Miroslav Antić


Archive for april 2012

Serbia Is at Crossroads, while Kosovo is Unstable

leave a comment »

Serbia Is at Crossroads, while Kosovo is Unstable

Published: April 30, 2012 18:38, Adelina Marini, Sofia

In the Western Balkans there is a feeling of new hope but there also is a feeling that only a spark would be enough to inflame the old hostilities again. The EU is too consumed by its own problems, popular discontent is rising, the nationalists score success after success. USA is far away and it has already changed its foreign policy focus – it is now watching the Pacific region and China in particular. Russia is also busy with the developments in the Middle East, Iran and North Korea. And the Western Balkans’ neighbouring countries continue to be too insecure what they want from life. Such is the situation on the Balkan peninsula a few days before extremely important and even crucial elections in Serbia on May 6th – the day when there will be not less important and crucial elections in Greece and France. Crucial, because on the outcome of the elections will depend the future of relations between Serbia and Kosovo. This was made clear by two politicians – a Serb and a Kosovar. The former is a former official and is pro-European and the latter – incumbent and sober realist.

CONTINUED……………. http://www.euinside.eu/en/faces/serbia-is-at-crossroads-and-kosovo-is-unstable



Written by Mika

30. aprila 2012. at 19:02

Objavljeno u Uncategorized

Transitional justice and the Hague Tribunal – justice impossible ?

leave a comment »

Transitional justice and the Hague Tribunal – justice impossible?

Posted on April 23rd, 2012 in the category Conflict by TransConflict Subscribe to the transconflict RSS feed


Prosecuting war crimes is only one of the prerequisites for transitional justice; the lack of other effective mechanisms at the national and regional level explains, in part, the shortcomings of transitional justice in the former Yugoslavia.

By Danijela Dobrota

Transitional justice is one of the terms most frequently used by politicians (particularly when elections approach), the media and relevant stakeholders in the region. It is often reiterated that the Balkans ought to make an attempt to ensure transitional justice, leading to reconciliation and a better future; with the Hague Tribunal widely perceived as the main instrument for transitional justice.

The International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (hereinafter the ICTY or Tribunal) was established with the aim of prosecuting persons responsible for serious violations of international humanitarian law committed in the region as of January 1st 1991. The term ‘transitional justice’ is frequently mentioned and yet, interestingly enough, not really explained to the public. For Sottas, ”transitional justice aims to restore victims’ dignity, build confidence between previously warring groups and foster the institutional changes needed to bring about a new relationship within the population, in order to usher in the rule of law without endorsing practices that amount to total or partial impunity.” (1)

There are numerous definitions which vary on different points. All of them agree, however, that the proper criminal prosecution of war crimes is only one of the prerequisites for transitional justice. Moreover, the existence of more than one effective transitional justice mechanism on the national level is crucial. And this is exactly where the problem with the ICTY and Balkans lies.

From the very definitions and examples, it becomes clear that the ICTY is just one of the elements of transitional policy; one that is far from sufficient to ensure transitional justice. Though there have been attempts to establish other transitional justice instruments within the region, such as Truth Commissions, these have never become fully-functional. Whilst there are many national and regional NGOs dealing with issues of reconciliation, confronting the past and war crimes trials, most are perceived as highly-partial; hence their legitimacy and ability to make a real difference remains questionable.

Being the only more or less efficient transitional justice instrument, one can easily conclude that the Tribunal took on more than it could contend with and that, from one point of view, was doomed to fail with respect to its overly ambitious goals. For instance, “Professor Bassiouni notes that one of the primary purposes of an accountability regime like the ICTY is to ‘establish a record of truth. The ICTY sought to emulate the Nuremberg experience in creating a lasting and truthful historical record of the atrocities and not follow the footsteps of countless ‘forgotten atrocities’.” (2)

Leaving aside the fact that there was little to emulate from the Nuremberg Trials, one can easily argue, especially taking into account the complexity of Balkans conflicts, that there is not one single truth, but a multitude of competing versions. To believe that a court – which should be a strictly legal organ – can determine the truth is, therefore, highly ambitious. The nature of a very complicated international criminal trial very often limits the discovery of truth. This is especially true with respect to the ICTY, which represents a highly compelling experiment and mixture of common and civil law systems. More importantly, newly-appointed judges may not be willing to hand down decisions that are too politically controversial. (3)

In this regard, the Tribunal has been more successful in determining the truth regarding crimes committed by one of the three conflicting parties, whilst the crimes committed by other conflicting parties remain rather underexplored. One can wonder, therefore, if the Hague Tribunal – like the Nuremberg Tribunal sixty years ago – also applies victors’ justice. Nonetheless, as my criminal law professor once emphasized, it is not possible for any criminal system – let alone a young and fragile international court, such as the ICTY – to prosecute all perpetrators.

More importantly, one needs to look at the bigger picture and imagine what the situation would be like if there was no Hague Tribunal; particularly given that national judiciaries were not – and still are not – fully able to deal with war crimes trials. Whilst the Tribunal has plenty of flaws, it gently pushed the region to talk about what happened during the nineties, meaning that the region cannot simply turn a blind eye as happened after World War Two. After all, it all comes down to a basic question – is it better to have some justice or no justice at all?

The problem is that there are not enough effective transitional justice mechanisms, meaning that that region continues to rely upon external factors to help solve its lingering problems, particularly where reconciliation is concerned. In order to successfully confront the troublesome legacy of the nineties – and in order not to keep repeating the mistakes of the past – internally-driven initiatives on the national and regional levels are essential.

Finally, and as Harvard professor, Michael Ignatieff, stated, ‘what seems apparent in the former Yugoslavia is that the past continues to torment because it is not the past. These places are…living in a time in which the past and present are continuous, agglutinated mass of fantasies, distortions, myths, and lies. Reporters in the Balkans wars often observed that when they were told stories about atrocities they were occasionally uncertain whether these stories had occurred yesterday or in 1941, or 1841, or 1441.’

Danijela Dobrota is a lawyer from Belgrade.

To learn more about the Balkans, please refer to TransConflict’s reading list series by clicking here.

To keep up-to-date with the work of TransConflict, please click here. If you are interested in supporting TransConflict, please click here.


1. E. Sottas, ‘Transitional Justice and Sanctions’, International Review of the Red Cross, Volume 90, Number 870, June 2008, Page 371

2. A.A. Schvey, ‘Striving for Accountability in the Former Yugoslavia’, ‘Accountability for Atrocities: National and International Responses’, Edited by J. E. Stromseth, page 56

3. J. Sarkin, ‘Comparing and Contrasting the Approach to Transitional Justice in South Africa and Rwanda: Choosing Between Truth, Reconciliation and Justice’, Page 330


Written by Mika

26. aprila 2012. at 18:37

Objavljeno u Uncategorized

Срби нису подељени, проблем су елите

leave a comment »

Срби нису подељени, проблем су елите

четвртак, 26 април 2012 12:20 НовиСтандард – Чедомир Антић

Једна од највећих, у јавности непримећених или барем непомињаних, тековина развоја Србије током претходне деценије представља њено ново национално јединство. Дакле, колико год са разних страна било инвестирано у њено политичко обезвређење, национално понижење и државни распад, Србија данас, упркос неколиким смртним политичким болестима од којих болује, уз Хрватску представља најјединственију балканску нацију.
Пођимо од идентитетских питања. Познате су велике дилеме са којима се наше друштво својевољно или на силу суочавало током протеклих седам деценија. Те дилеме су углавном развејане: велика већина грађана Србије данас има истоветан став према држави, њеној будућности, знамењима, идеалима, мисији… Довољно је само обратити пажњу на три статистике.

Недавно сам прочитао да председника Републике Српске Милорада Додика у његовој борби за одбрану Дејтонског споразума подржава око 80 одсто грађана Србије. Узмимо у обзир да Срби чине 83 одсто грађана наше државе, а само аутошовинитичка Либерално-демократска партија окупља скоро двестотине хиљада бирача. Правосудна борба за рехабилитацију генерала Драгољуба Михаиловића, команданта Југословенске војске у Отаџбини, није пробудила стару поделу у земљи – упркос чињеници да су партизани и њихови потомци, после свега, традиционално доминантни у српском друштву. Напротив, уместо подељене Србије, добили смо ново јединство. Од опредељених негде око три четвртине – дакле 75 одсто – подржава рехабилитацију. Коначно, упркос чињеници да међу парламентарним странкама нити једна у пракси не подржава денационализацију и реституцију, за ове процесе се залаже више од 70 одсто грађана. На другој страни, свега два одсто њих потражује од државе неку своју имовину.


Дакле, Срби више нису подељени. Чак и ноторни Чедомир Јовановић не сме пред изборе да изјави да подржава „независно Косово“, баш као што његова предизборна реклама, поред плагијата из Новог завета („изградићемо град на стени“), у први план доноси државну заставу са двоглавим орлом и круном.

Српски народ, грађани Србије, дакле данас имају јединствен став о темељним питањима и по томе се не разликују много од модерних Пољака, Грка или Португалаца. Међутим, два велика преостала проблема разликују Србију од поменутих држава. Први је социјални радикализам грађана. Већина грађана зна шта је добро и потребно, јасно им је да Србија и њена нација не би требало да се негативно разликују од осталих европских народа, али су навикли на пљачкашке власти и непрекидно очекују да и сами добију део плена. Они желе да им држава обезбеди добро плаћен посао, бесплатно лечење, школовање, летовање, велике пензије без обзира на године стажа и уплаћивања у фонд… На то их је навикавао Брозов режим, а делимично су са том традицијом наставили Милошевић и демократске владе.

Кад узмемо у обзир традиције, криминално богаћење за време рата, сакција и транзиције, ова логика и није потпуно погрешна. Други проблем представљају искварене елите. Политички и биолошки преостале од комунистичког режима, делом окрвављене и обогаћене у рату, делом преждране новцем од приватизација, злоупотреба државног новца и новца САД и ЕУ намењеног подмићивању „поглавица разних дивљих племена“, оне на нацију, државу, Европу, рат, злочине, модернизацију и веру гледају изнад свега као на изговор и оправдање.


Кривица је зато на елитама. Нигде грађани нису способни да своје жеље саобразе политици која би довела до остварења истих. Дакле, ако грађани верују да Косово „мора остати у Србији“, а истовремено не желе да живе са Албанцима, то не значи да треба одлагати решење док се свима не смучи и све не пропадне. Напротив, то значи да Косово и Метохију треба поделити и тако сачувати што више народа у Србији и власт над светињама.

Слично је и са економијом. Бесплатне акције, подела новца регионалним вођама, злоупотреба социјалних фондова, јавних предузећа и систематска политика задуживања могу да донесу тренутни социјални мир и изборну победу, али дугорочно ће народу донети пропаст.

Избори који су пред нама показују суштину моралног колапса страначких олигархија, које са мањим одступањима представљају једно те исто и потпуно другачијег стања народа коме се толико тога замера, али је чињеница да данас управо наши бирачи не желе да изађу на од тајкуна и партија унапред намештене изборе у мери невиђеној од 1997. године. Управо је због народне зрелости данас у највећим новинама немогуће објавити критичку реч не само о Борису Тадићу већ и о његовом трабанту Млађану Динкићу (осим ако такав напад није резултат претходног кечерског договора маркетиншких агенција).


Written by Mika

26. aprila 2012. at 17:41

Objavljeno u Uncategorized

UN envoy recalls time when being anti-Serb was „preferable“

leave a comment »

UN envoy recalls time when being anti-Serb was "preferable"

Source: Tanjug

PRAGUE — Bosnian war-era UN envoy Thorvald Stoltenberg says diplomats were better off being against Serbs – in order to avoid criticism and ensure acceptance.

Thorvald Stoltenberg (Harry Wad, file)

The former Norwegian foreign minister told RFE in an interview 20 years after the start of the 1992-95 war in Bosnia that he "knew from the first day of the war" that in order to be completely accepted and avoid criticism, "one had to be against Serbs, support Bosniaks (Muslims), and look the other way when it comes to Croats".

Those diplomats, "such as himself", who chose to support a side "based on concrete developments in the field", faced fierce criticism, he added.

Stoltenberg said he was deemed to be "pro-Serb" because of his desire to remain unbiased, and added that he was also forced to give up on speaking the Serbian language – which he had learned during his previous diplomatic post in Belgrade – and switch to English. This came because he was criticized that "when he spoke Serbo-Croatian, he spoke the Serbian variant too much, and the Croatian too little".

"Specifically, my accent was too Serbian. For this reason I started speaking English, so my knowledge of Serbo-Croatian didn’t help much in the negotiations," the Norwegian diplomat recalled, and stressed that he never wished – then or now – to be a judge, but worked to contribute to ending the war, in his role of a UN envoy.

According to Stoltenberg, a failed peace plan hammered out in 1993 was more favorable for Bosniaks than the one accepted in Dayton two years later – during which time thousands of people died and tens of thousands more were displaced. However, he revealed, the United States had suggested to the Bosniak side to reject the 1993 plan:

"The reason given was that the territory that would belong to Bosniaks was too small. The agreement envisaged that they should receive 33.3 percent of the territory. Today, after Dayton (peace accords), they essentially control between 26 and 28 percent of the country. The 1993 agreement also envisaged the creation of tree units within Bosnia-Herzegovina: Bosniak, Serb, and Croat."

He further commented on the role of the United States by saying that they "at the time made reaching an agreement more difficult". The former UN envoy said he at first hoped that Washington would take part in the negotiations sooner, but that he accepted then U.S. President Bill Clinton’s argument that the war "a European issue".

"I though that to be a fair approach. However, the U.S. did not completely withdraw from the region, they stood on the sidelines, giving instructions to some of the participants, which, in fact, made reaching a deal more difficult," he was quoted as saying.

As for Bosnia’s future – considering that the country is still divided along ethnic lines, and dysfunctional as a state, Stoltenberg said it was up to the people in Bosnia to make decisions about "life in peace" – rather than anyone else, the United States included.

"I am convinced that all these issues will be solved, and without war. I do not consider the situation in Bosnia-Herzegovina to be the most dangerous in the Balkans," Stoltenberg revealed, and added that he was "much more concerned about the situation in Kosovo," but did not further elaborate on his stance regarding the province.


Written by Mika

19. aprila 2012. at 16:33

Objavljeno u Uncategorized


leave a comment »


ponedeljak, 16 april 2012 13:19

Ukoliko Zapadne dobije od tadića prećutnu saglasnost za takvu operaciju – na severu Kosova će opet da se lije srpska krv

Kako se približava 6. maj, dan za redovne parlamentarne i vanredne predsedničke izbore u Srbiji, sve se više zapliće intriga oko njih. Ona se direktno tiče ne samo stranki i pokreta koji će učestvovati na njima već i kosovskih Srba, kojima je vlast Srbije faktički oduzela pravo a time i mogućnost da obave svoju ustavnu dužnost. Razlog koji je naveden za pomanjkanje želje zvaničnog Beograda da svojim sugrađanima dozvoli prilaženje glasačkim kutijama je – briga za njihovu bezbednost.

„Organizovanje lokalnih izbora u situaciji kada postoji nezadovoljstvo i Prištine i velikog dela međunarodne zajednice, kao i nemanje podrške Misije UN na Kosovu, povezano je sa ozbiljnim rizicima“, tim rečima beogradske „Večernje novosti“, pozivajući se na svoje izvore, formulišu mišljenje vlade Srbije. „Izbori se organizuju u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije, ali mi moramo da obratimo pažnju na specifičnu situaciju u lokalu i na sve okolnosti koje su u igri protiv nas“, to više nije mišljenje anonimnog izvora, već sasvim konkretnog srpskog ministra za poslove Kosova i Metohije Gorana Bogdanovića. 1)

Mada je ministar odmah posle toga prekorio predstavništva UN i Evropske unije u Srbiji zbog toga što ne preduzimaju organizaciju izbora, te tako ne žele da garantuju bezbednost srpskim biračima u pokrajini – jasno je da pod „okolnostima“ koje onemogućavaju izbore vlada podrazumeva nešto sasvim drugo.

TADIĆ NE BRINE O KOSOVU, VEĆ O SEBI Pre svega, teško da ćemo preterati ako kažemo da se u ovom slučaju vladajuća koalicija brine pre svega o sebi. Jer Srbi sa Kosova tradicionalno glasaju za vodeće opozicione partije – za Srpsku radikalnu stranku Vojislava Šešelja i Demokratsku stranku Srbije Vojislava Koštunice. A u uslovima sadašnjeg društveno-političkog raskola u Srbiji sudbinu izbora će rešavati jednocifrene brojke u ukupnom dobijenom procentu glasova svakog kandidata. Tako je bilo i na izborima 2008. godine, kada je predsednik Boris Tadić morao da napravi maksimalne napore (i formalne i neformalne) kako bi u Narodnoj skupštini obezbedio očuvanje većine koaliciji na čijem je čelu njegova Demokratska stranka. Očigledno je da je to iskustvo sada nateralo vladu Srbije da faktički ostavi više od sto hiljada kosovskih Srba sa one strane granice srpskog državnog prostora i tako, uostalom, prekrši i Ustav, prema kome Kosovo predstavlja „sastavni deo teritorije Srbije“. 2) Odnosi među liderima kosovskih Srba i beogradskih vlasti su se prošle godine ozbiljno pogoršali zbog vrlo sumnjivih sporazuma koje je vladina delegacija potpisala sa vlastima iz Prištine. Zato vladajuća koalicija ne gaji iluzije o sopstvenoj popularnosti na Kosovu. Odatle i težnja da se ujedinjeni i opozicioni elektorat odseče.

Bitno je da je pravo Srbije da organizuje izbore na teritoriji Kosova sasvim u skladu ne samo sa ustavom zemlje već i sa rezolucijom Saveta bezbednosti UN br. 1244 od 10. juna 1999. godine. Dokument SB UN konkretno daje Kosovu „suštinsku autonomiju“, koja u potpunosti podržava princip suvereniteta i teritorijalne celovitosti Savezne Republike Jugoslavije i ostalih zemalja u regionu“. 3) Iste su norme propisane i u odlukama koje su preko kancelarije šefa Misije UN za poslove privremene administracije na Kosovu donošene od 1999. godine. Međutim, to ne smeta sadašnjim srpskim vlastima da se u stvari solidarišu sa njihovim prištinskim „kolegama“ po pitanju (ne)učestvovanja kosovskih Srba u opštim izborima, koji se već uveliko pripremaju.

Drugi faktor koji tera vlast Srbije da se zaista sama odrekne organizovanja izbora u delovima Kosova koje naseljavaju Srbi je pozicija Zapada, konkretno vođstva Evropske unije. Dodeljivanje Srbiji statusa zvaničnog kandidata za prijem u EU početkom marta tera Tadića i njegovu okolinu da po kosovskom pitanju nastupa još „delikatnije“ nego što je to bilo prethodnih meseci. Jer Brisel u svakom trenutku može da stornira svoju odluku, a to bi sahranilo glavnu predizbornu parolu Demokratske stranke i predsednika lično, koji su evropske integracije Srbije proglasili za ključnu tačku svojih predizbornih programa.

Međutim, dogovaranje vlasti u Beogradu sa Prištinom i Briselom o Kosovu nosi kosovskim Srbima još veću pretnju nego što je njihovo prebacivanje sa one strane granice svesrpskog političkog prostora. Upravo u samom jeku sadašnje predizborne kampanje kosovska vlada Hašima Tačija ubacila je nov „probni balon“ signalizovanjem i Srbima i međunarodnim predstavnicima da je spremna da napravi novu operaciju svojih snaga protiv kosovskih Srba i njihovih institucija. „Akcija, slična onoj koja je izvršena 25. jula, će biti neophodna vladi Kosova iako neće biti vršena drage volje“, izjavio je 11. aprila u intervjuu TV stanici KTV vicepremijer i Tačijeva desna ruka Hajredin Kuči. On je nagovestio da je „misija EU po zakonu obavezna da vrši svoj mandat i da na severu zemlje zavede zakon“. Izgovorio je i da će u suprotnom Priština da deluje samostalno. „Kako je u vezi s tim podvukla „Koha ditore“, prištinske novine na albanskom jeziku, Kuči je „anonsirao još jedan 25. jul“. Prema tim novinama, isto mišljenje je dao i šef Skupštine Kosova Jakup Krasnići, koji je izjavio da bi u oblastima na severu Kosova „bezbednost trebalo da obezbeđuju kosovske institucije“. 4)

ŠTA ĆE URADITI BEOGRAD Još provokativnijom izjavom nastupio je gradonačelnik albanskog dela Kosovske Mitrovice Avni Kastrati, koji je Albance sa severa Kosova pozvao da se naoružaju protiv Srba“. Prema novinama „Kosova sot“, na ulicama grada južno od Ibra pojavljuju se novi Albanci naoružani do zuba koji ne kriju svoje namere. 5) Mada su politički lideri Kosova formalno osudili poziv kosovskog gradonačelnika, ono što se dešava previše podseća na scenario prema kome su svi glavni faktori kosovske političke scene već igrali. Cilj tog scenarija je da se obezbedi propagandna prikrivenost (između ostalog i u očima predstavnika EU i NATO) nasilne operacije protiv Srba kao jedinog sredstva da se ni jednoj od strana ne dozvoli razvoj događaja koji neće biti moguće kontrolisati. U navedeni scenario se dobro uklapa i poziv lidera opozicionog kosovskog pokreta Samoopredeljenje Albina Kurtija da se na severu zemlje uvede vanredno stanje. 6)

Jedini faktor koji još uvek nisu u stanju da pretpostave ni u Prištini ni u Briselu je moguća reakcija samih Srba i – najvažnije – srpskih birača. Jer navedena operacija može da podrije predizborne pozicije Tadića i Demokratske stranke tako što će ih naterati da nekako reaguju na ono što se dešava. I, prema tome, razvoj događaja može da krene u dva pravca. Ako zapadni tutori Kosova ne budu hteli da rizikuju time što će beogradskim vlastima da naprave medveđu uslugu – vojna operacija će biti odložena na period koji će Briselu, Vašingtonu i Prištini više odgovarati. U tom slučaju, ukoliko zapadne diplomate uspeju da preko tajnih pregovora dobiju od predsednika Srbije i njene vlade prećutnu saglasnost za takvu operaciju – na severu Kosova će opet da se lije srpska krv.



1) Večernje novosti, 31.03.2012.

2) Constitution of the Republic of Serbia. Belgrade, 2006. P.2.

3) http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N99/172/89/PDF/N9917289.pdf?OpenElement

4) Koha Ditore, 12.04.2012

5) Kosova Sot, 12.04.2012

6) Koha Ditore, 13.04.2012

Fond strateške kulture

Written by Mika

16. aprila 2012. at 17:53

Objavljeno u Uncategorized

Мрске столице из Пазове

leave a comment »

Судбина дејтонске БиХ и Република Српска
Мрске столице из Пазове
Ненад Кецмановић
среда, 11. април 2012.
Обележавање две деценије од почетка рата у Сарајеву представљало је још једну пропуштену прилику да Сарајлије, а то су данас искључиво Бошњаци, аутентичну ратну драму кроз коју је прошло Сарајево реално прикажу као заједничку трагедију свих његових житеља који су се поделили и сукобили због питања да ли БиХ треба да се осамостали или да остане у оквиру Југославије. И да коначно себи признају да се грађански рат на националној основи, са свим страдањима и разарањима, могао избећи да је компромис „Босна цела из два дела“ Изетбеговић потписао одмах 92. у Лисабону, а не тек 95. у Дејтону. Напротив, сарајевски медији и бошњачки политичари нису пропустили да понове старе приче о „агресији“, „окупацији“, „опсади“, „фашизму“, „снајперима“, „убиствима“, „напрасном злу“…

Прво, о „србијанској агресији" (Аваз) није се радило јер су се на сарајевском ратишту тукле углавном национално подељене Сарајлије, а не Србијанци. Исто као што ни њихово политичко руководство нису чинили Слободан Милошевић, Бора Јовић и др., него Сарајлије, попут др Кољевића, др Плавшићеве, др Караџића, др Максимовића, др Бухе, мр Крајишника, који су до рата у чаршији били неупоредиво и познатији и признатији него Изетбеговић, Силајџић, Ченгић, Ајановић, Бехмен, Бичакчић и др., за које се пре рата није чуло даље од махалских сокака по обронцима Башчаршије.

Друго, о „опсади" Сарајева такође није могло бити речи јер град није био споља опкољен него изнутра подељен, тако што су од укупно десет градских општина муслимани углавном држали Стари град, Центар, Ново Сарајево, Нови град…, а Срби Грбавицу, Илиџу, Вогошћу, Илијаш, Хаџиће, Пале итд.. Пошто су прве општине биле централне, а друге рубне, Срби су заиста имали велику војностратешку предност, али линија фронта је пролазила кроз град, а не око њега.

Треће, ни о „окупацији" Сарајева нема основа да се говори јер никада током рата ни једна ни друга национална страна није контролисала читав град, а ваљда су и Срби имали право на један његов део. Штавише, муслимани су непрестано неуспешно покушавали да помере линију разграничења, док су Срби углавном држали на почетку запоседнуте положаје. Индикативно је, међутим, да Аваз измишљену србијанску окупацију пореди са стварном отоманском и долази до закључка да је она прва „културно обогатила Сарајево", док је ова друга донела „само крвави пир који још траје".

Четврто, у бројним комеморативним манифестацијама нигде се ништа и не помиње о политичким узроцима рата. Ни речи о прегласавању у парламенту, мајоризацији у влади и Председништву, о разлозима за повлачење српских представника из заједничких органа, о смртовницама које су угледним Србима објављене у „Воксу", о медијској сатанизацији једног конститутивног народа, о драматичном извлачењу српског руководства на Пале.

Пето, о бројним антисрпским манипулацијама муслиманске власти увелико су проговорили сами актери, али о томе званично Сарајево упорно ћути. Без коментара су остали упозорење генерала Мекензија да су муслимански снајперисти пуцали по својима, сведочење специјалца Чегара да је на масу пред скупштином пуцано са „Унисових" кула а не из „Холидеј ина", јавно хвалисање активисте СДА да је завртао гас за Сарајево по наређењу из партијског врха, недавна изјава Едина Гараплије да је „сарајевске Ромеа и Јулију" на мосту Врбања устрелио полицајац Херенда из Шева итд.

Када Бакир Изетбеговић поводом 6. априла говори о српској агресији, о етничком чишћењу, убиствима и силовањима, али не у БиХ, где је тога било у изобиљу са све три стране, него баш у Сарајеву, онда је то чисти цинизам. Јер у олимпијском граду су на пет одсто сведени Срби а не муслимани, на Казанима надомак града клани су и у јаму бацани Срби а не муслимани, у Великом парку у центру града стрељани су српски официри ЈНА а не муслимански официри тзв. Армије БиХ, у десетинама сарајевских приватних затвора пребијани су Срби а не муслимани и силоване Српкиње а не муслиманке, на смртоносно копање ровова на линији фронта око Сарајева одвођени су Срби а не муслимани, са посла и из станова, из редова за хлеб и воду у ратном Сарајеву избацивани су опет Срби а не муслимани.

Напросто и када их је у почетку рата у ужем делу града било најближе предратном броју, Срби су били незаштићена мањина, над којом се као таоцима иживљавала надмоћна муслиманска већина. Што је најгоре, били су то баш они Срби и Српкиње који су, наивно верујући у приче о томе како не само СДП него и СДА хоће мулти-култи и грађанску БиХ, остали у Сарајеву. Почело је с ликвидацијом српског свата Гардовића, који је убијен пред Старом православном црквом, и професора Медицинског факултета др Најдановића, који је масакриран нађен поред „Кошевског" стадиона са рукописом Јуке, Цаце, Ћеле, Деде, Крушке… Али, ти предратни криминалци, који су прве ратне ноћи у Сарајеву поразбијали излоге и опљачкали све радње по граду, носили су униформе са чиновима тзв. Армије БиХ и постоји њихова колективна фотографија с врховним командантом Алијом. А муслимански сународници су их славили као црне бисере, златне љиљане и хероје одбране града. Паљански извори пребројали су око 10.000 српских жртава унутрашњег терора у муслиманском делу града, Српско грађанско веће – око три хиљаде, а муслимански евидентичари увек говоре само о појединим инцидентима које не треба уопштавати и прљати успомену на величанствено ратно Сарајево.

Колико год да их је било, они нису добили своје „црвене столице" у шестоаприлском перформансу Хариса Пашовића на главној сарајевској улици, а нису их ожалиле ни „Жене у црном" на одговарајућој београдској приредби, нити су могли да дођу у град и то јавно обаве њихове породице, пријатељи, познаници и сународници, одавно расејани од Србије до Скандинавије, Канаде и Аустралије. А у Бакировој евиденцији они се ваљда воде као колаборанти „југоармаде" и „србочетника", који су „сакривали оружје" и „свећама наводили артиљерију са брда", или су, што је још горе, подмукло прибројани жртвама српских граната и снајпера. Зато је данас у Сарајеву остало свега неколико хиљада предратних Срба, а комшије Бошњаци ће причу о њиховом ратном страдању у олимпијском граду можда поменути једног 6. априла када оде и последњи. Све дотле ће изгледа да мрзе и столице које имају везе са Србима: Пашовић је извиждан када је примећено да је пластична сценографија набављена у Пазови. Да ли наше комшије и јединствену БиХ замишљају као слику и прилику њеног главног града или су у петак само на један дан заборавили мантру о лепотама грађанске Босне коју нам понављају осталим данима у недељи?

Пристигли коментари (77)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form


Written by Mika

15. aprila 2012. at 22:58

Objavljeno u Uncategorized

Kosovo’s „Mafia State“ and Camp Bondsteel: Towards a Permanent US Military Presence in Southeast Europe

leave a comment »

Kosovo’s "Mafia State" and Camp Bondsteel: Towards a Permanent US Military Presence in Southeast Europe

Washington’s Bizarre Kosovo Strategy could destroy NATO

By F. William Engdahl

Global Research, April 12, 2012
In one of the more bizarre foreign policy announcements of a bizarre Obama Administration, US Secretary of State Hillary Clinton has announced that Washington will “help” Kosovo to join NATO as well as the European Union. She made the pledge after a recent Washington meeting with Kosovan Prime Minister Hashim Thaci in Washington where she praised the progress of the Thaci government in its progress in “European integration and economic development.” 1

Her announcement no doubt caused serious gas pains among government and military officials in the various capitals of European NATO. Few people appreciate just how mad Clinton’s plan to push Kosovo into NATO and the EU is.

Basic Kosovo geopolitics

The controversial piece of real estate today called Kosovo was a part of Yugoslavia and tied to Serbia until the NATO bombing campaign in 1999 demolished what remained of Milosevic’s Serbia and opened the way for the United States, with the dubious assist of EU nations, above all Germany, to carve up the former Yugoslavia into tiny, dependent pseudo states. Kosovo became one, as did Macedonia. Slovenia and Croatia had earlier split off from Yugoslavia with a strong assist from the German Foreign Ministry.

Some brief review of the circumstances leading to the secession of Kosovo from Yugoslavia will help locate how risky a NATO membership or EU membership would be for the future of Europe. Hashim Thaci the current Kosovo Prime Minister, got his job, so to speak, through the US State Department and not via free democratic Kosovo elections. Kosovo is not recognized as a legitimate state by either Russia or Serbia or over one hundred other nations. However, it was immediately recognized when it declared independence in 2008 by the Bush Administration and by Berlin.

Membership into the EU for Kosovo would be welcoming another failed state, something which may not bother US Secretary Clinton, but which the EU at this juncture definitely can do without. Best estimates place unemployment in the country at as much as 60%. That is not just Third World level. The economy was always the poorest in Yugoslavia and today it is worse. Yet the real issue in terms of the future of EU peace and security is the nature of the Kosovo state that has been created by Washington since the late 1990’s.

Mafia State and Camp Bondsteel

Kosovo is a tiny parcel of land in one of the most strategic locations in all Europe from a geopolitical standpoint of the US military objective of controlling oil flows and political developments from the oil-rich Middle East to Russia and Western Europe. The current US-led recognition of the self-declared Republic of Kosovo is a continuation of US policy for the Balkans since the illegal 1999 US-led NATO bombing of Serbia—a NATO “out-of-area” deployment never approved by the UN Security Council, allegedly on the premise that Milosevic’s army was on the verge of carrying out a genocidal massacre of Kosovo Albanians.

Some months before the US-led bombing of Serbian targets, one of the heaviest bombings since World War II, a senior US intelligence official in private conversation told Croatian senior army officers in Zagreb about Washington’s strategy for former Yugoslavia. According to these reports, communicated privately to this author, the Pentagon goal already in late 1998 was to take control of Kosovo in order to secure a military base to control the entire southeast European region down to the Middle East oil lands.

Since June 1999 when the NATO Kosovo Force (KFOR) occupied Kosovo, then an integral part of then-Yugoslavia, Kosovo was technically under a United Nations mandate, UN Security Council Resolution 1244. Russia and China also agreed to that mandate, which specifies the role of KFOR to ensure an end to inter-ethnic fighting and atrocities between the Serb minority population, others and the Kosovo Albanian Islamic majority. Under 1244 Kosovo would remain part of Serbia pending a peaceful resolution of its status. That UN Resolution was blatantly ignored by the US, German and other EU parties in 2008.

Germany’s and Washington’s prompt recognition of Kosovo’s independence in February 2008, significantly, came days after elections for President in Serbia confirmed pro-Washington Boris Tadic had won a second four year term. With Tadic’s post secured, Washington could count on a compliant Serbian reaction to its support for Kosovo.

Immediately after the bombing of Serbia in 1999 the Pentagon seized a 1000 acre large parcel of land in Kosovo at Uresevic near the border to Macedonia, and awarded a contract to Halliburton when Dick Cheney was CEO there, to build one of the largest US overseas military bases in the world, Camp Bondsteel, with more than 7000 troops today.

The Pentagon has already secured seven new military bases in Bulgaria and Romania on the Black Sea in the Northern Balkans, including the Graf Ignatievo and Bezmer airbases in Bulgaria and Mihail Kogalniceanu Air Base in Romania, which are used for "downrange" military operations in Afghanistan and Iraq. The Romanian installation hosts the Pentagon’s Joint Task Force–East. The US’s colossal Camp Bondsteel in Kosovo and the use and upgrading of Croatian and Montenegrin Adriatic harbors for US Navy deployments complete the militarization of the Balkans.[ii]

The US strategic agenda for Kosovo is primarily military, secondarily, it seems, narcotics trafficking. Its prime focus is against Russia and for control of oil flows from the Caspian Sea to the Middle East into Western Europe. By declaring its independence, Washington gains a weak state which it can fully control. So long as it remained a part of Serbia, that NATO military control would be politically insecure. Today Kosovo is controlled as a military satrapy of NATO, whose KFOR has 16,000 troops there for a tiny population of 2 million. Its Camp Bondsteel is one of a string of so-called forward operating bases and "lily pads" as Donald Rumsfeld called them, for military action to the east and south. Now formally bringing Kosovo into the EU and to NATO will solidify that military base now that the Republic of Georgia under US protégé Saakashvili failed so miserably in 2008 to fill that NATO role.

Heroin Transport Corridor

US-NATO military control of Kosovo serves several purposes for Washington’s greater geo-strategic agenda. First it enables greater US control over potential oil and gas pipeline routes into the EU from the Caspian and Middle East as well as control of the transport corridors linking the EU to the Black Sea.

It also protects the multi-billion dollar heroin trade, which, significantly, has grown to record dimensions in Afghanistan according to UN narcotics officials, since the US occupation. Kosovo and Albania are major heroin transit routes into Europe. According to a 2008 US State Department annual report on international narcotics traffic, several key drug trafficking routes pass through the Balkans. Kosovo is mentioned as a key point for the transfer of heroin from Turkey and Afghanistan to Western Europe. Those drugs flow under the watchful eye of the Thaci government.

Since its dealings with the Meo tribesmen in Laos during the Vietnam era, the CIA has protected narcotics traffic in key locations in order partly to finance its covert operations. The scale of international narcotics traffic today is such that major US banks such as Citigroup are reported to derive a significant share of their profits from laundering the proceeds.

One of the notable features of the indecent rush by Washington and other states to immediately recognize the independence of Kosovo is the fact that they well knew its government and both major political parties were in fact run by Kosovo Albanian organized crime.

Hashim Thaci, Prime Minister of Kosovo and head of the Democratic Party of Kosovo, is the former leader of the terrorist organization which the US and NATO trained and called the Kosovo Liberation Army, KLA, or in Albanian, UCK. In Kosovo crime circles he is known as Hashim “The Snake” for his personal ruthlessness against opponents.

In 1997, President Clinton’s Special Balkans Envoy, Robert Gelbard described the KLA as, “without any question a terrorist group.” It was far more. It was a klan-based mafia, impossible therefore to infiltrate, which controlled the underground black economy of Kosovo. Today the Democratic Party of Thaci, according to European police sources, retains its links to organized crime.

A February 22, 2005 German BND report, labeled Top Secret, which has since been leaked, stated, “Über die Key-Player (wie z. B. Haliti, Thaci, Haradinaj) bestehen engste Verflechtungen zwischen Politik, Wirtschaft und international operierenden OK-Strukturen im Kosovo. Die dahinter stehenden kriminellen Netzwerke fördern dort die politische Instabilität. Sie haben kein Interesse am Aufbau einer funktionierenden staatlichen Ordnung, durch die ihre florierenden Geschäfte beeinträchtigt werden können.“ (OK=Organized Kriminalität). (Translation: “Through the key players—for example Thaci, Haliti, Haradinaj—there is the closest interlink between politics, the economy and international organized crime in Kosovo. The criminal organizations in the background there foster political instability. They have no interest at all in the building of a functioning orderly state that could be detrimental to their booming business.”3

The KLA began action in 1996 with the bombing of refugee camps housing Serbian refugees from the wars in Bosnia and Croatia. The KLA repeatedly called for the “liberation” of areas of Montenegro, Macedonia and parts of Northern Greece. Thaci is hardly a figure of regional stability to put it mildly.

The 44 year old Thaci was a personal protégé of Clinton Secretary of State Madeleine Albright during the 1990s, when he was a mere 30-year old gangster. The KLA was supported from the outset by the CIA and the German BND. During the 1999 war the KLA was directly supported by NATO. At the time he was picked up by the USA in the mid-1990s, Thaci was founder of the Drenica Group, a criminal syndicate in Kosovo with ties to Albanian, Macedonian and Italian organized mafias. A classified January 2007 report prepared for the EU Commission, labeled “VS-Nur für den Dienstgebrauch” was leaked to the media. It detailed the organized criminal activity of KLA and its successor Democratic Party under Thaci.

A December 2010 Council of Europe report, released a day after Kosovo’s election commission said Mr Thaci’s party won the first post-independence election, accused Western powers of complicity in ignoring the activities of the crime ring headed by Thaci: "Thaci and these other ‘Drenica Group’ members are consistently named as ‘key players’ in intelligence reports on Kosovo’s mafia-like structures of organised crime," the report said. "We found that the ‘Drenica Group’ had as its chief – or, to use the terminology of organised crime networks, its ‘boss’ – the renowned political operator … Hashim Thaci." 4

The report stated that Thaci exerted "violent control" over the heroin trade. Dick Marty, the European Union investigator, presented the report to European diplomats from all member states. The response was silence. Washington was behind Thaci.5

The same Council of Europe report on Kosovo organized crime accused Thaci’s mafia organization of dealing in trade in human organs. Figures from Thaçi’s inner circle were accused of taking captives across the border into Albania after the war, where a number of Serbs are said to have been murdered for their kidneys that were sold on the black market. In one case revealed in legal proceedings in a Pristina district court in 2008 organs were said to have been taken from impoverished victims at a clinic known as Medicus – linked to Kosovo Liberation Army (KLA) organ harvesting in 2000.6

The question then becomes, why are Washington, NATO, the EU and inclusive and importantly, the German Government, so eager to legitimize the breakaway Kosovo? A Kosovo run internally by organized criminal networks is easy for NATO to control. It insures a weak state which is far easier to bring under NATO domination. Combined with NATO control over Afghanistan where the Kosovo heroin controlled by Prime Minister Thaci originates, the Pentagon is building a web of encirclement around Russia that is anything but peaceful.

The Thaci dependence on US and NATO good graces insures Thaci’s government will do what it is asked. That, in turn, assures the US a major military gain consolidating its permanent presence in the strategically vital southeast Europe. It is a major step in consolidating NATO control of Eurasia, and gives the US a large swing its way in the European balance of power. Little wonder Moscow has not welcomed the development, nor have numerous other states. The US is literally playing with dynamite, potentially as well with nuclear war in the Balkans.

*F. William Engdahl is author of Full Spectrum Dominance: Totalitarian Democracy in the New World Order. He may be contacted via his website,www.engdahl.oilgeopolitics.net


1 RIA Novosti, US to Help Kosovo Join EU NATO: Clinton, April 5, 2012, accessed in

2 Rick Rozoff, Pentagon and NATO Complete Their Conquest of The Balkans, Global Research, November 28, 2009, accessed in

3 Tom Burghardt, The End of the Affair: The BND, CIA and Kosovo’s Deep State, accessed in


4 The Telegraph, Kosovo’s prime minister ‘key player in mafia-like gang,’ December 14, 2010, accessed in

5 Ibid.

6 Paul Lewis, Kosovo PM is head of human organ and arms ring Council of Europe reports, The Guardian, 14 December 2010.

Written by Mika

13. aprila 2012. at 15:52

Objavljeno u Uncategorized