Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

KiM: Mrak pada na žrtve

leave a comment »


Piše: Milena Miletić ponedeljak, 07 jun 2010
ZLOČINI OVK

Mrak pada na žrtve

Dokumenti do kojih je došao „Akter“ pokazuju da su međunarodne vlasti u pokrajini od 18. juna 1999. godine znale za logore u Albaniji, a 11 godina kasnije odlučile su da istraže njihovo postojanje. Da li je onda odustajanje EULEKS-a od istrage trgovine organima u organizaciji OVK, posle samo nekoliko meseci od njenog pokretanja, rezultat nedostatka dokaza, ili pomanjkanja političke volje u zemljama saveznicama OVK?

Ličilo je na dobru vest kada je Iljir Meta, albanski ministar spoljnih poslova, tokom posete Beogradu rekao da će Albanija istražiti navode o trgovini organima na njenoj teritoriji kao i postojanju konclogora koje je držala OVK. Ipak, bila je to samo kupovina vremena. Jer, kada jedna država zvanično stane iza nečega, to istovremeno ne znači i da će zaista učiniti sve da do navedenog cilja dođe. U međuvremenu je, međutim, Mati Ratikainen, šef Kancelarije za nestala lica i forenziku EULEKS-a, rekao da dokaza za trgovinu organima nema te da će ta misija obustaviti istragu. A kad su inostrani mediji najavili da će se i sam Dik Marti više zabavljati političkom stranom slučaja nego dokazima, postalo je jasno da su upozorenja pojedinih istraživača da će biti teško dokazati ovaj zločin, bila tačna. Kako sada stvari stoje, mrak će pokriti ovu priču i njene žrtve. Ali ne zbog nedostatka dokaza. Uostalom, istrage ozbiljnih ratnih zločina traju mnogo godina. Pod uslovom da za to postoji politička volja. Ovde te volje, međutim, nema. Pokazaćemo i zašto.

Karla del Ponte, bivša haška tužiteljka, krenula je da istražuje ovu mogućnost zahvaljujući Memorandumu koji su sastavili novinari američkog NPR radija koji su se godinama na ovom prostoru bavili ratnim zločinima svih strana

Da se najpre vratimo na samu priču o trgovini organima. Karla del Ponte, bivša haška tužiteljka, krenula je da istražuje ovu mogućnost zahvaljujući Memorandumu koji su sastavili novinari američkog NPR radija, a koji su se godinama na ovom prostoru bavili ratnim zločinima svih strana. Ovi novinari su 2002. godine prvi put čuli za nešto što je bilo ravno neverovatnom – mogućnost da su neke od vođa OVK organizovali pravi lanac trgovine organima svojih ratnih zarobljenika ali i prostitutki koje nisu donosile dovoljno novca trgovcima ljudima. Del Ponteova je tvrdila u knjizi da je između 300 i 400 Srba, zarobljenih od OVK, svoje živote okončalo u logorima u Albaniji. Neki od njih su bili žrtve trgovine organima.

Novinari pomenutog radija su tokom nekoliko godina istraživanja došli do više svedoka koji su govorili o postojanju logora u Albaniji za zarobljene Srbe, ali i za neposlušne Albance. Najmanje sedam svedoka iz redova OVK su, međutim, govorili o transportu zarobljenika u Albaniju, logorima, a četvorica o prebacivanju nekih od tih nesrećnika na jug zemlje, u Burelj, i u selo Ribe, gde su ih u „svetlooker-žutoj kući primali lekari“. I o sahranjivanju ostataka ljudi koji su tu skončali. „Akter“ je došao do ovog potresnog dokumenta, svedočanstva o poslednjim danima više desetina ljudi. U mnoštvu veoma detaljnih svedočenja sa preciznim opisima ruta kojima su prebacivali bilo leševe bilo žive ljude, neki delovi iskaza se izdvajaju po potresnosti. Tako je svedok br. 1 (svi svedoci su označeni brojevima, vidi fotografiju), pripovedajući o četiri transporta u Burelj, ispričao priču o dvoje mladih Srba koje je u proleće 2000. godine prebacio.

„Devojka je bila mlada. Govorili su na srpskom. Bili su sluđeni“, kaže ovaj bivši borac OVK. „U jednom trenutku muškarac je zatražio da ih ubijemo odmah. ‘Ne želimo da budemo isečeni na delove’, rekao je. Dovezli smo ih do iste kuće južno od Burelja, u predvečerje. Kada sam napravio prvu isporuku u Burelj, mislio sam da ih testiraju uzimajući im uzorke krvi. Ranije sam čuo da su uzimali krv od zarobljenika. Ali ovo me je zbunilo. Zašto? Ali nakon trećeg (upravo opisano, prim. aut.) putovanja znao sam da se dešava nešto drugo. Ušao sam u kuću da pijem vodu. Bilo je čisto i osećao se snažan miris lekova. Podsetilo me je na bolnicu, znate, bolesno slatko, i smučilo mi se. Želeo sam da odem odatle. Pomislio sam da je ovo jedina kuća u koju sam samo dovozio ljude, ali nikada iz nje nisam preuzeo nekoga. Nekako u to vreme čuo sam od drugih momaka o uzimanju organa, bubrezima i transportima iz te kuće do aerodroma.“

Ovaj pripadnik OVK je nakon četvrtog putovanja, kada je u Burelj prevezao dve albanske prostitutke iz Mirdite (oblast u Albaniji), odlučio da više ne učestvuje u prebacivanjima. Iako je ove dve devojke najpre dovezao u kuću severno od Burelja, gde se nalazilo više Srba, sutradan je morao da pokupi tri žene (iz istočne Evrope, tvrdio je), i dvojicu Srba, i vozi u kuću porodice Katuci. Svedok je u to vreme već saznao da se u kući severno od Burelja (zapravo logoru kojim je upravljao Besim Vokši Kinez) nalazi aparat za ultrazvuk! Tom prilikom je od suvozača saznao da su devojke koje su stigle iz Mirdite već prebačene u pomenutu kuću i „iskorišćene za rezervne delove“, kako su mu rekli.

Najmanje sedam svedoka iz redova OVK govorili su o transportu zarobljenika u Albaniju, u logorima, a četvorica o prebacivanju nekih od tih nesrećnika na jug zemlje, u Burelj, i u selo Ribe, gde su ih u „svetlooker-žutoj kući primali lekari“. I o sahranjivanju ostataka ljudi koji su tu skončali

Potresnih svedočanstava ima još u ovom dokumentu. Najzanimljivije je ipak, to što su svi svedoci, među više različitih ponuđenih fotografija kuća u okolini Burelja, identifikovali jednu. Danas znamo da je reč o kući porodice Katuci u oblasti Fruše-Kruje.

Potom je, pročitavši ovaj dokument, Karla del Ponte uspela da, zahvaljujući pojedinim pripadnicima američkog Stejt departmenta, primora vlasti Albanije da dozvole timu istražitelja odlazak u Burelj i istraže lokaciju. Istražitelji su otkrili ne samo tragove krvi u više soba (uključujući i sprat kuće), ali i ostatke medicinske opreme koja se koristi prilikom operacija. Na oko kilometar i po od kuće nalazila se lokacija za koju se veruje da je bila prvobitna grobnica žrtava trgovine organima u ovom kraju (nije reč o seoskom groblju, kako su tvrdili pojedini mediji).

Članovi porodice su dali kontradiktorna objašnjenja o medicinskoj opremi. I tu se dolazi do prelomne tačke. Hag je obustavio istragu, između ostalog i zbog pritisaka koje su trpeli iz kuloara više ministarstava spoljnih poslova, pa i samog Stejt departmenta. Ono što se danas zna je da je ovaj „posao“ bio veoma razgranat.

Geografski, prostirao se do Bliskog istoka, severne Afrike, Skandinavije… Transplantacije su rađene u Istanbulu, Saudijskoj Arabiji, severnoafričkim klinikama (zanimljivo je da su pripadnici tajne sužbe jedne severnoafričke države bili veoma voljni da pomognu u istrazi ovog zločina), i drugde… Njegove žrtve nisu bili samo zarobljeni Srbi već i neki Albanci, prostitutke iz raznih krajeva sveta.

ZNAČAJNI PODACI

Pripadnici OVK koji su se bavili ovim unosnim poslom su, prema nekim saznanjima, bili tako dobro organizovani da su imali čitave spiskove lažnih donora a njih su obezbeđivali neki od bivših legionara Legije stranaca iz skandinavskih zemalja. Iako nepotvrđen, ovaj podatak bi mogao biti veoma značajan, između ostalog i zato što je jedan od skandinavskih kontigenata KFOR-a još 2000. godine poveo istragu nad Irfetom Spahijuom, saradnikom Šabana Šalje iz Glogovca, pod sumnjom da je Spahiju organizovao lanac trgovine ljudima uključujući tu i decu, ali i da se bavio trgovinom organima. Rezultati istrage, međutim, nisu poznati.

Ono što se zna, takođe, je da su neke od žrtava završile na brodovima u međunarodnim vodama Jadrana gde su obavljane operacije. Za ovaj deo organizacije bio je zadužen Ismet Tara, blizak saradnik Sulejmana Seljimija, Besima Vokšija, Hekurana Hode, Džavita Eljšanija. Zanimljivo je da je Fond za humanitarno pravo u svojoj „Žutoj knjizi zločina OVK“ poodavno ovu četvoricu identifikovao kao odgovorne za brojne otmice i ubistva u Orahovcu i okolini. Sam Tara je odgovoran za otmicu Bobana Dedića, 18. juna 1999. godine čiji je stan prethodno uzeo. No, sva četvorica su direktno odgovorni za otmicu i nestanak Negovana Dedića, Budimira Baljoševića, Zvezdana Mojsića, Gorana Stolića i Staniše Milenkovića iz Orahovca, 29. oktobra 1999. godine. Identifikovali su ih kao odgovorne orahovački Albanci koji su pokušali da pomognu ovim ljudima, jer su ih videli zajedno sa otetima na suočenju u magacinu kasarne u Đakovici, dan nakon otmice.

Iako se u našim medijima najviše vrtelo ime Ramuša Haradinaja, valja znati da je pravi šef bio Sulejman Seljimi Sultan, gospodar logora u Peškopiji a danas komandant kosovske vojske, i prema svedocima, prvi čovek u organizaciji ovog „posla“. Peškopija je bila pretposlednja stanica za mnoge koji su završili u ovom lancu. E, tu već dolazimo do priče o tome šta se znalo a šta nije, ko je i kada znao za zločine OVK, i zašto se nije delovalo mnogo ranije.

Da se za logore u Albaniji poodavno znalo, i da su to znale međunarodne vlasti u pokrajini, svedoči i dokument UNMIK-a pod rednim brojem 2000-00225

Nakon hapšenja Sabita Gecija, i pokušaja hapšenja Džemšeta Krasnićija, domaće Tužilaštvo za ratne zločine i mediji su se obradovali, računajući da će ovaj slučaj biti konačno rasvetljen. To se, međutim, neće još desiti. Zaista, većina svedoka su mrtvi, zemni ostaci će se teško naći jer su tela pomerana više puta. Kako saznajemo, Geciju će se suditi za logor u Kukešu i ubistvo Antona Bišakua, sitnog dilera narkotika iz Prizrena koji se zamerio velikim trgovcima narkoticima u tom gradu, pa je zajedno sa bratom na volšeban način 1999. godine dopao šaka OVK i stigao u pomenuti logor gde je umro u mukama. Ipak, da li je ovaj zločin jedino što se može dokazati Geciju, ali i drugima sa spiska koji smo već naveli? Slučaj i dokumenti do kojih smo ekskluzivno došli i koje ćemo sada pokazati otvaraju jednu drugačiju sliku o zločinima OVK. I zločinima u ratu za Kosmet, uopšte. Jer, da se za logore u Albaniji poodavno znalo, i da su to znale međunarodne vlasti u pokrajini, svedoči i dokument UNMIK-a pod rednim brojem 2000-00225 (vidi ilustraciju).

Naime, 18. juna 1999. godine, nemački vojnici KFOR-a koji su prolazili pored zgrade MUP-a u Prizrenu začuli su lomljavu stakla i zapomaganje. Obrativši pažnju na zgradu MUP-a, ubrzo su u njenom podrumu otkrili 14 zarobljenih ljudi, Albanaca. Ispostavilo se da je reč o zarobljenicima OVK, od kojih su samo nekoliko njih bili oteti dan ranije. Svi ostali su, međutim, mnogo ranije dopali zarobljeništva, a bili su – u logoru u Kukešu! Kao nedovoljno lojalni (po oceni OVK) bili su oteti, prebačeni, mučeni u pomenutom logoru. Na Kosovo su vraćeni kako bi bili likvidirani a odgovornost za njihovo ubistvo prebačena je na srpske snage. Za svoje muke okrivili su Demira Ćenaja, Džavita Eljšanija, Džetmira Krasnićija, ali i Fatmira Ljimaja, Ibrahima Morinu, Jaha Nicu, Etema Rugovu, Hajrita Sandijua, Sevdiju Sevdoljija, Pjotra Šalju, Tahira Sinanija, Azema Sulju, Ruždija (označen kao nepoznati, ali verovatno je reč o Ruždiju Saramatiju) Kadrija Veseljija, Miljaima Zeku i Ljimana i Sabita Gecija.

Prema dokumentima do kojih je došao „Akter“, istraga je nastavljena 2004. godine, a tužilac zainteresovan za ovaj slučaj bila je izvesna Lorna Pikering. Do dana današnjeg, međutim, ovaj slučaj nije razrešen. Svi osumnjičeni su slobodni, neki mrtvi. Kako je to moguće? Pa prema dokumentu UNMIK-a broj 2007-00001, do koga je „Akter“ takođe ekskluzivno došao, jedan od svedoka otmice koji je rešio da svedoči u korist oštećenih a protiv svojih dojučerašnjih saboraca bio je i Ekrem Redža, Komandant Drini, inače bivši oficir JNA! Drini, međutim, nikada nije stigao do stolice za svedoka, jer je ubijen!

BRUKA ZA SAVEZNIKE OVK

Stvar se, na posletku, svodi na integritet što visokih pripadnika međunarodnih misija kao pojedinaca, što same zvanične politike država saveznica OVK. Slučaj je, kao i postojanje samih konclogora uopšte, velika bruka za zemlje saveznice OVK u otimanju Kosmeta. Treba objasniti biračima u zapadnim zemljama zašto su vlade njihovih, tzv. civilizovanih zemalja bile saveznice ljudi koji su činili takve užase! Takođe, ljudi koji kupuju organe na crnom tržištu po pravilu imaju novca, a to za sobom vuče i određenu moć. Ko onda može da se čudi što je Dik Marti bio uspešan u dokazivanju tajnih zatvora CIA po Evropi, za šta je imao političku podršku evropskih zemalja i samog Brisela, a verovatno neće uspeti da pruži išta u vezi sa trgovinom organima? Za koju nema presudne političke podrške! Kako „Akter“ saznaje iz izvora bliskih Haškom tribunalu, ova se ustanova nije pretrgla od pomoći izvestiocu Saveta Evrope. Baš kao što je 2008. godine odbila da pomogne i dvojici istražitelja samog UNMIK-a koji su krenuli tragom knjige Karle del Ponte, i tokom razgovora sa osobljem Tužilaštva koje ih je ubeđivalo da nemaju ništa o trgovini organima, gledali na stolu dosije debeo tri inča!

Nešto drugo je podjednako važno: korupcija u pokrajini, među pripadnicima međunarodne uprave. Naime, tačno je da je Sabit Geci, recimo, naplatio svoju „borbu za slobodu“ pravom na privatne carine, trgovinu narkoticima, ljudima, oružjem, itd. Kao i druge njegove kolege iz OVK. Ali, koliko ima istine u tvrdnjama velikog broja pripadnika OVK da su svi oni za ćutanje i žmurenje plaćali, i to debelo? Neka saznanja pokazuju da su cifre koje su mafijaši i vođe OVK isplaćivali zavisile od visine položaja na kojem se potkupljeni nalazio, a kretale su se i do dva miliona nemačkih maraka mesečno!

Naravno, neko će reći da bez svedoka na sudu nema priče o ovome. Ipak, kako je moguće da američki i britanski policajci UNMIK-a razreše ceo slučaj granatiranja autobusa „Niš ekspresa“ kod Podujeva, utvrde odgovorne, i počnu gonjenje, a onda glavni osumnjičeni pobegne i sve „legne na rudu“?

Takođe, kada već govorimo o trgovini organima, valja pitati da li se EULEKS pozabavio, recimo, saznanjima katoličkih sveštenika na Kosmetu i u Albaniji o zločinima, pa i o ovom. Svojevremeno su mnogi Albanci pomagali svojim komšijama Srbima da otkriju nešto o nestalim najmilijima upravo preko katoličke crkve. Sama katolička crkva u Albaniji je u nekim slučajevima pomogla da se spreči trgovina ljudima. Zatim, da li su razgovarali sa grčkim obaveštajcima koji su 2004. godine otkrili trgovinu organima nezbrinute ili dece sa posebnim potrebama u Albaniji?

Mesecima unazad se šuškalo među diplomatama na Kosmetu da će se EULEKS baviti istragom trgovine organima i logora u Albaniji, ali i da će se čak i ova misija teško usuditi da udari baš na najkrupnije počinioce. Mati Ratikainen zasigurno ne greši kada kaže da je priča o trgovini organima zamaglila mnoštvo drugih zločina OVK, uključujući i postojanje samih logora. Ali da li je nedostatak dokaza nakon samo nekoliko meseci istrage dovoljan da se odbaci sve?

http://www.akter.co.rs/component/content/article/2617-mrak-pada-na-rtve.html

Advertisements

Written by Mika

28. decembra 2010. u 13:01

Objavljeno u Uncategorized

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: