Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for maj 2015

US senator to FIFA: Do not reward Russia with 2018 World Cup

leave a comment »


US senator to FIFA: Do not reward Russia with 2018 World Cup

  1. Home
  2. US
  3. Foreign Policy

Thu May 28, 2015 3:51AM

Sen. Robert Menendez (AFP Photo)

A US senator has called on FIFA not to allow Russia to host the 2018 World Cup following the corruption scandal in the soccer’s world governing body.

“I applaud today’s actions and am especially pleased that Swiss and US authorities are investigating FIFA’s granting of the World Cup to Russia in 2018 and Qatar in 2022," Senator Robert Menendez said.

"I have long been concerned about FIFA’s selection of Russia and today’s announcement only underscores the need for FIFA to elect a president who will not only uphold FIFA’s values, but will ensure FIFA does not reward countries that do not uphold these values as well," he was quoted as saying by The Hill.

On Wednesday, police in Switzerland complied with a US request arrested nine top FIFA officials to investigate decades of alleged bribe-taking and backroom deals.

The US Justice Department brought an indictment against nine FIFA officials and five corporate executives on charges including racketeering, wire fraud and money laundering.

According to the indictment, $150 million were paid in "bribes and kickbacks" to obtain media and marketing rights to international tournaments.

FIFA officials were arrested in a five-star hotel in Zurich.

Meanwhile, the Russian Foreign Ministry condemned the US for overstepping its legal authority by helping Swiss law enforcement on the case.

In an interview with TIME, Kirill Kabanov, who monitors corruption in Russia as a member of the Kremlin’s council on civil society, blasted Washington’s policies against Moscow.

“There are clearly forces in America that are trying to turn anything positive that we have into a new channel of confrontation,” Kabanov said on Wednesday.

“And even if there was bribery going on, why would the Americans only bring it up now, just after FIFA refused the demands of senators to revoke Russia’s right to host the champions?”

In a letter to the FIFA last month, 13 American senators asked FIFA President Sepp Blatter to take the next World Cup away from Russia.

Russian President Vladimir Putin has been overseeing the preparations of the next World Cup that will be held in Russia in 2018.

AGB/AGB

http://www.presstv.ir/Detail/2015/05/28/413174/US-senator-FIFA-Russia-2018-World-Cup

Advertisements

Written by Mika

28. maja 2015. at 08:27

Objavljeno u Uncategorized

European Convention on Human Rights – Press country profile Serbia

leave a comment »


[This report is for Ripley’s Believe It or Not!…]

http://www.echr.coe.int/Documents/CP_Serbia_ENG.pdf

Written by Mika

12. maja 2015. at 12:10

Objavljeno u Uncategorized

Љиљана Смајловић: Гојковићи без заштите

leave a comment »


РЕЧ ГЛАВНЕ УРЕДНИЦЕ“ПОЛИТИКЕ”

Гојковићи без заштите

Читав се наш политички живот све више одвија на линији оштре поларизације око тога да ли нешто штети или користи Александру Вучићу

У праву је био Саша Јанковић када је ових дана за „Време” изјавио да је случај Гојковић управо показао потребу за постојањем заштитника грађана. Невоља је у томе што цео проблем ту и почива.

Јер за Гојковиће из Лознице, грађане Србије који од 1993. године не могу да расветле тачне околности под којим су трагично изгубили сина, Саша Јанковић је био најгори могући избор за заштитника. Оног дана када је Србија 2007. године изабрала свог првог омбудсмана, Гојковићи нису добили заштиту, они су изгубили наду.

Добро, то је трагедија једне породице, рећи ће неко. Уосталом, и родитељи Предрага Гојковића знају да нису ни први ни последњи који од државе у смутним временима добијају сумњиве „службене верзије” насилне смрти.

Али, где Саша Јанковић види могућу улогу заштитника грађана у случају Гојковић? Шта би службено подузео „да се не ради о њему”, како се протеклих дана изразио у „Блицу”?

Одговор ме изненадио. Бавио би се, вели, злоупотребом полицијске документације и цурењем службеног документа, „пажљиво одабраног да у јавности подстакне сумњу”. То је важно јер се исто сутра, каже Јанковић, може десити и некоме ко нема приступ медијима, као што га има он, и ко онда неће моћи да се одбрани. А „то је погубно, то је рушење институције полиције”.

Две су ствари проблематичне у овом виђењу улоге заштитника. Разумем да је за Сашу Јанковића у случају Гојковић најважнија одбрана Саше Јанковића, али зар заштитник не би морао на прво место да стави породицу Гојковић? Од угледа и каријере Саше Јанковића, заштитнику би морала бити преча фамилија која 22 године тражи одговоре о синовљевој погибији, и то без приступа медијима.

Нису ли, уосталом, Гојковићи и њихова животна прича важнији од „цурења информација” и „урушавања” институције полиције?

Знам да хиљаде грађана, све звучна имена „грађанске Србије”, потписују петицију у одбрану Саше Јанковића, али не разумем да макар у фусноти не кажу да би било добро да се до краја расветле околности под којим је један двадесетдвогодишњи апсолвент, пун планова за будућност, пошао кући у Лозницу, а завршио прострељене главе на поду у стану Саше Јанковића. Зар у истрази случаја ником од њих не недостаје макар нека радна хипотеза о мотивима самоубиства, ако им већ не смета одсуство истражног судије и реч тужиоца?

Како је могуће да је толико „добромислећих” припадника српске елите задовољно резултатима једне очигледно мањкаве полицијске истраге из 1993, и још протестују што су медији уопште сазнали за тај шламперај?

Имам само једно објашњење: посреди је политика. Грађанска Србија брани Јанковића јер је ушао у директан сукоб с Вучићем, јер се, како на „Пешчанику” ликује један жустар Јанковићев бранитељ, „директно противставио Вучић Александру”. Овде је реч о политичкој одбрани човека који уз остале игра и политичку улогу. У таквим околностима, Гојковићи немају шанси. У најбољем од свих могућих светова, њихове би интересе бранио заштитник грађана, али омбудсман је тренутно преокупиран случајем Саше Јанковића.

Читав се наш политички живот све више одвија на линији оштре поларизације око тога да ли нешто штети или користи Александру Вучићу. Па ако може да му користи, ми ћемо бити против, а ако може да му штети, ми ћемо бити за. Чак и ако вуче потезе за које смо се увек залагали. Зар да он од наше политике и реторике извуче ћар?

Дабоме, важи и обрнуто. Радо ћу се сложити с тезом да се против Саше Јанковића у неколико медија води жестока кампања. Не могу да замислим да би ти медији водили ту кампању да се Јанковић није замерио властима.

Али шта с тим? Не могу нипошто да се сложим да би све било добро, само да је фиока са случајем Гојковић остала закључана. Не би било добро. Не кажем то само зато што су неки чланови породице Гојковић новинари. Проверавајући њихову причу, „Политика” је утврдила да су Гојковићи протеклих деценија заиста покушавали да сваку власт, и сваку опозицију, заинтересују за свој јад. У стенограмима Народне скупштине Србије нашли смо да је посланик Српске радикалне странке Момир Марковић изнео податак о сумњивим барутним честицама на рукама кандидата за заштитника, и да то 2007. није изазвало никакву пажњу посланика владајућих странака. Једнако као што породица Гојковић ни данас за свој проблем не успева да заинтересује медије који воде кампању у корист Саше Јанковића, и у којим заштитници заштитника повремено подругљиво постављају питање шта ли је породица чекала 23 године… Њихове исповести нема у „Блицу”, као ни на телевизији Н1, на пример. Гојковићи, сада то знамо, нису чекали да се на њих смилује београдска елита. Вукли су за рукав кога су могли, али нису много могли. Јесте ли приметили да су невладине организације и новинарска удружења која су највише помагала породици Даде Вујасиновић да званичну верзију о самоубиству преквалификује у истрагу убиства, потпуно равнодушни према њима? Пре неколико дана сазнам да се Независно друштво новинара Војводине сада, баш када се потегла ова прича, противи свакој јавној причи о самоубиствима. Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић су уверења да је објављивање детаља о појединачним случајевима самоубиства „недопустиво за државне органе и медије”. Стварно? Треба што пре јавити Би-Би-Сију, у последњем „Хардтоку” надугачко је елаборирано зашто самоубиство мора да добије третман фундаменталног људског права.

Додуше, није то једина лоша вест са Запада. Данас је Дан слободе медија, и да сам на месту колега које чекају помоћ са Запада, не бих се превише надала, без обзира на Легију части Оље Бећковић. У Кијеву је за само неколико дана убијено неколико опозиционих новинара и политичара. Вашингтон и Брисел се држе равнодушно, отприлике као „Блиц” и Н1 у односу на породицу Гојковић. А чујем и да је Кристијан Аманпур управо изабрана за Унескову амбасадорку добре воље у области слободе изражавања…

Било како било, некадашњи посланик Момир Марковић се у међувремену политички пензионисао, радикали данас више мрзе Небојшу Стефановића него што их је икада занимао Саша Јанковић, али још није познато колико су о случају барутних честица у оно време знали Томислав Николић и Александар Вучић. Јавност има право на одговор на то, и многа друга питања у вези с овим случајем.

Мислим да је веома добро што је власт у протеклих неколико седмица имала прилику да се увери да је јавност у Србији страховито гадљива на вађење досијеа из старих фиока у циљу компромитације политичког противника. Тим пре што је хајку на Јанковића повела телевизија чији власник није један од моралних стубова друштва, и ком они пословични костури безмало вире из ормана. Али зар једно сме да искључи друго? Зар да затварамо очи пред нечијом несрећом или сумњивом работом, само да се Вучић не би окористио?

Разумем страх од огромне политичке моћи премијера. И сама сам се не једном опекла на сличној или мањој ватри. Али се каткад питам разумеју ли председник Владе Србије и његова странка колико заправо дугују новинарима из некадашњег антимилошевићевског борбеног братства? Као уосталом и другим припадницима „грађанске Србије”, који политички и даље гравитирају странкама бившег ДОС-а и не могу да се помире да је власт променила страну. Демократска странка и Борис Тадић би далеко боље прошли да су пси чувари демократије лајали док је њихов караван пролазио – али нису. Велика моћ Александра Вучића заснива се на једном новом политичком консензусу у Србији. Звали ми ту нову већину десном, десничарском или пак консензусом сталежа који су дуго држани подаље од власти, њена велика моћ изискује већи степен контроле. То је добро за републику. Ако опозиција не уме да нађе нове људе за неки нови консензус, онда је у интересу власти да медији, макар и политички мотивисани, производе отпор који у демократији игра улогу контролора власти.

Људи који не чине део владајућег консензуса имају потребу и да неосновано нападају власт. То је рефлексна самоодбрана од врло јаке власти, оне у којој имате утисак да је ауторитет у ваздуху опипљив и да бисте могли на кришке да га режете. Добро је да људи „грађанске Србије” једни другима чувају страх, да се немилосрдно ругају власти, па и да у томе претерују, ако их то куражи. Далеко је горе и опасније да власт у било чему претерује.

Али што се заштитника грађана тиче, ствари су јасне. Док Гојковићи не добију ваљане одговоре на своја сасвим легитимна питања, сви морамо да будемо Гојковићи.

Љиљана Смајловић

објављено: 03.05.2015

http://www.politika.rs/rubrike/kolumna-nedelje/Gojkovici-bez-zastite.sr.html

Written by Mika

5. maja 2015. at 21:34

Objavljeno u Uncategorized