Miroslav Antić


Archive for septembar 2011

The Dangers of Rejecting Balkan Partitions

leave a comment »

The Dangers of Rejecting Balkan Partitions

| More

Ted Galen Carpenter


September 30, 2011

Morton Abramowitz and James Hooper are horrified that I urge the West to consider the partition of Bosnia and Kosovo as a partial solution to the ongoing problems in the Balkans. But those gentlemen, and most others in the foreign-policy community who share their views, are marvelously selective about their outrage regarding the acceptance of secession and partition as a policy tool. Relatively few among the European or U.S. political and policy elite had any problem when the NATO powers helped break up Yugoslavia in the early 1990s. Even fewer expressed qualms about forcibly detaching Kosovo from Serbia.

Let’s remember that the NATO/EU fostering of Kosovo’s unilateral declaration of independence in 2008 was an endorsement of secession from a fellow democratic country, not Slobodan Milosevic’s Serbia. And to compound that astonishing insensitivity, the Western powers blatantly bypassed the UN Security Council to impose their will. Why, then, the squeamishness about considering a new Balkan strategy that involves a modest territorial adjustment in Kosovo and a decision to abandon the clearly failed nation-building project in Bosnia?

Such moves are criticized because there are restless ethnic minorities elsewhere in the region, including in Serbia and Macedonia, and so there are worries worry about the precedent that would be set. But that is a less-than-compelling argument. First, these critics didn’t worry about setting a precedent when the West amputated Kosovo from Serbia. Second, many countries in the world have unhappy ethnic or religious minorities, and it is clearly impossible to accommodate the wishes of all of them. The key issue is whether the minority in question is both numerous enough and geographically concentrated enough to pose a serious, ongoing threat to the unity of the state. In most instances, that is not the case. (The Albanian minority in northwestern Macedonia may be a partial exception.)

There is a big difference between the problem posed by small, geographically dispersed, restless minorities and the situations in Kosovo and Bosnia—especially the latter. It is absurd to argue that Bosnia in its current incarnation is a viable country. And if it still is not viable after sixteen years of a nation-building mission, when do proponents of the status quo think that it would be? After sixty years? After 160 years? Clearly, the current approach is not working. And the only proposed alternative to partition—imposing a stronger central government by Western edict—is a nonstarter. The primary problem in Bosnia is not the lack of a strong central government. It is that the central government—indeed, the Bosnian state itself—has zero legitimacy with fully half the country’s population, the Serb and Croat factions. Trying to preserve such a political entity is a fool’s errand.

Kosovo, on the other hand, would still have the potential to be a viable state if the Serb minority north of the Ibar River were allowed to remain with Serbia. It has always been puzzling why so many Western statesman and policy wonks seem to believe that the United States and the EU countries have an obligation to back the maximalist demands of the Albanian Kosovars. Merkel’s confrontation with Serbian president Boris Tadic was simply the latest example of that mentality.

No one suggests that partition is a panacea for the problems in the Balkans or anywhere else. But one ought to ask: What are the probable alternatives if partition is rejected? In the case of Kosovo, it means an angry, resentful Serbia whose leaders and population will continue to believe, with good reason, that whatever Belgrade does, it will never be enough to placate Serbophobes in the West. It means that dozens of countries in the international system will continue to refuse to recognize Kosovo’s independence and block that country’s bid for membership in international institutions. And it means yet another headache involving a persecuted ethnic minority—the Serbs stuck in an independent Kosovo that they loathe.

In the case of Bosnia, it means preserving an international political and economic ward that has no prospect of becoming a viable country. It also means the existence of a political time bomb that could go off at any time and reignite the fighting that so convulsed the region in the 1990s.

Partition is no panacea, but it certainly beats the likely alternatives.

Ted Galen Carpenter, senior fellow for defense and foreign policy studies at the Cato Institute, is the author of eight books on international affairs, including Bad Neighbor Policy: Washington’s Futile War on Drugs in Latin America. He is also a contributing editor to The National Interest.

[Editor’s note: At The National Interest, we have enjoyed the debate between Morton Abramowitz and James Hooper, on the one hand, and Ted Galen Carpenter, on the other, about the merits and dangers of partition policies in the Balkans. This is an issue with sufficient complexities and facets to fuel even further exchanges, but of course we must close it out, and there is no inclination given on the part of the participants to continue it, in any event. But we encourage such give and take as one means to be employed from time to time to lay bare important issues and delve deeply into their inner reaches.]

More by

Ted Galen Carpenter



Written by Mika

30. septembra 2011. at 22:31

Objavljeno u Uncategorized

Kosovo – NATO’s actions illegal, illogical and immoral

leave a comment »

Kosovo – NATO’s actions illegal, illogical and immoral

Posted on September 30th, 2011 in the category Kosovo by TransConflict


Through its illegal, illogical and immoral actions, NATO is reducing the Serbs’ room for cooperation and peaceful rejection of Kosovo institutions, and setting the stage for more violence and perhaps full partition.

By Gerard Gallucci

NATO’s Kosovo force (KFOR) spent yesterday seeking to further cut-off the northern Kosovo Serbs from Serbia. Since July, KFOR – using mostly American National Guard troops and German soldiers – have been supporting the Kosovo government’s effort to force Kosovo Serbs and Serbia to accept the imposition of its customs checkpoints, despite the continued rejection of Kosovo independence by Serbia.

On September 27, NATO used force – tear gas and bulldozers – to remove a barricade placed by the local Serbs in Jerinje (Gate 1), while then using more force – this time rubber bullets and live fire – to chase away protesting Serbs trying to prevent KFOR’s effort to close an alternative route that locals were using to cross the boundary.

NATO (and the EU) then shamelessly blamed the Serbs and sought to prevent evidence of its actions from coming to light. On the 29th, NATO continued its effort to isolate the northern Serbs and force them to submit to Kosovo customs by destroying the alternate gravel road and placing a checkpoint there. Some reports suggest that KFOR crossed the administrative line to make the road inoperable from the Serbian side as well.

NATO’s activities have strayed far from the UNSCR 1244 mandate by which it is in Kosovo. By 1244, NATO’s duties in Kosovo include “ensuring public safety and order until the international civil presence can take responsibility,” “conducting border monitoring duties as required,” and “ensuring the protection and freedom of movement of itself, the international civil presence, and other international organizations.”

It would be legal for KFOR to monitor the boundary – even place check points to conduct weapons searches – and to ensure it, EULEX and UNMIK can exercise freedom of movement. But its responsibility to “ensure public safety” means it should conduct its activities in a manner that does not in itself threaten the peace. Under 1244, NATO has no political role whatsoever. It is not KFOR’s business to be channelling traffic across the boundary into Kosovo customs checkpoints. This is playing a political role and has proven a threat to public safety. NATO is acting illegally.

The northern Serbs have been careful to allow ways for KFOR and EULEX to cross their barricades, and have reacted only when it appeared the internationals were using this access to assist Pristina’s police and customs officials in reaching the crossing points. The barricades are there to prevent another unilateral provocation such as occurred on July 26, when Pristina sent its special police to seize the boundary.

KFOR’s new commander continues to suggest that he understands issues such as the barricades and courts should be settled through means other than military. But he also is repeating the line used by his predecessor that it is criminals and smugglers who make barricades and use alternate roads. This ignores the many reasons that normal people would have to cross the boundary without submitting to KFOR/EULEX blackmail to use the Kosovo customs points.

The commander may have been overruled by the US and German governments, or perhaps the commanders in the field have simply been operating on orders from their embassies. In any case, the Serbs can find ways around the NATO blockade and they are unlikely to submit to efforts to force them to accept Kosovo customs. Not even Belgrade can change that, as it appears to come to grips with its inability to bend as far as the EU and US demand. NATO is thus reducing the Serbs’ room for cooperation and peaceful rejection of Kosovo institutions and setting the stage for more violence and perhaps full partition. Its behavior is illogical.

Finally, NATO is showing the world that when the Big Western Powers feel like it, they can just disregard the terms set by the UN Security Council. They did the same in Libya. Some may agree with what NATO has done/is doing in Libya or Kosovo. But the Alliance’s readiness to cast aside UN mandates may make it harder to convince others to grant new ones in the future. The precedent set by NATO’s illegal and illogical actions in north Kosovo undercuts UN peacekeeping and handicaps the international community’s ability to maintain world peace. Flaunting international law and the means by which we collectively determine our cooperation is dangerous and deeply immoral.

Gerard M. Gallucci is a retired US diplomat and UN peacekeeper. He worked as part of US efforts to resolve the conflicts in Angola, South Africa and Sudan and as Director for Inter-American Affairs at the National Security Council. He served as UN Regional Representative in Mitrovica, Kosovo from July 2005 until October 2008 and as Chief of Staff for the UN mission in East Timor from November 2008 until June 2010. Gerard is also a member of TransConflict’s Advisory Board. The views expressed in this piece are his own and do not represent the position of any organization.

To read other articles by Gerard for TransConflict, please click here.

To keep up-to-date with the work of TransConflict, please click here. If you are interested in supporting TransConflict, please click here.


Written by Mika

30. septembra 2011. at 15:26

Objavljeno u Uncategorized

NATO issues Kosovo shoot to kill warning

leave a comment »

NATO issues Kosovo shoot to kill warning

permalink email story to a friend print version

Published: 30 September, 2011, 14:50

Kosovo Force KFOR soldiers guard the border crossing Jarinje between Serbia and northern Kosovo (AFP Photo / Dimitar Dilkoff)

(17.0Mb) embed video

NATO’s force in Kosovo has said it will shoot to kill anyone who crosses a barricaded area near the disputed checkpoint on Serbia’s border with Kosovo, reports RT’s Aleksey Yaroshevsky.

On releasing this message, the allied pro-Kosovo forces brought in bulldozers and demolished the barricade built by ethnic Serbs in northern Kosovo at the border with Serbia.

But Serbs at the remaining barricades will not leave their positions.

We have lost a battle, but not the whole war,” they told RT.

The Serbs added that many of them felt compelled to erect barricades in Kosovo by fears that Belgrade might abandon them in pursuit for EU membership.

Earlier in the morning over 100 KFOR troops arrived at the scene and forced the Serbs to leave the intact at the time barricade, threatening the use of lethal force. KFOR said they would shoot anyone who fails to comply with the demand. They also ordered journalists to leave the immediate area.

The situation is tense but not violent with Serbs pulling back and grouping at a nearby bridge. The barricade secured by NATO troops is just one of about half a dozen constructed by Serbs, so the stand-off is continuing and an escalation of tension remains a possibility. Alexey Yaroshevsky reports that he saw a group of Serbs tearing down a road sign posted by KFOR, indicating that their fighting spirit is far from lost.

The conflict zone in Kosovska Mitrovica is split between the Albanians and the Serbs, and as RT’s crew witnessed last night, the latter are currently reinforcing their barricades with fresh piles of sandbags being placed across roads to block access to KFOR forces and the Kosovo police.

NATO helicopters are also bringing additional troops to the conflict zone, and are reported to be flying over the border crossings approximately every 30 minutes.

This is the closest barricaded area to the border posed between Kosovo and Serbia. The crossing, formerly controlled by Serbia, was seized by Kosovo police backed by the alliance two weeks ago.

Friday’s developments come two days after clashes took place between the Serbs in northern Kosovo and the NATO-led troops, when the latter reportedly fired on Serb protesters in the Kosovska Mitrovica region, allegedly responding to an attack by the crowd.

Some 11 men injured on Tuesday in those clashes are still being treated for their wounds in hospital. Despite KFOR and NATO’s claims that they used only rubber bullets and tear gas grenades to pacify the crowds, most of the injured have gunshot wounds. Doctors tending to the injured have confirmed to RT that they have undergone surgery to remove bullets from their bodies.

Russia’s envoy to NATO, Dmitry Rogozin, has criticized NATO for a crude breach of the UN resolution on Kosovo, saying the alliance has failed to remain neutral.

In this situation, NATO has definitely taken Pristina’s side,” Rogozin told Russia’s TV channel Rossiya 24.

Russia’s Foreign Ministry has also expressed deep concern over news suggesting an emergency carriage taking the injured to hospital was fired on by Kosovo forces during Tuesday clashes at the disputed checkpoint.

On Wednesday, members of the United Nations Security Council gathered for emergency consultations in New York to discuss the situation in southern Serbia, but failed to reach a common stance on the conflict in the turbulent region.

On Thursday, Kosovo’s Interior Minister Bajram Rexhepi said that roadblocks put up by local Serbs will be removed, pledging, though, that ethnic Albanian-dominated authorities will make no unilateral moves, AP reports. The removal of barriers is “inevitable” as they prevent “freedom of movement for people and goods,“ the minister said, adding that any action would be coordinated with the NATO-led KFOR forces and the European Union mission.


Written by Mika

30. septembra 2011. at 15:12

Objavljeno u Uncategorized

ЕУ ће пред крај године да захтева од Србије призна ње Косова

leave a comment »

У „Д“ ФОРМАТУ (ЕУ ће пред крај године да захтева од Србије признање Косова)

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 29.09.2011 | 00:15
„Технички преговори“ који се воде између делегација Београда и Приштине, рекло би се, исцрпли су се – тако се чини Западу. Пошто су српске власти прихватиле фактички све главне захтеве албанске стране у вези са катастарским, царинским, грађанским и осталим актима и документацијом, у Бриселу и Вашингтону су одлучили да се пређе непосредно на решавање глобалнијег задатка: документарно уобличење признања самопроглашене независности Косова од стране Србије. Према информацијама којима располажемо реализација наведеног сценарија ће бити убрзанау вези санајновијим унутарполитичким променама у Русији – да се пре повратка на власт председника Владимира Путина који заузима, по мишљењу Запада, чвршћу позицију на плану подршке Србима од Дмитрија Медведева, успе у томе. Архитекте „новог светског поредка“ нису могле, а да не буду узнемирене и последњим изјавама амбасадора Русије у Београду Александра Конузина, које доказују да се Кремаљ, можда, коначно разочарао у садашњу прозападну владајућу српску коалицију на челу са председником Борисом Тадићем и да је спреман да се преусмери на подршку опозицији. Све то тера САД и ЕУ да форсира завршетак свог „косовског пројекта“.

Како се то већ стално дешава последњих месеци, „пробни балон“ на плану оглашавања нових западних иницијатива у вези са Косовом је поново шеф дипломатског представништва Француске у Приштини Жан Франсуа Фиту. У интервјуу главним косовским новинама на албанском језику, „Коха диторе“, он је констатовао да садашњи дијалог између делегација Београда и Приштине дозвољава да се реше техничка питања, од којих зависи бољи живот људи“. Међутим, по његовим речима, „после тога ће бити неопходан другачији разговор“, који је он назвао „Д-дијалог“. Мањи дијалог ће странама помоћи да изграде поверење тако, да буду у стању да поведу крупнији – D-дијалог“ – објаснио је мсје Фиту.

Исти такав сценарио је у разговору са новинама изнео и „високи европски представник“, под условом да његово име остане анонимно. Према његовим речима, одговорни за праћење процеса преговора у име Европске уније, Роберт Купер, ће „објавити да се крајем текуће године затвара дијалог који је до сада вођен, а да ће политички дијалог почети када се у Србији заврше избори, који су планирани за април [1].

Размишљања о „грађењу поверења“ између Срба и Албанаца у контексту последњих догађаја на северу Косова, на први поглед, изгледају као очигледно подсмевање. Међутим, како се то види из публикација косовских средстава за масовно информисање, у току последње рунде бриселских преговора 2. септембра српска делегација на челу са Бориславом Стефановићем стварно је прихватила практично све захтеве Приштине о питањима повратка катастарске документације, признања царинских печата и обезбеђења слободе трговине. По последњем питању – ради се о томе, да је Београд прихватио да сам издејствује обавезе у вези са Косовом „у складу са споразумом CEFTA” [2]. То је документ о формирању Централноевропске зоне за слободну трговину, који 2007. су године ратификовали Албанија, Македонија, Молдавија, Црна Гора, Хрватска, Србија, Босна и Херцеговина и Косово. У њему је Приштина представљена као Мисија ОУН за послове привремене администрације. Међутим, после једностраног проглашења независности Косова у фебруару 2008. године, албанске власти покрајине, уз подршку већине осталих учесница споразума, третирају свој статус као државни.

Ствар је у томе да према специјалној препоруци руководства Европског савеза, остварење споразума CEFTAтреба његове потписнике да припреми за „учлањење у Европску унију“. И због тога оне треба да потпишу билатералне споразуме о стабилизацији и асоцијацији са ЕУ. [3] Јасно је да ће у случају са Косовом реализација оваквог споразума довести до припајању Приштине Европској унији независно од Београда, а можда и пре Београда. Посланик Европског парламента, специјални известилац о Косову Бернд Поселт је у интервјуу косовском листу „Епока е ре“ већ изјавио да преговори између Брисела и Београда о пријему Срба у Европску унију неће почети све док „Србија не разјасни своју позицију у вези са Косовом“.

Што се тиче „конвенционог“ споразума између ЕУ и Косова о развоју билатералних трговинских односа и визне либерализације, и она, према речима Поселта, треба ускоро да се потпише“. Као главни проблем за Европску унију, у вези са тим, специјални наручилац је навео потребу „да се учини још много напора“ како би се Грчка, Шпанија, Кипар, Румунија и Словачка убедиле да признају Косово. [4] Председник Европске уније Херман ван Ромпеј је такође обећао косовском председнику Атифете Јахјаги да ће „ускоро“ да започне преговоре о либерализацији визног режима са Приштином, као и да ће уопште „помагати да Косово стекне чланство у ЕУ“. [5]

Тешко да београдски преговарачи не знају ништа о овим и сличним „нијансама“ – па они, плашећи се да ће бити окривљени за издају националних интереса, намерно нису журили да огласе детаље докумената који су потписани у Бриселу. У сваком случају, према речима Едите Тахири, руководиоца делегације Приштине на преговорима, њен српски колега Борко Стефановић се „плаши да каже истину“, између осталог и у вези са сагласношћу, постигнутом са Србијом, о признавању „царинских печата Косова“: „Стефановић је предлагао другачије опције, као што су печати, на пример, косовске мисије ЕУ, али то за нас није прихватљиво“. „Мислим да се Стефановић плаши српског јавном мњења, и зато не говори истину“ – констатује госпођа Тахири, и по том питању, на жалост, немамо разлога да јој не верујемо. [6]

Очигледно да су у Београду добро обавештени и о томе какви су захтеви постављени Београду у оквиру анонсираног „Д-дијалога“. О њима је већ проговорио лидер „Српског покрета обнове“ Вук Драшковић, који је некада пре сам себе позиционирао као највећег српског патриоту. Говорећи недавно у Београду на конференцији коју је организовао „Хелнсиншки комитет за људска права“ он је позвао Србију да „призна Косово као свог најближег и специјалног суседа“ који је „настао као резултат разговора са Србијом“ [7].

У првобитни сценарио обезбеђења признавања независности Косова од Србије тачно се уклапају и априлски избори у Србији, које помиње напред поменути анонимни европски чиновник. Опозиционе снаге, на челу са Српском радикалном странком, не крију намере да смене не само садашњи састав Народне скупштине и владу Мирка Цветковића, већ и председника Тадића, при чему рок његовим овлашћењима истиче 2013. године. Према информационом „отпаду“ који је објавила организација WikiLeaks– председник Тадић је још 2006. године себи признао косовску независност. Како обавештавају откривене дипломатске депеше бившег амбасадора САД у Београду Мајкла Полта, српски лидер је у приватним разговорима „признавао да је независност Косова реалност“. И зато је његова потпуна пажња фокусирана на ономе, што ће се десити пошто „Косово стекне своју коначан статус“. [8] Међутим, промене на руској политичкој сцени, рекло би се, принудиће западне силе да догађаје у косовском правцу исфорсирају не чекајући изборе (или поновни избор) Бориса Тадића.

Written by Mika

28. septembra 2011. at 18:54

Objavljeno u Uncategorized


leave a comment »


sreda, 28 septembar 2011 08:40

Reagovanje na tekst Sonje Biserko „Pograničnim područjima potrebna stabilizacija“ („NIN“, 15. septembar 2011), koje NIN nije želeo da objavi

Jedna od omiljenih i široko korišćenih boljševičkih parola u svim zemljama realnog i manje realnog socijalizma bila je „Nema demokratije za neprijatelje demokratije!“ S obzirom na još uvek neizbledelo sećanje na to vreme, novi demokratsko-liberalni boljševici njome se, istina, javno ne služe, ali nepogrešivo deluju i sadejstvuju u duhu koji ona podrazumeva i odražava. Meni je ova dosetka totalitarnog uma spontano pala na pamet u vezi s neuspelim pokušajem da u listu, u kojem je objavljen, reagujem na „Lični stav“ Sonje Biserko, naslovljen „Pograničnim područjima potrebna stabilizacija“ („NIN“, 15. septembar 2011). Oni koji danas u nekad uglednom i istinski demokratski otvorenom „NIN“-u, instituciji srpske građanske kulture, odlučuju o uređivačkoj politici odbili su moj predlog da u istom obimu i u istoj rubrici napišem tekst kojim bih osporio neke navode gospođe Biserko. Nije li, onda, logično zaključiti da predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji izražava (i) stavove redakcije „NIN“-a, pa ovaj njen, a zapravo i svoj „lični stav“ štiti od drugih, eventualno nepodudarnih ili nesaglasnih ličnih stavova građana koji bi možda poželeli da ih ravnopravno saopšte na stranicama nedeljnika koji uredništvo, kako izgleda, smatra svojim vlasništvom?

Načinom na koji je sročen i porukama koje emituje (o namerama ne bih sudio), tekstu gospođe Biserko bi odgovarao naslov „Pograničnim područjima potrebna destabilizacija“. U jednom višestruko složenom i teškom trenutku za Srbiju, Sonja Biserko se, kao dežurni unutrašnji glas, po ko zna koji put pridružuje onima koji smatraju da na nju baš sada treba maksimalno pojačati pritisak. Poput helikoptera hrvatskog KFOR-a ili panbošnjačke zavetne fetve reis-ul-uleme Mustafe Cerića, briga Sonje Biserko za navodno teško diskriminisane Bošnjake u Sandžaku i Albance na jugu Srbije, kao i optuživanje Vlade Srbije zbog nesprovođenja politike „inkluzivnosti svih manjina“, dosoljavaju otvorenu kosovsku ranu i opominju na to da bi se na telu Srbije mogle otvoriti i nove. Srećom, glas gospođe Biserko i njene družine već odavno je izgubio na snazi i kredibilitetu. Učinak mu je sve neznatniji, iako ga, kako vidimo, svojim impozantnim tiražom podržava i jedan „NIN“.

Argumentacija gospođe Biserko je stereotipna i neuverljiva. Podseća na propagandu zapadnih intervencionista u Libiji. Oni su gotovo u svemu cinično ponovili kosovski recept proizvođenja lažnih vesti i slika, ali ovoga puta čak i bez izraženijeg nastojanja da njihova priča bilo kome uopšte zvuči ubedljivo. Uzdali su se, s razlogom, u avijaciju i rakete NATO-a. Sonja Biserko i njeni istomišljenici na takvu podršku ipak ne mogu da računaju. Iako je međunarodni položaj Srbije i dalje nezavidan, nismo u njima dragoj 1999. godini.

Sadejstvo Biserko-„NIN“ neće, dakle, proizvesti neki neposredni štetni efekat po naše državno-nacionalne interese i dobrobit svih građana Srbije, a ne samo Srba. Naglašavam, svih građana Srbije, jer mi je u izdanjima Helsinškog odbora i napisima same Sonje Biserko u nekoliko navrata pripisana „ključna uloga u reagovanju nacionalističkih krugova“ na, recimo, posetu Mustafe Cerića Sandžaku 2009. godine (vid. npr. „Sandžak i evropska perspektiva“, Beograd, 2010). Iako se navedenom autorsko-nedeljničkom tandemu ovim odzivom možda i pridaje značaj koji objektivno ne zaslužuju, mislim da je nužno javno ukazati na jedan krajnje zabludan diskurs o manjinskoj problematici u ovoj zemlji koja je i posle svih lomova na bivšem jugoslovenskom prostoru, za koje je tendenciozno najviše optuživana, ostala stabilno multietnička i multikonfesionalna. To je, pre svega, potrebno radi onih među Bošnjacima i Albancima koji veruju ili bi mogli poverovati da će im advokatisanje Sonje Biserko i njenih istomišljenika biti od nekakve pomoći u borbi za ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava. Ono im, naprotiv, sasvim sigurno može naneti samo trajnu štetu. Ali, da vidimo šta to, uglavnom, piše Sonja Biserko.

Posle propedeutičkog uvoda o značaju ostvarivanja pune ravnopravnosti manjina za evropsku budućnost Srbije i citiranja „Evropskog manifesta za kulturne afilijacije“ (2010), za koji pogrebnici multikulturalizma (ne i multikultur/al/nosti!) Angela Merkel, Dejvid Kameron i Nikola Sarkozi kao da nisu čuli, Sonja Biserko prelazi na svoje omiljene sandžačke teme i motive. Tu je, odmah, za svaki slučaj, tvrdnja da je „Vojislav Koštunica razbio Islamsku zajednicu“, a da se „nažalost praksa stvaranja paralelnih bošnjačkih institucija“ nastavlja nepriznavanjem Bošnjačkog nacionalnog saveta, da bi se zatim prešlo na neadekvatnu zastupljenost Bošnjaka u državnim institucijama u Sandžaku. Ne navode se, naravno, nikakvi dokazi u prilog do mučnine ponavljane teze Zukorlićevih pristalica da je Koštunica razbio Islamsku zajednicu. Ako gospođa Biserko nešto više o ovome zna, valjalo bi da to javno i iznese. Na naslovnoj stranici najnovijeg broja nacionalne revije za politiku i kulturu „Sandžak“ takođe se tvrdi: „Koštunica je preko Ugljanina organizirao napad na Islamsku zajednicu“. Iz teksta pod ovim naslovom proizlazi da je navedena decidirana tvrdnja zasnovana na depešama Američke ambasade u Beogradu iz 2007. godine, a koje je objavio famozni Vikiliks. Evo šta tu doslovno piše: „Široko je rasprostranjeno verovanje da je Koštunica projektirao svađu muftija kroz svoju mačju šapu u Sandžaku, Ugljanina, kako bi držao Srbiju u stalnom stanju haosa“. Ako se i tvrdnje gospođe Biserko temelje na ovako pouzdanim informacijama, njeno pisanje zaista je mačji kašalj! No, bez obzira na sve nespretnosti i nesnalaženja, pa i greške pojedinih funkcionera srpskih vlada pred realnošću duboko podeljene muslimanske zajednice u Srbiji, koje su neosporne i ne prestaju da se čine, ne bi li konačno trebalo shvatiti da je tvrdoglavo ponavljanje argumenta o njenom zlonamernom razbijanju spolja krajnje uvredljivo i nipodaštavajuće za sve muslimane koji se osećaju pripadnicima Islamske zajednice Srbije, na čelu s reis-ul-ulemom Ademom Zilkićem, a koji svoje logično institucionalno i organizaciono središte vide u Beogradu, a ne u Sarajevu. Ti muslimani i njihovi imami (zukorlićevci ih zovu „srpske hodže“), ravnopravni građani Srbije, u srazmerno velikom broju postoje i njihovo postojanje ne može da se poništi pričom o nekakvom državnom inženjeringu i veštačkom fabrikovanju Islamske zajednice Srbije. U očima braće po veri iz Islamske zajednice u Srbiji, a izgleda i za njihove građanističke dušebrižnike, glavni im je greh to što ne slede vlastoljubivog muftiju Zukorlića. Kao da je to važnije i od pokornosti samom Alahu!

Vlada Srbije se, zatim, izvodi na optuženičku klupu na osnovu 12 tačaka optužnice sadržanih u Deklaraciji o diskriminaciji u Sandžaku, punoj teških i neodmerenih reči i kvalifikacija, koju je nedavno usvojio Svebošnjački sabor, a koju Sonja Biserko u celini preuzima. Zanimljivo je, i veoma indikativno, da su se samo jedan dan po izlaženju „NIN“-a s „ličnim stavom“ Sonje Biserko u „Politici“ (16.09) o najnovijim potezima muftije Zukorlića jednodušno kritički izjasnili predstavnici tzv. „civilnog društva“ i nevladinog sektora. Preimenovanje Svebošnjačkog sabora Sandžaka u Narodno veće Sandžaka, kao i donošenje Deklaracije o diskriminaciji, ocenili su kao deo muftijine političke agende. Izvršni direktor „Građanskih inicijativa“ Miljenko Dereta, koga je zaista teško okvalifikovati kao velikosrpskog nacionalistu ili pritajenog miloševićevca, izričito kaže da je Zukorlić političar „protiv koga se ne vodi prava politička borba“, a u vezi s navodnom žestokom diskriminacijom Bošnjaka primećuje: „Meni se čini da zaista u ovom trenutku nema pravih pokazatelja koji bi govorili da su Bošnjaci na bilo koji način diskriminisani. Koliko znam, njihovo prisustvo u institucijama države je vrlo veliko, i u Sandžaku i na republičkom nivou. Prema tome, to je naprosto jedna bitka za vlast“.

Sonja Biserko se s ovakvim objektivnim viđenjem, koje listom dele i pripadnici nevladinog sektora bošnjačke nacionalnosti u Sandžaku, a i pojedini sandžački poslanici u Skupštini Srbije, jednostavno ne slaže. Ona, doduše, bez ikakve dalje razrade, najnovije korake Mešihata IZ u Srbiji određuje kao „nepromišljene“, ali odgovornost za tu nepromišljenosg u celini svaljuje na Vladu Srbije. Posebno zamera zbog „izazivanja negativnih reakcija i osećanja Bošnjaka“ nametanjem „svojih veroučitelja“. Kakvih „svojih“ veroučitelja? Otkad to Vlada Srbije ima svoje muslimanske veroučitelje? Umesto ovakvih i sličnih neodrživih konstrukcija i formulacija, bolje bi bilo da se gospođa Biserko obavesti o stvarnom stanju stvari i o situaciji nastaloj od trenutka kad je predstavnik novopazarskog Mešihata, efendija Mevlud Dudić, svojevremeno u znak protesta (protiv čega?) demonstrativno napustio republičku Komisiju za veronauku, u čijem radu sudeluju sve tradicionalne crkve i verske zajednice. Verovatno je time trebalo da bude ispoljena doslednost u odbijanju da se prisustvuje skupovima i učestvuje u radu foruma i tela gde se nalaze i predstavnici rivalske Islamske zajednice Srbije, po Zukorliću „paravjerske“ organizacije. Iz istog „načelnog“ razloga, njegove pristalice se poslednjih godina ne odazivaju ni na kurtoazni iftar u Ambasadi SAD-a u Beogradu. Islamski, nema šta! Za Sonju Biserko, međutim, Zukorlićevi Bošnjaci su ekskluzivno u pravu i kad očigledno nemaju pravo, kao, naravno, i Albanci na jugu Srbije, kojima je u njenom optužujućem pledoajeu za doslednu „politiku inkluzivnosti svih manjina“ ovom prilikom posvećeno manje pažnje. Prekluzivno je za sve kriva jedino Vlada Srbije, ova i svaka druga, i biće tako sve dok se ne „odustane od ciljeva koji su doveli do poraza jedne anahrone vizije Srbije“, prepoznatljivo poentira predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava na koja, ako je suditi po njenoj savremenoj viziji poželjnog balkanskog, evropskog i svetskog poretka, puno pravo ne bi imali jedino Srbi. Paradoksalno, i svakako nenamerno, zaštićeni „lični stav“ Sonje Biserko najviše će koristiti upravo optuženoj Vladi Srbije, jer, suočen s njegovom izopačenošću, čak će i najljući opozicionar osetiti sažaljenje i potrebu da je brani.

A Alah i onako sve najbolje zna.

Izvor Pečat, 26. septembar 2011.

Written by Mika

28. septembra 2011. at 18:49

Objavljeno u Uncategorized

Russia Urges NATO To Abide By UN Resolution On Kosovo

leave a comment »


Voice of Russia/Russian Information Agency Novosti
Septembre 27, 2011

Lavrov urges compliance with UN resolution on Kosovo

Russian Foreign Minister Sergei Lavrov has called on the NATO-led Kosovo Force (KFOR) to strictly abide by UN Security Council resolution 1244.

Meeting his Serbian counterpart Vuk Jeremic in New York, Mr. Lavrov cautioned against moves fraught with further destabilization on the administrative border between Serbia and Kosovo.

Tension broke out in the middle of this month after the ethnic Albanian authorities of Kosovo deployed their customs and police officers at the Jarinje and Brnjak border crossings with the assistance of KFOR servicemen despite fierce protests from local Serbs.

Written by Mika

27. septembra 2011. at 16:26

Objavljeno u Uncategorized

Реаговања на инциденте на северу КиМ

leave a comment »

Реаговања на инциденте на северу КиМ

Београд – Демократска странка Србије и Српска радикална странка оштро осуђују акције Кфора на северу Косова. Радикали захтевају хитну седницу Скупштине. ЛДП тражи промену политике Београда.

Странке у Србији оштро су реаговале на данашње инциденте на северу Космета, када су војници КФОР-а испалили гумене метке на Србе који су опколили блокаду на алтернативном путу код Јариња.

Потпредседник Демократске странке Србије Слободан Самарџић критиковао је КФОР због рањавања Срба на блокади код прелаза Јариње.

„Пуцати у голорук народ који мирно протестује прекорачило је сваку границу и крајње је време да наши државни органи окрену лист. Мислим да се са таквим снагама, и полицијским и војним, не може сарађивати“, рекао је Самарџић у телефонској изјави за агенцију Бета.

Самарџић је позвао Србе на северу Космета да протестују искључиво мирним средствима, а државне органе да спрече КФОР да поново употреби силу.

Српска радикална странка затражила је хитно сазивање седнице Скупштине Србије због, како је наведено у саопштењу, агресије НАТО на север Косова и Метохије коју спроводе јединице КФОР-а.

СРС најоштрије осуђује „срамно ћутање режима Бориса Тадића“ који, испуњавајући захтеве Европске уније и САД, жртвује територију зарад некакве евроутопије, наводи се у саопштењу.

Радикали оцењују да Влада Србије хитно треба да сазове седницу Савета безбедности УН и да се у решавању ситуације на Косову и Метохији окрене традиционалним пријатељима, односно Русији и Кини.

Председник Либерално демократске партије Чедомир Јовановић затражио је моменталну промену политике, јер ће у супротном, како је навео, страдати и остали Срби на Космету.

„Ако Србија одмах не реагује променом досадашње политике, што ЛДП предлаже већ недељама, ситуација на северу Косова, где има насиља и повређених, завршиће се тешком катастрофом свих Срба који тамо живе“, рекао је Јовановић, а саопштио ЛДП.

Јовановић је рекао да први људи Србије морају да упуте јасан позив Србима на барикадама да се врате својим кућама и избегну катастрофу, уз поруку да ће се званични Београд окренути конкретним потезима, напустити политику одлагања неизбежног и коначно ставити на сто Ахтисаријев план као основу опстанка косовских Срба.

(Извор: РТС / Фото: РТС)


Written by Mika

27. septembra 2011. at 11:41

Objavljeno u Uncategorized