Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for novembar 2010

Руси ће се вратити на Косово

leave a comment »


Ана ФИЛИМОНОВА

Руси ће се вратити на Косово

УНЕСКО и Русија су 29. новембра потписали Споразум о финансирању радова на обнови православних светиња на Косову и Метохији. У току 2010. и 2011. године влада Руске Федерације ће за те сврхе издвојити 2 милиона долара.

Уз сагласност са српском страном и УНЕСКО, рестаураторски радови ће се обављати на четири споменика православног неимарства, који су уврштени у списак Светске баштине УНЕСКО. То су Пећка Патријаршија, манастир Дечани, манастир Грачаница и Црква Богородица Љевишка. Осим тога, Русија ће обезбедити неопходну организациону и експертску припрему радова за обнављање и рестаурацију тако што ће на Косово упутити квалификоване архитекте, инжењере – конструкторе, зналце из сфере уметности. Руски стручњаци већ су обишли објекте који ће бити рестаурирани, а сачињен је и план предстојећих радова.

Русија доследно брани неспорни са међународно-правног аспекта став, према коме се статус Косова и Метохије регулише резолуцијом Савета безбедности ОУН број 1244 (1999). Издвајањем средстава за обнову српских храмова у покрајини Косово руска страна даје допринос реализацији Конвенције УНЕСКО о заштити светске културне и природне баштине (1972), пружајући помоћ у очувању уникатних споменика хришћанске културе. УНЕСКО је, са своје стране, прогласио акцију подршке Србији у обнављању и очувању њених културних споменика, који су пострадали у току војних операција.

Уосталом, овде је неопходно посебно апострофирати, да је формулација „пострадали у току војних операција“ расплинута, половична и не одражава стварно стање ствари.

Од краја 1990-их година до данас, када се „војне операције“ већ не изводе, у резултату терора косовских албанаца, који делују под заштитом високих међународних покровитеља, на Косову и Метохији и даље се методично бришу материјални трагови српске православне културе. Оштећују се и руше црквени споменици, истерују из својих кућа и убијају Срби.

Већ након окончања војне агресије НАТО против Савезне Републике Југославије и успостављања на Косову и Метохији „хуманитарног светског поретка“, прецизније речено – „НАТО окупације“ покрајине (на Косову и Метохији без мандата ОУН постоје две војне базе НАТО – Бондстил и Мали Бондстил, а при том је ова прва једна од највећих у свету војних база изван граница Сједињених Држава), почела је офанзива варварства на покрајину Косово. Процес има усмерени карактер: за кратко време на Косову је порушено преко 150 древних православних светиња – храмова, манастирских самостана. До почетка војних и терористичких операција на територији покрајине постојало је око 1800 храмова и манастира, од којих су већина – споменици древне српске православне културе, архитектуре и уметности X-XIV века, који су срећно преживели 500-годишње ропство под Турцима. Само у току једног погрома, који су организовали косовски албанци у марту 2004. године, порушено је и оскрнављењу подвргнуто неколико десетина храмова и манастира, од којих неки, како смо већ рекли,

фигурирају на списку објеката Светске баштине УНЕСКО. Тада је озбиљно пострадала и Црква Богородица Љевишка у Призрену.

Акти вандализма према православним светињама Косова не престају ни данданас. Ни UNMIK, ни EULEKS, нити многобројне међународне организације, које су се ушанчиле у покрајини заједно са НАТО-вским базама, не журе да томе стану на пут. Србе су на њиховој исконској територији већ претворили у „националну мањину“, сатерану у гето иза бодљикаве жице, а на месту споменика хришћанске културе, на чије разарање равнодушно гледа цивилизована Европа, појављују се знамења „новог поретка“. На пример, на месту Троицке цркве, коју су албански бојовници порушили у време НАТО-овске агресије јуна 1999. године, данас се шепури споменик бојовницима Ослободилачке армије Косова…

Потписавши Споразум о финансирању радова на обнови православних светиња на Косову и Метохији, Русија је начинила важан и симболично значајан корак у правцу очувања наслеђа православне културе на Европском тлу. То је реална помоћ српском народу и Српској православној цркви као допуна дипломатској подршци, коју Русија пружа Србији у вези са косовским питањем.

Извор: Фонд стратешке културе – Москва

http://srb.fondsk.ru/

Превоид: Рајко ДОСКОВИЋ

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/30/font-style-color-red-ana-filimonova-font-rusi-he-se-vratiti-na-kosovo.html

Written by Mika

30. novembra 2010. at 16:11

Objavljeno u Uncategorized

Vladimir Dimitrijević – HAOS

leave a comment »


Извор : Недељник „ПЕЧАТ“ бр.142, 26.11.2010.

Х А О С

„Боже мој, остави ли нас, или тек наилази твoje“

Момчило Настасијевић

…………………………………………………………………………………………………………………………………..

Пише ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Антрополог К. Грец каже: „Хаос – вртлог појава лишених не само објашњења, него и могућности објашњења – прети да се јави у човеку бар на три тачке: на крајњим границама његових аналитичких моћи, на крајњим границама његових моћи трпљења и на крајњим границама његових моћи моралног просуђивања.

Немоћ да се разуме, патња и осећање несавладивог етичког парадокса – постану ли довољно јаки и потрају ли довољно дуго – постају основне претње осећању да је живот смислен и да се у њему помоћу мишљења можемо ефектно оријентисати; то су претње којима свака религија, ма колико ‘примитивна’ била, мора покушати да се одупре, ако хоће да се одржи."

АНАРХОТИРАНИЈА

Србија је, дакле, на милиметар од хаоса. Јер, крајње границе аналитичких способности („немоћ да се разуме") ту су: један од најстрадалнијих европских народа, у оба светска рата „на правој страни", који је, у таквим и сличним ратовима и покољима изгубио скоро три милиона припадника, оптужен је, вољом бивших „савезника", да од Средњег века води борбу за „Велику Србију", таманећи своје суседе, и да му, због тога, треба одузети све етничке територије и бацити га у концлогор „мулти-култи" типа, у којем ће капои бити сорошофилни јаничари.

Патња јс такође постала неиздржљива: трпели смо под Титом због тога што смо Срби (због „Ој војводо Синђелићу"ишло се у затвор на месец дана), али су људи могли, да макар скромно, живе од свога рада. Сада, у земљи у којој су 5. октобра 2000. године обећали печене шеве просперитета са плавог, а жутим звездама пошкропљеног неба ЕУ, народ је пао у невиђену, скоро афричку (у најмању руку, јужноамеричку) беду, а нема посла, нема наде, нема будућности. Власт живи од распродаје остатака остатка привреде, и навлачи на вратове наше деце челичне омче дужничког ропства.

А етички парадокси?

Политика, која се, уместо службе народу и заједници, претворила у брлог у којем се прасци ваљају, један је од кључних извора хаотизације наших појмова о добру и злу. Сведена углавном на шибицарење (куглица није ни испод једне од кутија, него је шибицар вешто држи на длану), она је, од кад је створена коалиција „За европску Турску" (пардон, Србију) постала малигна. Јер, гласачи који су се определили за „пензионерско-социјалистички" део ове коалиције веровали су да је реч о родољубима осетљивим на социјалну правду, а добили су здушне борце за резолуцију о Србима кривим за геноци д у Сребреници, продају Косова под изговором евроунијатског пута, заштитнике параде содомиста (да кажем, јасно и гласно: ускоро ће дотични гласати за закон којим се содомистима легализују бракови, а родитељи се шаљу у затвор ако шљепну дете по гузи). Ови, који су 1999. године били прсати антинатовци, да би опстали на власти сад нас весело воде у НАТО, док наш народ умире од последица 30 хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом.

Да и не говоримо о насловним странама новина, пуним злочина о каквим смо читали само кад је „helloween" Америка у питању, о риалити шоу програмима што се, као канализација, изливају у наше душе и умове, о насиљу, проузрокованим болесним друштвом, које не запошљава своје младе, а мештрима транзиционих хокус-покуса даје шансу за куповину 300 хиљада евра вредних станова (не на кредит, наравно!) О наркоманији, проституцији, борби против криминала (који је штетан јер је организован, али га нису организовали криминалци, финансијери наше странке)… Србија је земља где 5000 полицајаца штити холандског педера, плус министра Владе, плус шачицу несрећника којима је „полна оријентација" једини начин да покажу да постоје, и у којој режисер, снима филм о полно дезорјентисанима, користи новац пореских обвезника и полицијску заштиту да би своје џепове пунио „шушком"… Државу све то кошта 1,5 милиона евра, а сви који не желе да Србија буде Содомија нађу се на листама за хапшење и бивају прогоњени (чак и трудница – са петомесечним дететом у утроби)…

То је антихристовско „обртање вредности", или како би рекао Срђа Трифковић, „анархотиранија".

Српске аналитичке моћи исцрпљене су: нема обзорја на којем макар светлуца смислена будућност; трпети се мора, но шта и докле (јер, како рече Достојевски, достојанство човек може сачувати у сиромаштву, али не и у беди); српско осећање да „правда држи земљу и градове" толико пута је у ове дане поколебано да нас у то уверавају све чешћи земљотреси (јер, нема правде, па се тле испод наших ногу тресе, а градови постају куле од карата).

пркос гласовима разума који су преклињали СА Сабор СПЦ да нађе смирено решење сукоба око владике Артемија, проглашава се раскол. Реч „Раскол!" изречена је тако лако као да је у питању реч„расол", оно што се пије после гозбеног мамурлука

То је антихристовско „обртање вредности", или како би рекао Срђа Трифковић, „анархотиранија".

ИЗДРЖАТИ – СВЕ ЈЕ

У шта да се надамо?

У политичке партије? А шта ћемо, кад оду ови из коалиције „За Европску Турску", а садашња опозиција настави њиховим путем (јер је „најкраћи", „најбржи", „најнапреднији" -„Напред, па у кречану")?

У националне институције?

На челу истих су или немоћни старци или Сорошови гаулајтери, и глас институција се не чује, осим ако није србофобан.

У образовни систем?

Он је урушен, пре свега „болоњизацијом" Универзитета, која је наставу вратила на ниво средње школе, а образовање претворила у „европски" упаковано куповање диплома.

У војску?

Српске народне војске више нема. Постоји преторијанска гарда, плаћеници.

Усудство?

Било је праведније „за турског земана"…

Па ипак, постоји једна установа старија, заслужнија и угледнија од других, доказ да је народ заједница покојних, живих и нерођених: Српска православна црква. Основао ју је Свети Сава, а припадали су јој Немањићи и Лазаревићи, Његош и Дучић, Пупин и Тесла. Српска црква се кроз историју није обрукала инквизицијом и прогонима инакомислећих, служењем туђину, однарођеношћу својих вођа.

Света Црква, помиритељка и утешитељка, у којој има места за све: и за оног који дође да упали свећицу и каже „Боже помози", и за подвижнике и испоснике… Црква која је са својим напаћеним народом делила добро и зло, чије су владике живе дране од Турака (Свети Теодор Вршачки), клане (Свети Платон Бањалучки) и бацане у јаме (Свети Петар Дабробосански, Сава Горњокарловачки). Црква Јасеновачка, Јадовничка, Великомученичка…

Одједном, у тој и таквој Цркви, одушевљено чекање посете паперимског, који 2011. године долази у Хрватску да Алојзија Степинца, кривца за прекрштавање 250 хиљада Срба у НДХ и војног викара усташке војске, прогласи „универзалним свецем" римокатолицизма. Одједном, у тој и таквој Цркви, поједини наследници светосавског завета (а Свети Сава је, веле Доментијан и Теодосије, постио док му се стомак није прилепио за кичму) постају фудбалери, бизнисмени, припадници џет-сета док народ намиче основно за живот, и док се деца у школама онесвешћују од глади јер родитељи немају да им дају новац за ужину.

А онда, упркос гласовима разума који су преклињали СА Сабор СПЦ да нађе смирено решење сукоба око владике Артемија, проглашавање раскола. Реч „Раскол!" изречена је тако лако као да је у питању реч „расол", оно што се пије после гозбеног мамурлука.

Вратимо се антропологу Грецу: „Срби више не разумеју шта се у Цркви збива (шта ће папа у Нишу 2013. године, две године после проглашења Степинца за свеца?); они више не могу да трпе неслогу црквеног врха око кључних питања нашег духовног опстанка (од екуменизма, преко богослужбене реформе, до односа према Космету). И, на крају, али не и најмање важно – како да етички проценимо оволику ,симфонију’ врха Цркве са срборушилачком коалицијом ,3a Европску Турску’?" Кажу да је Сабор СПЦ полиција обезбеђивала тако јаким снагама као да је, Боже опрости, у питању „Парада поноса", а не скуп апостолских наследника Бога Љубави, кога је у Гетси-манији хапсила синедрионска стража. Д а ли се то испуњава, и на нама, порука Фридриха Ничеа: „Праве се да верују у Бога, а верују само у полицију?"

Хаос је ту.

Има још наде да се он спречи, ако има љубави и вере v Бога, и ако има Светог Саве у нашим срцима.

„Ко говори о победи? Издржати – све је", рече једном Рајнер Марија Рилке. •

Written by Mika

28. novembra 2010. at 09:59

Objavljeno u Uncategorized

Тадићeва и Јеремићева дипломација

leave a comment »


Тадићeва и Јеремићева дипломација
Пише: Симо Б. Дубајић
субота, 20 новембар 2010 19:36
0

Можда многима није јасно којој сврси је подређена дипломатска активност актуелног председника Србије и министра спољних послова, а ствар је овај пут врло проста. Под наводно европски мотивисаним разлозима, тачније потенцијалном интеграцијом Србије у окриље Европске Уније, Борис Тадић се растрчао на разне стране пружајуци руку помирења и опроста дојучерашњим (на жалост и садашњим) непријатељима српског народа.

Да будем потпуно јасан под непријатељима се подразумевају политички представници босанско-херцеговачких муслимана и Хрвата из Хрватске. Хришћански гледано то би било за сваку похвалу и по карактеру највиших врлина човекових, али (увек то “али” се нађе да квари), нису његове радње мотивисане добротом и хришћанском љубављу, већ само и једино диктатом наредбодаваца из глобалних центара моћи.

Немојте се дати заварати да се тим потезима утире пут Србије ка европским интеграцијама. Његова путешествија у Сребреницу у БиХ. Федерацију, Турску и Хрватску имају једино за циљ да аболирају (укидање; престанак важности;) муслиманске и хрватске злочине према српском народу за време и након последњег рата и прихвати искључиву српску одговорност за све лоше што се десило деведесетих. Први чин тог театра апсурда је Сребреница. Тим апсурдним признавањем кривице за злочин чији су број жртава вишеструко надували муслимански фундаменталисти уз политичку и медијску помоћ УСА, господин Тадић признаје и безрезервно прихвата све лажи и пропаганду наших непријатеља. Сам ставља тачку на оптужницу против српског народа као агресорског починиоца геноцида над својим суседима.

Колика штета је нанета српском угледу није тешко проценити. Да ли је неко у скоријој или даљој историји прихватио кривицу за злочине који нису доказани од релевантних судских институција националних и/или интернационалних? Осим ако се те институције не зову: ЦНН, Неw Yорк Тимес, ББЦ или неки други? Трибунал за ратне злочине почињене на територији бивше СФРЈ’ чији је посао да истражи и докаже злочине на овим просторима, па потом да ухапси и примерно казни злочинце, није нашао за сходно да истражи и докаже ста се тачно догодило у Сребреници.

Постоји гомила документованог материјала у Републици Српској везано за Сребреницу и ширу околину, која стоји на располагању свима(!) и да се ти “монструми” који су поцинили “највеци и најстравичнији злочин после холокауста у Другом Светском рату”(то је терминологија која се и данас користи, а која је плод америчке пропагандне машинерије!?), коначно пронађу и казне по закону. Зар то није у интересу жртава и њихових породица? Не само да Трибунал у Хагу не тражи те документе и доказе, већ ни државне институције у Србији то нису учиниле. Напротив, власт у Србији у скупштини на силу изгласава “Резолуцију о злочинима у Сребреници” иако још увек (15 година после) није утврђен:

1. Број и идентитет жртава,
2. Број и идентитет убица,
3. Начин и редослед на који је злочин наређен и извршен.

У Србији нико у званичним институцијама иако за то примају државну плату нема времена и жеље да се бави злочинима из истог периода почињеним над српским народом, углавном цивилима, женама и децом. Не дај Боже да се тражи одговорност и кривично гоне људи који партиципирају у власти и политичком зивоту муслиманског и хрватског дела Босне и Херцеговине, а активно су учествовали у рату против нашег народа. Битно је да српски подрепаши признају и прихвате злочине у наше име због ког ћемо ми и наша деца испаштати.

Шта наш председник добија таквим наступима? Добија да Република Српска губи утицај и моћ одлучивања као конститутивна јединица, у Босни и Херцеговини, да се право српског народа у Б. и Х. о смосталном одлучивању о својој судбини, признато написмено у Дејтонском споразуму, што више поништи и деградира да би муслиманско-хрватски ентитет могао да доминира и овлада целокупном територијом Б. и Х. С тим у вези је била и Тадићева посета Турској где он без знања и сагласности легитимно изабраних органа Републике Српске, прихвата некакав туторски статус Турске у решавању проблема у Б. и Х. Прихвата диригентску палицу државе која није неутрална ни непристрасна, која је у прошлом рату безкомпромисно подржавала муслимане против православних Срба.

Најновија мисија нашег председника у суседну и “пријатељску” Хрватску, је потврда да сем што нема памети, он нема трунке образа и части. Онакву представу у Вуковару нису могли да гледају ни Срби ни Хрвати. Његова посета је опет имала за циљ да призна српску агресорско-терористичку улогу у “оправданом, обрамбеном, ослободилаћком, тисућљетном, демокрацијском, домовинском рату”. Као да су припадници тада једине легитимне војне силе (ЈНА) на територији суверене државе (СФРЈ) у којој су сви народи имали удела, у моменту кад хрватске (усташке;) паравојне банде и оружане групе специјалне хрватске полиције већ извршавају злочине над цивилним српским становништвом, без везе и насумице одлучили да сравне миран чисто хрватски градић Вуковар.

Оно што би он требао да уради као председник државе је пружање помоћи српском народу у Хрватској над којим су хрватске власти извршиле небројене злочине и спровеле етничко чишћење. Исто тако морао би да у одлучујућем моменту изврши притисак на хрватску власт у циљу коначног прекида дискриминацијом Срба. Тај услов је Хрватима један од главних које им је поставила Европска Уније ако желе зелено светло за прикључење истој. Господин Тадић као фол исправља грешке и грехе српске спољне политике из претходног периода. Но, ако сада пређемо преко деценија кршења људских права Срба у Хрватској и не инсистирамо на променама у тренутку када баш ЕУ то поставља као услов Хрватским властима, тешко да ће нам се оваква шанса опет пружити.

Пошто (делатност председника и министра спољних послова ову констатацију чини очитом) ту јединствену прилику власт у Србији пропушта онда ће та иста ЕУ попустити пред реториком Хрватских власти и декларативним спровођењем обећаних промена у земљи и примити Хрватску. А онда, више је него сигурно, Србија као матица неће моци више ниста да учини. Зато што ће Хрватска бити пуноправна чланица Е. У., а Србија као и до сада без значајног утицаја на међународној сцени.

На послетку та иста Хрватска ће за неколико година сигурно променити плочу. Није тешко замислити је као најупорнијег кочничара у оквиту ЕУ при разматрању евентуалног пријема Србије у заједницу европских народа (наравно ако та тачка икада буде на дневном реду). Такав врло вероватан сценарио је свакако резултат дугогодишње срамне и рајинске политике српског сервилног и западом опчињеног руководства. Оваквом политиком, коју спроводи актуелни владајући политички естаблишмент, не може се напредовати на унутрашњем плану , а камоли ка Европи. Наша власт константно ради у корист штете сопственог народа. У последње време, уобичајеним лажима, власт више не може да оправда такво, национално штеточинско понашање. То је разлог што сви треба да радимо на уједињењу те да јој станемо на пут док не буде касно.

Симо Б. Дубајић

http://www.vidovdan.org/2010-03-28-13-57-42/4428-e-

Written by Mika

27. novembra 2010. at 10:13

Objavljeno u Uncategorized

Kosta Čavoški: Ideologija okupacije

leave a comment »


Ideologija okupacije

Društvo | Kosta Čavoški | novembar 25, 2010 at 21:58

Written by Mika

25. novembra 2010. at 19:17

Objavljeno u Uncategorized

„Просрпско“ асистирање уништавању Српства

leave a comment »


"Просрпско" асистирање уништавању Српства

ПОЛИТИКА | Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 25.11.2010 | 16:05
0 коментара
Србиjа
Велика скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена, донела је 25. новембра 1918. године одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање – Србији. Дан пре тога, представници Срема, одлучили су да се он припоји Србији. Са изузетком Барање, ти крајеви, заједно са Рашком облашћу и неколико општина на југу наше републике, данас представљају преостали плод србијанских победа у 20. веку. Србијанци и Црногорци су, да би изборили уједињење српског народа, ратовали од 1912. до 1918. године, и жртвовали око 1,5 милиона живота. Но, на прави начин нису искористили шансу коју су тако изборили.

Да се подробније не бавимо на који начин су требали и могли да реше национално питање, али чињеница је да нису само направили погрешан државни избор већ су и потом подлегли југословенско-идентитетским илузијама, и то у разним идеолошким интерпретацијама. А она титоистичка, имала је србождерски карактер. То је омогућило, у погодном за то геополитичком периоду, разбијање Југославије. И то од стране оних који су у њу ушли са намером да је искористе и затим одбаце, а подржаних од – ма колико се у неким случајевима иронијом историје формално налазили на српској стани – традиционалних непријатеља Срба (англо-америчких, аустро-немачких, турских). Па је тако велики део српског простора уништен или окупиран. Срби су прогнани са подручја Српске Крајине и неких делова БиХ, као и знатног дела Косова и Метохије, док је та наша покрајина у целини доспела под окупацију НАТО-а. А у Црној Гори, услед деценијске антисрпске пропаганде, код немалог дела народа, ако и нису исечени српски корени, створена је национална конфузија, док су неки Црногорци, то је жалосна реалност, сасвим изашли из оквира српског националног корпуса.

Почетком 20. века, тек нешто више од 50% Срба живело је у две независне државе. Остали су били под влашћу Аустроугарске и Отоманске империје. Но, њихов анахроничан карактер и са тим повезано труљење, а са друге стране, свеколико јачање српског државног и већег дела етничког простора, чинили су реалном српску жељу да обједине своје земље. Крајем прве деценије 21. века, са мање наде можемо да гледамо у будућност. Изгубили смо биолошку виталност, снажну идентитетску утемељеност и национални полет. Ти фактори били су јачи од споменутих империја (иако, показало се, нису били снажнији од недостатка национал-прагматизма), а у садашњем стању нису залог ни опстанка преосталог српског простора.

Преко 90% Срба на Балкану данас живи на територијама под ефективном влашћу Београда и Бања Луке. Српски простор је осакаћен а остатак је политички разједињен, али ипак и даље постоје две српске државе и три српске земље. Уз то, серија губитака бар је умањена тиме што смо на делу српских територија у БиХ успели да створимо и одржимо Републику Српску. А Срби су, иако су изгубили многе крајеве, избегли нови геноцид налик оном 1941-45. године, и сконцентрисали су се на преосталом државном простору. Остављени сами себи, нашли су се на евроатлантској ветрометини, али су преживели у спољнополитичком погледу најнеповољнији период, и очували капацитет да се у бољим геополитичким условима боре за национални препород.

Такве околности су сада наступиле, али Србија – као квантитативно кључни елемент српског простора – не користи потенцијал који пружају. Објективно гледано, Београд још није у стању да избори уједињење Србије и Српске (или бар да подржи њено право на самоопредељење, као етапе до национално-државног спајања), али много озбиљнију потпору може да пружа западној српској држави. Он не да то не ради, већ упорно истиче приврженост јединству БиХ и шурује са Турском која је окорели противник РС. Србија не може да одређује како ће се Црногорци декларисати али може да води активну политику заштите права опредељених Срба у Црној Гори, односно да инсистира на њиховој пуној равноправности. Када црногорство не би више било социјална категорија, која отвара врата за рад у државној служби, многи би размислили да ли да прихватају мимикрију која постепено води дубинској етничкој прекомпозицији. У црногорској полицији, администрацији, националној банци, и другим институција, готово да не може да ради нико ко се декларише као Србин или Српкиња. А Београд на глас прича да је у одличним односима са режимом у Подгорици.

Србија је дужна да – у сарадњи са братском Русијом која је стала на ноге и нуди јој подршку – да подржава РС и Србе у Црној Гори, односно њен историјски српски карактер, али и да брани свој територијални интегритет. Међутим, све то, изузев реторички (а и то недоследно), не да не чини, већ ради против виталних српских интереса ван Србије. Штавише, делује против њих и у самој Србији. У прилог тога говори давање прекомерне аутономије Војводини, багателисање одбране КиМ, пуштање Турске у Рашку област, мешање у процесе унутар СПЦ-а са циљем да се национална црква обесмисли па можда и подели. О томе сведоче и планови да се Србија не само на национално штетан начин регионализује већ и суштински (кон)федерализује.

Очито је задатак оних који сада владају земљом, а који су на њено чело дошли уз помоћ англо-америчких сила које су и директно ратовале против Срба, да у повољнијим међународним околностима, учврсте стање које нам је наметнуто 90-их. И не само то. Као помагачи продужене агресије против Срба, која се у миру одвија другим средствима али са истом намером, они учествују у окончању балканског пројекта евроатлантксих центара моћи. А он подразумева да Срби буду елиминисани као иоле релевантан геополитички фактор, и, наравно, да буду што више удаљени од Русије. Укратко, намера је да РС буде ослабљена и сведена на обичну федералну јединицу централизоване БиХ; Србија подељена на неколико „република“ и заокупљена унутрашњим расправама; Црна Гора до краја конституисана као држава народа који би Србима био „близак“ таман колико и Хрвати; Косово интегрисано у међународну заједницу а његов север са српском већином подвргнут власти Приштине. Коначно, српски простор – идентитетском шизофренијом, противречностима и квислиншким структурама изнутра контролисан – споља би био надзиран путем тзв. НАТО-интеграција и неојугословенског културног и другог повезивања, које треба да се одвија под доминацијом Загреба.

Све у свему, актуелни режим је, из лично-партијског егоизма, чинилац тог софистицирано-геноцидног плана. Без обзира на то, председник Тадића није срамота да изјави: „Ја сам просрпски председник“. Таман толико просрпски владари били су и Сулејман Величанствени или Фрања Јосип. Наш народ, и поред хипнотичке пропаганде, то већ увелико увиђа. Надам се, брзо ће схватити и да нам не треба само промена режима већ деструктивног пута који би нас и део опозиције водио у националну пропаст. Када се то деси, а убеђен сам да ће пре или касније тако бити, моћи ћемо да кренемо у бољу будућност. Ако се окренемо концепту националног прагматизма, и поред свих губитака, и даље можемо да обезбедимо свој истински опстанак. Међутим, ако ради нових, овај пут евроатлантских, наднационалних илузија, наставимо странпутицом, можда бесповратно изгубићемо политички субјективитет и свој традиционални национално-верски идентитет. Добро је да се тога сетимо на дан када се Војводина ујединила са остатком Србије! Иначе, биће разјединити и Ниш и Крагујевац, а камоли Нови Сад и Београд!

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/25/prosrpsko-asistirane-unishtavanu-srpstva.html

Written by Mika

25. novembra 2010. at 18:52

Objavljeno u Uncategorized

ЕУ-Србија: (не) размишљај о белим мајмунима

leave a comment »


ЕУ-Србија: (не) размишљај о белим мајмунима

Тагови: Данас на Балкану, Ставови, Косово, ЕУ, Коментари, Друштво

Тимур Блохин 24.11.2010, 15:18
Фото: РИА Новости
<img width="20" height="20" src="cid:image002.png

Има једна источњачка прича: ученик, који је тражио просветљење, дошао је код свог наставника, а овај му је дао само један савет – никад немој да размишљаш о белим мајмунима. Ученик је вероватно од тада једино о њима и размишљао.

Мудрац-Брисел се још префињеније понаша према Београду – штићенику, који тек учи азбуку евроинтеграције. Он час жели да се „бели мајмуни“ не помињу, час одједном позива да се о њима размишља, подразумевајући под овим, јасна ствар, статус Косова. С једне стране, у бриселској анкети предвиђеној за Србију, нема ниједног питања о Косову. А и Венсан Дежер, представник ЕУ у Београду, тврди да је „анкета састављена с неутралне позиције“. С друге стране, председник Европског парламента Јержи Бузек каже: „спремност на дуг и конструктиван дијалог с Косовом представљаће одлучујући фактор“ у додељивању Србији статуса кандидата за ступање у ЕУ. Задатак Београда и Приштине је да нађу решења за питања регионалне и билатералне сарадње. Очигледно, ова Бузекова формулација значи: Србија и Косово треба да успоставе односе као суседне државе.

Занимљиво је да је Србија од ЕУ добила око 2500 питања, што је наравно више, него срећна Црна Гора – 2100, а Хрватска, с тачке гледишта Запада, најстабилнија земља, својевремено је одговарала на читавих 4000. На отприлике исто колико и Албанија и Македонија. Зашто је Србији, земљи, измученој сарадњом с МТБЈ и главним територијалним конфликтом на територији Европе постављено мање питања? Руски новинар, стучњак за међународну ситуацију Константин Качалин сматра да ЕУ свим снагама наговара Београд да „легне на руду у вези с питањем Косова“.

Ако Србија постане чланица ЕУ она ће своје законе и економију прилагођавати њеним правилима, Лисабонском споразуму, и тада ће бити лакше управљати земљом, што иде у прилог садашњем руководству САД. Косовски пројекат, исто као и ирачки и авганистански су наслеђе, које је Вашингтон добио од претходне администрације. У пројекте је уложен огроман новац – ова средства треба одрадити зато што се не може истовремено ратовати на неколико фронтова. Треба завршити оно што је раније испланирао Државни департман, – каже Константин Качалин у закључку.

Можда се статус Косова у анкети и не помиње управо зато да би Србија што пре одговорила на питања ЕУ? Статус покрајине унет је у Устав Србије и у поређењу с питањем државности, сва остала питања која се тичу правосуђа, реформи итд. су секундарна. А од Србије се тражи да заборави на Косово. Држећи га у сећању.

http://serbian.ruvr.ru/2010/11/24/35548139.html

Written by Mika

24. novembra 2010. at 17:34

Objavljeno u Uncategorized

Курс у правцу раскола руководства Српске правосла вне цркве

leave a comment »


Ана ФИЛИМОНОВА: Курс у правцу раскола руководства Српске православне цркве

| Marijan RIGO | 21.11.2010 | 18:27
0 коментара
Српска православна црква Србиjа Владика Артемије
Деветнаестог новембра 2010. године завршено је ванредно заседање архијерејског сабора СПЦ. Сабор је донео неколико одлука са далекосежним, не само религиозним, него и политичким последицама: формирање Крушевачке и подела највеће Београдско-карловачке епархије; нов начин организовања цркве у Јужној Америци, формирање комитета за припреме празновања годишњице закључивања Миланског едикта 2013. године; лишавање чина владике Рашко-призренског Артемија.

Уместо канонског, живог и здравог епископа Рашко-призренског Артемија, за шефа епархије постављен је претходни епископ Липљански Теодосије (Шибалић). Наименовање је само по себи у колизији са канонима, са Статутом СПЦ и црквеним правом, којим се забрањује да се поред живог и здравог епископа на тај положај именује друго лице. Али шеф СПЦ се одлучио на такав корак, изазвавши самим тим веома тешку по својим историјским последицама појаву – раскол Српске православне цркве.

Епископ Артемије био је заједно са својом паством у најсуровијим годинама искушења – војне агресије НАТО; прогона и погрома Срба Косова и Метохије, разарања православних светиња и, најзад, проглашења независности Косова. Његова борба за православље, за православне светиње, за српски народ, а такође против независности Косова, била је нашироко позната свету, од Америке до Аустралије.

Након антисрпских погрома 2004. године епископ Артемије је изнео оптужбу против четири земље НАТО за разарање косовских православих светиња и тврдио, да они који су их рушили не могу и да их обнављају (како је то стајало у Меморандуму Савета Европе о обнављању порушених светиња).

У свом говору неколико дана пре проглашења независности Косова, 12. фебруара 2008. године, он је упозоравао, да су се Балкански регион, Европа и свет у целини суочуили са агресивном методиком стварања на територији независне, суверене државе – Србије – „џихадијско-терористичке освајачке администрације у Приштини“. Воља за отпором српског народа толико је угушена, истицао је еписикоп, да су апологети антисрпске политике веровали: своје циљеве они ће постићи, Срби ће се повити и неће пружити никакав отпор, неће се обазирати ни на какве потезе противника. Владика Артемије је са тугом наглашавао, да је „много пута слушао, како је низ српских политичара, чија имена је наводио јавно, износио уверавања, да ће српски одговор на агресију и окупацију бити знатно слабији, него у случају било које друге независне државе“, те стога Вашингтон тако чврсто верује, да ће се „српска армија моћи држати на краткој узди“.

Позиција владике сводила се на то, да се не смеју допуштати напади на веру, на државу и народ, да криза владе не треба да паралише способности Срба да се супроставе намерама противника, Срби нису дужни да постану лак залогај, или ће их проклети будућа поколења. Епископ је позивао да се „заведе ред у народном дому“ и убеђивао, да нелегална окупација дела српске свете Отаџбине, тачније, безбожна агресија, не може и бити победнник на крају. Мир и безбедност, сматра владика Артемије, могу донети једино принципи права, морала и мирне коегзистенције. Али у резултату окупације српски народ ће, упозоравао је он, истрпети још веома много бола.

Уочи проглашења независности Косова владика је био једини, који је позивао да се предузму државне мере у циљу заштите уставног поретка, територијалне целовитости и суверенитета земље – да се прекину међустраначке распре и формира влада националног спаса; да се не потписију никакви споразуми ни са организацијама, ни са државама, које представљају опасност по суверенитет Србије; да се упуте у заштиту српских структура управе, православних светиња и православног живља, у складу са српским Уставом, Повељом ОУН, Завршним Хелсиншким актом и Резолуцијом СБ ОУН 1244 армијске и полицијске снаге; да се за помоћ обрати Русији; да се позову посматрачи из пријатељских земаља ради фиксирања случајева диверзантско-терористичких напада од стране нелегалних формација у циљу да се онемогући легална одбрана; да се мобилишу све друштвене снаге Србије у циљу супростављања било каквом насиљу (1).

Владика Артемије увек је био на оштрици одбране Косова и Метохије, управо се он противио посети потпредседника САД Џ.Бајдена манастиру Високи Дечани, што је представљало врхунац цинизма према Србима. Он је такође увек иступао и иступа као непомирљиви противник новина у богослужби, потивник је екуменизма, папизма и глобализма.

Притисак на владику Артемија одвијао се у неколико етапа: у мају 2010. године он је уклоњен са службе под изговором „одласка у пензију“ – након 33-годишње службе на Косову и Метохији (13 година као игуман манастира Црна Река, годину као професор у Призрену и 19 година као владика Рашко-призренски) Затим је против владике покренута вишемесечна кампања у медијима, пуна лажи и клевета, пре свега, за финансијске малверзације. Црквене власти су са своје стране игнорисале све народне петиције и протесте у одбрану Артемија, против екуменизма и посете папе, називајући протестанте „хулиганима и мафијом“. Најзад, у новембру 2010. године уследило је лишавање владике и чина.

Ова мера наговештава јасно декларисање курса новог руководства СПЦ, усмереног у правцу пружања подршке владајућој коалицији Србије за „меко признавање“ независности Косова. Са одузимањем чина владики Артемију минира се и последњи црквено-духовни ослонац за заштиту српског становништва, православних светиња и, у целини, Косова и Метохије као саставног дела Србије. Антидржавна, антинационална линија Вашингтон-Брисел-режим Бориса Тадића, и сада придружено им руководство СПЦ, почистила је са свог пута и владику Артемија као оваплоћење борбе, пре свега духовне, за национално-државне интересе српског народа, па и само питање о заштити Косова и Метохије, српског суверенитета и независности.

(1) Конференцију за новинаре Епархије Рашко-призренске, 12. фебруар 2008 // Ресурс доступа http://www.svetigora.com/node/3199

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/21/kurs-u-pravcu-raskola-rukovodstva-srpske-pravoslavne-crkve.html

Written by Mika

21. novembra 2010. at 11:33

Objavljeno u Uncategorized