Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for januar 2013

Faraoni i fukare

leave a comment »


IZ DIPLOMATSKOG UGLA

Faraoni i fukare

Smjenjuju se naši faraoni na vlasti. Hoće i treće mandate. Tako bi sa Miloševićem, Tadićem, a sada bi i Vujanović da faraoniše. Valjda će i on proći, kao i prva dvojica. Bilo je prije njih i većih faraona: kralj Aleksandar Ujedinitelj, Broz. Zarad njihove faraonske vladavine ginule su naše patriote, a potom su ponižavane, jer Crnogorci i Srbi su imali, a i danas imaju, na vlasti one koji se izruguju sopstvenoj istoriji na osnovu Džordž Orvelove misli: „Najbolji način da uništite jedan narod je da poričete i uništite njegovo razumijevanje sopstvene istorije”. Oko toga se zdušno trude Tadić, Gospodar, Filip, Dačić, a to je činila i dinastija Karađorđevića. Broza nema među nabrojanima, jer oni su još gori od njega, pošto on nije uništavao svoj narod, kao ovi, već Srbe i Crnogorce, tjerajući ih na golootočki kamen i pucajući na njih sa Bežanijske kose, kao austrougarski domobran. Svaka ideologija i dinastija brisala je sve prethodne da bi uzdigla sebe na nedostojan način, te su svi oni isti, što se raje tiče.

Karađorđevići su maltretirali genijalnog vojskovođu, vojvodu Živojina Mišića. Dva puta ga penzionisali, natjerali ga da živi i u bijedi, a potom ga vadili iz naftalina, kada god bi zagrmjelo. No, on i nije prošao tako loše, kao vojvoda Petar Bojović iz roda Vasojevića. Njega je posluga podbrozičkog đenerala Kapidžića pretukla u devetoj deceniji života, 20. januara 1945, prilikom prinudnog iseljenja iz njegove kuće u Beogradu, pošto je išutirala njegovu šapku srpskog vojvode. Zbog toga je umro, a podbrozice su na Radio Beogradu objavile da će svako ko dođe na sahranu biti uhapšen.
Doživio je poniženja i major Dragutin Gavrilović, koji je, u odbrani Beograda, 7. oktobra 1915, od iste ove napasti koja bi danas da nas evropeizuje, naredio srpskim vojnicima: „Junaci! Tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, raznijeti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živio kralj! Živio Beograd!” Međutim, dok je major Gavrilović bio u nacističkom logoru u Nirnbergu,
podbrozičke vlasti kažnjavale su njegovu porodicu. Kćerke nijesu mogle da dobiju posao, jer se otac „nije vratio iz emigracije”. Na povratku iz logora pretučen je na ulici, u Beogradu, i umro 19. jula 1945, u krajnjoj bijedi, a žena i djeca nijesu dobijali njegovu vojnu penziju punih deset godina.

Karađorđevići su se sramno ponijeli, poslije Prvog rata, prema ratnim vojnim invalidima (baš kao i današnje vlasti prema ratnim invalidima naših boraca iz zadnjih ratova), a ugušili su u krvi bunu srpskih ratnih veterana, koja je izbila zato što im je Aleksandar Ujedinitelj nametnuo za komandante dojučerašnje poražene neprijatelje, austrougarske oficire, koji su ih ponižavali u službi.

Dačić i Gospodar se rukuju sa Hašiš Zmijom, specijalistom za vađenje srca živim Srbima, dok časni general Vladimir Lazarević čami u haškom kazamatu, čiji se predsjednik Teodor Meron cinično smije na pitanje srpskog ministra pravde Nikole Selakovića: „Ko je ubijao Srbe?”

Boris i Gospodar poslaše u Hag srpske generale koji su branili zemlju zadnjih dvadeset godina, jer kod nas uvijek najgore prođu junaci sa prvih linija fronta, a poslije rata isplivaju budale i fukare. Baš kao što reče Ivo Andrić: „Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati”.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2013-01-30&clanak=365261&naslov=%20Faraoni%20i%20fukare

Written by Mika

30. januara 2013. at 10:41

Objavljeno u Uncategorized

Kralja Petra oteli dijaspori

leave a comment »


R. Lončar, J. Arsenović – Vesti| foto: A. Čukić

veličina teksta:+

Kralja Petra oteli dijaspori

Komentara 3

4

Prevoz posmrtnih ostataka poslednjeg srpskog monarha kralja Petra Drugog iz Amerike u Srbiju izazvao je negativne reakcije nekih članova porodice Karađorđević i kralju bliskih osoba koje su mu bile odane do kraja života. Niko od njih, naravno, nema ništa protiv što će kralj svoje poslednje počivalište napokon naći u otadžbini, ali su nezadovoljni i razočarani načinom na koji su njegovi posmrtni ostaci napustili Libertivil u Americi.

Posmtrni ostaci kralja Petra Drugog preneti u Srbiju

Među prvima reagovala je princeza Eva Marija – Mica Anđelković (Mici Lou), poslednja supruga kraljevića Andreja kojoj je kralj Petar Drugi za života mnogo toga ispričao i kojoj je saopštio i svoje poslednje želje.

Među nezadovoljnima se našao i princ Vladimir Karađorđević, sin kraljevića Andreja, koji sa suprugom princezom Brigitom živi u Nemačkoj. Prema njegovim rečima, njegovu maćehu, princezu Mici Lou je njen advokat iz Beograda obavestio tek kad su kraljevi posmrtni ostaci već napustili Ameriku.

Princ Vladimir Karađorđević
i princeza Brigita

O celom događaju koji ga je veoma ražalostio princ Vladimir je ekskluzivno za "Vesti" rekao da on ima razumevanje da je kralj Petar prestolonasledniku Aleksandru otac, ali da nema razumevanje za činjenicu da mnogim kraljevim pristalicama u Americi nije pružena šansa da dostojno isprate svoga kralja kojem su celog života ostali odani i verni.

– Princeza Eva Marija nazvala me je telefonom i rekla da je u šoku jer su je kao izvršioca testamenta kralja Petra Drugog izostavili iz celog toka prenosa njegovih posmrtnih ostataka. Bilo bi logično da je bila i pratilac prenosa do Srbije. Rekla mi je i to da je nemoralno što Srbima koji su kraljev grob godinama negovali nije pružena šansa da ga dostojno isprate, a tamo žive i neki koji su sa kraljem zajedno napustili otadžbinu Jugoslaviju – priča za "Vesti" razočarani princ Vladimir.

On razume da članovi porodice nalaze da je lepo što je kralj sada kod kuće, ali ističe da se "nažalost mora reći i to da su se ovih dana otvorila i neka neprijatna pitanja".
– Bilo bi lepo da su ovog veoma značajnog momenta u Beogradu bili prisutni i drugi članovi porodice Karađorđević. Ja kao najstariji sin kraljevića Andreja ne mogu da sakrijem svoje razočaranje, ali naglašavam da je kralj Petar Drugi, otac prestolonasledniku Aleksandru i da on sam treba da zna šta je učinio i da s tim izađe načisto – završava princ svoju priču.

Rasejanje osiromašeno

Po nezvaničnoj verziji, o prenosu posmrtnih ostataka nije se pričalo na velika zvona uoči samog događaja jer je dvor želeo da izbegne bilo kakvu vrstu osporavanja i političku ikonografiju koja ne bi priličila ovom činu. Na neki način, razumevanje za reakciju dijaspore pokazao je i patrijarh Irinej u govoru posle opela, kada je konstatovao da su naši iseljenici u Americi na neki način postali siromašniji, a narod u Srbiji i RS bogatiji kada su zemni ostaci tri velika Srbina – svetog Nikolaja Žičkog, pesnika Jovana Dučića i sada kralja Petra Drugog – prebačeni u otadžbinu.

Prestolonaslednik: Očev testament nije validan

Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je i u obraćanju novinarima, a i u govoru u kapeli nakon služenja opela više puta naglasio da je njegov otac kralj Petar uvek kada je bio sa njim govorio o svojoj želji da se vrati kući. Za testament po kome je počivši kralj navodno tražio da ni u kojoj varijanti ne bude sahranjen u Srbiji, već u manastiru Sveti Sava u Libertivilu on kaže da nije validan jer je sačinjen nekoliko dana posle operacije koju je imao.

– Po američkom zakonu, dokument koji se potpiše 30 dana nakon veće operacije nije važeći. Mnogi su radili protiv mog oca, to neću zaboraviti, ali im opraštam – rekao je prestolonaslednik.

Za člana Krunskog veća Dušana Babca nema spora da su čin ekshumacije i prenosa zemnih ostataka učinjeni legalno.

– Niko nije prenos obavio preko noći, a dobijene su sve saglasnosti države Ilinois neophodne u ovakvim slučajevima. Ni naš konzulat ne bi mogao da izda nikakvu saglasnost ukoliko nije prethodno pribavljena dozvola domicilne države – objašnjava za "Vesti" Babac, navodeći i primer dirljive poruke razumevanja za ceo događaj koja mu stigla od čika Steve Piroćanca iz Milvokija, starine koja se borila u Drugom svetskom ratu za kralja, koji mu je verno služio i koji ga je i sahranio.

Kako saznajemo, svu adminstraciju s američkim vlastima odradili su srpski konzul u Čikagu Desko Nikitović i vladika Longin, a značajan doprinos dao je i Branko Tupanjac iz Čikaga.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/287009/Kralja-Petra-oteli-dijaspori

Written by Mika

24. januara 2013. at 22:21

Objavljeno u Uncategorized

IZJAVA POVODOM NEOSNOVANIH OPTUŽBI U VEZI NOVOGODIŠNJEG KONCERTA U UN-u

leave a comment »


IZJAVA POVODOM NEOSNOVANIH OPTUŽBI U VEZI NOVOGODIŠNJEG KONCERTA U UN-u

By Vuk Jeremić

U ponedeljak, 14. januara, na prvi dan tradicionalne pravoslavne nove godine, održan je nezaboravni koncert u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, u čast njenog 67. zasedanja.

Neposredno nakon koncerta, u javnost su iznesene određene skandalozne tvrdnje. Maliciozna tumačenja pesme koja je izvedena na bis: „Marš na Drinu“, tiču se njene navodne zloupotrebe tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Uz dužno poštovanje prema svim žrtvama tih tragičnih konflikta, ovi napadi predstavljaju žalosne pokušaje da se izvrne značenje muzičkog dara koji smo ponudili svetu prošlog ponedeljka i predstavljaju duboku uvredu za srpski narod.

Napisana pre jednog veka, „Marš na Drinu“ je pesma koja zauzima središnje mesto u našem sećanju na odbranu od agresora u Prvom svetskom ratu, tokom koga je Srbija izgubila trećinu svog muskog stanovnistva u brojnim bitkama u kojima smo se borili na strani Saveznika.

Izuzetno smo ponosni na „Marš na Drinu“, koji je izvođen nebrojeno puta u proteklim decenijama, ne samo na Balkanu, već i širom sveta, od strane poznatih umetnika poput Klifa Ricardsa i Ceta Atkinsa. Pozitivan utisak koji je ostavio na probranu međunarodnu publiku na koncertu u ponedeljak, samo je još jedno svedočanstvo veličine ovog umetničkog dela.

Odlučili smo da podelimo ovu pesmu sa celim svetom, uz jasnu propratnu poruku mira upucenu sadašnjim I budućim generacijama.

U Evropi postoji ustaljena tradicija da se novogodišnji koncerti završavaju popularnim marševima, pretvorenim u poruke mira. To je slučaj sa Štrausovim „Radeckim maršom“ na kraju bečkih koncerata, a tako je bilo i sa „Maršom na Drinu“ prošlog ponedeljka u Njujorku.

Uprkos ovim neutemeljenim napadima, nastavićemo sa nasim iskrenim naporima, usmerenim na postizanje suštinskog pomirenja na Balkanu i širom sveta.

_____

[EN]

On Monday, January 14th, first day of the traditional Orthodox New Year, a memorable concert was held in the Plenary Hall of the UN General Assembly, in celebration of our 67th session.

In its wake, some outrageous claims have been put forward. With solemn respect for all the victims of the wars in former Yugoslavia, these malicious misinterpretations of the song performed as an encore – Marš na Drinu – focus on its alleged misuses during the tragic conflicts. They represent regrettable attempts at twisting the meaning of our musical gift offered to the world last Monday, and are deeply offensive to the Serbian people.

Written around a century ago, Marš na Drinu is a song that takes a central place in our memory of defending our freedom from aggressors in World War I, during which Serbia lost around 1/3 of its male population in the many battles fought on the side of the allies.

We are very proud of Marš na Drinu, which has been performed countless times over many decades not only in the Balkans, but also worldwide, by prominent musicians such as Cliff Richards and Chet Atkins. Its positive effect on the distinguished international audience this past Monday is yet another testament of its artistic greatness.

We decided to share this song with the world, with a clearly stated accompanying message of reconciliation for present and future generations.

In Europe, there is a tradition of finishing New Year’s concerts with popular marches, transformed into a message of peace. It is the case with the Radetsky March at the end of Vienna concerts, and so was it in New York with the Marš na Drinu last Monday.

Despite this unfounded attack, we will continue with our heartfelt efforts to promote reconciliation in the Balkans and throughout the world.

https://m.facebook.com/note.php?note_id=473769149348484

Written by Mika

17. januara 2013. at 23:06

Objavljeno u Uncategorized

NATO Stuck in Kosovo

leave a comment »


NATO Stuck in Kosovo

By Laurence Norman

Fourteen years after North Atlantic Treaty Organization troops first entered Kosovo to end fighting between ethnic Serbs and ethnic Albanians, there is still no “Mission Accomplished” sign in sight. The volatile situation in the Serb-dominated north of Kosovo, the failure of the European Union’s police force to win broad support from the population, and the limitations of Kosovo’s own under-staffed and poorly resourced institutions mean NATO’s KFOR security mission still counts 5,565 troops, including 700 held in reserve.

NATO has been hoping to halve its presence for a couple of years now. But weeks of ethnic clashes in the summer of 2011 in Kosovo’s north delayed that move. Last year, ethnic violence diminished but significant force reductions by the EU police force, EULEX, and concerns about the election of nationalist-leaning Serbian President Tomislav Nikolic in May dissuaded NATO from further rocking the boat. Not even the resumption of EU-brokered top-level talks last fall between Serbia and Kosovar leaders have stymied security worries.

In a briefing Monday, the outgoing head of the EULEX mission, France’s Xavier Bout de Marnhac said he hopes NATO won’t press ahead with troop cuts any time soon. “This is not necessarily the best period of time” for KFOR to reduce numbers, said Mr. Bout De Marnhac, whose two-year stint in the job ends next month when he’ll be succeeded by German diplomat Bernd Borchardt. “I think it’s a little bit too early.”

NATO has talked about “rebalancing” the mission – focusing efforts more on the troubled north, where the Serbian minority set up roadblocks and barricades in summer 2011 in an effort to impede movements by authorities from Pristina and NATO.

A decision is expected at February’s NATO ministerial meeting. But one official said the issue of troop numbers is not expected to be on the agenda. Oana Lungescu, a spokeswoman for NATO, said the organization keeps the size of the KFOR mission “constantly under review” and is in close contact with EULEX officials in Brussels and Kosovo. But right now, she said, “there isn’t a decision. Any decision will have to be taken on the basis of the advise from the NATO military authorities, which will obviously be based on the information on the ground. We have seen a more stable situation. But it’s obviously still volatile especially in the north.”

Privately some NATO officials complain that part of the problem is EULEX itself – or at least the member states that fund the 2,097-strong EU rule-of-law mission. There was disquiet when the 25% cut in EULEX staff went ahead last year. Others say EULEX – or the governments that stand behind it — lack the “political will” to tackle some of the corruption, organized crime and trafficking problems that have plagued Kosovo, especially in the north.

That’s a view echoed elsewhere. Last October, German Defense Minister Thomas de Maizière called for a complete overhaul of EULEX’s staffing and mandate saying he was “not satisfied” with their work. Germany is KFOR’s largest contributor providing almost a quarter of its troops. Meanwhile, a report by the EU’s independent Court of Auditors said that large-scale EU spending on EULEX had produced only limited progress in the fight against crime and corruption – and almost none in securing the rule of law in Kosovo’s north.

Kosovo, which declared independence in 2008, is the largest recipient of EU assistance in the world on a per-capita basis. At Monday’s briefing Mr. Bout de Marnhac acknowledged more work was needed to meet EULEX’s goals. But he said he leaves the job “rather confident that I gave him a mission that is in better shape than it was two years ago.”

http://blogs.wsj.com/brussels/2013/01/14/nato-stuck-in-kosovo/

Written by Mika

14. januara 2013. at 18:06

Objavljeno u Uncategorized

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: РЕЗОЛУЦИЈА

leave a comment »


ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: РЕЗОЛУЦИЈА

Нови стандард, субота, 12 јануар 2013 00:49

Резолуција којом не брани ништа највише је што је Србија могла у овој политичкој парадигми. Наравоученије: променити парадигму!

Одмах да се разумемо о две ствари: прво, резолуција за коју ће у суботу гласати парламент можда је добра за хиљаду ђавола и још толико људи, али за Косово и Метохију није. И друго, у оквиру постојеће политичке парадигме, у којој се креће већи део српске политичке сцене и, још више, овдашњих елита, она није ни могла да буде боља. Идемо редом.

Резолуција коју су са неједнаким ентузијазмом потписали Тома Николић и влада, дакле, не брани ни Косово ни било какву идеју о Косову, што ће рећи ни царство земаљско ни царство небеско. Не брани чак ни оно што би од Србије остало после Косова. Она чак и не покушава да штити било какав државни и територијални интерес Србије у покрајини; она је таква да је није лако поправити ни амандманима нити је чак неопходно улазити у дубинске анализе текста да би се закључиле две капиталне ствари. Прва, да српски врх захтева сагласност скупштине да очување целовитости државе подреди европским интеграцијама. И, друга, да заштиту Срба са Косова не третира у оквиру уставног поретка и унутар граница државе, одакле се они тамо више не помињу као грађани Србије, већ као „српска заједница“. Што постоји и у, рецимо, Бечу, Чикагу, чак и у Скадру.

Преведено на српски, резолуција легитимише ситуацију према којој више неће бити тог услова из Брисела који се тиче Косова а да у Београду неће бити испуњен. Она, једнако томе, очитује сагласност Србије да се њене институције повуку са севера, и да буду замењене локалним институцијама Срба, које ће бити у уставном поретку Приштине. Отуда, ко год каже како је из неког разлога морао да пристане на то, па и да му се поверује, али свако ко каже да таквом резолуцијом штити интересе државе и нације – тај опако лаже, тај подцењује интелигенцију грађана и тај жртвује судбине Срба са Косова зарад сопствених политичких пројекција – и свему томе лека нема у овом животу.

Истини за вољу, има ту – посебно у преамбули и образложењу резолуције – и елемената који би целу ствар требало да држе у оквиру српског устава и резолуције 1244, помиње се и територијални интегритет и сл. Све то, наравно, јесте у јасној контрадикцији са два поменута суштинска момента као и са експлицитно изреченим ставом да ће се спровести бриселски договори Борка Стефановића, који подразумевају границу између Косова и Србије и косовско држављанство за тамошње Србе.

Проблем је, наравно, што се та чаша јасније види као полупразна него као полупуна, колико год нас Дачић уверавао да је не само пуна већ је и с пеном. Наиме, кад се та контрадикција сагледа у контексту политичких снага на терену – где је Србија очигледно слабији партнер – тада је јасно да се њен интерес може штитити само тиме да у резолуцији нема поменутих елемената дезинтеграције државе, као што се не може штитити тиме да уз такве елементе постоје и они интегративни. Једноставније, кад се неки српски преговарач позове на то да су у том документу поменут устав Србије и резолуција 1244, друга страна ће му рећи да је то тачно, али да у том истом папиру, који је сам писао, стоји и да су му ЕУ интеграције важније и од Косова и од живота тамошњих Срба, као и да се сагласио са аутономијом за север унутар приштинског поретка. А то ће све скупа рећи да би овако написана резолуција, када би однос снага био другачији, вероватно Србима давала и боље изгледе. Или, још једноставније, ако сте слабији партнер, тада покушавате да у одређивању пропозиција за двобој извучете више за себе него за противника, не сумнајући да ће он своје адуте у самом двобоју искористити пре него ви своје. Србија, међутим, чини управо супротно.

Отуда, Србија својом резолуцијом не игра на победу, не игра ни на нерешено, ни на одлагање двобоја, већ безглаво улази у меч који губи већ у одређивању пропозиција, које она широком руком ставља у корист свог противника. Зато она својом резолуцијом у њеној коначној форми која ће се појавити пред посланицима, за разлику од њене прве верзије, не брани ништа, већ само ствара утисак о две реалности, о којима се излануо Николићев саветник Марко Ђурић. Елем, према том концепту, Приштина ће себе звати државом, Србија ће је звати аутономијом, док ће се цео свет, укључујући и Србију, према Косову понашати као према држави. И то би било све о томе шта косовска резолуција јесте и шта значи.

ШИРИ ПЛАН Ако, међутим, ствари поставимо у нешто шири план од самог текста резолуције, лако ћемо доћи до закључка да она – с обзиром на однос снага, стање државе, и посебно у оквиру политичке парадигме у којој се креће већи део српске политичке класе и друштвених елита – и није могла да буде боља. О томе доста поуздано сведочи и уздржано незадовољство њоме које очитују и Брисел и Вашингтон, који опет, уз пословичну потребу да Београд држе у страху и стрепњи, шаљу једноставну поруку: не заносите се, ипак сте ви на терену више легли на руду него што сте спремни да у резолуцији признате. Речју, политичка парадигма у којој се креће Београд налаже да је ова резолуција максимум, па и нешто преко тога.

Ако бисмо на овај начин хтели да амнестирамо Николића, Дачића и Вучића, можда би нам и пошло за руком уколико бисмо добили позитиван одговор на неколико питања. Да ли ће, наиме – када уочи јуна Немци за давање датума за почетак преговора са ЕУ испоруче услов да Србија са Косовом потпише уговор о добросуседским односима и пружи сагласност за улазак Приштине у УН – Србија бити јача и спремнија него данас да се одупре и каже не? Хоће ли је њена данашња косовска резолуција учинити спремнијом да се одупре онима који јој буду тражили Војводину или ће признати границе северне покрајине уз тврдњу да је то последња црвена линија и да даље од тога не може? Хоће ли се можда у оквиру те парадигме супротставити захтевима за широку аутономију Рашке области или ће захтевати аутономију за „српску заједницу“ у оквиру „независног Санџака“? Хоће ли после ове резолуције моћи да се ефикасније супротстави онима који Србији не дају да промени економски модел, који је, уз аплаузе странаца и целе њене елите, тера у 19-вековно сиромаштво?

Не, не постоји ништа, ниједна тачка у оквиру постојеће политичке парадигме – а та парадигма одређена је Србијом окренутом ка ЕУ – чему ће земља моћи да се супротстави странцима кад јој поново буду тражили, ништа чему ће се успротивити више него што се данас супротставља суштинској државности Косова. Отуда, чињеница да се у оквиру постојеће политичке парадигме није могло више са косовском резолуцијом може да послужи тек за разумевање ствари, али тешко да може да послужи као оправдање политичке класе или као разумевање неког њеног блиставог плана са одложеним дејством. Нема плана, само пуко преживљавање.

Питање је дакле по чему би овај пристанак на косовску државност, могао, као смислен тактички потез, да у будућности окрепи Србију толико да она за шест месеци или годину дана постане јача и да са више одлучности брани Војводину, Рашку област или своје право да економију устроји како мисли да је за њу најбоље? Шта је то чему се Србија нада? Шта чека? Због чега би пристанак на косовску државност био смислена исплатива жртва, а не израз инерције и ноторне слабости? Хоће ли у међувремену Србија постати јача парама од Шеикове куповине српског пољопривредног земљишта? Или од Шеикове Звезде у Барију 2021. године? Или од тезе којом се истичу овдашње учене будале како ће Србија све изгубљене територије вратити чим економски ојача, заборављајући само мали одговор на још мање питање – а за чије је бабе здравље до сада економски слабила?

Тачно је дакле да у оквиру постојеће политичке парадигме Србија није могла да има бољу резолуцију, тачно је да у том оквиру сутра неће моћи да има бољу резолуцију ни за Војводину ни за Рашку област, тачно је да у тој парадигми Србија данас не може ни да се поштено наједе. Али, дођавола, шта онда Србија ради у тој политичкој парадигми у којој не може ништа да уради за себе, ни данас ни у перспективи?

ЈОШ ШИРИ ПЛАН Да би се одговорило на то питање, потребно је ствари поставити у још шири план. Наиме, док, са једне стране, Вашингтон и Берлин Београду испоручују своје косовске захтеве, са друге, на Србију шаљу тајфун, који прети да ће реконфигисати целу политичку сцену. Сам утисак да ће на њој многи заспати веома моћни, а пробудити се молећи за милост створио је прву несигурност, која је данас ескалирала у стање хистерије широм политичке сцене. Управо је зато Вучићу дато да ухапси Мирослава Мишковића, што је била порука за све. Јер, ако је ухапшен Мишковић, који је много крив и много моћан, зашто не би био ухапшен и неко ко је исто толико крив и много мање моћан, и зашто, на крају, не би био ухапшен и неко ко је потпуно невин ако је мање моћан од Мишка. Претња да нико није сигуран појачана је вађењем Дарка Шарића из неког америчког нафталина, дакле човека који је посејао милијарде прљавих евра по Србији, о које су се огребали толики да од те игре великих бројева не могу бити безбедни чак ни они ретки који се огребали нису (ако се разумемо).

Механизам тог ширења страха од политичког тајфуна налаже да се сви понашају исто: и они који су криви, и они који то нису; и – што је још важније – и они којима разлози за живот леже у банци и они којима је то исто у глави. Отуда тај механизам који је од Вучића направио најопаснијег човека у Србији брише све границе – између лопова и поштених, између патриота и издајника, између нормалних и лудака, између неба и земље, чак и између оних који хапсе и оних који ће бити хапшени. Тај механизам финално кретенизује политичку Србију претварајући је у густу, монолитну смрдљиву кашу – у њој је једнако логично да се Чеда Јовановић изјашњава о „новом патриотизму“, колико је и логично да погубљени свет по порталима Коштуницу оптужује за издају; у том свету нема разлике између Соње Бисерко и Томе Николића; у њему би многе обрадовала вест да је ухапшен патријарх; у њему су издаја Косова и борба против корупције једнојајчани близанци, које не разликује ни рођена мајка.

У том сасвим излуђеном свету један Ивица Дачић – човек за кога бих рекао свашта пре него да је глуп – замера Србима на Косову зашто су се, дођавола, уопште качили за Србију уместо да су одмах направили институције своје аутономије на северу. У том полому народа и ума као једина правилност функционише то да што ујутро новине више прозову функционера Ивицине странке за станове, сатове, њиве и ланчиће, то се исти ти увече утркују који ће понудути више Тачијевом Косову. И отуда ће – држите ме за реч – у суботу у скупштини највише за резолуцију кидати они; кидаће као да им је задње, јер им и јесте задње.

И ту више ништа није прескупо, ништа није ненормално: чак ни то да влада, која је парламенту послала усаглашену везију своје и Николићеве резолуције, на своју руку из ње избаци договорени део у коме се помиње усвајање закона о суштинској аутономији Косова. У таквом степену окупације, која би се у својој посуновраћености лакше дала поредити са екстатичном Зафрановићевом „Окупацијом у 26 слика“, него са ироничним „Строго контролисаним возовима“ Јиржија Менцла, отуда је важно разумети најважније. Србија мора да изађе из своје ЕУ политичке парадигме, уз све ризике да изван ње може да погине, али и уз – то би морало да утиче на одлуку – нула шанси да унутар ње преживи. И то показује и ова и све будуће декларације: унутар ЕУ парадигме Србија данас не може ништа, и не постоји ништа од чега она није слабија.

Наравно, важно је и разумети да одупирању свакој окупацији претходи политичка одлука, али да само постојање такве одлуке не значи прекид окупације, утолико пре што је и овако кукавној Србији данас још увек много више храбрих него мудрих. А отуда би можда било добро знати још неколико ствари.

Прво, иако због резолуције и још којечега не треба престајати критиковати и притискати ову власт, она није главни инструмент окупације. Тај инструмент су српске друштвене елите, и зато антиокупацијски покрет мора да има веома широк захват уз свест о томе да смена ове власти не значи крај окупације, док ће смена елита значити управо то.

Друго, нису сви исти, чак ни међу онима који нам се не допадају, чак ни међу онима који нам се уз много разлога гаде.

Треће, међу онима који разумеју окупационе прилике има и оваквих и онаквих, и корисних и штетних, али су међу онима који не разумеју сви штетни.

Четврто, они који хоће да преживе по сваку цену често се понашају исто, али међу њима има оних који би преживели јер имају план да потроше паре и оних који би то исто да би нешто покушали да ураде.

Пето, ако не умете да их разликујете, само се распитајте који је међу њима лопов.

Шесто, не падајте у искључивост да поверујете свакоме ко није лопов.

Седмо, српски патриоте којима је губитак и луда погибија једини доказ љубави за отаџбину, посебно они који на то позивају друге, живе са кредом да је само мртав Србин добар Србин, по чему прилично личе на усташе.

Осмо, окупљањима искључиво према методама борбе, а не према циљевима склони су углавном глупаци, а то ће рећи штеточине.

И, на крају, зашто све то пишем. Зато што би се ова резолуција могла показати као рђав папир за одбрану Косова и добра прилика за окупљање поред осталог и за одбрану Косова. Уверен сам да ћемо се изненадити ко ће све тамо бити. И ко неће.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-rezolucija.html

Written by Mika

13. januara 2013. at 10:31

Objavljeno u Uncategorized

Serbia: Will 2013 be better than 2012?

leave a comment »


Serbia

Will 2013 be better than 2012?

Jan 8th 2013, 16:47 by T.J.

2012 was the year of change in Serbia. It got a new government and a new president. 2013 will be the year that will tell whether the new leaders will deliver on their promises. According to two major opinion polls conducted in December, Serbs have high expectations of at least some of their leaders. According to one of them, 60% of Serbs think that their lives will be better than last year.

That poll, conducted by B92/Ipsos Strategic Marketing, shows that Serbs are worried by all the usual things. Thirty per cent say the greatest challenge ahead is unemployment, 17% say it is poverty and 12% low standards of living. Maybe it was the way the question was asked, but oddly, the second major poll, by Faktor Plus for Politika, found that only 18% expected their lives would be better this year while 51% said they expected no improvement.

Faktor Plus, found that the country’s most popular politician was Aleksandar Vucic (pictured above), the deputy prime minister now in charge of the anti-corruption campaign. Some 24% had a positive impression of him. Tomislav Nikolic, the president, scored 21%. Dragan Djilas, the mayor Belgrade and leader of the main opposition Democratic Party (DS) came third with 17.9 % and Ivica Dacic, the prime minister, scored 9.4%.

On party support B92 found that the Serbian Progressive Party (SNS) of Mr Vucic lead with 41.3% support., which is 11% more than a year ago. The DS are on 16.1%, which is 7% less than a year ago. The Socialists of Mr Dacic are on 14.9% but would get more support than the DS if you include their coalition partners.

On the question of Kosovo, Faktor Plus found that one third of Serbs thought that only autonomy for Serbs in the north could be obtained, 21% thought that the year would see a “strengthening” of Kosovo’s independence (whatever that means,) and 11% believed that partition was possible. The B92 poll found that 63% of Serbs did not expect a solution to the Kosovo problem to be found this year though. With regard to the beginning of accession talks with the European Union 58% of those asked in the B92 poll thought that this was possible this year.

While the two polls do differ on various numbers they also show that Serbs enter 2013 in a rather optimistic or at least pragmatic frame of mind. High expectations are being vested in Mr Vucic above all. Yet he, and the government will need to deliver. His high ratings resemble those gained in the past by the former president, Boris Tadic, who now scores highly when people are asked whom they feel negative about.

The polls also show that, despite talk of early elections, this would clearly not be in the interests of the DS. It has not yet emerged from its post-election doldrums. Mr Djilas is very popular amongst many, but he also evokes strongly negative reactions amongst others.

In the next few months a couple of issues will determine the fate of the government and its popularity: The anti-corruption campaign, which has already seen the arrest of Miroslav Miskovic, the country’s best-known tycoon, and the ongoing talks between Mr Dacic and Hashim Thaci, the prime minister of Kosovo, which are scheduled to resume on January 17th.

The economy is the government’s Achilles heel. Like much of the rest of the region Serbia is facing a double-dip recession. Modest recovery of 1.6% of GDP in 2011 is expected to have been lost with a 2% contraction last year. Unemployment is at 22.4% and the economy remains highly dependent on the fortunes of the euro zone.

http://www.economist.com/blogs/easternapproaches/2013/01/serbia

Written by Mika

8. januara 2013. at 16:58

Objavljeno u Uncategorized

Ratko Dmitrović ….Bez reversa

leave a comment »


Piše: Ratko Dmitrović

veličina teksta:+

Bez reversa

Komentara 14

5

Sve je kod Srba drugačije nego kod drugih naroda; dok drugi stoje pred zidom i razmišljaju šta im je činiti Srbin odmah udara glavom pa šta pukne; jal zid, jal glava, njemu svejedno.

Dok drugi narodi, mali, kao i Srbi, bez skoro ikakvog značaja na širokim svetskim drumovima i u velikim bitkama, traže zaklon, čekaju, love trenutak kad će se znati pobednik, pa da pritrče sa zastavom pobednika u ruci, Srbi ne kalkulišu ni sekund; zaleću se i ulaze u sukob ma kakav god im bio protivnik, koliko god bio snažan; ako je za odbranu opšte vrednote i svetih principa (na koje, inače, niko više u svetu ne daje ni žutu banku) Srbin ne postavlja pitanje: može to da bude turska, nemačka, austrijska, ugarska carevina, može da bude Musolini, Hitler, NATO… svejedno je. Hendikep u biološkoj matematici Srbinu ne predstavlja problem, kao ni snaga oružja.
Drugim narodima je svaka glava važna, Srbima nije problem da prilože i milion svojih glava samo ako se ukaže prilika za tako nešto. Posle to opevavaju uz gusle, i plaču.

Dok drugi neguju svoju prošlost, modeliraju je, falsifikuju, ulepšavaju ili u potpunosti brišu godine i vekove koji im ne služe na čast, Srbi svoju istoriju dele okolnim narodima kao semenski krompir: Nemate svoj jezik?, nije problem evo vam naš, srpski. Hoćete da ga zovete po svome?… pa dobro. Nemate svoje junake? Uzmite naše, imamo mi toga ohoho.

Najveći albanski junak poznat je kao Skenderbeg, to mu je nadimak, sa Albancima ima veze samo utoliko što je rođen i živeo ( u15. veku) na prostoru današnje Albanije. Zvao se Đurađ Kastriotić, bio je Srbin, u jednom periodu života prihvatio je islam, borio se na strani Turaka, a kad mu se učinilo da Otomanska imperija gubi snagu, napustio je sultanovu vojsku i vratio se u hrišćanstvo. Njegovi najbliži, otac i brat, sahranjeni su u manastiru Hilandar, gde su okončali ovozemaljski život kao monasi Srpske pravoslavne crkve. Ništa to Albancima ne smeta da ovog Srbina vazdižu u nebesa, ali kao Albanca. Po tom pitanju Beograd se nikada nije oglasio.

Čakavski jezik, delimično i kajkavski, bio je hrvatski jezik sve do 1850. godine. Što rekao Ivan Kukuljević, do tada je hrvatska inteligencija govorila latinski, po uglednim hrvatskim kućama sporazumevalo se na nemačkom a hrvatsko selo govorilo je čakavski i kajkavski.

Shvativši savršenstvo srpske štokavice, nekoliko pametnih Hrvata, na čelu sa Ljudevitom Gajom i Ivanom Mažuranićem, uspeva sredinom 19. veka da nagovori Vuka Karadžića i Đuru Daničića na sporazum kojim je srpski jezik postao i hrvatski. Tako su Hrvati progovorili srpskim jezikom ali taj jezik danas zovu hrvatski jezik. Srbi ćute, ne bune se. U stvari, ne buni se srpska država koje, uzgred rečeno, nema još od 1918. godine. Današnja Srbija tek treba da postane srpska država.

Svojevremeno su Austrijanci pokušali da jezik kojim govore (a govore nemački) nazovu austrijski jezik, ali im Nemci nisu dali. Ameri govore engleski, istina, na pomalo čudan način, ali nikome ne pada na pamet da to zove američkim jezikom.

Međunarodna lingvistika kaže da se jednim jezikom smatraju jezici istovetni, podudarni, na procentu od najmanje 75 odsto. Srpski i hrvatski jezik istovetni su u preko 98 odsto. Novorođene "jezike"; crnogorski i bošnjački, od srpskog ne deli apsolutno ništa, potpuno su identični, ali Crnogorci i Bošnjaci hoće da divane na "svom jeziku". Službeni Beograd i ovde ćuti. Uskoro u nekim školama Raške oblasti (Sandžak) kreće nastava na "bošnjačkom jeziku".

Ovo su samo neki, od više stotina primera, koji govore o Srbima i koji objašnjavaju zašto je taj narod danas u situaciji u kojoj jeste. Videćemo hoće li u 2013. godini sledbenici Svetog Save imati makar zrno pameti više od svojih predaka. Prilika će biti nekoliko. Prva velika je već ovih dana.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/281604/Bez-reversa

Written by Mika

2. januara 2013. at 08:31

Objavljeno u Uncategorized