Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for januar 2011

Зукурлићева опака проповед

leave a comment »


Зукурлићева опака проповед

БАЛКАН | Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 30.01.2011 | 12:21
0 коментара
Босна и Херцеговина Санџак (Рашка област) Србиjа
После захтева за аутономијом тзв. Санџака, из Зукурлићеве „кухиње“ стижу и негодовања због обележавања Савиндана као школске славе. Шта се крије иза тога?

Хутба је проповед коју муслимански свештеници петком држе у џамијама. А 21. јануара, у свим џамијама под контролом Исламске заједнице у Србији – „фракције“ коју предводи муфтија Муамер Зукурлић – прочитана је његова порука, којом се, макар на територији тзв. Санџака (Рашке области), фактички, захтева укидање обележавања Савиндана као школске славе.

Између осталог, речено је следеће: „Приближава се дан када ће наша деца и њихови наставници и професори муслимани, заједно са својим вршњацима и наставницима припадницима хришћанске вере, припремати и рецитовати песме и химну о Светом Сави. …Да ли смо покушали да нешто учинимо да нашу децу заштитимо од овог православно-хришћанског мисионарског пројекта?“

Поента свега садржана је у наредним речима: „Тешко је здравом разуму да схвати да у секуларној држави, каква је Србија, јавне институције, каква је школа, имају своју православну славу, а да се истовремено захтева лојалност свих других грађана који нису православци“.

ЛАЖНЕ ОПТУЖБЕ

Ако неко покушава, као што Зукурлић тврди, да верски и национално асимилира дечаке и девојчице која се изјашњавају као Бошњаци, или да угрози њихова људска права, муфтија је у праву. Но, он засигурно добро зна – оно што је јасно и гласно рекао Мирсад Јусуфовић, генерални секретар Санџачке демократске партије– „Бошњачка деца нису у обавези да славе Светог Саву“. Муфтија је, несумњиво, добро обавештен и да – од када је 1840. године, одлуком Совјета Књажества Србског, на предлог тадашњег ректора Лицеја у Крагујевцу, дан Св. Саве установљен као школска слава – мало је било случајева преобраћења муслимана у православље. Чак и од средине 19. века више је православних Срба прихватило ислам него што се исламизираних Срба вратило вери предака.

Очито је да су Зукурлићеве оптужбе бесмислене, а његови, макар имлицитни, захтеви неутемељени. А јасно је и зашто то ради, односно због чега већ неко време агресивно заговара аутономију тзв. Санџака. Игра на екстремизам како би се генерално, а не само у контексту избора за Национални савет Бошњака, наметнуо као друштвено-политички лидер муслимана Рашке области. Но, то је само једна димензија проблема.

Наш врсни познавалац геополитике, Милорад Вукашиновић, одавно је у својим текстовима и књигама уочио спону између неких радикалних исламских покрета и Вашингтона. Он с правом говори о тзв. евроатлантскогом исламизму, у функцији америчке геополитике. Отуда, и да нису учестале посете дипломата САД Новом Пазару, не би требало занемарити могућност да је и најновији Зукурлићев испад на линији државно-идејног прекомпоновања Србије по вољи споменуте велесиле (а потом и нечег још горег).

Многима у Вашингтону па и Бриселу смета што је наша земља уставно дефинисана као „држава српског народа“. Сада када се отвара питање измене устава, из њихове перспективе посматрано, корисно је да се директно и индиректно истакне и „ретроградни“ карактер таквог решења. Јер, „модерна“, „евроатлантска“ Србија мора да буде анационална. То подразумева стриктну одвојеност државе од националне и сваке друге традиције народа који ју је створио.

ПОЗИВ НА УСКРАЋИВАЊЕ ОДАНОСТИ?

Политичари и аналитичари који су се бавили Зукрлићевим новим испадом, сматрају да му – с обзиром на политичку и верску противтежу коју има унутар муслиманске заједнице – не треба придавати већи значај. Како тврде, он неће битно утицати на погоршање ситуације у Рашкој области. Краткорочно гледано, вероватно су у праву. Нажалост, нисам сигуран да ствари дугорочно изгледају баш тако ведро.

Да се вратимо речима главног муфтије Исламске заједнице у Србији. Он је под знак питања ставио лојалност (оданост) држави Србији, ако она настави да поштује вредности свог већинског народа (чак и без натурања њих било коме). Тиха вода брег рони. Ако Зукурлић и други њему слични мањински лидери слободно наставе да иду сличним путем, у земљи ће бити створена деструктивна атмосфера. Не измени ли се њен државни карактер на начин као што желе, део њене популације постаће, нескривено, нелојалан држави! Можда је то – ради њеног разарања или бар стварања притиска – и циљ евроатлантских планера.

Да би на нашем простору заокружили своју доминацију, они желе унутрашње преуређење Србије (квазирегионализација тј. федерализација, културно-идентитетско препарирање) и њено стављање у стеге трајног спољњег надзора, а њих представља НАТО. С обзиром на расположење јавности, и део тога није лако остварити. Зато стварањем тензија треба заплашити Србе, тако да помисле да је и НАТО – као наводни гарант мира – бољи од неких нових сукоба. А ако у Србији, и генерално на Балкану, не успеју да наметну оно што желе, не треба одбацити и опцију да САД стварају основ за радикалне потезе, који би, на новим основама, у будућности омогућио наставак њиховог кључног регионалног присуства.

САНЏАЧКА МИНА

Моћ САД опада, али она је, поготово у нашем региону, још велика. САД ће ту покушати да постојећи ниво своје доминације зацементирају, а то, уз речено, на српском простору подразумева извесну, бар прикривену, централизацију БиХ, и стабилизацију антисрпског карактера Црне Горе. Ако на иоле „задовољавајући“ начин све то не буде могуће, односно клатно регионалне моћи почне да се креће у смеру који Вашингтон плаши, није искључено да ће САД почети енергично да ради на инсталирању нових, коренито другачијих, механизама заштите својих интереса. Бар Америка не робује прошлости, а још има снаге да покуша да по себе благовремено наметне решења која би допринела да за њу штета, ако већ неможе да је избегне, буде што мања.

Упоредо са Зукурлићевим отварањем тзв. санџачког питања, на босанско-херцеговачку политичку сцену, у пуном сјају, изашла је нова странка. У питању је Савез за бољу будућност БиХ, који је, иако основан тек 2009. године, постигао добре резултате на недавним изборима (постао је трећа по снази муслиманска странка). Оснивач и председник те партије је Фахрудин Радончић, који је освојио друго место као кандидат за муслиманског члана Председништва БиХ, а иначе је власник утицајног дневног листа „Аваз“.

Радончић је рођен у градићу Беране, у делу Рашке области који је после Првог балканског рата (1912-13) припао Црној Гори. Уз њега, у формалном и неформалном врху СББ-а, немало је, и то богатих, муслимана пореклом из тзв. Санџака. Брзи успех странке, између осталог, објашњава се подршком коју је имала од стране релевантних економских центара моћи у БиХ и Турској, али и појединим политичко-дипломатско-обавештајним круговима САД и горе споменуте, све моћније, државе са неоотоманским претензијама. Као и тесним везама са муслиманским, и то врло радикалним, верским лидерима у БиХ и Рашкој области.

Упркос горљивом залагању за, како је у статуту СББ-а речено, „очување територијалног интегритета и јачање државног суверенитета БиХ“, та странка се током постизборне кризе изазване хегемонистичким стремљењима других муслиманских партија, показала кооперативном у односу на Србе и Хрвате. Тако поступа из два разлога. Прво, њени лидери, који нису још окусили чари власти, жељни су да је се што пре докопају а у томе их омета продужавање постизборних натезања. Друго, у добро обавештеним круговима, има мишљења да је према њиховим, за сада тајним плановима, прихватљив распад БиХ ако се његовом муслиманском делу омогући да се уједини са „Санџаком“. Док лидери СББ сарађују са Србима у БиХ, упоредо, одржавају тесне везе и са муслиманским екстремистима у Србији, који се залажу за то да Санџак постане аутономна покрајина, што би био први корак ка покушају његовог отцепљења.

НАДОЛАЗЕЋА ОПАСНОСТ

На основу досадашњег искуства, без претеривања, може да се каже да су све муслиманске странке у БиХ тесно повезане са САД, и, ма колико се јавно или тајно разликовале, делују у складу са америчком политиком. Ради се о реализацији, већ зависно од околности разним путевима, истог пакета циљева. А он обухвата очување америчке превласти на Балкану, те у функцији тога стварање муслиманске државе, било тако што би они имали доминанту улогу на „мултиетничком“ простору БиХ или, ако борба за тако нешто изгуби сваки смисао, прибегавањем „малом“ решењу (босанско-муслиманска држава). Њен део би, како се неки надају, требало да постане бар србијански део Рашке области.

У светлу тога, оно што ради Зукурлић уопште није бенигно, нити има само дневнополитичко-тактичку димензију. Ради се и о стварању предуслова за играње, ако Вашингтон процени да му се исплати, нове крваве партије шаха на балканској геополитичкој табли. А наша власт уместо да то схвати озбиљно, све релативизује. Место да без много емоција, тихо али посвећено, ради на томе да не дођемо у ситуацију да рањена, али још јака звер, у нас поново зарије своје зубе, прави се невешта, испољава полтронски аутизам, односно повлачи половичне или меке потезе.

Често, и то са много основа, то приписујемо непатриотским мотивима неких наших властодржаца. Међутим, иза онога што власт (не)ради, неретко стоји нешто друго, много „обичније“ природе. У питању је неодговорност, јавашлук, нестручност и друге сличне, пословичне, карактеристике наше политике. Довољно је прочитати књигу „Неимари савремене Европе“, Карла Сфорце (1872-1952) – некада знаменитог италијанског државника, писану између два светска рата – да се подсетимо да је тако у многоме било и када смо имали државу која је била утемељена на националним принципима.

Зато истински патриотске странке и други чиниоци наше политичке сцене, односно фактори од утицаја на јавно мнење, морају посвећено да инсистирају да се промишљено, али без околишења, предузму противмере у вези са оним што Зукурлић ради у Санџаку, односно неки албански политичари чине на Југу централне Србије. Све то опасно може да нам се обије о главу! А питање будућности РС никако не сме да се повезује са Рашком облашћу. У првом случају ради се о држави унутар босанско-херцеговачке конфедерације, а у другом, тек о историјско-географској области унутар Србије (од огромног геополитичког значаја за опстанак иоле компактног српског државно-етничког простора).

На крају треба нагласити да атак на Светог Саву, упечатљивије од другог, говори о намерама оних који нам не желе добро. Како је наш историчар Владимир Ћоровић (1885-1941) рекао, Турци су спаљивањем његових моштију (1594) „хтели, и симболично и стварно, да спале српску слободарску мисао“. Ничег новог нема под капом небеском, а енергично упозорена власт, неће моћи да се „вади“ на незнање. И онима најдобронамернијима према њој, биће јасно да у конкретном случају иза њеног нечињења не стоји само лакомисленост.

http://srb.fondsk.ru/news/2011/01/30/zukurliheva-opaka-propoved.html

Written by Mika

30. januara 2011. at 12:22

Objavljeno u Uncategorized

Трговина органима – политичко питање

leave a comment »


Извор : Новине „ПРАВДА“, 29-30.01.2011.

Александар Павић

Трговина органима – политичко питање

У свету какав је успостављен у последње две деценије завладала су нека нова правила. То нису правила којима су се надали они који су мислили да ће пад Берлинског зида донети нову еру слободе и наде, где квалитет побеђује идеологију, истина лаж, а владавина права владавину силе.

Матрица за такав свет је успостављена баш на нашем тлу, током 1990-их. Успостављен је систем међународних односа заснован на диктату интереса, пропаганде и перцепције. Све је инструментализовано – од појмова „демократије"’, „слободе" и „људских права", па до појма права и праведности.

Ко влада перцепцијом јавности, влада и употребом тих појмова, као и њиховом (селективном) дефиницијом. Постало је много мање важно ко је истински у праву, него ко може да представи своју ствар тако да наметне перцепцију да је он тај „на чијој страни лежи правда".

Зато су сва позивања на „хитну и независну међународну истрагу" о трговини органима на КиМ, на које је позвао Борис Тадић у говору пред Парламентарном скупштином Савета Европе, у најмању руку јалова, а представљају свесно, пилатовско прање руку од целе ствари.

Захваљујући искуству са Хашким трибуналом, већини у Србији је јасно како систем „међународне правде" данас функционише. Практично, Трибунал је само служио да легитимише и озакони пропагандну перцепцију о српском народу, коју су неприкосновени западни медији претходно створили о њему. Наравно, ти западни медији то нису могли да постигну без „локалних партнера", то јест без снага које су, уз западну подршку, кренуле у рушење мултинационалне СФРЈ -без словеначког, хрватског, муслиманског и косовско-арбанашког естаблишмента.

Сада је ситуација у свету нешто другачија. Свет постаје мултиполаран, а медији из све јачих незападних држава (Русије, Кине, Индије, Бразила, итд.) постају све утицајнији актери у креирању светског јавног мњења. Те државе су, уједно, што актуелни, што потенцијални савезници Србије када је реч о косовском питању. И они би могли да помогну да се перцепција коју су успоставиле западне дипломатије са западним медијима у вези Србије и српског народа у целини промени.

Али, то не могу да ураде без нас. Дакле, уместо да чекамо друге, ми смо ти који треба да јавно и што гласније спроводимо истраге о трговини органима већ сад, како би дипломатије и медији поменутих пријатељских земаља имали са чим да машу пред западном јавношћу и западним медијима, да би имали што јачу потпору за дипломатске потезе који би ишли Србији у прилог и који би ојачали нашу ствар.

Паралелно с тим, наша дипломатија треба да што гласније инсистира на неприхватљиврсти сарадње с косовским режимом, све док се ствар око трговине органима не рашчисти, уз инсистирање на његовој међународној изолацији и повлачењу признања Косова. Тек онда би постојале шансе да се створе услови за иоле смислену међународну истрагу о овим незапамћеним злочинима.

Written by Mika

29. januara 2011. at 11:30

Objavljeno u Uncategorized

Шта су показале дискусије о Косову у ПССЕ

leave a comment »


Шта су показале дискусије о Косову у ПССЕ

Петар Искендеров 26.01.2011, 12:53
<img width="20" height="20" src="cid:image004.png

У уторак, 25. јануара Парламентарна Скупштина Савета Европе донела је резолуцију у вези с „нечовечним опхођењем према људима и незаконитој трговини људским органима на Косову“. Документ се заснива на реферату швајцарског правника Дика Мартија (Dick Marty). Резолуција позива мисију Европске Уније на Косову да „активизира истражне радње, без обзира на то на којим дужностима се налазе потенцијални осумњичени. Свих 47 земаља-чланица Савета Европе дужне су да пруже ЕУ потребну помоћ у истрази. Тему разматра наш аналитичар Петар Искандеров.

Документ, који је донет у Стразбургу је прилично уравнотеженог карактера. За њега је гласала огромна већина посланика – 169 „за“ и 8 „против“ и 14 се уздржало. То значи да су документ подржале, како присталице, тако и противници самостално проглашене независности Косова. Међу онима који су гласали „против“ због разумљивих разлога, нашли су се углавном посланици из Албаније, Турске и Грузије.

Без обзира на то што су Приштина и Тирана су пре седнице развиле активну пропагандну кампању са захтевом за одбацивање закључака Дика Мартија, већина њих је ушла у резолуцију. Између осталог, у њој се садржи апел упућен властима Албаније и Косова да „започну озбиљну и независну истрагу у погледу постојања тајних центара за држање људи, у којима су заробљеници с Косова српског и албанског порекла подвргавани нечовечном опхођењу, као и у погледу вађења унутрашњих органа ради касније трансплантације у иностранству“. Није случајно што су власти из Приштине већ изразиле своје разочарење због донетог документа, назвавши га „кораком који штети Косову“. Што је карактеристично, ПССЕ је први пут признала да су се злочини „по постојећим информацијама делимично одвијали и на албанској територији“. До сада су међународне институције деликатно заобилазиле питање о евентуалном учествовању Албаније у догађајима на Косову.

Међутим, донети документ не даје превише повода за оптимизам с тачке гледишта свестраног и објективног разматрања. Јер, он се ослања искључиво на цивилно-полицијску мисију ЕУ у Приштини, која се тешко може назвати непристрасним органом. Симптоматично је то што се као први на позив за пружање помоћи одазвао НАТО – организација, која традиционално подржава Приштину. Имајући у виду да у материјалима истраге Дика Мартија фигурира бивши политички вођа „Армије за ослобођење Косова“ и садашњи актуелни премијер Хашим Тачи (Hashim Thaci), тешко је замислити на који ће начин западне структуре, које га подржавају током свих последњих годиа, истраживати његове злочине против Срба. На ову чињеницу у разговору с дописником радија „Глас Русије“ пажњу је скренула руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за проучавање словенских народа РАН Јелена Гускова:

Главно питање је повезано с косовским Србима. Да ли они могу да се надају да ће их неко заштитити? Овакву наду им мисија ЕУ у Приштини до сада није давала због своје једностране оријентације на подршку косовских сепаратиста. Такву наду не даје ни Хашки трибунал, који је у току читаве последње деценије или игнорисао чудовишне злочине албанских сепаратиста, или је доносио ослобађајуће пресуде лидерима АОК. Има озбиљних бојазни да ће и предстојећа истрага бити формална и да ће се фокусирати на другостепене фигуре и епизоде.

Уочи дебета у Стразбуру лондонске новине „Гардијан“ (The Guardian), позивајући се на документа западних војних обавештајних служби управо су Хашима Тачија назвале једном од „највећих риба“ («the biggest fish») организованог криминала на Косову. Како наводи издање, „САД и друге западне држае, подржавајући владу Косова, располагале су многим сведочанствима о његовим криминалним везама у току неколико година“. Сад ПССЕ захтева од њих да истраже злочине и зато је једноставно дужна да најстроже контролише цео процес.

http://serbian.ruvr.ru/2011/01/26/41341814.html

Written by Mika

26. januara 2011. at 18:01

Objavljeno u Uncategorized

USVOJENA MARTIJEVA REZOLUCIJA: NAJVEĆI UDARAC PRIŠTINI OD 1999. GODINE

leave a comment »


USVOJENA MARTIJEVA REZOLUCIJA: NAJVEĆI UDARAC PRIŠTINI OD 1999. GODINE

sreda, 26 januar 2011 05:01

Poslanici Parlamentarne skupštine SE većinom glasova usvojili rezoluciju po izveštaju Dika Martija. Od članica traži se da bez odlaganja učine sve da se rasvetli trgovina organima

Pravim plebiscitom poslanici Parlamentarne skupštine Saveta Evrope prihvatili su izveštaj Dika Martija o optužbama za nehumano tretiranje osoba i ilegalnoj trgovini ljudskim organima na Kosovu. Na osnovu ovog izveštaja, izglasana je rezolucija, ogromnom većinom, sa 169 glasova ”za”, 8 ”protiv” i 9 ”uzdržanih”, kojom se od zemalja članica SE i međunarordne zajednice traži da bez odlaganja učine sve da se rasvetli ceo slučaj. Time je, ujedno, zadat i ozbiljan politički udarac onima koji podržavaju albansku secesiju na Kosovu.

Od članica SE se sada traži da u najkraćem mogućem roku odgovore na zahteve o saradnji u istragama na osnovu zahteva Euleksa i vlasti Srbije, kao i da maksimalno zaštite svedoke.

Debata u Savetu Evrope izazvala je ogromno interesovanje poslanika i javnosti. Reč je tražilo gotovo šezdeset članova PSSE, pa mnogi od njih, iako je rasprava trajala do kasnog popodneva, nisu stigli da govore.

Praktično svi poslanici, osim retkih izuzetaka Albanaca i Turaka, stali su na stranu izvestioca, odali priznanje njegovoj hrabrosti, objektivnosti i profesionalnosti i zatražili detaljnu i nezavisnu istragu o svemu što se dešavalo na Kosovu u vezi sa grozomornim činjenicama koje je Marti naveo u svom izveštaju.

– Ne mogu se privilegovati ćutanje i politički pragmatizam, po cenu pravde i istine – poručio je Marti, predstavljajući svoj izveštaj, istakavši da je sada potrebna prava istraga, a ne alibi u potrazi za istinom.

Onima koji su od obelodanjivanja izveštaja do danas izrazili sumnju u njegove izvore, poručio je da postoje kredibilni svedoci, što sada izaziva strah u određenim sredinama. Naveo je da su žrtve bili Srbi i Albanci koje su pripadnici OVK smatrali za izdajnike. Rekao je i da njegov izveštaj nije za Srbiju ni protiv Kosova, već za – istinu.

Švajcarskom izvestiocu podršku su najpre pružili predstavnici svih političkih grupacija u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, da bi, zatim, čestitke na izuzetnom izveštaju stigle i od praktično svih poslanika koji su se obratili na zasedanju.

Tako je Bernar Marke, iz Monaka, poručio da je međunarodna zajednica, umesto istine, izabrala pragmatičnost i stabilnost na kratke staze, Valerij Parfenov, iz Ruske Federacije, da su navodi iz izveštaja zastrašujući i da više ne sme da se ćuti, dok je Francuskinja Klod Gref naglasila da izveštaj pokazuje koliku političku važnost može da ima SE.

– Ratni zločinci posle ovoga moraju da znaju da nikada neće biti ostavljeni na miru – rekla je Grefova.

Nikolaj Šaklajn iz Rusije je poželeo da Martiju stisne ruku i istakao da nalazi iz njegovog izveštaja sada ne mogu da ostanu bez posledica. Šef grčke delegacije Konstantinos Vretos je poručio da je Marti doprineo prestižu Saveta Evrope i naglasio da bi svaka eventualna izmena njegovog teksta bila znak popuštanja pod pritiscima.

Mnogi poslanici, poput Bernara Markea ili Igora Černišenka, zatražili su konvenciju protiv trgovine ljudskim organima i međunarodne sporazume kojima će se striktno urediti oblast primanja organa.

Žan-Šarl Gardeto, koji će u sredu i sam predstaviti svoj izveštaj o zaštiti svedoka na Balkanu, Martijeva otkrića je označio kao istorijski trenutak za SE.

Nemica Mariluiz Bek je poručila da treba ispitati i odgovornost međunarodne zajednice za ono što je nastupilo posle bombardovanja NATO, dok je Slovenka Darja Lavtižar Bebler istakla da bi sada trebalo izbeći da ova otkrića kompromituju budući dijalog Beograda i Prištine.

Agustin Konde Bahen iz Španije je naglasio da se sada treba zapitati i kome je to ”dodeljena” nezavisnost.

– Treba da razmislimo u koje ruke se to stavlja suverenitet. Izveštaj se time ne bavi, ali bi trebalo da povedemo računa i o tome šta je uradila Evropa, priznajući deo jedne zemlje za državu – poručio je ovaj španski poslanik.

Podrška Martiju stizala je od Holanđana, Britanaca, Nemaca, Portugalaca, Monačana, Francuza, Rusa, Čeha, Švajcaraca, Slovaka, Grka, članova svih političkih partija. Zdušno su ga podržali i Milica Marković i Mladen Ivanić iz Bosne. O trgovini ljudskim organima kao monstruoznom zločinu govorila je i Hrvatica Mirjana Ferić-Vac i zatražila detaljnu međunarodnu istragu. Suština ogromne većine je bila da pravda mora da bude ista za sve, i da ne može biti jedne pravde za poražene, a druge za pobednike.

Martijev izveštaj, koji kao glavne krivce navodi tzv. dreničku grupu OVK i njihovog vođu Hašima Tačija, ističe da se protiv nekažnjavanja u ovako teškom kršenju ljudskih prava mora beskompromisno boriti. Za to je potrebno da zemlje članice EU i sve ostale zemlje odobre potrebna sredstva i daju neophodnu političku podršku, zaključili su u utorak poslanici u Strazburu.

– Ima stvari koje ne radimo iz hrabrosti, već zbog toga da bismo u oči mogli da pogledamo svoju decu i decu naše dece – odgovario je Marti u završnoj reči na mnogobrojne čestitke poslanika na njegovoj hrabrosti, citirajući italijanskog generala Karla Alberta dala Kjezu, kojeg je ubila mafija.

SARADNJA SA EULEKSOM
Usvojenom rezolucijom, od vlasti Kosova i Albanije se traži da bezrezervno sarađuju s Euleksom i srpskim vlastima da bi se u potpunosti rasvetlili navedeni događaji, kao i da sprovedu ozbiljnu i nezavisnu istragu o tajnim zatvorima, za koje se na osnovu svedočenja ističe da su u njima vađeni organi. Od Srbije se traži da tesno sarađuje s Euleksom i dostavi sve informacije koje mogu biti od koristi. I ovom prilikom, inače, nije izostao poziv da se uhapse Ratko Mladić i Goran Hadžić.

TAČI KAO BEN ALI
Dik Marti je izjavio da bivšem šefu francuske diplomatije Bernaru Kušneru apsolutno nema šta da kaže. – Nemam šta da kažem gospodinu Kušneru. Šta da kažete nekome ko se smeje u takvim okolnostima – rekao je kratko Marti na konferenciji za medije posle usvajanja rezolucije na osnovu njegovog izveštaja. Na pitanje novinara šta misli o onim evropskim zemljama koje održavaju kontakt s Tačijem, Marti je odgovorio: – To pitanje isto može da se postavi i u slučaju Ben Alija. Svi su znali da je bio gangster i da je opljačkao zemlju, ali je to rečeno tek kad je svrgnut.

ALBANCIMA PALO 19 AMANDMANA
Poslanici Saveta Evrope su nevericom slušali izlaganje Albanca Špetima Idrizija koji je, između ostalog, poručio da Marti ”traži reklamu uz pomoć Rusije i Srbije”, i da je njegov izveštaj ”pokušaj propagande u kojoj su žrtve izjednačene s krivcem”. Damian Đinkuri je govorio o ”političkoj fikciji i pravnom trileru”.

Albanci su sa sobom u Strazbur doneli i peticiju s oko 250.000 potpisa, kojom protestuju protiv izveštaja Dika Martija.

Zanimljivo je da je u utorak u PSSE bio prisutan i zamenik predsednika kosovske skupštine Džavit Haliti, kojeg Marti u svom izveštaju opisuje kao jednog od glavnih saučesnika u kriminalnim radnjama.

Albanci su, inače, potpomognuti Turcima, podneli i mnogobrojne amandmane, od 21, čak 19 je bilo njihovih. Prošao je samo jedan o promeni naslova rezolucije, s čim se složio i sam Marti. Izmenjen naslov glasi ”Istraga o navodima o nehumanom postupanju i ilegalnoj trgovini ljudskim organima na Kosovu”, umesto ”Nehumano postupanje i ilegalna trgovina ljudskim organima na Kosovu”. Dva amandmana je podneo sam Marti, čime suština nije promenjena.

MIĆUNOVIĆ: ISTINA TRAŽI POMOĆ HRABROSTI
Šef naše delegacije u Strazburu Dragoljub Mićunović je, obraćajući se na Skupštini, čestitao Diku Martiju na velikoj građanskoj hrabrosti, jer je savršeno znao kakvu će buru njegov izveštaj izazvati.

– Istina traži pomoć hrabrosti da bi mogla da izađe na svetlost dana – rekao je Mićunović i istakao da ovaj slučaj ima tri aspekta: pravni, politički i humani.

Poslanik Miloš Aligrudić je naglasio da se u izveštaju sa zločnima dovode u vezu isti oni ljudi koji su dobijali podršku za nezavisnost Kosova.

Tomislav Nikolić nije imao priliku da govori u sali, pa je svoj izveštaj priložio.

– Izveštaj treba da bude propraćen velikom međunarodnom istragom. Srbija ovo treba da iskoristi da se dođe do istine, pošto je istina na strani Srbije. To je znak koliko su evropske vođe grešile kada su promovisale isključivu krivicu Srbije i isključive patnje albanskog naroda.

Piše Goran ČVOROVIĆ
Izvor Večernje novosti, 25. januar 2011.

Written by Mika

26. januara 2011. at 17:50

Objavljeno u Uncategorized

Косово: Држава, које нема

leave a comment »


Pustovojtova

Jeлена ПУСТОВОЈТОВА:Држава, које нема

Ни са аспекта узурпираног међународног права, ни са позиције здравог разума, који не допушта да се разбојничка дружина сматра „законито изабраном владом“, па чак ни у очима бриселског штаба Европске уније Косово као суверена и независна државе не постоји.

И ту ствар није само у томе, што је та нова творевина у границама Србије – једина у западном делу Белкана, чијим грађанима је за путовање у ЕУ неопходна виза, примећује немачки Neue Zuercher Zeitung.„Чак и добијање сопственог телефонског кода и националног домена на Интернету за Косово за сада остаје бесперспективни задатак због спорног са аспекта међународног права статуса – пише лист. „Да је Косово човек, код њега би се могли контролисати очигледни проблеми са идентификацијом. Превише знакова, карактеристичких за суверену државну творевину, не постоји у некада српској територији“. Албанска енклава у Србији, која се прострла по древној словенској земљи, нема своје представништво при ОУН, без обзира на признање његове „независности“ од стране већине држава-чланица ЕУ. Брисел, извршивши нароџбину Вашингтона, нипошто не жури да преузме на себе обавезе за „инкорпорирање“ псеудодржаве у Европско ткиво. Европска унија је у децембру прошле године укинула визни режим за Албанију и Босну и Херцеговину, али је косоварима за путовање у Шангенску зону као и до сада неопходна виза. Што, додуше, не чуди ко макар у општим цртама познаје косовску историју последње деценије.

То, да је актуални премијер Косова – прави касапин, упоредив са нацистичким злочинцима, познато је још од 1999. године. Биши тужилац Хашког трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) Карла дел Понте, учинивши све да управо Србе прикаже као „убице несрећних албанаца“ у очима Европе и света, објавила је у својој књизи „Лов: ја и ратни злочинци“ сензационално признанње – она је испричала како је садашње руководство независног Косова стицало иметак на трговини унутрашњим органима, узетим од киднапованих Срба. Књига је била повод да је окружни суд Београда почео истрагу поводом киднаповања у лето 1999. године на Косову 300 српских младића који су, како тврди дел Понте, одвежени у Албанију да би им се тамо извадили унутрашњи органи.

Када је престала да прима плату у Трибуналу, дел Понте је објавила: лидери Ослободилачке војске Косова, чији је јадан од вођа био Хашим Тачи са надимком „Змај“, који се сада налази на функцији премијера независног Коосва, вршили су монструозне злочине, упоредиве са онима које је чинио хитлеровски Трећи рајх. Оставимо на савести Карле дел Понте одговор на питање о томе, зашто је она ћутала, радећи у Трибуналу. У Србији су и до појављивања књиге Карле дел Понте увек сматрали Тачија ратним злочинцем. У његовом досијеу налазе се сведочанства о десетинама зверстава које је теренски командира вршио над Србима на Косову. Међутим, почев од 1999. године, када су натовски авиони „ослободили“ српско Косово од српске армије, интересовање „делпонтеовског“ трибунала било је приковано искључиво за „злочине Београда“. Тада се председник Савеза породица несталих без вести косовских Срба Симо Спасић неколико пута састајао са Карлом дел Поинте и уручивао јој доказе о киднаповању и уништавању косовских Срба у концентрационим логорима. Међутим, чак и након што је 2003. године тужилац и лично боравила на месту злочина у месташцу Бурел на северу Албаније, у кући у којој су вађени органи, она није покренула питање о томе, иако су, по њеном сопственом признању, тамо откривени трагови крви и медицинска опрема.

Присетимо се београдских медија од пре десет година – многе српске организације покушавале су да од МТБЈ искамче истрагу о злочинима албанаца на Косову, слале детаљне мапе о масовним гробницама и концентрационим логорима на територији покрајине и северу Албаније, сведочанства о суровим мучењима и убијању мирних становника, поред осталг трудница, на којима су се са нарочитом суровошћу иживљавали.

Према подацима београдског листа „Пресс“, бизнис са људским органима контролисо је личнои Хашим Тачи – на њему је он зарадио милионе долара. Сведочење о томе безуспешно је покушавала да у Хагу тој истој Крали дел Понте саопшти на процесу против Слободана Милошавиућа бивши судија Окружног суда у Приштини Даница Маринковић. По њеним речима, мисија ОУН не Косову (УНМИК), на чијем се челу тада налазио актуелни министар иностраних послова Француске Бернар Кушнер, спречавала је истрагу случајева нестанка и киднаповања људи у покрајини.

На Косову, које је већ прешло под јурисдикцију ОУН, и даље се неставило са истребљивањем Срба и уништавањем православних храмова, са спречавањем покушаја да се албанци позову на одговорност – о томе сада такође говори дел Понте и њена помоћница тих година Флоренс Артмен која је изјавила, да су управо оуновски функционери из УНМИК спречили „гвоздену Карлу“ да подигне оптужницу против албанаца у вези са нестанком људи и трговином донорским органима.

Ни једну чињеницу Трибунал тада није истражио. А сама дел Понте је у интервјуу итаијанској La Stampa признала, да је истрага против ратних злочина у савременом свету искључиво политичка ствар. Да се за злочине албанаца знало, ни о каквој независности Косова не би могло бити ни говора. А и сама књига дел Понте је угледала светлост дана након што је Приштина прогласила независност.

Са дел Понте све је јасно. Али није сасвим јасно шта је приморало Западну Европу да тако хладнокрвно посматра како се на њеној територији формира разбојничка држава, која европским суседима лиферује наркотике, проститутке и извађене људске органе. Завеса се полагано размиче, ако се сетимо да је целокупна историја те исте Европе, коју ми данас називамо Западном, била историја ратова и потискивања Словена на „источне периферије“. А главни аргумент Европљана „за Косово“ нису биле сопственене симапатије, већ натовско бомбардовање.

Сетимо се: Београд је у 1998 и 1999. години предузео широку војну операцију против Ослободилачке војске Косова“, чији је један од руководилаца био Хашин Тачи, који је тежио да ту провинцију отргне од Србије. НАТО се на команду из Вашингтона умешао у косовски конфликт на страни косовских албанаца и Србију подвргнуо 78-дневном бомбардовању, пљунувши на резолуције ОУН и међународно право. Након почетке рата НАТО против Југославије, Тачи је и формирао своју владу, у којој је себе поставио за прамијера. ОУН је, обрисавши америчку пљувачку потом увео на Косову своју администрацију и међународне снаге (КФОР) под командом НАТО – с тим у вези је била усвојена резолуцијас 1244 Савета безбедности. При том је покрајина, према реолуцији, остала као саставни део Србије, а право на одређивање њеног коначног статуса припадало је Савету безбедности. Међутим, пре две године албанске власти Косова су уз подршку САД и низа земаља ЕУ прогласиле нзависност.

Од тада миљеник западне публике Тачи наставља да „води земљу у демократију“. Њему при том нису сметали чак ни проблеми са визама. По мишљењу једног косовског економисте, који ради у међународној финансијској организацији, визни режим увек је погодан у првом реду бандитима. За 5 – 10 хиљада евра може се набавити српски биометријски пасош и са њим без проблема путовати по територији Европске уније.

Није сувишно сетити се и тога, да је најбољи друг и учитељ Хашима Тачија својевремено био оуновски дипломата, Финац Марти Ахтисари, један од главних архитеката одвајања Косова од Србије. Ахтисари је за свој труд чак награђен Нобеловом наградом. Нобеловски комитет, вероватно, није размишљао да награђује дипломату за подршку бандита, који су практиковали убиства и узимање органа од хиљада људи ради профита под маском борбе за независност.

Миљеник западних политичара уживао је тамо популарност. Енглески The Guardianподсећа тих дана: „Вестминсатерски фонд за демократију, који делимично финансирају министарство иностраних послова и за питања Заједнице, пре неколико година органзовао је путовање ради упознавања са политичарима у Пољској, Мађарској, Чешкој Републици, Косову и другим балканским земљама. Један од посећених био је Тачи…“

Узгред речено, управо је тај лист први објавио извештај специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија, након чега је у Западној Европи експлодирала бомба. У извештају Дика Мартија говори се да је Тачи крајем 90-их година био на челу криминалне организације, разбојника који су се дуги низ година бавили нарученим убиствима, киднаповањем њуди,трговином људским органима. И све те чињенице о трговини унутрашњим органима, наркобизнису биле су познате, поред осталог и у Европи, већ скоро једну деценију. Међутим и Западноевропљани, који су аплаудирали натовском бомбардовању југословенских градова и веровали у „карладелпонтовску“ пропаганду, доживели су прави шок. Ево већ неколико недеља тема не силази са страница водећих западних медија.

Испоставило се, да су тајну истрагу о делатности премијера самопроглашене републике обављале многе специјалне службе, укључујући амерички FBI. Како тврди Дик Марти, Хашим Тачи и људи из његовог окружења дуги низ година предводили су организовану „Дреничку“ криминалну групацију. Осим трговине људским органима (углавном Срба) она је нелегално шверцовала оружје и контролисала значајан део балканског наркотрафика.

А шта је са самим херојем? Он је одреаговао на појављивање извештаја Дика Мартија као прави бандит. Аутор, изјавио је Тачи, „покушава да себе заштити имунитетом, али посланичка неприкосновеност неће трајати читав живот. Мени је четрдесает. Ја ћу сачекати док он не изгуби неприкосновеност“.

Комисија за правна питања и права човека Парламентарне скупштине Савета Европе (ПССЕ) позвала је да се спроведе истрага на националном и међународном нивоу на основу чињеница о нестанку људи, трговине људским органима, корупцији и срастању организованих криминалних група са политичким круговима на Косову, изложеним у извештају Дика Мартија.

У нацрту резолуције о извештају указује се на постојање „многобројних сведочанстава“ која потврђују да су житељи Косова српске и албанске националности држани у тајним затворима под контролом „ослободилачке војске Косова на северу Албаније и да су повргавани нечовечном и понижавајућем третману, а потом нестајали без вести. Разматрање извештаја почеће у Савету Европе 25. јануара и ускоро ћемо сазнати хоће ли се рука европолитичара подићи на бандита кога је на власт довео Вашингтон у замену за косовску војну базу САД – највећу америчку базу у Старом Свету.

Извор: Фонд стратешке културе – Москва

http://srb.fondsk.ru/

Првод: Рајко ДОСКОВИЋ

Written by Mika

25. januara 2011. at 16:48

Objavljeno u Uncategorized

Станко Стојиљковић: Геноцид, лажи и Срби

leave a comment »


Станко Стојиљковић: Геноцид, лажи и Срби
уторак, 11. јануар 2011.
Приказ књиге Политика геноцида, објављен у издању листа Политика за понедељак, избачен је током ноћи – и са насловне стране штампаног издања и са Интернет издања овог дневника. Прилику да виде тај приказ имали су само читаоци првог издања Политике које се дистрибуира у унутрашњости Србије и они који преко Интернета пронађу овај текст на неким сајтовима који су га пренели. (Доносимо приказ у целини пренет са http://www.smedia.rs/vesti/detalji.php?id=54092)

Најсмртоноснија светска криза после Другог светског рата (5,4 милиона мртвих од 1998. до 2007. у ДР Конгу) само је 17 пута у новинским извештајима названа геноцидом, а убијање око 4.000 Албанаца на Косову и Метохији, чак, 323 пута


Насловна страна данашње Политике за прво издање, одакле је током ноћи избачен текст "Геноцид, лажи и Срби"

Да ли је садашња употреба речи геноцид „увреда сећања на жртве нациста”?

(Између наводника исписана је неупитна мисао нобеловца Ноама Чомског из предговора задивљујуће књиге „Политика геноцида”, Едварда Хермана и Дејвида Питерсона, објављене последњих дана 2010. у издању „Весна инфо” из Београда.)

Едвард Херман је почасни (емеритус) професор финансија на Универзитету Пенсилванија, а Дејвид Питерсон независни новинар. Помало необичан списатељски двојац, помислићете из прве, иако се он – прелистате ли пажљиво исцрпно набрајање изворника – још најмање два пута огледао у удруженом писању, и оба пута поводом распада бивше Југославије. А другопотписани десетак и више пута сам и с другима.

Окончање Хладног рата је, према мишљењу Ноама Чомског „отворило врата ери порицања Холокауста”, у којем тзв. хуманитарно бомбардовање Југославије (читај: Србије) није последњи камичак у злоћудној слагалици.

Ослонимо ли се на штиво Едварда Хермана и Ноама Чомског „Контрареволуционарно насиље: крвопролића у чињеницама и пропаганди”, Сједињене Америчке Државе су извеле „врло озбиљне” војне интервенције у, барем, 29 земаља од 1945. до 2009. године, и „као резултат свог доминантног положаја и свеобухватних контрареволуционарних напора, биле су најважнији појединачни подстрекач, организатор и морална и материјална потпора тешким крвопролићима у годинама после Другог светског рата”.

Наставак текста са насловне стране, објављен на 7. страни, такође је избачен током ноћиАмерички званичници, потпомогнути медијима и интелектуалцима блиским власти („интелектуалци геноцида”), овладали су „управљањем злочинима” уобличујући ток пропаганде који скреће пажњу с насиља које организује и одобрава највећа светска сила на насиље њених непријатеља. Отуда несвакидашња подела – према суду потписника – на четири врсте крвопролића: конструктивна, бенигна, зликовачка и митска.

„Највећа геноцидна акција у последњих 30 година јесу економске санкције наметнуте Ираку после инвазије на Кувајт 1990, како у погледу броја жртава, тако и у погледу свести о последицама ове политике у свести оних који су је креирали”, започињу своје запањујуће истраживање двојица истраживача. „Њујорк тајмс” је обелоданио да је „Ирак на дуже време враћен у прединдустријско доба, али са свим проблемима постиндустријске зависности од енергије и технологије”. А „Вашингтон пост”, позивајући се на поверљив извор, написао је да је тзв. стратешко „бомбардовање… циљало све оне мете које омогућују земљи да се одржи”. Звучи вам блиско и познато, зар не?

Денис Халидеј, први координатор УН за хуманитарне послове у Ираку, поднео је оставку уз оцену да је учинак санкција раван „геноциду”! А Еленор Робсон, предавач на Ол соул колеџу у Оксфорду (Енглеска), додала је: „Морали бисте да се вратите вековима уназад на монголску инвазију на Багдад 1258. године да нађете пљачку ових размера”. Погађате ко је пљачкао!

Едвард Херман и Дејвид Питерсонобелодањују нечасну работу политичара, интелектуалаца и новинара, по којој је најсмртоноснија светска криза после Другог светског рата (5,4 милиона мртвих од 1998. до 2007. у ДР Конгу) само 17 пута названа геноцидом у новинским извештајима, а убијање око 4.000 Албанаца на Косову и Метохији, чак, 323 пута!

Џорџ Робертсон, британски министар одбране, признао је у сведочењу пред Парламентом: „До Рачка почетком ове године (24. март 1999) ОВК је била одговорна за више жртава на Косову него југословенске власти”. Процењени број убистава од 1998. износио је две хиљаде, од чега се око 500 приписује српским снагама.

„Током грађанских ратова који су пратили разарање СФРЈ деведесетих година прошлог века – САД, Немачка, НАТО и ЕУ – сви су стали уз националне мањине које су тражиле да се одвоје од јединствене федералне државе и сви су били против националне групе Срба која је најдуже истрајавала на очувању Југославије. То је сврстало западни блок чврсто иза Хрвата и Словенаца, а онда иза босанских муслимана и, најзад, косовских Албанаца”, објашњавају Едвард Херман и Дејвид Питерсон, наводећи бројне критички усмерене списе.

Тако сазнајемо да су силе НАТО подржавале, „па чак и водиле ратне операције, а како је било значајног етничког чишћења и етничког убијања – природно је да су изрази етничко чишћење, али и масакр и геноцид брзо били примењени на ратне операције Срба”. За „масакр у Сребреници” пишу да Срби неоспорно нису никог убили осим „војно способних муслиманских мушкараца”, потрудивши се да претходно аутобусима одвезу на сигурно сву децу, жене и старце.

„Ако је Рачак измишљен злочин, а верујемо да јесте, онда је рат који је на тај начин продат свету заснован на лажи, а свака идеја да је тај рат био у циљу достизања правде мора се довести у питање, ако ништа друго онда само због те чињенице”, сматрају Едвард Херман и Дејвид Питерсон позивајући се на властити текст „Си-Ен-Ен: продаја НАТО рата на глобалном нивоу” из 2009. године.

„Масакр у Рачку”је одговарао администрацији Била Клинтона и НАТО-у да после преговора у Рамбујеу, „једној од највећих сценских варки новије историје”, отпочну дуго припремано бомбардовање Југославије (Србије).

Када је Мадлен Олбрајт, државна секретарка, први пут обавештена, одушевљено је рекла: „Пролеће је поранило на Косову”.

Драгоцено штиво потанко разоткрива двострука америчка мерила у вагању ратовања у Дарфуру (Судан), Руанди, Ираку, Либану, Авганистану, Индонезији, Гватемали, Салвадору и тако редом.

(balkanmagazin.com)

Пристигли коментари (1)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

Донирајте НСПМ

http://www.nspm.rs/hronika/stanko-stojiljkovic-genocid-lazi-i-srbi.html

Written by Mika

23. januara 2011. at 10:23

Objavljeno u Uncategorized

„Dosije K“ – trag ka trgovini ljudskim organima na Kosovu

leave a comment »


GENERAL MOMIR STOJANOVIĆ, BIVŠI DIREKTOR VBA, GOVORI ZA „AKTER“

„Dosije K“ – trag ka trgovini ljudskim organima na Kosovu

Sasvim je sigurno da na čelu trgovine organima stoji Hašim Tači, ali pošto ima nepodeljenu podršku Vašingtona onda to dobija političku dimenziju, i ne vidim kako će se do kraja rešiti istraga o ovom zločinu nad Srbima

Postoji opasnost da će sva ova prašina koja se digla sa izveštajem Dika Martija slegnuti pod pritiskom nekih svetskih centara moći. Spadam u one koji ne veruju da ćemo do kraja istražiti zločin, i krivično procesuirati zločince. Sasvim je sigurno da na čelu trgovine organima stoji Hašim Tači, ali pošto ima nepodeljenu podršku Vašingtona onda to dobija političku dimenziju, i ne vidim kako će se do kraja rešiti istraga o ovom zločinu nad Srbima“, kaže u razgovoru za „Akter“ nekadašnji načelnik Vojnobezbednosne agencije (VBA), danas penzionisani general Momir Stojanović.
U ovom intervjuu otkriva mnoga dešavanja vezana za Kosovo, traganje za haškim optuženikom Ratkom Mladićem i ulogu Mila Đukanovića koji je tražeći njegovu smenu pretio da će, ako padne vlada u Podgorici, oboriti vladu zajedničke države.

Da li vas je i koliko iznenadio izveštaj specijalnog izvestioca SE Dika Martija o trgovini organima na Kosovu i Metohiji i Albaniji?
Za sve upućenije koji duže prate situaciju na KiM, a pogotovo za ljude koji se bave poslovima bezbednosti, to nije nikakvo iznenađenje. U periodu od 1993. do 1999. godine sam se nalazio na čelu Vojne službe bezbednosti u pokrajini, i po prirodi posla bio sam pozvan da pratim stanje u jedinicama vojske, ali i na teritoriji KiM. Sa eskalacijom oružane pobune albanskih terorista, posebno 1998. i 1999. godine imali smo brojna saznanja o nehumanom postupanju lidera OVK prema civilnom stanovništu i ona su redovno slata Generalštabu Vojske SRJ, a preko Ministarstva odbrane. Verujem da je i najviši državni vrh imao sve informacije. Saznanja su govorila da su brojni zločini učinjeni po nalogu lidera takozvane OVK, prvenstveno Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja, a i mnogih drugih lokalnih komandanata operativnih zona na koje je bilo podeljeno Kosovo i Metohija. Samo o nekim zločinima javnost ove zemlje je upoznata.
U Klečki, gde sam lično boravio, istražni organi su u jednoj krečani našli kosti oko trideset spaljenih ljudi. Pretpostavlja se da se radi o Srbima koji su kidnapovani iz Doma zdravlja prilikom napada na Orahovac. Tu su i svirepi zločini na Radonjićkom jezeru kod Đakovice, u zoni kojom je komandovao Haradinaj. U prvom mahu u ispustu za vodu pronađeno je stotinak leševa Srba, nealbanaca i Albanaca lojalnih državi Srbiji, koji nisu hteli u teroristički sastav OVK. Zbog nevremena uviđaj je odložen za sutradan, a tada je nađeno svega četrdesetak leševa.
Dostavljali smo saznanja i o logorima koje je držala OVK, poput onih u Lapušniku, Likovcu na prostoru Drenice, gde su svirepo mučeni oteti Srbi. Ono što je značajno, i o čemu se u izveštaju Dika Martija govori, to je da se najveći broj kidnapovanja Srba i Albanaca, koji su bili lojalni Srbiji, desio u periodu kada su se snage bezbednosti SRJ povukle sa KiM. Pripadnici Kfora nisu blagovremeno zaposeli odgovarajuće oblasti, u skladu sa potpisanim vojno-tehničkim sporazumom iz Kumanova, i albanski teroristi su kidnapovali sve one Srbe koji su ostali, a jedan deo poubijali.
LAZAREVIĆA OPTUŽILI JER JE STAO NA PUT AMERICI
Da li ste ponosni što ste bili svedok odbrane svog ratnog komandanta generala Lazarevića u Hagu?

Da, iako su pokušavali da me dovedu za svedoka haškog tužilaštva, nisu uspeli. Čast mi je što mi je on bio ratni komandant, a ja njegov načelnik bezbednosti, i zadovoljstvo ako sam svojim sedmodnevnim iskazom u Hagu pomogao da se sazna istina. Kao načelnik bezbednosti znao sam njegove aktivnosti, ali i dan-danas ne znam zašto je u Haškom tribunalu, jedino ako nije zbog toga što se osmelio da organizuje odbrambenu operaciju pred nastupajuću NATO agresiju. To je poruka sadašnjim i budućim generalima u Srbiji da niko ne sme da stane na put moćnoj američkoj armadi u odbranu svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Njegovo hapšenje i konačno osudu, koja još nije pravosnažna, doživljavam tako. Ukazujete na preloman događaj takozvane razmene „svi za sve“?
Da, jer je to jedan od krupnih problema istrage. Nerazumno je i štetno što je vlast ove zemlje 2000. godine pristala da u znak dobre volje oslobodi sve zatočene i pravosnažnim presudama osuđene Albance koji su bili na izdržavanju kazni u zatvorima Srbije. Dokazano je da je među 2.000 puštenih bilo okorelih zlikovaca, koji su otišli na prostor KiM. Uprkos dogovoru, privremene kosovske institucije nisu oslobodile nikoga, a među zatočenicima bilo je najviše strahovito mučenih Srba.

Gde su se odvijala mučenja?

Istakao bih ona u hotelu „Paštrik“ u Đakovici gde su terani da piju svoj urin, sečene su im uši i genitalije pa stavljane u usta… Jezive stvari su se dešavale. Poznat mi je slučaj Rada Gagovića, meštanina Đakovice, koji je podlegao nakon zverskog mučenja u „Paštriku“. Dobar deo Srba je prebacivan na mnoge lokacije i pretpostavljam da se izveštaj Dika Martija odnosi na ta kidnapovana lica u periodu povlačenja srpskih i jugoslovenskih snaga bezbednosti. To kažem jer su oni koji su ranije kidnapovani u toku borbenih dejstava, po mom dubokom uverenju i nekim operativnim podacima, likvidirani još 1998. godine, odnosno tokom NATO agresije 1999. godine.

Ima li Tužilaštvo za ratne zločine Srbije dovoljno materijala da bi se otpočeo proces po izveštaju Martija?
Nakon završetka NATO agresije i donošenja Rezolucije 1244 SB UN u zemlji imamo jednu jako štetnu klimu po državne i nacionalne interese, pogotovo u periodu od 2000. do 2003. godine. Danas je takvo delovanje u manjem intenzitetu, ali se posle petooktobarskih promena politička elita u Srbiji utrkivala u želji da raskine sa zbivanjima iz 90-tih, da baci senku na istinu koja se desila na Kosovu i Metohiji. Nije bilo popularno pričati da su i Srbi i Albanci lojalni ovoj državi, Romi i mnogi muslimani bili su žrtve ozloglašene OVK. U toj euforiji naprosto su se mnogi akteri događanja iz 2000. utrkivali kako će pronaći mnoge zločine koje Srbi nisu počinili. Svetu je slata slika da smo za sve krivi i da je rat na Kosovu i Metohiji borba za ljudska i manjinska prava, a ne ono suštinsko, separatistička želja da se Kosovo i Metohija odvoji, da svi Albanci žive u jednoj državi i da se na Balkanu formira Velika Albanija.
Arhive Vojne službe bezbednosti, u to sam siguran jer sam bio na njenom čelu, imaju gomilu podataka koji ne govore o trgovini organima, ali koji ako se u istražnom postupku dobro iskoriste mogu dovesti do traga zločina. Podaci govore o teškim zločinima koje su Hašim Tači i ostali počinili, iako nema ovog segmenta trgovine organima, ali su tu egzekucije, likvidacije, mučenja u logorima, diverzije, sabotaže, paljenja imovine, proterivanja Srba… Verujem da i u civilnoj službi bezbednosti to postoji, a ono što može da pomogne je „Dosije Kosovo“ ili „Dosije K“ koji se vodi u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

POTRAGA ZA MLADIĆEM, VOJNA ZAŠTITA, SPOSOBNOST SLUŽBI
„Izjave Tužilaštva za ratne zločine i Akcionog tima da oni već desetak godina ne mogu da uđu u trag Mladiću, zbog navodno nekog perioda u kome ga je skrivala vojska, su pravdanje nesposobnosti, neorganizovanosti i neefikasnosti, pre svega službi bezbednosti Srbije. General Mladić je po svim proverama koje su sprovedene do maja 2002. boravio u nekoliko objekata. Tada nije bio donesen Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, pa nije bila obaveza nijednog građanina ove zemlje da uhvati i uhapsi Mladića. Kada je donet taj zakon Mladić je upozoren da napusti vojni objekat i tada je otišao, i nikada više ni u jednom vojnom objektu nije boravio, niti bio u kontaktu sa bilo kojim aktivnim pripadnikom vojske. Da li je sada penzionisan to je nadleštvo civilne službe bezbednosti.
Ovo natezanje oko pronalaženja jednog čoveka otvara drugo pitanje koje javnost Srbije ne želi sasvim da otvori – kakvi su naši bezbednosni sistemi. Zamislite da sve civilne i vojne službe u Srbiji ne mogu da lociraju jednog čoveka osam godina. Kako će onda rešiti neke složenije probleme poput terorističkih diverzija, sabotaža koje mogu da se dese, a okruženi smo takvim bezbednosnim rizicima i pretnjama. Narušena društvena pozicija službi od 2000. godine nam se itekako sveti danas, pa i u neefikasnosti u pronalaženju Mladića, te je neshvatljivo za zapadni svet da toliko službi ne može da nađe jednog čoveka. Ne mogu da nađu Mladića jer nisu sprovedene korenite reforme službi, i jer su iz njih nakon petooktobarskih promena odstranjeni svi dugogodišnji, pravi profesionalni kadrovi.
Mislim da su seče kadrova i u vojsci i službama bezbednosti izvšene neselektivno, da je trebalo da odu oni koji su zloupotrebili položaj u političke svrhe, i tako danas nemaju ni kvalitetna rukovodstva. Direktor BIA je čovek koji nikada nije radio u službi bezbednosti, a ko bi mogao da zamisli da za šefa američke CIA može da dođe neko ko bar 30–40 godina nije počeo od operativca pa nadalje. U svakoj normalnoj zemlji ukoliko neki bezbednosni problem za osam godina nije rešen, onda načelnici službi odlaze, pa dolaze drugi, pa treći po principu odgovornosti, koga ovde nema jer su na čelu službi instalirani ljudi po meri partijskih interesa aktuelne vlasti. Definitivno mislim da danas u Srbiji onaj ko kontroliše BIA, kontroliše vlast. Šta je „Dosije K“?
Taj dosije je nastao tako što je nakon povlačenja vojske i policije s Kosova formiran međuresorski štab sastavljen od pripadnika vojske i policije, sa zadatkom da koordinira sa snagama Kfora i Unmika, njihov ulazak na prostor Kosova i rešava probleme prvih godina kada je međunarodna zajednica stigla na prostor pokrajine i kada se desio najveći broj kidnapovanja Srba. Prema tvrdnjama ljudi koji su radili u međuresorskom štabu, sijaset je podataka, obilatih saznanja o zverstvima, prebacivanju kidnapovanih Srba u logore, u neke rudnike, recimo Deva, pa na sever Albanije. Sve je u njihovim izveštajima subilimirano u tom dosijeu koji se čuva u MUP-u. Ta saznanja bi mogla da pomognu tužilaštvu da upotpuni sliku, mada mislim da će jako teško zaokružiti ovu priču, iako oni tvrde suprotno.

Zašto?
Iz više razloga, a prvi je što je to trebalo uraditi još 2000. godine. Prošlo je više od 10 godina i mnogi dokazi su uništeni. Pravo pitanje je zašto međunarodna zajednica ne zatraži arhivu OVK. Zato što je uništena odmah posle 1999, najverovatnije po naređenju Tačija. Bojim se da to nije bilo urađeno sa znanjem međunarodne zajednice, da sa time nisu upoznati i neki medijatori, pre svega SAD koje su bile duboko involvirane u kosovski sukob i otvoreno se stavile još 1997. godine na stranu militantnih Albanaca. Sumnjam da je arhiva OVK uništena sa njihovim znanjem. Tu je i likvidacija svedoka. Niko iz međunarodne zajednice ne zna koliko je Albanaca na Kosovu i Metohiji ubijeno od kada postoje privremene kosovske institucije. Pritom Tužilaštvo za ratne zločine Srbije će teško dokazati Martijeve tvrdnje bez saradnje sa tužilaštvom Albanije i Euleksom.
Neki pomak je napravljen sa Euleksom, jer je pristup EU kosovskom problemu mnogo drugačiji od SAD-a. Verujem da postoji želja Euleksa da se svi događaji rasvetle u nekom krivično-pravnom smislu. Podaci govore da je sve ono što je Unmik slao 2000. godine, a odnosilo se na šverc, ubistva, kriminal, dakle na sve što se odigravalo i danas je prisutno, bilo prikriveno od strane vrha međunarodne misije. Nekoliko ljudi je te kosovske izveštaje prilagođavalo prema meri interesa svojih zemalja, pa istina nije slata u svet.

Čudno da su naše službe imale podatke o brojnim albanskim zločinima, a ne i indicije da se Srbi odvode da bi im se vadili organi?
Lako je sada govoriti sa ove distance. Radi se ipak o 1998. godini kada je Kosovo i Metohija bilo najnepoželjnije mesto. Iako je to deo naše teritorije, zbog nacionalnog sastava stanovništva i oružane pobune u kojoj ste imali Albance i ispred i iza, i oko vas, njihove terorističke akcije, pa posle i NATO bombe, zamislite da sprovedete neku istragu. To sam i u Hagu objašnjavao, da ne možete da privedete svedoke, da odete na lice mesta, ratni uslovi su potpuno drugačiji, a mislim da vađenje organa nije rađeno u vreme ratnih sukoba, već kako sam rekao onda kada je Kfor došao. Zahvaljujući monolitnosti albanske zajednice, i njihovoj plemenskoj povezanosti, mnoge stvari se mogu na Kosovu uraditi tako da sve ostaje u prstenovima ili fisovima, u okviru rodbinskih veza. U ratu dakle nismo imali podatke, ali smo imali u našim zatvorima 2.000 terorista osuđenih za zločine, i pustili smo ih.

Imali ste problema što je VBA imala informacije s Kosova?
Zbog toga što i neki ključni ljudi u državi nisu znali šta znači Rezolucija 1244 SB UN. Tačno je da su na KiM raspoređene međunarodne snage, ali ustavno i po Rezoluciji 1244 Kosovo i Metohija su u sastavu Srbije, odnosno SCG kada sam bio na čelu VBA. Buru je izazvao sporni intervju Tanjugu 2004. nakon formiranja VBA.
U jednom delu sam profesionalno ukazao na prodor radikalnog islama u Raško-polimsku oblast, na prostor Crne Gore, preko vehabijskog pokreta, a u drugom sam na pitanje da li VBA i nakon povlačenja prati stanje na KiM odgovorio: „Da, svakako, jer stanje na KiM prate svi bezbednosno-obaveštajni sistemi, ili makar vodeće zemlje sveta, pa zašto ne bi i Srbija čiji je Kosovo sastavni deo.“
Novinar je nevešto napisao da je vrh KOS u vrhu separatističkog pokreta na Kosovu, što je podrazumevalo da su naši operativci fizički prisutni, iako mu je objašnjeno da to radimo preko operativnih pozicija. Zamereno mi je kršenje Rezolucije 1244 SB UN. Mesec dana nakon toga u martu 2004. dolazi do albanskog terorističkog divljanja i poziv predsednika SCG Svetozara Marovića da mu dostavim što više podataka i saznanja. Rekao sam: „Predsedniče, vi gledate nemo kako me javnost čereči zbog izjave da pratimo situaciju na KiM, a sada tražite informacije. Kakve, ako mi ne pratimo stanje na Kosovu?“ Marović je u jednom šaljivom tonu uzvratio: „Ajde, pustimo sada to“, i za tih 10 dana albanskog zločinačkog pohoda ključne su bile informacije Vojne službe bezbednosti.
Napravili smo 17 informacija za VSO SCG, 24 sata smo znali stanje zahvaljujući operativnim pozicijama koje smo godinama stvarali, a i zbog sreće da sam radio na prostoru pokrajine. Znali smo šta planiraju, rade, ko koordinira i koji su sledeći objekti albanskog rušenja i paljenja. Sve smo dostavljali tadašnjem ministru odbrane Borisu Tadiću, a on je zvao komandanta južnog krila NATO Džefersona i javljao mu, na primer, da teroristi u 12 časova nameravaju da krenu na Pećku patrijaršiju. Kfor bi tada stao i spasao Patrijaršiju, pa Dečane i nisu goreli kao Bogorodica Ljeviška… Takvih je informacija bilo na stotine, i sa distance VBA je igrala šah sa albanskim teroristima. Spaseni su mnogi životi i verski objekti, a moralna satisfakcija mi je bila kada je na kraju Marović kao šef države odao priznanje radu VBA koju sam predvodio.

Penzionisani ste na zahtev crnogorskog rukovodstva?
I jedna i druga izjava naišle su na protivljenje, pogotovo u Crnoj Gori. U crnogorskim medijima sam oštro napadnut da su narušeni tradicionalno dobri međunacionalni odnosi, da je izjava uvredila Bošnjake. Tadašnji predsednik parlamenta Ranko Krivokapić me je zvao telefonom i ljutito rekao: „Da li vi, gospodine pukovniče, znate da se u mojoj partiji nalazi više od 40 posto Bošnjaka i vi hoćete da se ona raspadne zbog vaših neodgovornih izjava?“ Odgovorio sam mu da kao profesionalac moram da ukažem na bezbednosne izazove kojima je izložena zemlja.
Dokle je to išlo shvatio sam maja 2005. godine kada mi je na prijemu kod Karađorđevića tadašnji ministar odbrane SCG Prvoslav Davinić rekao da se vratio upravo iz Podgorice sa načelnikom generalštaba general Brankom Krgom, gde je bio zbog toga što mesecima ni tri posto Crna Gora nije uplaćivala u vojni budžet. Premijer Milo Đukanović je ultimativno od njih tražio da budem smenjen sa dužnosti direktora VBA, jer nakon moje izjave trpi pritisak bošnjačkih partija u parlamentu. Đukanović je rekao da će preko Vrhovnog saveta odbrane SCG zahtevati da odem, jer se postavlja pitanje poverenja njegovoj vladi i ako padne vlada u Podgorici neće biti mirna ni ona u Beogradu. Na to sam Daviniću rekao: „Neće valjda dve vlade zbog jednog pukovnika da padnu.“
Ubrzo sam smenjen sa mesta direktora VBA, dobio čin generala i našao se na mestu zastupnika zamenika komandanta Kopnenih snaga u Nišu, ali mi ni tada rukovodstvo Crne Gore nije oprostilo. Kada sam predložen za zamenika komandanta Kopnenih snaga napadnut sam od Vukašina Maraša, koji je bio samo pridruženi član VSO, jer „Crna Gora mene ne može da vidi na toj dužnosti, pošto šurujem sa mitropolitom Amfilohijem i to ugrožava njene interese“. Penzionisan sam kao najmlađi general sa 45 godina. U jednom komentaru, tada već predsednik Srbije, Boris Tadić je rekao da mu nije jasno zašto je penzionisan general Stojanović, ali da nije vreme za zaoštravanje ionako već loših odnosa sa Crnom Gorom. Žrtva sam trulih političkih kompromisa dveju republika.

Sada ste doživeli da vidite i da Milo Đukanović ode sa vlasti na „nečiji zahtev“?
Dešavanja oko Đukanovića i oko Harisa Silajdžića i Tačija govore o definitivno većem uplivu EU u situaciju na Balkanu, koji zamenjuje do skora ključnu ulogu Amerike. Evropa ne želi više da šalje novac onima za koje postoje ozbiljne indicije da su upleteni u organizovani kriminal i korupciju.

Bili ste na čelu jedne službe bezbednosti. Javnost obično intrigira da li čelnike vrbuju strane službe bezbednosti, i jesu li vas?
Ne, ne, ne (smeh). Teško je zamisliti nešto tako drsko da strani obaveštajni sistemi idu na čelnog čoveka službe druge zemlje. Ni u podsvesti. Toliki amaterizam i neodgovornost nijedna služba ne bi sebi mogla da priušti. Definitivno ne.

HAOS U SLUŽBAMA
„Mi nažalost imamo haos u obaveštajno-bezbednosnom sektoru, prvenstveno nemamo razrađenu njegovu kozistentnu strukturu. Zatim nemamo jasnu koordinaciju po prioritetima i kao u ozbiljnim društvima ne postoji telo koje je kapa svih službi, već je svaka pod drugom ingerencijom, civilna vlade, vojna ministra odbrane, ona u MSP pod šefom diplomatije. Postoji naravno političko telo Savet za nacionalnu bezbednost, na čijem je čelu šef države, ali ne i operativno koje će dnevno da dobija informacije od svih službi, da ih umrežuje, razmenjuje, da koordinira radom svih službi i izlaže prioritete savetu. Zato su naše službe neefikasne.
Uz sve kadrovske i tehničke probleme, nepolitizovane bezbednosne službe, sa izjavama političara da svako mora da zna šta one rade, nije ni čudo što je na našem prostoru itekako prisutno delovanje moćnih obaveštajnih sistema Zapada, pre svega tradicionalno najjače Velike Britanije, pa SAD, Francuske, Nemačke. Po sadašnjoj koncepciji i postavci službi bezbednosti, a u skladu sa Ustavnom obavezom, ne možemo odgovoriti svim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama kojima je izložena ova zemlja“.

http://www.akter.co.rs/politikaprint/3288-dosije-k-trag-ka-trgovini-ljudskim-organima-na-kosovu.html

Written by Mika

22. januara 2011. at 11:42

Objavljeno u Uncategorized