Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for septembar 2010

Почетак фактичког признавања Косова

leave a comment »


Почетак фактичког признавања Косова

ГЛАВНА ТЕМА | Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 29.09.2010 | 13:41
У јеку предизборне кампање 2008. године, шеф косовске мисије ЕУ, Питер Фејт, изјавио је да за даље предузимање потеза – несумњиво срачунатих на то да буде испуњен Ахтисаријев план – потребно сачекати исход српских избора. Том приликом је позвао Србе да изаберу владу „којој ће приоритет бити ЕУ“.На његове речи, у страху да оне не отрезне бираче, реаговао је Борис Тадић, али, иако је успео да замагли њихово значење, није могло да умањи њихов значај. Човек на терену задужен за изградњу косовске државе, проговорио је о томе ко је за њега пожељан партнер у Београду. Наравно, то не значи да се садашњи режим, пре него што је то постао, експлицитно договорио са евроатлантским центрима моћи да обави оно што су желели у вези са Косовом и Метохијом. Уосталом, то и није битно. Важно је да је макар прећутно прихватао да води Србију у смеру у коме они желе. И за то је био награђен. Током предизборне кампање и у вези са формирањем владе, енергично је подржан од стране Вашингтона и Брисела. Њихова помоћ је била пресудна да преузме власт.

Ипак, режим је покушао да не обави поверени задатак по аутоматизму, већ тако да пред народом и историјом сачувао образ. Зато је и пробао да извуче, или бар да створи основ да то касније учине, нешто што његови страни ментори нису били ради да му дају. После неповољне одлуке МСП-а, српска влада је Генералној скупштини УН упутили резолуцију. Њену срж је представљало то да Београд прихвата да је проглашење независности Косова у складу са међународним правом, алида не прихвата и једностран начин на који је то учињено. Парадокс је требало, у складу са предлогом српске стране, да буде превазиђен проналажењем обострано прихватљивог решења. Другим речима, Београд је нешто тражио како би озваничио једнострани чин Приштине. „Компензациони пакет“ – који је желео да издејствује – вероватно је, уз економске, лично-партијске и евро-интеграционе уступке, укључивао и северни део Косова.

Но, Вашингтону није било ни на крај памет да допусти да Србија задржи и делић онога што Америка сматра својим ратним пленом. Зато су САД, као и европски савезници те велесиле, бурно реаговали. А наш режим, пошто је схватио да је наљутио менторе, преко ноћи је урадио све што је од њега тражено. Добили смо евроатлантску резолуцију преобучену у српско рухо. У њој није било ни помена неприхватљивости једностране сецесије. Београд је покорно кренуо путем који ћемо убрзано стићи до пуног прихватања фактичке независности „целовитог“ Косова. Дошло је време да, без изврдавања, реализује обавезе произашле из макар начелног ако не и прецизног „косовског споразума“.

Он је подразумевао фактичко прихватање косовске независности када се за то стекну услови, тј. када грађани Србије, уз асистенцију власти, прихвате „нову реалност“. Додуше, могуће је да је Београду остављена теоријска могућност да јужна покрајина буде подељена. Но, како је време пролазио, Американци су све чешће и гласније говорили: суверенитет и територијални интегритет Косова су недодирљиви. Схвативши ту поруку, пошто је недавно добио грдњу, режим се одлучио да у потпуности плати цену подршке. Више му није допуштено да из унутрашњополитичких и историјских разлога фингира одбрану целог Косова, односно помишља на његову поделу. За утеху, не мора формално да призна Косово, а то убудуће може да користити као „доказ“ свог „патриотизма“. Као што ће фактичко признавање Косова правдати потребом да буду побољшани услови у којима живе тамошњи Срби, односно чињеницом да је неприхватљиво да они путу таоци албанско-српских територијалних спорова.

У октобру ове године започеће нови преговарачки циклус између Београда и Приштине. Теоријски, преговори ће се водити о техничким питањима, тј. о нормализацији односа у вези са питањима од значаја за живот грађана. ЕУ инсистира да се спорови у тој сфери разреше, и то је један од услова за даље европске интеграције Србије. Но, проблем је што се техничка питања и те како одражавају и на статус Косова. Када Београд призна, а очито је прихватио да то учини, косовске таблице и лични исправе, школске дипломе и разна документа издата од стране косовских институција, учиниће велики корак ка фактичком признању Косова. А када се регулишу спорна питања у контексту трговинских односа, тј. како буде потпуно нормализован промет роба преко административне границе (уз решавање царинских и пореских питања), односно примењен Централноевропски уговор о слободној трговини (CEFTA) – што је такође императив који намеће Брисел – Београд ће имати много мање основа да оспорава „државност“ Косова.

После тога, тешко да ће бити у стању да спречи постепено довођење косовско-метохијских Срба под јурисдикцију Приштине. Они ће све мање бити у могућности, поготово јужно од Ибра, да одрже своје паралелне институције, па ће постепено бивати присиљени да прихвате Ахтисаријев специјални статус. Што се тиче северног Косова, ту ће неко време остати statusquo, али ће се Београд уздржавати од „мешања“ у тамошње послове. Због стабилности у региону, амерички покровитељи албанског сецесионизма, неће допустити инвазију на северне крајеве КиМ са српском већином, а они ће функционисати као неформални сепаратни ентитет унутар Косова. Но, мало по мало, још када се у све умешају европски фондови и разне донације, а с друге стране постепено дистанцирање Београда, север Косова ће осећати све јаче стеге Приштине. Свакако, очуваће врло високу аутономију и паралелне везе са Београдом, али ће, вероватно, косовска држава макар у симболичком виду бацити сенку и на тај комад српске земље. Додуше, могући је и гори сценарио, односно брже одвијање процеса „интеграције“ српских етничких зона у састав косовске „државе“. Запад присиљава српску власт да нормализује односе са Приштином не да би Београд реализовао своје националне интересе, већ да би то постигли косовски Албанци. А уплашена и егоистична српска власт учиниће све што се од ње буде тражило.

У контексту „преговарачког“ процеса чији почетак се припрема, своје место има и коначно одбацивање Русије. Наглим заокретом који је Београд учинио са повлачењем резолуције иза које је стала Москва, и у прилог чијег усвајања је она интензивно лобирала, он је омаловажио Русију. Сада заједно са Вашингтоном и Бриселом, а без Москве, припрема нови преговарачки циклус са Приштином. То је јасна порука Русији да потпуно дигне руке од заштите територијалног интегритета и других интереса Србије. Толико о преговорима који ће уследити како би било олакшано економско и политичко (унутрашње и спољно) функционисање косовске квазидржаве. Још да се осврнемо, правећи историјску паралелу, на неке њихове могуће последице. За то је погодан Минхенски споразум из 1938. године, којим је расчеречена Чехословачка.

Пошто су Француска и Британија извршиле притисак на Праг, он је у јесен 1938. године прихватио да Немачкој препусти Судетску област (покрајину са немачком већином). Тиме Чеси нису купили спас већ су призвали нове несреће. На њих су насрнули Пољаци и Мађари, тражећи свој део колача, а ојачале су и сепаратистичке страсти код Словака (који су до минхенске капитулације углавном подржавали јединство земље). Словачка се убрзо оцепила, а упркос обећању да то неће учинити, и гаранцијама Француске и Британије да ће се томе успротивити, Немачка је окупирала осакаћену Чешку.

У говору који је после тога одржао, Хитлер је признао да не би било лако савладати добро наоружане и утврђене Чехе, да су се одмах супротставили уништавању своје државе. А када то нису учинили, већ су жртвовали повољне одбрамбене положаје и допустили да дефетизам истисне борбени морал, препустили су се немилости злотвора. У жељи да спасе свој народ чешки председник Бенеш подлегао је притисцима „пријатеља“, а да није, можда би ток Другог светског рата био другачији. Чеси су допустили да немоћно чекају крај рата чији би исход, да је којим случајем победила Немачка (што нису могли да знају да се неће десити), донео њихову делимичну депортацију у Сибир, а делимичну асимилацију. Нису избегли ни жртве. Око 250 хиљада Чеха умрло је током присилног рада или је убијено. Да су се борили можда би их мање страдало. Њихов успешан отпор вероватно би навео Француску и СССР (који је то благовремено и нудио) да се умешају у рат на страни Прага, и савладају нацистичку неман пре него што размахне крила.

Ситуација у којој се наша земља налази донекле је слична: дефетизмом привлачимо нове несреће, а препуштање на милост или немилост некоме за кога знамо да нам је непријатељ, спада у сферу политичког лудила. Да смо се одупрели мирнодопским агресорима, имали бисмо много више основа да се надамо бољој будућности. Ма колико током задње деценије ослабили војно-политичке и економске (одржива национална привреда) одбрамбене капацитете – у околностима када се свет довољно променио да нико више не може да изврши класичну агресију на Србију – ни после одлуке МСП-а (а не у вези са првом, такође капитулантском резолуцијом) није било касно да заузмемо гард, и отпочнемо процес геополитичке преоријентације. Овако, док власт препушта Косово, остаје нам да стрепимо од јачања сепаратистичких трендова у Рашкој области, на југу Србије па и у Војводини. Плашим се да ће се садашња власт, ради ЕУ илузије, и ту поигравати са територијалним интегритетом остатака Србије.

За крај још нешто да напоменем. Бенеш је био патриота који је, у многоме напуштен од стране уплашених сарадника, поклекнуо пред надирућим злом. Није шуровао са Немцима, и уз њихову помоћ дошао на власт. Није им препуштао делове Чехословачке ради развојне шансе коју је тзв. нови (нацистички) европски поредак „пружао“ тој земљи. За разлику од њега, наши властодршци су америчка пасторчад, и трговци српским територијама. И пре, бар у нечему, можемо да их упоредимо са Војтехом Туком, председником словачке квислиншке владе, који је своју каријеру градио на несрећи народа чији је, наводно, био припадник. Тај, како је за себе тврдио, словачки „националиста“, био је мађарског порекла, а пре него што је заузео премијерску функцију, у споразуму са његовим заштитницима Немцима, Мађарска је анектирала јужни део Словачке.

Иако нам је у пракси свеједно, бар мени би било за нијансу лакше када би и у том погледу постојала сличност између Србије и наших западнословенских рођака. Мање ме боли када против интереса Србије раде Албанци или Американци, него када то чине Срби! И није важно да ли тако поступају из патолошке мржње, као тзв. другосрбијацни, или из бескрупулозне властољубивости, као многи политичари који одлучују о нашој судбини. Битни су досадашњи паклени плодови њиховог рада, којима се, током предстојећих „преговора“, спремају да додају нове.

http://srb.fondsk.ru/news/2010/09/29/pochetak-faktichkog-priznavana-kosova.html

Written by Mika

30. septembra 2010. at 18:10

Objavljeno u Uncategorized

Преговори о Косову – већ виђено у стилу фарсе

leave a comment »


Преговори о Косову – већ виђено у стилу фарсе

ГЛАВНА ТЕМА | Петар ИСКЕНДЕРОВ | 29.09.2010 | 21:54
0 коментара
Србиjа
Усвајање заједничке резолуције Србије и Европске уније у Генералној скупштини о почетку „дијалога“ између Београда и Приштине добило је закономерни наставак. Председник Србије још није успео ни да напусти Њујорк, а западни архтекте косовске независности су преко Врховног комесара Европске уније за међународне послове и политику безбедности Кетрин Ештон затражили од српских власти да одмах иза „а“, каже и „б“. Другим речима, да се зарад реализације високе одлуке што је могуће пре седне за преговарачки сто са албанским властима Косова, на равноправној основи. „Што пре – то боље“ – већ не кријући свој менторски тон, ултимативно је изјавила српској страни госпођа Ештон, чије изјаве су објавила сва водећа српска периодична издања. По њеним речима, „Европска унија је понудила своју помоћ у организацији преговора између Београда и Приштине“, чији је циљ „припрема обе стране за напредовање у правцу ЕУ“ и каснија „ликвидација свих препрека на путу европске интеграције“. При том Европска унија намерава да учествује у датим преговорима на пуноправној основи са својом групом експерата. (1)

Председник Тадић је такође оптимистички расположен. По његовим речима, неопходно је започети преговоре о питањима, која „би брзо могла донети резултате, с тим да се створи добра атмосфера у дијалогу“ о „свим преосталим нерешеним питањима“.

Сличне изјаве остављају чврст осећај већ виђеног. Преговори уз посредништво – прецизније речено, уз директно и очито некорисно учешће – Брисела, уверавања у добре намере, позивање на „техничка питања“ која подлежу брзом решавању – све је то већ виђено у 2006-2007. години. Тада је западна заједница покушавала да примора Србију да путем неколико рунди преговора у Бечу потпише споразуме са албанским сепаратистима у овој или оној форми независности Косова – под надзором, прелазној, условној или некој сличној. Српска страна тада је такође пришла преговорима – како јој се чинило – потпуно наоружана. Уз учешће истакнутих међународних правних експерата проанализирани су постојећи у свету модели аутономије – од Аландских острва до Квебека, и од Гренланда до различлитих аспеката дејтонског мировног решења за Босну и Херцеговину. Међутим, у току вишемесечних преговора странама није пошло за руком не само да израде оквирни споразум о статусним питањима, него макар и да потпишу правно обавезујуће документе о заштити српских цркава и манастира на Косову. Ево како је једном приликом прецизно „илустровала атмосферу дијалога“, каква је владала на тим преговорима, садашњи изванредни и опуномоћени амбасадор Србије у Русији, тада отправник послова српске амбасаде Јелица Курјак: „Срби предлажу, албанци кажу – не, Срби опет предлажу, албанци опет кажу – не. Албанци на све одговарају са – не. Осим независности Косова не прихвата се ништа, апсолутно ништа“ (2)

Разлог за неуспех бечких преговора добро је познат. Запад је унапред – још крајем 2005. године – обећао албанским сепаратистима независност. Тада је и Међународна контакт група“, која се бавила Косовом, уз прећутну сагласност руске дипломатије, фиксирала три позната „не“ , која су касније уграђена у основу „Ахтисаријевог плана“ о надгледаној независности Косова: „не“ подели покрајине, „не“ њеном прикључивању некој од суседних држава“, и главно „не“ – повратку на ситуацију 1999. године. Ово последње аутоматски је означавало пристанак Русије , а и Србије (која је прихватила принципе Контакт групе као датост) на немогућност повратка Косова под јурисдикцијуз Београда. И та тако једноставна комбинација је и претворила у фикцију све преговоре који су потом следили.

Која то питања Србија намерава да реши у току најновијег дијалога – имајући у виду да је Европска унија, која наступа у улози њиховог координатора, не само практично признала независност Косова, него је за албанске сепаратисте написала и покрајински устав, који је усвојен 2008. године. У том документу се већ у првом члану наглашава, да је такозвана „Република Косово независна, суверена, демократска, јединствена и недељива држава“ (3) Та формулација, а такође јасна изјава министра унутрашњих послова Косова Бајрама Реџепија о томе, да Приштина у току дијалога не намерава да са Београдом разматра „питања, скопчана са статусом или унутрашњим пословима Косова“, – чини беснмисленом сваку рачуницу и наду Београда у „добру атмосферу“ дијалога. Наравно, председник Тадић, шеф српског министарства спољних послова Вук Јеремић и други прдставници српског естаблишмента могу сасвим искрено сматрати статус Косова једним од „нерешених питања“. Међутим, тешко да ће са њиховим мишљењем рачунати координатори предстојећег дијалога. А то значи да ће преговори поново, као и у 2006-2007. години, кренути на колосеку који погодује албанским властима Приштине и њиховим западним покровитељима, а не Београду. Није случајно, без обзира на формално учешће у преговорима Европске уније, што ће последњу реч у њиховој припреми изговорити САД. Државни секретар САД Хилари Клинтон планира да посети Београд 12. октобра како би, како признају сама српске средства информисања, још једном „притиснула“ Србију. (4)

Тешко да је све горе речено тајна за актуелне власти Србије. А то значи да учешће Београда у преговарачакој фарси има другачији циљ од покушаја да се приморају Приштина и Београд на дезавуисање косовске независности. Управо тај, истински циљ, очигледно је и имао у виду Борис Тадић, када се ових дана ограђивао да усвојена у Генералној скупштини ОУН 9. септембра заједничка резолуција Србије и Европске уније о неопходности дијалога о косовским проблемима „задржава неутралност у питању о статусу Косова“ (5).Управо такву „неутралност“ у односу на Косово и косовске Србе и жели да „зацементира“ владајућа у Србији прозападна коалиција – која уобичајено плива на таласу САД и Европске уније.

____________

[1] Политика, 23.09.2010.

[2] Косовска мина у Европи? Дискусије. М., 2006. С.11.

[3] KushtetutaeRepublikëssë Kosovës. Prishtinë, 2008. F.1.

[4] Blic, 27.09.2010.

[5] Tanjug, 25.09.2010.

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ – старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

http://srb.fondsk.ru/news/2010/09/29/pregovori-o-kosovu-veh-vidzheno-u-stilu-farse.html

Written by Mika

29. septembra 2010. at 22:54

Objavljeno u Uncategorized

РАШКА ОБЛАСТ или САНЏАК или ТУРСКА, САМО НИЈЕ СРП СКА!

leave a comment »


РАШКА ОБЛАСТ или САНЏАК или ТУРСКА, САМО НИЈЕ СРПСКА!
сриједа, 29 септембар 2010 15:33
Пише: ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ-МЕДИЋ

Овим записом прихватам идеју интернационализације проблема у тзв. Санџаку, али проблема опстанка српског народа на подручју Новог Пазара и околних општина у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Позивам, на пример, Федерацију за мир и помирење из Москве, као угледну вишедеценијску невладину организацију са статусом члана Савета Европе, да пошаље екипу својих посматрача и објави објективну истину о животу православних Срба у делу Србије, коме су муслимани наметнули име “Санџак“, а који се припрема за сецесију!

Пре него што Борис Тадић изврши своје обећање госпођи Европској унији да ће да “реши проблеме у Санџаку“! Пре него што Срби постану мањина у Рашкој области, па се по Ахтисаријевој формули још једном откине још један део – кључни део Србије!

Зар тамо још има Срба – заједљиво су ме питали неки познаници, када сам ових дана одлучила да опет одем на Дежевски сабор у стари Рас, у Нови Пазар! Подсетили су ме на мој залудни двадесетогодишњи труд да се обелодани истина о животу народа на подручју Рашке области, која подразумева општине Нови Пазар, Тутин и Сјеница и да помогнемо Србима да се не иселе сви отуда, бежећи од немаштине, али, пре свега од страха да им се не деси оно што се Србима дешавало на Косову и Метохији. А дешава се. На очиглед свих нас дешава се још један геноцидни однос према Србима на тлу њихове државе, чак под њеним окриљем!

Када сам још 1990. године, после вишесатног разговора са политичким врхом Новог Пазара, јавно устврдила да се на том простору припрема шиптарски сепаратистички сценарио, нагрдили су ме и “леви“ и “десни“. Слободан Милошевић ме је опомињао да не “забадам трн у здраву ногу“, иако је Михаљ Кертес, по мојој молби а по жељи Срба из Рогозне, видео да се Зелена трансверзала јако надвила над овај крај и уочио и сам опасности које прете српском народу. Додуше, и сами новопазарски српски политичари су све тежем животу својих сународника доприносили нехатом, занети личним интересима.

Ови други, који су данас препознатљиви по свом “европејству“, до данашњих дана ме стављају на стуб срама, као националисту и “ратног хушкача“, јер сам из броја у број “Политикиног света“ (у коме сам била главни и одговорни уредник до смене 1991. год.) документовано објављивала и исписивала страдање и исељавање Срба из Рашке области.

Под набојем ситуације, али и под утицајем серије тих истинитих драматичних текстова, које је писао углавном покојни Живота Токалић, пожртвовани колега из Краљева, произашла је идеја о оснивању Удружења РАС, као “Удружење грађана за заустављање исељавања и повратак исељених Срба са територије општина Нови Пазар, Сјеница и Тутин, уз поштовање постојећих закона и пуног очувања слоге и братства између Срба и других народа, који сада живе на овој територији“ (члан 1. Статута).

Било је то пре двадесет година!

Било је то исте године када је громогласно и застрашујуће основана Санџачка СДА на локалном стадиону, под покровитељством и у присуству Алије Изетбеговића. Тада је настала прекретница у животу народа Рашке области, коју су тада дефинитивно преименовали турским именом – Санџак! Нимало случајно!

Тада су Расим Љајић и Сулејман Угљанин промовисани у санџачке политичаре. С тим што је Љајић остао до данашњих дана доследан својој поруци, коју је, као министар у влади Србије и Црне Горе, али и лидер Санџачке демократске партије, поводом Алијине смрти у “Дневном Авазу“ објавио:

“Последњи селам нашем драгом председнику Алији Изетбеговићу! Нека му Алах подари џенетски рахатлук, његовој породици сабур, а нама вјечно памћење на његов непролазни лик и дјело“. Љајић својим делима заиста свесрдно, темељно и врло профитабилно по себе и Зелену трансверзалу – утврђује дело Алије Изетбеговића!

Пре двадесет година, тачније 10. априла 1990. године, делегација РАС затражила је помоћ и добила обећање од председника Извршног већа Скупштине СР Србије др Станка Радмиловића да ће “СР Србија доследно и без икаквих изузетака спроводити на целој својој територији Устав, закон мере и политику демократсјке правне државе и обезбеђивати свим својим грађанима личну, имовинску и правну сигурност, мир и безбедност, без обзира на њихову националну и верску припадност“… и тако даље и у том смислу… Још је замолио чланове РАС-а да утичу “да се и српски и муслимански живаљ у овим крајевима уздржава од било каквих националистичких, шовинистичких и сличних понашања и да са своје стране доприносе развоју међусобног поверења, мира, развоја привредних активности и спречавање свих непријатељских, националистичких и других понашања“! Обећао је и да ће лично доћи.

Од обећања остао је записник! А основана Санџачка СДА, непуну годину касније, тачније крајем октобра 1991. године расписује референдум у “Санџаку“, на коме се 98% бошњачко-муслиманских гласача изјаснило за “потпуну политичку и територијалну аутономију са правом прикључења једној од република“, за успостављање специјалног аутономног статуса Санџака! Потом оснивају Муслиманско национално вијеће Санџака – МНВС (које се данас зове Бошњачко, али функционише на темељима тог Референдума)! Санџаку дају простор на 11 општина, без њихове сагласности (што данашња власт легализује најновијим Законом о регионализацији Србије)!

Већ јануара 1992., МНВС усваја Меморандум о успостављању специјалног статуса за Санџак, којим се прецизно и систематично предвиђа да Санџак добије широка политичка овлашћења (владу, скупштину, гувернера, полицију судске органе) а остатку Југославије остављају бригу о пошти, железници и екологији! Меморандум је упућен Скупштинама Србије и Црне Горе. Србија га и не разматра, а Црна Гора одбија. Творци Меморандума заступају право уједињења свих муслимана да живе у једној држави, истовремено доноси и свој Устав (који пише загребачки адвокат Силвије Деген), почињу да воде преговоре на разним Мировним конференцијама по свету, по којима бивају охрабрени на том путу од стране Сајруса Венса, лорда Овена и сличних…

У “Санџаку“ ситуација бива све експлозивнија, па се око Новог Пазара, Сјенице и Тутина стационирају тенковске јединице Југословенске народне армије, а муслимански санџачки посланици 1991. напуштају Републичку скупштину…

СДА бојкотује председничке и парламентарне изборе, током 1993. полиција отпочиње акцију прикупљања наоружања по “Санџаку“! Медијска се галама подигла а резултати акције су прилично скромни!

Меморандум за последицу има изазивање мржње међу народима и подстицање националне и верске нетрпељивости. Зато Врховни суд Србије забрањује његово штампање и растурање, а започињу судски процеси против 45 чланова руководства СДА и они бивају осуђени, па неки помиловани, да би на крају све било на разне начине заташкано… Међу оптуженим и осуђеним налазио се и Сулејман Угљанин, он бежи за Турску, али по повратку постаје посланик… па се реактивира оптужница због угрожавања територијалног интегритета Србије… Али – без последица по његов политички ангажман. Ено га у Влади Србије, као и Љајића, и неколицине других.

Када су се почетком 90-их челници СДА у “Санџаку“ Љајић и Угљанин наводно сукобили, резултат је умножавање СДА у пет нових странака сличних програма, с тим што се Љајић усмерава освајању србијанске јавности, а Угљанин покрива “Санџак“…

Онда на сцену силовито ступа Исламска заједница, на челу са муфтијом Муамером Зукорлићем! Инструктивно и подстицајно залеђе му је реис ул улема Церић! Тако се формира политичко-верски тријумвират, на штету српског народа и интегритета државе Србије, без Срба, ако се не рачунају такви као што је Чеда Јовановић! Црна Гора му је на време ставила на знање да му не припада. Муфтија Зукорлић добија надимак “Султан“ у Новом Пазару, а он се тако и понаша. Ради на стварању муслиманске интелигенције (замењује већ наметнуто име “бошњачки“) кроз оснивање верских школа, оснивају се два универзитета, он је на челу једног! Понаша се готово разбојнички, прети, одлучује, демонстрира! Свим силама, плански рехабилитује највеће злочинце из другог светског рата – проглашава их херојима муслиманског народа, а заједничка стратишта преузима у намери да ту створи, попут Поточара, ново спомен-мезарје “шехида“!

Историју је већ припремио за преправку покојни, а доживотни директор Музеја РАС, историчар, један попут Али Хадрија из Приштине! Оба су припремали формирање нове државе, бришући темеље старе српске, старе 11 векова!

Овде је у Расу српску државу основао Велики жупан Стефан Немања још у 12. веку! Овом великану српске историје и Немањићима, Светом Сави, овде рођеном, санџаклије затиру сваки траг! У Новом Пазару и околини нема ниједног споменика нити меморијалне институције која носи њихово име! У Рашкој области, у “Санџаку“ врши се погром над историјом, културом, над слободом српског народа! Како доказа Мирослав Дабић у својој драгоценој исцрпној студији: “У Рашкој се врши културни геноцид над Србима“!

Па, када на овогодишњем Првом Немањином светопетровско-дежевском сабору (до сада је био само Дежевски сабор), поручи окупљеном народу:

“Сва наша духовност и државотворност зачета је овде, на овом светом месту, у колевци нашег историјског, културног и духовног бића“, а “Петрова црква је духовно огњиште и крстионица свтосавског народа од времена кнеза Мутимира до времена садашњег“, то он објављује да ће Српска православна црква од сада више бринути за свој народ у овом крају.

Јер је Србима данас, после двадесет година, непојмљиво теже опстати на овим просторима. И само Удружење РАС би се распало, да није било др Добросава Никодиновића и неколицине активиста из читаве Србије. Он је и покренуо одржавање Немањиног Дежевског сабора, али са много готово непремостивих тешкоћа. Ни материјалне ни духовне помоћи није било ниоткуда. Ни благослова Српске православне цркве. Прошле године није одржан, али ове године Митрополит Амфилохије дао је благослов Сабору и проширио његов садржај па је Удружење РАС успело и да сакупи тај неопходни минимум новаца за свој осми НЕМАЊИН СВЕТОПЕТРОВСКИ ДЕЖЕВСКИ САБОР, окупи храбре православце око својих светиња и још једном их подсети на Немањићке завете! У том смислу обрадовало ме присуство и председница Скупштине општине Борка Јовановић, једине Српскиње у власти Новог Пазара.

Била сам у Новом Пазару 11. и 12. септембра ове године, као један од оснивача Удружења РАС и, уз митрополита Амфилохија, др Добросава Никодиновића, др Веселина Ђуретића, Момчила Трајковића, Јовице Влаховића…. и многих учесника, говорила прве вечери на Свечаној академији посвећеној “Државотворној улози Стефана Немање“. Своје песме говорили су песници Добрица Ерић, Влајко Ћулафић, Милка Ђуретић пред стотинак Срба, који су испунили малу салу Турског дома културе! Ову институцију су недавно промовисали председник Турске и председник Србије. Како је вече одмицало теже је било слушати говорнике и сјајну певачку групу “Рашанке“ из Новог Пазара, иако је озвучење било одлично. Али је оријентална музика из околних кафића била доминатна.

Исте вечери, мало доцније, играла се кошаркашка утакмица између Србије и Турске. Молили су нас неколико старих познаника да останемо у граду док се буде играла утакмица, јер – ко год победи, биће хаоса по Новом Пазару: колико да видимо и доживимо реалну атмосферу у којој они у све мањем броју овде опстају.

Митрополит је, са својим свештенством, већ кроз мрак отишао пешке према цркви светог Петра, а ми, гости-учесници из Тутина, Београда, Косовске Митровице, Чаглавице, Париза и Пасадене у Сопоћане на починак у тамошњи конак. Ујутру смо сазнали да је у центар града изашла маса млађих мушкараца да поздрави победу турског тима. Кроз њих су уз сирене пролазили аутомобили са турским заставама и сви су викали најпре “туркија“, а потом “ово је Турска“.

Није то никакво чудо: у центру града на бандерама стоје окачене заставе са порукама на српском и на турском језику: ДОБРО ДОШЛИ У НОВИ ПАЗАР! Мада, службени језик у Новом Пазару, ипак није турски, него “босански“, опет у складу са законима Државе Србије!

Овде је, по жељи и у присуству министра иностраних послова Србије, премијер Турске мирио “завађене“ новопазарске политичаре, потом је са турским председником дошао и председник Србије договарао се о улагању Турске у ове просторе и све је то, у ствари, у складу са државном политиком Србије!

Сутрадан, на дан Славе свих светаца у препуној Петровој цркви митрополит Амфилохије је, уз саслужење шест владика, архијереја и свештенства СПЦ, одржао Саборну божанствену литургију, а потом пред неколико стотина “храбрих“ Срба у изговорио надахнуту проповед, изнео историјат темеља православне цркве, вере и Државе српске! Мање нас је било него оних што су славили победу Турске! Одлазимо и у Дежеву, па тамо на темељима цркве најстарије, где је краљ Милутин примио круну, сазнајемо из обраћања митрополита Амфилохија да постоји могућност да се овде обнови Рашка митрополија, коју је Свети Сава основао 1222. године, а Турци је укинули!

Док се ми тек повремено китимо вишевековном традицијом српске државотворности, за то време на темељима српске гради се свим силама туђа – антиправославна и антисрпска Држава. Зову је САНЏАК. На територији Новог Пазара, Тутина и Сјенице 1961. године по попису било је 200.876 становника, од којих 59,5 православаца. На последњем попису давне 2002. године повећан је број становника на 233.000 али је проценат спао на 38,7! Сигурна сам, да би данас овај проценат био поразнији!

Актуелна збивања у Новом Пазару, не представљају никакву новост у историји овог краја. Вековима се све велике силе боре за “аутономију Санџака“, да би је искористили за своје циљеве. Још је Јован Цвијић записао да је стара Рашка “копча која спаја све српске земље“, па је Карађорђе предузимао све да сачува српску земљу и пресече “босанску џаду“, тај главни стратешки пут, који је повезивао Босански вилајет са осталим деловима Османлијског царства!

Истина је да се овде ломе сви политички, трговачки, војни, мафијашки, криминални, нарочито нарко путеви! Тако вековима. Али, то је српска земља и у корену и у историји. Проблем је што се у овом веку почела извртати историја, прилагођавајући је циљевима окупаторским – поништавајући чињенице, удевајући неке полуистине…

Према институцијама које треба да негују историју, у Новом Пазару – историја овде почиње од 17 века! А о другом светском рату да и не говорим. Постоје књиге које говоре о томе врло аргументовано. Пишу их домаћи историчари. Таква је књига Миодрага Радовића “Људске и материјалне жртве Новог Пазара и дежевског среза у Другом светском рату“. Али – нема Историјског архива РАС из Новог Пазара да се огласи на тему на пример врло запаљиву а зове се ХАЏЕТ! Што не кажу ко је све сахрањиван на том месту!? Иначе ће се десити то што су почели екстремисти: да проглашавају Дане шехида и припремају Спомен обележје… Не чини ли вам се да имамо већ сличан сценарио!

Зато се залажем да у Нови Пазар дођу међународни посматрачи. Али да објективно сагледају живот Срба православаца! Јер су већина у безнађу и страху. Исељавају се под притиском, а да то никога није брига. Рашка област ће ускоро пожелети Срба, али Срба нигде бити неће!

СРБИ СУ ПОНИЖЕНИ И НЕЗАШТИЋЕНИ!

Овако су говорили представници РАС-а премијеру Србије 1990. године:

“…Овај крај Србије је занемарен, без планираног развоја и напретка; правна држава овде не функционише; Срби су у односу на Муслимане грађани другог реда – тешко живе са окрњеном слободом изложени разним притисцима, претњама, малтретирањима, физичким нападима, силовањима, увредама, понижењима, а нико им не пружа заштиту; власт Републике не контактира са народом, него са локалним моћницима и инструисаним групама; држава се све више удаљава од народа; утицајне групе и појединци су од 1945. на власти и воде политику против интереса српског народа и српске државе, не бирајући средства: један од перфидних облика делања непријатељских снага је изазивање страха код Муслимана од наводне опасности од српског народа и српских политичара; после рата овде се насељавају искључиво Муслимани, нарочито у општини Тутин, појачан је наталитет и на сваком кораку мајоризација Муслимана утиче на убрзано исељавање српских православних породица; у органима правосуђа, унутрашњих послова и управе искључиво или скоро искључиво су Муслимани, као и на свим руководећим местима свих врста; при запошљавању нових радника примају се искључиво Муслимани, особито на руководећа радна места надгласавањем бројнијих Муслиманима у органима одлучивања – тако Срби све изразитије пострају народ без икаквог утицаја, народ трећеразредног значаја, у понижавајућем, деградирајућем положају, што се више не може подносити, па је то један од главних узрока исељавања српских породица; овакав положај Срба у овим општинама толеришу органи власти и Савеза комуниста Србије, чак су и експоненти политике притисака на Србе; укинути су неки српски обичаји, српски сабори – све је подређено муслиманским обичајима, начину и условима живота Муслимана; најбоље плацеве за градњу кућа или отварање локала и радњи добијају Муслимани; средства за развој нератвијених крајева вешто и осмишљено улажу се у производне погоне, путеве, вршена електрификација села, грађене школе, домови здравља првенствено и најчешће у срединама са муслиманским живљем; републички органи власти су годинама добијали лажне податке од локалних власти, који су се бринули само за своје каријере, а према истинољубивим кадровима и способним српским интелектуалцима врши се клеветање, изолација, омаловажавање и прогоне; агресивни појединци и групе веома често насрћу физички на Србе без разлога и повода – на пример, када православци носе шајкаче или су у српској ношњи они их нападају, газе, цепају одећу и капе, а општински органи реда овакве случајеве заташкавају или изгреднике симболично кажњавају … па, када је један млади Муслиман запалио кућу Србину, надлежни органи су га, после великог одуговлачења истраге, прогласили болесним, казнили месец дана затвора а одмах потом, добио је запослење као здрав и способан – што заиста и јесте! Али, због учесталих таквих насиља или отворених претњи Србима, Срби најчешће чим падне мрак, не смеју да излазе из својих кућа…“

(Извод из Белешке о разговору др Станка Радмиловића, председника Извршног већа Скупштине СР Србије са представницима РАС-а 10. априла 1990. године)

Written by Mika

29. septembra 2010. at 13:30

Objavljeno u Uncategorized

Његошев број „Политике”

leave a comment »


Његошев број „Политике”

Потез без преседана у својој историји, „Политика” је учинила 18. септембра 1925. године, објављујућиизнад свог заглавља – „ЊЕГОШЕВ БРОЈ”.

Била је то нека врста увода у оно што ће се догодити 21. септембра, када су пре 75 година, 21. септембра,на Цетињу свечано пренете Његошеве кости из Цетињског манастира у новосаграђену капелу на Ловћену.

„Политика” је из дана у дан, две недеље пре и после тог догађаја, објавила низ текстова посвећених Његошу, дајући велики простор, па и по неколико страна, низу аутора који су из различитих углова осветљавали животни пут, владичанско и државничко дело Његошево и његов колосални поетски опус.

У неколико наставака објављена су сећања Матије Бана, сећања лорда Кларенса Паџета, односно његова два официра, о мисији коју су имали на Цетињу 1848. године, текстови Вука Караџића, др Алексе Ивића, др Николаја Велимировића, Љубе Ненадовића, Вука Поповића, Иве Андрића и низа других аутора.

Од сарадника „Политике”, тих дана су интензивно писали Григорије Божовић, а Добрица Кузмић и Живко Милићевић били су извештачи.

Кузмић је пратио пут краља Александра који је са краљицом Маријом и свитом тих дана био у својој првој и последњој званичној посети Црној Гори. Путовали су преко Охрида, Скопља, Призрена, Косовске Митровице, Пећке патријаршије и Дечана, да би се потом преко Чакора спустили до јадранске обале, а онда отишли на Цетиње.

Учествовали су у централном догађају преношења Његошевих посмртних остатака у капелу која је, у ствари, била задужбинско здање краља Александра. Он је одлуку о њеној градњи донео у јулу 1925, када је одустао од скупог пројекта Ивана Мештровића за подизање Његошевог маузолеја.

Одлуку да на Језерском врху на Ловћену подигне црквицу и да у њој буде сахрањен, Његош је донео за живота, а градња је започета у јуну 1845. године. Тек 27. августа 1855, четири године после његове смрти, Његошеви остаци пренети су из цетињске цркве у цркву светог Петра на Ловћену.

Почивали су у миру на том „Гибралтару Адријатика” до ноћи 12. августа 1916. када су по налогу с највишег места из Беча, аустријски окупатори девастирали црквицу и Његошеве кости поново пренели на Цетиње.

У царском Бечу, пад Ловћена био је виђен као највећи успех Аустро-Угарске у Првом светском рату, због чега су и хтели да уместо Његошеве капеле подигну грандиозни споменик који представља „генија победе и славе”, односно Аустрију и њеног цара Фрању Јосифа, јер је Његошева капела, као неки „барјак пободен у стену Црне Горе изазивао монархију”.

План се изјаловио, Аустро-Угарска је збрисана у рату са светске политичке мапе, а после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Александар је одлучио да се Његошеви посмртни остаци врате тамо где су и били, сада у краљеву задужбину на врху Ловћена.

Много деценија касније, девастирано је и то здање, после деценије жустрих полемика, да би на врху Ловћена био подигнут Његошев маузолеј, по пројекту Ивана Мештровића.

Замена Његошеве црквице маузолејоми јавна дебата вођена тим поводом током шездесетих година минулог века,потврдилису да подизање споменика личности ма које су оличење највиших, најдубљих трагова у судбини свога народа, може покренути основна питања не само естетске већ и расправу онајбитнијим историјским, моралним идуховним питањима времена.

Сасвим разумљиво, пошто је реч о државничком, дипломатском, духовном, естетском и културолошком врху који је достигао Његош својим делом, а нашта је графичком метафором, симболички, указала и „Политика” 18. септембра 1925. штампајући изнад свог заглавља путоказ – „ЊЕГОШЕВ БРОЈ”.

Слободан Кљакић

објављено: 27/09/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Njegosev-broj-Politike.sr.html

Written by Mika

26. septembra 2010. at 19:39

Objavljeno u Uncategorized

Зауставити убиство Војислава Шешеља

leave a comment »


Александар МЕЗЈАЈЕВ

Зауставити убиство Војислава Шешеља

Специјална операција Хашког трибунала за убиство В.Шешеља улази у завршну фазу

Судски процес против лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља, који је у току у Међународном трибуналу за бившу Југославију, ушао је у нову фазу. И то је најопаснија фаза у току свих осам година, колико се Војислав Шешељ налази у хашком казамату. Ми смо већ писали о томе, да је ситуација у којој оптужени не може бити осуђен због потпуног краха оптужнице, али који не може бити ни ослобођен из политичких разлога, изузетно сложена. Ми смо већ видели како је трибунал „решио“ исти такав проблем у процесу Слободану Милошевићу. Међутим, ситуација у процесу Војиславу Шешељу испоставила се још тежом за Хашки трибунал. Ствар је у томе што је тринаест сведока оптужбе директно у сали изјавило, да дају изјаве под притиском тужилаштва. Ти сведоци су саопштили да им је прећено како ће се против њих покренути поступак у случају ако одбију да дају лажну изјаву против Шешеља. Они су саопштили такође, да им је прећено разрачунавањем са њиховим породицама, говорили су о психолошком терору, многобројним саслушањима без престанка. Такође су изјављивали да им је тужилаштво обећавало да ће у случају пристанка на сарадњу променити идентитете сведока и пребацити их у САД и друге земље Запада. 19. септембра био сам и лично у прилици да саслушам саопштења свих тих сведока за време велике међународне научне конфернције о предмету В.Шешеља у Београду.

Званична реакција суда на ту ситуацију је судска одлука од 29. јуна 2010. године. Датом одлуком се започиње процес спровођења истражних радњи о ситуацији у вези са притиском на сведоке, у циљу да се они присиле на давање лажних изјава против В.Шешеља. С једне стране, чинило се, да је то добра одлука. Међутим, у тој одлуци постоје неки аспекти, који наводе на опрез.

На први поглед, чини се, да се ради о покретању поступка против тужилаштва Међународног трибунала за бившу Југославију. Међутим, у ствари то није тако. Судско веће је одлучило да наименује amicus тужиоца, који ће одлучити „постоје ли суштинске основе за покретање поступка о мешању у вршење правосуђа“.

Друго, најпре се чини да се ради о спровођењу истраге против Карле дел Понте, Хилдегарда Урц-Рецлафа и Данијела Саксона. Такав утисак стиче се називом одлуке, у којој фигурирају горе наведена имена. Међутим, у ствари ни то није тако. Одлука судског већа односи се на спровођење истражних радњи према „одређеним истражитељима тужилаштва“. На тај начин, истрага се НЕЋЕ спроводити у односу на три горе наведене личности – они су тужиоци, а не истражитељи 1.(Узгред речено, Хилдегард Урц-Рецлаф веома успешно наставља да врши своју функцију у другом процесу, што противуречи правилима вођења истраге, јер када се налази под истрагом (чак и прелиминарно) званична личност се привремено суспеднује са функције). Стога се поставља питање: зашто је суду била потребна таква игра са именима?

Треће. Судско веће је одлучило, да сва овлашћења по закључцима о довољности оптужбе има amicus тужилац. Поставља сае питање: зашто? Зар није суд дужан да изнесе такав закључак? Или судије унапред скидају са себе одговорност за будући закључак тужиоца о томе, да нема основа за оптужбу?

Четврто. Право наименовања amicus тужиоца судско веће је пренело на секретара МТБЈ. То такође своди објективност истраге на нулу. Секретар МТБЈ је фигура ништа мање кобна од осталих највиших руководилаца Хашког трибунала. Деловање секретара је током целокупног рада МТБЈ, нарочито у процесу Милошевићу и Шешељу, било како незаконито, тако и каткада аморално, а при том те радње остају у сенци. Примера таквог деловања секретаријата има на претек. То су и забране на састајање, поред осталог са члановима породице, то су и наметања адвоката, који су у очигледном сукобу интерса са оптуженим, најзад, последњи пример – одлука о одбијању да се Војиславу Шешељу плаћа рад одбране. 1.

И најзад, последње. За истрагу је amicus тужиоцу дато 6 месеци од тренутка његовог наименовања. И шта ми ту видимо? Пролази већ више од три месеца, а тужилац још није чак ни наименован! 1.

Дакле, шта значи та, по свим мерилима, чудна одлука од 29. јуна? Да би се то схватило неопходно је схватити главно – трибунал није заинтересован ни за спровођење те истраге, нити за окончање процеса Војиславу Шешељу. Значи, свака радња МТБЈ, чак ако споља она и изгледа позитивном, у суштини има друге циљеве. У датом случају, изгледа, трибунал једноставно ради за јавност: тобоже, судије су објективне и непристрастне, оне доносе озбиљну одлуку против тужилаштва. Међутим, када се пажљивије разматра ситуација, постаје јасно да те радње и нису тако озбиљне, као што се може стећи утисак. И то, што се утисак не стиче „сам по себи“, већ се ствара вештачки, не може а да не изазове и најозбиљније бојазни. Сетимо се да је истрага вођена и о агресији НАТО – о кудикамо озбиљнијем злочину од притиска на сведоке. Међутим, окончана је она одлуком да се обустави даља истрага. Али за МТБЈ у процесу Шешељу главно је нешто друго – њима је важно да покажу, како се сада све чини у корист Шешеља. Али је то и најопаснији моменат! Управо је у том моменту и могућ снажан ударац по Шешељу, укључујући његово убиство.

На последњој седници МТБЈ у процесу В.Шешељу одржаној 21. септембра постало је познато, да су се код В.Шешеља појавили изненадни проблеми са срцем, који захтевају хируршку интервенцију. Поред осталог, кардиограм показује аномалну аритмију и тахикардију. То је преозбиљна ситуација да би се одгађало предузимање хитних мера! Неопходно је да се изврше хитан медицински преглед В.Шешеља и његово лечење. Међутим, то треба да обаве независни лекари, којима верује сам Шешељ. У комисији лекара обавезно треба да буде и специјалиста из Русије. У противном, ми ћемо добити исте онакве закључке, као и у случају са Слободаном Милошевићем. У последњих шест месеци живота С.Милошевић је осећао снажне шумове и притисак у глави, уз делимични губитак слуха и вида. Погледајте какву је помоћ добио Милошевић од „најбољих“ лекара НАТО!

„Доктор! Артс: „Атерослероза је нормална појава за пацијента

његовог узраста“.

„Доктор“ де Лат: „Разлози за могући губитак слуха нису јасни.

Могуће је да су они срчано-васкуларног карактера“. Међутим, де Лат изводи закључак о томе, да је „неопходно коришћење не слушалица, већ слушног апарата“! (Као што видимо, да би осигурао себе, „доктор“ указује на могући разлог, али је његова препорука уистину саркастична)1.

„Доктор“ Споелстра: предлаже да се проблем реши тако што ће се „у слушалицама појачати звук“. 1.

„Доктор“ Фалке: „Ја сам размотрио иузвештај тројице лекара са лором из болнице Броново. Његово мишљење: погоршање слуха је услед старости.

(..)Ништа се више сада не може предузимати“. 2.

Лекар затвора МТБЈ и даље је „доктор“ Фалке. Светска јавност треба да зна, каква је улога Фалкеа у убиству Слободана Милошевића. Он је заједно са начелником затвора МакФаденом организовао и реализовао махинације са анализама крви С.Милошевића, у току неколико месеци крио је информацију о резултатима од суда и од самог Милошевића, а такође сноси одговорност за фалсификовање друге информације, укључујући вођење два картона о издавању лекова, у којима се садрже различити подаци!1

Има ли оптужени МТБЈ право на медицинску помоћ? Да, безусловно да има. То је фиксирано у свим основним међународним нормама о правима човека и у документима, којима се регулишу права оптуженика. Има ли оптужени МТБЈ право на медицинску помоћ по сопственом избору, тојест, не медицинску помоћ уопште, већ помоћ лекара по свом избору? Да, такође безусловно. Као прво, све друго би нарушило презумпцију невиности: оптужени није крив, он се не лишава никкавих основних права, поред осталог, не ограничавају му се његова медицинска права.

Према томе, сада је важно не дозволити трибуналу да одуговлачи у покушајима да одреди своје лекаре, или да уопште доведе у сумњу право Шешеља на избор лекара за свој преглед и лечење. Апсолутно је јасно да ће се трибнунал опирати. Независна медицинска експертиза може показати, да су проблеми са срцем код Војислава Шешеља изазвани вештачки. Међутим, неопходно је одмах рећи – свака смицалица у вршењу независне експертизе треба да се третира као покушај скривања вештачких узрока погоршања срчаних аномалија Војислава Шешеља! Средства за масовно информисање дужна су да што је могуће брже и шире дистрибуирају ту информацију. Међународна јавност треба да зна: ми знамо, да се убиство В.Шешеља не просто припрема. Оно је већ одавно почело и улази у своју финалну фазу! Неопходно је мобилисати све могуће ресурсе да би се оно спречило!

[1]Види одлуку заменика секретара МТБЈ од 5.јула 2010.године. D 48083-D48080.

[1]С тим у вези треба навести примере другачије врсте. Када је требало да се наименује amicusтужилац против В.Шешеља, секретар је на то утрошио свега 4 недеље. (Види одлуку секретара МТБЈ од 2. Марта 2010. Године D28-D27).

[1] Писмо доктора Џ. Де Лара – затворском лекару Фалкеу од 28. Новембра 2005. године // Документ МТБЈ: IT-02-54-T, p. 45801

[1]Види Писмо доктора Споелстра од 21.11.2005 // Документ МТБЈ: IT-02-54-T, p. 45807.

[1]Изизвештаја П.Фалкеа – судском већу од 14.11.2005 // Confidential Attachment B to the Assigned Counsel Request for Provisional Release Pursuant to Rule 65, 20 December 2005.

http://rs.fondsk.ru/

Written by Mika

25. septembra 2010. at 12:07

Objavljeno u Uncategorized

Iran bez ruskih S-300

leave a comment »


Iran bez ruskih S-300

Леонид ИВАШОВ

У интересу Израела

Начелник Генералштаба руских оружаних снага саопштио је 22. септембра 2010. године да је руска страна одустала од испоруке Ирану зенитно-ракетних комплекса С-300. И ма каква објашњења при том давана, чак је и лаику јасно: С-300 су чисто одбрамбени комплекс, у функцији балансирања офанзивних могућности противника, и лишавања предности авијације нападајуће стране. Комплекс нипошто не представља опасност по суседа који се брани, уколико он не наруши туђу државну границу.

У случају иранско-израелске конфронтације, када се Ирану прети моћним авио-ударима, свака суверена мирољубива држава у обавези је да учини све у циљу спречавања агресије. Тим пре, држава – чланица Савета безбедности ОУН, која одговара за одржавање међународне безбедности. Агресија се практично искључује, када постоји паритет снага, или пак када је онај који се брани у стању да агресору нанесе ненадокнадиву штету. Комплекси С-300 управо су способни да авијацији Израела нанесу озбиљну штету. Ускраћивање Ирану права на ефикасну одбрану фактички је исто што и позив на агресију. Шта је то ако није стимулисање заподевања новог рата недалеко од својих граница, рата са тешким последицама не само по Иран, него и по животе многобројних руских стручњака, који тамо раде? А да не говоримо о политичкој и економској штети по Русију.

Чиме је диктиран такав корак? Разлога је, по свој прилици, неколико. Москва ево већ низ година, „не примећујући“ израелско нуклеарно оружје, активно учествује у решавању такозваног иранског нуклеарног проблема, гласа за санкције против свог суседа. У МИП Руске Федерације је, изгледа, забрањено чак и помињање предлога о стварању ненуклеарне зоне на великом Блиском Истоку, што је у више наврата тражио Иран уз подршку арапских земаља. Зашто? Покушајмо пронаћи одговор.

У Никсоновом институту у Вашингтону 28. јула 2010. године одржан је округли сто, посвећен перспективама руско-америчких односа. Директор Института за савремени развој (ИНСОР) Игор Јургенс, који је говорио са руске стране, изјавио је да у Русији не сматрају сви распад СССР „геополитичком катастрофом“, да је циљ оних који тако не мисле, заправо, инкорпорирање Русије у систем евро-атлантске безбедности и улазак у НАТО. Он је такође истакао, да је Анатолиј Сердјуков спровео добру војну реформу и да ће у скорије време најмање 30 процената војне технике за руску армију стизати из…Израела и земаља НАТО. Генерал Дворкин, који се нешто пре тога вратио из Израела, „вршио је притисак на присутне америчке сенаторе, захтевајући да САД хитно нанесу удар по Ирану, и Американцима предао компјутерски модел таквог удара.

Анатолиј Сердјуков и израелски министар одбране Е. Барак су 6. септембра 2010. потпиали Споразум о војној сарадњи између Русије и Израела. У том Споразуму (првом у историји руско-израелских односа!) постоји чак тачка о размени обавештајних информација. Да ли потписници Споразума то тумаче тако, да је Русија сада дужна да шпијунира арапске земље, Турску и Иран, и да саопштава добијене податке Тел-Авиву? Ако су раније руске власти са Израелом усагласиле испоруке наоружања на Блиски и Средњи Исток, сада су оне принуђене да за то траже и дозволу. Нешто слично је постојало у кобним 90-им у оквирима комисије Гор – Черномирдин, када Москва није имала право да Ирану испоручи чак ни обични шраф без одобрења Вашингтона.

Поуздано је познато да је Израел узимао активно и непосредно учешће у припреми и реализацији грузијске оружане агресије августа 2008. године против народа Јужне Осетије и руских мировних снага. Крв невино погинулих је на души израелских „стручњака“. Међутим, шта се све неће жртвовати зарад инкорпорирања у јудејско-атлантску цивилизацију?

Одлуке, попут оне коју је обелоданио Н.Макаров, могу нанети ударац не само по престижу руске државе, него и по безбедности Русије, безбедности сваког од нас. После тога исламски свет ће имати право да третира Русију као свог противника, са свим последицама које из тога произлазе. И све то при „запаљеном“ муслиманском Кавказу и више од милион муслимана у Москви.

А ако говоримо у целини о војној реформи руске армије, пред очима стручњака појављује се следећа слика: реорганизација структуре оружаних снага, прелазак на бригадни систем, куповина израелске и натовске технике, заједнички маневри десантних снага и других родова војске, изведени на територији САД и Европе, одбијање да се у војна училишта и институте примају питомци и слушаоци – није ништа друго до форсирана прирема војног модела за прикључивање остатака руске армије и флоте експедиционим снагама САД и НАТО.

Због чега? Да би се вадило кестење из ватре у војним авантурама англо-саксонаца, ционистичке елите Израела, у име успостављања светске доминације сиве финансијске олигархије?

Остављамо квалификацију овог чињења изван наводника.

_________________

Леонид ИВАШОВ је Председник Академије за геополитичке проблеме, генерал-пуковник, доктор историјских наука

Written by Mika

24. septembra 2010. at 16:23

Objavljeno u Uncategorized

Захтеви Међународног трибунала биће још дрскији

leave a comment »


Захтеви Међународног трибунала биће још дрскији

Тагови: Ставови, Хашки трибунал, Данас на Балкану, Друштво, Коментари

Игор Гојковић, Григориј Соколов 21.09.2010, 21:10

Пред заседање Генералне скупштине УН у Њујорку на којој ће евроинтеграције, формат и основна питања будућег дијалога са властима у Приштини бити теме разговора председника Србије Бориса Тадића са највишим светским званичницима, српска делегација је планирала и разговоре са представницима европских институција, пре свега, о процесу придруживања Србије Европској унији, пошто је према речима Тадића, Србија један од лидера у борби против организованог криминала и да је решена да у региону буде фактор стабилности.

Као хладан туш на ове Тадићеве изјаве стигла је порука главног тужиоца Хашког трибунала Сержа Брамерца да власти у Београду "морају учинити више" да би Ратко Младић и Горан Хаџић били ухапшени, као и да "ЕУ треба да одржи притисак на Србију".

Брамерц је прецизирао да у Србији "постоји јаз између изражене политичке спремности "за хапшење бегунаца, тока саме потраге и онога што је неопходно учинити да би она била успешна".

Рекавши да није на њему да одређује ко ће се придружити Европској унији и када, Брамерц је нагласио да је политика условљавања коју је Унија до сада водила према Србији и другим земљама бивше Југославије "била највреднији алат за постизање хапшења оптужених". Он је изјавио да лидери Европске уније треба да одрже притисак на Србију, јер Београд и даље не сарађује у потпуности са његовом канцаларијом.

И тако без обзира на жељу унутар ЕУ да се Србија награди због уступака око заједничке резолуције о мишљењу Међународног суда правде, придруживање Србије ЕУ биће блокирано све док Брамерц не саопшти да Београд у потпуности сарађује са његовом канцеларијом.

Реагујући на ове нове притиске из Хага председник Србије Борис Тадић затражио је од Брамерца објашњење за изјаву да би требало наставити са условљавањем Србије, будући да је главни хашки тужилац у претходном извештају истакао да Београд у потпуности сарађује са Хашким трибуналом.

Ево коментара руског правног експерта Александра Мезјаева:

Пре свега, желели бисмо да истакнемо да изјава главног хашког јавног тужиоца Брамерца превазилази његова овлашћења. Јавни тужилац делује на основу правних аката. У овом случају то је МТБЈ, којим ова овлашћења главног тужиоца нису предвиђена. Међутим, Брамерц није први јавни тужилац Хашког трибунала, који је прекорачио своја овлашћења. Његови претходници су себи такође дозвољавали сличне изјаве. Хашки трибунал је већ одавно постао инструмент политичког притиска на Србију, пре свега у Савету Безбедности, а у току последњих година и у европским институцијама, између осталог, у Европској унији. Такође бисмо желели да истакнемо: Брамерцова изјава о томе да Србија не сарађује у потпуности с трибуналом не одговара истини. Србија је испунила практично све захтеве Хашког трибунала, укључујући и целу предају највишег политичког своје сопствене земље.

Већ је одавно време да данашње власти у Србији схвате да што више буду испуњавале стално нове и нове захтеве, тим дрскији ће ови захтеви бити. И биће практично бесконачни. Очигледно, следећи захтев ће бити признавање Косова, а онда следе Војводина и Санџак, што све може да се заврши потпуним распадом српске државности.

Сад ћемо се задржати на захтевима за изручење генерала Младића. Ратко Младић је Србин из Босне, и захтев према Србији да испоручи иностраног грађанина је правно неодржив. Тим пре што засад нема доказа о томе да се Младић налази на територији Србије. Осим тога, са сигурношћу се може рећи да је оно што знамо под називом „догађаји у Сребреници" – међународна провокација. И генерал Младић за њих не сноси никакву одговорност. Зато сам на последњем састанку с Младићевим сином изразио сигурност да генерал никад неће бити ухапшен, пошто за то нема никаквих основа

http://serbian.ruvr.ru/2010/09/22/21670581.html

Written by Mika

22. septembra 2010. at 17:29

Objavljeno u Uncategorized