и ваших добрих односа са Србима, и шаље вас на тајни задатак код генерала Младића у циљу ослобађања два пилота.

Врло је важно да нам испричате како се све то догодило јер су две особе, бивши префект Жан Шарл Балчијани и руски олигарх Аркади Гајдамак, који је пребегао на Запад и већ тада имао сва четири пасоша – француски, канадски, енглески и израелски, годинама причали своју причу према којој ваша улога није важна, да је Младић предао пилоте за новац, а према филму који је недавно приказан на француској телевизији новац који је наводно тражио Младић је пребачен на рачуне ове две особе.

Оно што знам, то је да сам петка 10. новембра 1995. године, када сам кретао на викенд у Нормандију, примио телефонски позив. Непознат глас ми је рекао „Морам одмах да вас видим“, одговорио сам „Не могу, крећем на викенд“, на шта ми је та особа одговорила „Ради се о државној ствари, морам да вас видим“. Пристао сам и сачекао сам овде у стану тог господина који ми је рекао „Познато вам је да су двојица ваших колега таоци Срба. Не знамо да ли су живи или мртви, страхујемо да ако су живи да ће Американци први успети да их ослободе што би за нас било понижење. Знамо да познајете генерала Младића. Да ли можете да интервенишете код њега?“

Упитао сам га „Како знате да познајем генерала Младића“, а он ми је одговорио да поседују обавештајне податке. Рекао сам му да је новембар месец, да сам срчани болесник, да су Пале на планини и да у мом стању немам намеру да тамо путујем усред зиме. Он ме је убеђивао речима да се ради о државној ствари, да морам да помогнем пилотима, да су у питању ваздушне снаге Француске. Толико је инсистирао да сам на крају пристао, телефонирао заједничком пријатељу Александру Радовићу који одлично говори француски и упитао га да ли би кренуо са мном и био мој преводилац. У среду смо били у Београду и прво смо се срели са председником Ћосићем који ми је рекао да ништа не зна о томе, међутим дао нам је као пратњу полицијска кола. Кренули смо за Пале да видимо Караџића. Пут је био веома дуг јер су била бомбардовања и пут је био оштећен, био је мрак. После шест сати путовања стигли смо у 22.00 ч на Пале. Примио нас је Караџић који ми је рекао да не зна шта се догодило и да претпоставља да су пилоте отели сељаци који су бесни јер су их бомбардовали. Рекао ми је да зна да није било пуцања, али да је најбоље да видим генерала Младића. „Организоваћу вам да га видите сутра ујутру“. Легао сам у 1.00 ч ујутру и спавали смо у хладном и празном хотелу на планини, на -10 степени Целзијуса. У 7.00 ч ујутру зазвонио је телефон и Караџић ми је рекао да ће Младић да нас прими. Колима смо одвезени до једне куће у планини где смо се нашли са Младићем поред кога је било још 5-6 официра. Младић ми је прво говорио о издаји Француске и о томе како се осећају Срби због тога, а затим ми је рекао „Знам зашто сте дошли, али пре тога желим да вам покажем моје село Калиновик које је генерал Жанвије бомбардовао само зато што је моје родно село“. Отишли смо у Калиновик који је био у рушевинама, било је 80 мртвих у том бомбардовању…било је тужно. После тога смо отишли у неко друго место где је Младић остао сам са мном, Радовићем и још једним преводиоцем. Тада ми је рекао „Мрзим овај рат. Он је убио моју ћерку. Убила се јер није могла да издржи лажи изговорене на мој рачун. Међутим, морам да водим овај рат јер нападају мој народ и терају га са његових територија да би их дали онима који нису никада били уставотворни народ. Мој задатак је да га водим“. Питао сам га за два пилота, а он ми је рекао да је прекинуо потрагу онога дана када је Жанвије бомбардовао његово село. Питао сам га шта треба да учиним или шта Француска треба да учини како би се наставила потрага за пилотима. После краћег размишљања рекао ми је „Врло једноставно. Довољно је да један ваш високи официр дође овде где ће га моји војници званично дочекати и поздравити, а нас двојица ћемо се руковати и заборавити тужан француско-српски спор“. Ја сам тада рекао „Не желите ваљда да доведем тог официра, а да му ви предате два ковчега“, на шта ми је Младић одговорио „Не брините. Живи су и здрави и знам где се налазе“. Рекао сам да се враћам за Париз да поднесем извештај, а он ми је понудио свој хеликоптер нагласивши да мора јако ниско да лети јер генерал Жанвије, командант француских ваздушних снага, упорно покушава да га обори. Тако смо се у Београд вратили за само 50 минута. Ту смо отишли код председника Ћосића који нас је одвео на аеродром где је за пола сата требало да се укрцамо у авион „Аир Франце“, али се појавила Милошевићева полиција која је хтела да нас претреса, јер су се питали шта ми је то Младић поверио. Претресли су нас и поред Ћосићевог негодовања. На крају смо ипак отпутовали и стигли у Париз.

У 20.00 ч сам се јавио човеку који ме је послао, он је радио за ДСТ (Обавештајну службу) и одмах је дошао. Рекао сам му да су пилоти живи и шта треба да се уради за њихово ослобађање. Питао ме да ли може да обавести породице и рекао „Урадили сте свој посао, сада је на влади да уради свој“.

Међутим, на моје велико изненађење читавих месец дана ништа није урађено. Две недеље касније, 7. децембра, породице два пилота још увек ништа нису знале. Ништа им није речено и отишле су код г. Мијоа, министра одбране, који им је рекао да ништа не зна, али их је зато позвао на ручак, на шта су се они окренули и отишли. Затим је уследила тишина и тек 12. децембра када су се потписници Дејтона окупили у Паризу председник Републике је наводно поставио ултиматум генералу Младићу и послао, као што је било договорено, француску војску да преузме пилоте. По мени то је био читав маневар уочи потписивања Дејтонског споразума како би власт присвојила себи значај њиховог ослобађања.

То ме се није тицало, али ми се није допало што је француска штампа добила тада инструкције па је у свим листовима – „Фигароу“, „Либерасиону“ и осталима писало како је Младић овакав и онакав, како је тражио заузврат оружје, новац, да не буде кажњен, а један новинар „Фигароа“ је имао толико смелости да напише да сам му лично рекао да су захтеви Младића неприхватљиви. А тог новинара у животу нисам срео! Све је то било измишљено да би се оцрнио Младић. То је све било тако одвратно, и све да би се дискредитовао Младић.

· Значи да је француска влада била саучесник у томе?

То не знам, али знам да је постојала „индустрије таоца“, како сам то назвао. Неки људи су мислили да ту могу зарадити новац, па су нудили да извуку наводно таоце уз одређену своту новца која наравно никада није стигла у џепове Младића, већ је нестала. То зовем индустрија таоца која сада постоји све више и то је начин да се заради новац на јадним таоцима. Причало се и да су таоци ослобођени захваљујући притиску Руса, а руски министар спољних послова је рекао 11. децембра „Срби треба да врате таоце уколико су још живи“, што значи да месец дана после мог одласка на Пале они нису знали ни да ли су живи. Тако да је та особа све то измислила. Све је била превара.

· Сада прелазимо на рат на Косову. Супротно ономе што су говорили на Западу – Клинтон, Блер, Ширак и Шредер, да је све учињено да се пронађе мирољубиво решење за кризу на Косову, све је учињено, посебно од стране Мадлен Олбрајт, да се саботира и пропадне мирно решење те кризе. Да ли су Срби могли да поступе другачије него што јесу?

Приликом разговора у Рамбујеу 1999. године, када се испоставило да је тешко осудити српски став измишљен је посебни анекс на споразуму у којем се захтевало да Србија, као да је побеђена у рату, пристане на потпуну окупацију својих територија и пружи окупатору све олакшице, аеродроме, пруге, путеве и све то бесплатно, како би се нашла у положају побеђене, понижене земље, у потпуности у рукама окупатора. И наравно ниједан руководилац није могао да прихвати такав текст. Срећом по достојанство Србије, Милошевић је одбио тај анекс. Тада је речено „Ви саботирате споразум и зато ћемо вас бомбардовати“. Тако је почело бомбардовање, на срећу веома лоше јер је српска одбрана била готово нетакнута, међутим цивилно становништво је веома пропатило. Не знам да ли је то било смишљено или се радило о стратешкој неспретности.

· Постојало је осећање понижења унутар НАТО-а јер се радило о војном поразу.

То је био пораз после Дејтона, јер су земље као што су Француска, Немачка, Велика Британија и САД, које су говориле да су за мултиетничност, као прво уништиле Југославију, етнички очистиле од Срба Хрватску, очистиле Косово од Срба и раздвојиле народе у Босни начинивши мале државе етнички чисте. Све то је у потпуној супротности са њиховим тезама.

· Једино Србија није етнички чиста…

Јесте једино је Србија била и остала мултиетничка са неколико вероисповести. Примила је Хрвате, муслимане, и све остале…

· Сада ћемо прећи на питање које је круцијално за судбину човечанства – Запад или прецизније САД и Русија. Од пада берлинског зида присуствујемо упорној завери против Русије, а од пре две године рушењем режима у Грузији, Украјини, Киргизији и после покушаја рушења режима у Узбекистану, сви ти поступци против Русије добијају нову динамику тако да можемо рећи да се готово води рат против Русије. Докле могу ићи САД без да изазову реакцију самоодбране Русије или је можда већ исувише касно за Русију? Постоји ли нада за Русију пред тим опкољавањем Русије чији смо сведоци?

Од почетка деведесетих година и распада Совјетског савеза, САД су постале једина светска суперсила и оне то намеравају да остану. По коју цену? По сваку цену. За то је потребно улагати велике унутрашње напоре – научне, политичке, војне и друге, али је потребно и контролисати фосилно гориво, снабдети се истим ради сопственог развоја и истовремено спречити да та енергија пређе у руке ривалских земаља – што значи превасходно у руке Русије и Кине. Та идеја је довела у САД на власт нафтну владу, Бушову владу, која је 1991. године покренула први рат у Заливу, чији је циљ био да њихови тадашњи пријатељи и савезници, Саудијци, преузму ирачке произвођачке квоте. Ирак је био муслиманска земља, али напредна коју нису много волеле друге муслиманске земље јер је била лаичка. Непредвиђена последица тог првог рата било је размештање у Саудијској Арабији више стотина хиљада америчких и европских војника – снага коалиције, што је изазвало шок цивилизације. Становништво је лоше прихватило присуство западних база, што је од њега направило Осаму бин Ладена. Дошло је до страшних атентата у Америци, у Саудијској Арабији, у источној Африци, затим на броду Кол у Јемену. Американци су извесно време то толерисали, а када је дошло до афере 11. септембра 2001. године, која је превршила чашу, било је јасно да је Саудијска Арабија играла двоструку игру и да се у њу не може имати поверења. Америка је променила политику и рекла „експлоатисаћемо сами нафту тамо где је има. Једина земља где то можемо лако да радимо је Ирак – јер има нафту, јер смо је уништили 1991. године и ослабили је у сваком погледу“. Тако је дошло до другог рата у Заливу, а пре тога до напада на режим талибана у Авганистану, што је омогућило Американцима да се стационирају у Авганистану. И само порази, свуда. У Авганистану где се побуна наставља, у Ираку где сваког дана има тридесетак мртвих и Американци схватају да је њихов арапско-нафташки крсташки поход био неуспех и да имају много лакше операције – Русију, односно остатке Совјетског Савеза, јер их не привлачи да заговарају демократију у арапским земљама којима је довољан Куран, којима не треба ни парламент, ни разговори, и којима је сасвим довољно да само читају Куран који представља истовремено начин живљења и начин верског и духовног образовања. Док у Русији становништво има само два избора – аутократију или демократију и Американци схватају да тамо треба да шире демократију, што ће ићи споро, али је могуће. Треба ићи по етапама. Захваљујући ЕУ која је наоружала НАТО, НАТО се проширио на балтичке земље до границе са Русијом. Сада треба задобити нове територије и стићи до Каспијског мора преко Грузије, отерати Шеварднадзеа, извршити притисак на председника Азербејџана, покушати одвојити Украјину од Русије.

Тако смо имали наранџасту револуцију у Украјини и ружичасту револуцију у Грузији, а недавно када је Буш ишао на прославу 60. годишњице победе позван је у Москву, али уместо тога он је прво отишао у балтичке земље, у Ригу, да би објаснио да је то његова територија и то на самој граници са Русијом. У Риги је одржао говор у којем је објаснио да Руси не треба да ометају развој демократије. Био је на војној паради у Москви, отишао је у Грузију где су га тријумфално дочекали и тамо рекао исто, а пре тога је госпођа Рајс била у Вилниусу, у Летонији, и причала то исто, чак позвала противнике режима у Белорусији да би их охрабрила да га сруше јер је био проруски. Велика идеја била је да се створи од Балтика до Црног мора тампон зона у којој би биле балтичке земље, Белорусија, Пољска, Украјина, Грузија и Азербејџан, па би Балтичко море било америчко море као и Црно море, тако да Русија не би имала излаз на топла мора већ само на ледено Северно море. Рат у Авганистану омогућио је Американцима да направе ваздушне базе у Узбекистану, Таџикистану и Киргизији. Интересантно, гвоздена завеса која је некада пролазила посред Берлина је померена 5.000 км на исток у облику истурене демократске завесе која пролази границом са Кином. Опкољавајући Русију Американци би једнога дана могли да се супротставе Кини.

· Да ли ће Американци успети?

Они би могли да успеју, али сметаће им једна ствар – просперитет Кине јер ће кинеска производња револуционисати светску економију, па и америчку. Кинези ће полако преузимати читаве секторе производње укидајући производњу других земаља, и све то мирно. Американци морају да ратују да би остали суперсила, а Кина постаје суперсила у миру.

· Да ли је Русија угрожена?

Русија има изузетан адут, а то је Сибир, једину светску резерву која није у потпуности експлоатисана. Становништво Кине зависи у потпуности од резерви које се налазе у Сибиру, значи Русија је арбитар спора који ће постојати између Америке и Кине.

· За крај нешто о Европи о којој се баш данас гласа на референдуму. Да ли је Европа нека врста куле осуђене да се кад-тад сруши?

Заправо Европа је идеја, али не може да постане стварност. Тој идеји смо жртвовали пола века наших активности. Резултат те половине века је јасан. Животни стандард је генерално пао, Европа је полако изашла из историје и није више важна јер да би била важна морала је постојати сувереност. Међутим када је стварана та Европа, договорено је да нигде не буде суверености. Постоји само Брисел који је делимична власт.
У изградњи Европе како ју је осмислио Жискар Д’Естен установљене су потпуно апсурдне институције, ни федералне, ни ауторитарне. Оне су резултат различитих компромиса. Како да се управља Европом у таквим околностима? На пример, министар иностраних послова Европе би требало да води рачуна о мишљењу 35 различитих министара спољних послова. То не иде.

Моје мишљење је да ће тај Устав када буде изгласан бити толико смешан и слаб да ћемо се аутоматски вратити федералном систему који у свему личи на амерички и у којем ће европске државе постати провинције, а Француска као Луизијана, неће имати никакав ауторитет, ни сувереност. Представљаће 8 до 10 одсто те целине, а то је скоро ништа.

„Печат“

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2011/076.html

Written by Mika

24. decembra 2011. at 23:37

Objavljeno u Uncategorized

Jarinje, laži i video-trake

leave a comment »


Jarinje, laži i video-trake

Ljiljana Smajlović – 22.12.2011 17:40

Zvonko Veselinović je uhapšen samo dan nakon što je nemačka kancelarka Angela Merkel upozorila da Srbija mora da se pomiri sa nezavisnošću Kosova ukoliko želi da uđe u Evropsku uniju.

Tako je „Njujork tajms“ objasnio zašto je „Uhapšen Srbin za kojeg kažu da stoji iza sukoba na Kosovu“, što je ujedno i naslov teksta u kojem objašnjavaju vezu između posete Angele Merkel Prištini i sudbine navodnog švercera oružjem iz Kosovske Mitrovice.

Kao i devedesetih, u Srbiji je opet potrebno čitati stranu štampu da biste razumeli domaća zbivanja, a često ni to ne pomaže. Letos je nemački „Handelsblat“ tačno prognozirao da će kancelarka Merkel u Beogradu grubo da pritisne vlast zbog Kosova, ali su domaći eksperti razuveravali srpsku javnost da je to „samo jedno mišljenje“. Iz depeša koje su procurele posredstvom Vikiliksa dalo se, pak, videti da je gospođa Merkel još u novembru 2009. godine „snažno obeshrabrivala“ Borisa Tadića od namere da te zime podnese kandidaturu Srbije za ulazak u Evropsku uniju jer Nemačka tu kandidaturu „očima neće da vidi“. Tadić je u decembru iste godine ipak potpisao odluku o kandidaturi (navodno posle „ozbiljnih analiza“) a potom je i lično odneo premijeru Švedske, zemlje koja je u to vreme predsedavala Unijom. U Stokholmu je srdačno primljen, što mu je valjalo i kod kuće, gde je ohrabrivao građane da se u krizi još malo strpe.

Nemački diplomata koji je sve ovo u jesen 2009. prepričao američkim kolegama nervirao se što srpske vlasti svojim građanima predstavljaju da je ulazak Srbije u EU moguć „već za tri ili četiri godine“. U Srbiji je vlast u to vreme pričala bajke o mogućem ulaska u EU 2014. godine, simbolično na stotu godišnjicu Prvog svetskog rata, onog što je u Sarajevu počeo pucnjem Gavrila Principa. Zvanični Beograd ne samo što nije obavestio građane da pred srpskom kandidaturom stoji ozbiljna politička prepreka u vidu Angele Merkel, već je javno umanjivao i značaj činjenice da je kancelarkina stranka u partijskoj platformi napisala da posle Hrvatske hoće pauzu u proširenju Unije.

Američki ambasador u Beogradu se istovremeno žalio centrali u Vašingtonu da Beograd olako „poveruje sopstvenoj retorici“ (opet Vikiliks). Učtivi eufemizam je drugi način da se kaže da Beograd vuče građane za nos ne bi li ih što duže držao u uverenju da je svetla evropska budućnost odmah tu, iza ugla, i da ih neće ni skupo koštati…

Od 9. decembra 2011, kad su evropski šefovi država i vlada odbili srpsku kandidaturu, vlast se u Beogradu drži poput boksera u teškom nokdaunu: tetura se, glavinja i unezvereno osvrće i obrće. Kao da je do tog dana „verovala sopstvenoj retorici“. Ono što se nije promenilo je doziranje informacija na kašičicu i lakiranje stvarnosti.

Tako u Srbiji još niko ne kaže šta se tačno dešavalo na prelazima Jarinje i Brnjak ovog leta i jeseni, i kako se, od junskog hapšenja Ratka Mladića do septembarskog sukoba na administrativnim prelazima, kao sladoled na suncu istopila srpska kandidatura koja je još letos bila svršena stvar.

Jesu li goloruki srpski civili pružali pasivni i miran otpor do zuba naoružanim kforovcima, ili su huligani srpske nacionalnosti napadali NATO snage koje su na Jarinju i Brnjaku čuvale teško stečeni mir? Verzija zvaničnog Beograda kao da se povijala na vetru, nezavisno od činjenica, a zavisno od političkih gledišta.

U Srbiji još niko ne kaže šta se tačno dešavalo na prelazima Jarinje i Brnjak ovog leta i jeseni, i kako se, od junskog hapšenja Ratka Mladića do septembarskog sukoba na administrativnim prelazima, kao sladoled na suncu istopila srpska kandidatura koja je još letos bila svršena stvar

Misterija traje od sednice skupštinskog Odbora za bezbednost, sa kojeg su predstavnici stranaka izašli sa svojim viđenjem događaja. Posle je ministar odbrane Dragan Šutanovac tvrdio da je istina „negde na sredini“, ali ni on ni drugi političari nisu građanima na uvid dali činjenice na kojim zasnivaju svoje „istine“. Kada su novinari, poučeni iskustvom sa terena na kojem se zna da KFOR sve snima (da bi posle na osnovu snimaka tragao za „počiniocima“, to jest onima koji pružaju otpor akcijama NATO snaga), od pripadnika međunarodnih snaga i srpskih državnih organa zatražili da građanima omoguće uvid u dokazni materijal sa protesta, Šutanovac je veoma kategorički javno tvrdio da „snimak sa Jarinja ne postoji“. Komandant KFOR-a Erhard Drevs ga je tek prošle sedmice lično demantovao.

Kada su desetine Srba sa barikada letos došle u mitrovačku bolnicu s ranama od vatrenog oružja, s razlogom se postavilo pitanje kako su nemački vojnici dobili dozvolu da koriste bojevu municiju protiv demonstranata, budući da u pogromu od 17. marta 2004. ni metka nisu ispalili dok su sa Kosova proterivane desetine hiljada Srba i spaljivane srednjovekovne pravoslavne crkve. Posle se ispostavilo da nisu imali dozvolu da pucaju u ljude kako bi zaštitili „objekte“ – pa makar „objekat“ bila Bogorodica Ljeviška, od 1999. pod zaštitom nemačkih vojnika na Kosovu, prvobitno sagrađena u 11. veku i zapaljena 17. marta 2004. godine.

KFOR je tvrdio da je pucao u Srbe nakon što je srpski vozač kamionom pokidao NATO žičanu ogradu da bi zatim iskočio iz vozila i otimao nemačkom stražaru pušku. Nikada nismo dobili nikakve dokaze za tu tvrdnju. Komandant Erhard Drevs sačekao je da prođe 9. decembar da bi saopštio da KFOR poseduje snimke sa administrativnih prelaza koji potvrđuju optužbe NATO-a protiv Zvonka Veselinovića i njegovog brata.

Srpska policija uhapsila je ovu dvojicu pre nego što je javnost dobila odgovor na pitanje da li je vlast tražila, i/ili dobila, sporne snimke sa Jarinja.

U sukobima na tom prelazu povređeni su nemački vojnici, ali i daleko brojniji srpski građani. Možda je i razumljivo što službeni Beograd, u iščekivanju kandidature bez koje se plašio izbora, nije bio voljan da se sa KFOR-om svađa oko toga šta se zapravo desilo i ko je na koga prvi zapucao. Ali Angela Merkel je nemačke rane navela kao jedan od razloga što je Srbiju sprečila da postane kandidat za ulazak u EU. Hoće li Srbija makar sada tražiti da barem vidi snimke na osnovu kojih KFOR optužuje građane sa severa Kosova?

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Jarinje-lazi-i-video-trake-120664 .html

Written by Mika

22. decembra 2011. at 17:22

Objavljeno u Uncategorized

Nikolićev plan i Tadićeva rešenja

leave a comment »


Piše: Tihomir Trišić ponedeljak, 19 decembar 2011
Nikolićev plan i Tadićeva rešenja

Danas je svima jasno da smo u bunaru, individualno kao građani i nacionalno kao država. Većina misli da Nikolić nema plan za KiM i EU integracije, i da Tadić nema rešenja za izlazak iz krize u kojoj je vlast. Greši većina, obojica imaju džokera

Ovih dana svi naši politički faktori u zemlji su manje-više sluđeni, dezorijentisani, uplašeni, dok niži nivoi struktura u državnom poretku počinju da se komešaju, okreću u skladu sa predstojećim političkim izborima u Srbiji, i poput životinja koje imaju savršen instikt za prepoznavanje opasnosti nastoje da pravovremeno reaguju, a to znači da se pravovremeno opredele za ličnost, partiju, politiku, ekipu, iliti čopor koji će da im lično donese sigurnost, uspeh, pobedu, ispunjenje želja.

To ovog časa znači slabljenje lojalnosti u odnosu na postojeću institucionalnu, personalnu garnituru, i strukturu vlasti i moći, koja je iznutra, unutar Srbije, pritisnuta opozicionim strukturama koje bi da zamene postojeće strukture vlasti, moći, kapitala. Danas smo spolja, van Srbije, svedoci ogromnog pritiska na vlast, a pre svega na Borisa Tadića.

Da ne prekidamo tradiciju, evo ekskluzivno šta sledi, ovog puta u operativnom smislu:

1. SPC će uskoro ispaliti jednu, a potom od kraja januara ceo plotun neugodnih “raketa” na Borisa Tadića i vladu Mirka Cvetkovića, što neće uspeti da amortizuju ni vladike na liniji, ni Mlađa Đorđević&Co sa svojim “političkim” operacijama po patrijaršiji. Pri tom očajno stanje u SPC na KiM sa sve ostarelim ženskim monaštvom, nezaštićene i nemoćne stradalnice koje nam čuvaju manastire, sa sve prisutnom “žuticom” u Pećkoj patrijaršiji, koja nije mimoišla ni monahinju Irinu, ekssuprugu našeg predsednika, ni dugove koje te stradalnice još nisu otplatile, a koji su nastali da bi obavile inauguraciju patrijarha Irineja u Pećkoj patrijaršiji i ugostile brojne zvanice iz Beograda, predstavljaju pored brojnih drugih, razume se važnih uzroka, eksplozivno punjenje rakete koja će poleteti uskoro iz Patrijaršije SPC ka Andrićevom vencu i Nemanjinoj. Svečano će da je lansira novopostavljeni šef kabineta patrijarha, inače nemački državljanin, kome je nemački i maternji jezik, tako da eventualno objašnjenje Mirko Cvetković ili Boris Tadić mogu dobiti i na jeziku Getea u vezi sa ovom o čemu pišem.

2. “Insajder” je zahuktao pripreme novog serijala koji će u januaru početi da se emituje na B92, a koji sa oduševljenjem iščekuju u Prištini. Taj serijal će takođe predstavljati pritisak na vladu i predsednika i njihovu sadašnju politiku prema KiM, jer će do te mere kriminalizovati Srbe na severu KiM, institucije, politiku prema KiM, da će biti jako teško posle toga braniti sadašnju politiku vlade o KiM, što pritiska, na javni preokret, a to je pritisak posebno na rejting državnog vrha uoči izbora.

3. Greška se zove Bogoljub Karić. Demokratska stranka i Boris Tadić donedavno su, do pre dve godine, praktično bili na lokalnim izborima koalicioni partner sa PSS-om Bogoljuba Karića od Odžaka do Aranđelovca itd. Iako je i tada Bogoljub Karić bio pod poternicom. Umesto da upravo Bogoljubu daju “amnestiju” i mandat da predvodi razrešenje kosovskog čvora i problema Srba i Albanaca, jer ne postoji niko među Srbima, posebno ne među onima sa Kosova, ko može bolje i uspešnije to da uradi, a posebno ne Borko Stefanović, preovladala je “reket” logika moćnih dvorjana, a ne državnička logika onih koji su smatrali da nečije “reketaške” ambicije nad Karićem ne mogu biti preovladavajući državni interes Srbije, koji se ogleda u istorijskom razrešenju kosovskog problema s jedne strane, i samim time ubrzanim evrointegracijama s druge strane. Ta greška aktuelne vlasti postala je “tajno oružje” Tomislava Nikolića za njegovu aktivnu ulogu u razrešenju kosovskog čvora, i zbog te činjenice danas je Bogoljub Karić rado viđen i diskretan gost i kod moćnog međunarodnog faktora, i kod Albanaca i kod lokalnih Srba, a Tomislav Nikolić, opozicioni lider kome se otvaraju međunarodna vrata, opozicionar koji ima ozbiljan potencijal (Bogoljuba Karića) i bolji plan i rešenje i resurse za KiM nego aktuelna vlada i predsednik, što je paradoks. Samo naivni su mogli poverovati da koaliciono udruživanje SNS-a sa “kompromitovanim” Karićem ima veze isključivo sa finansiranjem SNS-a. Tu vrstu kombinacije Tomislav Nikolić mogao je da obezbedi od 50 drugih tajkuna, počev od Miroslava Miškovića i drugih zainteresovanih, koji ga ne bi izlagali javnom i političkom riziku sklapanja koalicije sa licem sa poternice, ali nijedan od tih tajkuna nije rešenje za KiM, a Bogoljub to može da bude.

4. Ima i Boris Tadić neka rešenja na raspolaganju da se izvuče iz negativne tendencije koja preti da sruši njegovu političku dominaciju, a sa njim i znatan deo trenutnih nacionalnih i državnih intersa Srbije, a koja skoro niko danas ne očekuje više od njega, ni u zemlji ni u svetu.

Pitanje je da li sme i zna kako:
a) Da umoli odmah Francusku da postanu naši zaštitnici unutar EU i, razume se, za to im ponudi opciju koju Francuzi neće moći da odbiju, da u odnose sa Rusijom unese momentalno bratsku iskrenost, a u odnose sa SAD-om poslovnu pragmatičnost;
b) najhitnije konsoliduje sistem nacionalne bezbednosti koji je na putu da mu kaže do viđenja
c) blokira i neutrališe “štetni” strani uticaj koji je ušao u bubrege Srbije i onemogućuje da se uspostavi odgovarajuća srpska politika i državna strategija;
d) izvrši desant na “organizacije” i uhapsi pet glavnokomandujućih “bosova” koji su kao metastaze raširili svoj kriminalni “uticaj” na celi politički i ekonomski sistem u zemlji, čime onemogućuju isto što i strani “štetni” uticaj;
e) otpočne pripreme za novi Ustav Srbije i pretvori izbore u praktično referendumsko izjašnjavanje.

Ukoliko od svega navedenog Boris Tadić ništa ne preduzme, računajte da mu sve drugo što preduzme neće biti dovoljno da zaustavi negativnu rezultatsku i političku tendenciju.

http://www.akter.co.rs/politikaprint/4262-nikolicev-plan-i-tadiceva-resenja.html

Written by Mika

19. decembra 2011. at 18:20

Objavljeno u Uncategorized

Srbija Kolumbija

leave a comment »


DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ – DOSTA ZLOČINA!

Srbija Kolumbija

Ljuba Milanović, savetnik ministra zdravlja za borbu protiv korupcije, optužio je specijalnog tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića da štiti mafijaše!

Milanović je na državnoj televiziji rekao da je Radisavljević sa spiska za hapšenje u aferi „svinjski grip" izbrisao osam zvučnih imena – od bivšeg ministra zdravlja do rođene sestre Milke Forcan! I još je naglasio da su u borbi protiv korupcije najveći problem stalni pritisci iz kabineta predsednika Borisa Tadića!?!

Sve je ovo Ljuba Milanović, bivši šef policijske jedinice „Poskok", rekao u utorak ujutro. Danas je subota. I još se ništa nije desilo. Ništa, osim što je čitav slučaj pažljivo zataškan u javnosti! Kako je to moguće? Pa, tako što Srbijom vladaju korumpirani skotovi, tako što u ovoj zemlji nema prava i pravde, već samo političke (zlo)upotrebe zakona, tako što se ovde hapsi ne po zakonskom paragrafu, već po marketinškoj proceni stranačkog interesa, tako što su srpski mediji uspešno transformisani u staljinističke žurnale severnokorejskog tipa!

Iako, dakle, skrajnut i u javnosti zatrpan navodno važnijim temama, slučaj „Milanović" raskrinkava zločinačku suštinu dosističkog režima. Režima koji se temelji na lažima, obmanama i međusobnim ucenama. Režima koji je sav ogrezao u prljavim parama i smrdljivim interesima. Režima koji je od Srbije napravio balkansku Kolumbiju. Jer valjda je još samo u Kolumbiji moguće da savetnik ministra optuži specijalnog tužioca da je mafijaš, a da se potom ne desi baš ništa! Valjda je još samo tamo moguće da najugledniji policajac u zemlji javno osumnjiči predsednički kabinet za korupciju, a da to baš ni za koga u zemlji nije tema!?!

Razumemo se, ljudi moji, da je Srbija uređena i normalna država, neko bi ovog vikenda uveliko bio u zatvoru. Ili Milanović, ako laže, ili Radisavljević, ako štiti lopove! Ili Milanović ako nema dokaza za svoje optužbe ili članovi predsedničkog kabineta ako sprečavaju borbu protiv korupcije! Ovako, svako od nas je slobodan da zaključi da je Srbija mafijaška država, a srpska vlast mafijaški servis!

Elem, ako je vladajućim dosistima namera bila da potpuno obesmisle politiku, onda su u tome uspeli. Samo, oni bi morali znati da se iz ovog besmisla mogu izroditi dva scenarija. Prvi je „Pozitivna Srbija", a drugi, nažalost mnogo izvesniji, jeste Vajmarska Srbija.

Ko razume, shvatiće…

DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ

http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/193027/Srbija+Kolumbija.html

Written by Mika

16. decembra 2011. at 18:28

Objavljeno u Uncategorized