Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for januar 2012

Emil Vlajki: BOLJE PAKT NEGO RAT

leave a comment »


BOLJE PAKT NEGO RAT
Autor: FOKUS
nedjelja, 29 januar 2012 20:43
Bosna i Hercegovina je, zasigurno, najmračniji dio zapadne civilizacije. S jedne strane, ona je najveći planetarni laboratorij gdje svoje umijeće političkog mešetaranja nastoje opravdati sve regionalne i svjetske sile. S druge strane, na ovom malom prostoru se sukobljava nekoliko religija s najčešće krvavim scenarijem. U posljednjih dvadeset godina zbivaju se fundamentalni procesi, ne samo u BiH, već i na području čitave eks-Jugoslavije. Posebno se uništava Srbija kao mogući partner Rusije protiv koje Zapad pokreće novi hladni rat. U samoj BiH favorizira se, posebice od strane Sjedinjenih Država, politički islam, a na štetu dvaju kršćanskih naroda: Hrvata i Srba. Ovo posljednje neminovno dovodi do tenzija među tri konstitutivna naroda s mogućnošću sukoba različitog intenziteta.

Strah Bošnjaka od hrvatsko-srpske alijanse

U javnosti je, skoro nezapaženo, prošla nedavna izjava Sulejmana Tihića koji je u svom obraćanju medijima rekao: "Mnogo je važnije za BiH da postane dio NATO pakta nego da uđe u Europsku uniju"!

Ova nevjerojatna izjava je rezultat promijenjenih snaga na terenu s tri faze.

– Dok je, makar teorijski, prevladavala muslimansko-hrvatska koalicija uperena protiv Srba, za Bošnjake je sve bilo u redu.

– Kada su, zahvaljujući skandaloznom Inckovom dekretu, Bošnjaci preuzeli vlast u Federaciji, digli su viku protiv Hrvata kojima se takvo stanje nije dopalo i koji su tražili svoju autonomnu jedinicu, entitet i slično. Pošto se Hrvati još uvijek nisu istinski vezivali za RS, onda su Bošnjaci/muslimani neprekidno prijetili Hrvatima nasiljem i ratom ("Ako pokušate da se autonomno organizirate, Tripoli će biti Diznilend u odnosu na ono što će se vama desiti", Lagumdžija).

– Treća faza koja se sada odvija, na izvjestan način je izazvala bojazan, ako ne i strah, kod Bošnjaka, strah da će im izmaći planirana kontrola ne samo nad cijelom BiH, već i u samoj Federaciji. Naime, na dan proslave 20 godina RS, u Banju Luku je stiglo cijelo rukovodstvo dviju najvećih hrvatskih stranaka uključujući i novog predsjednika Vlade BiH, Bevandu. Vrag je, dakle, odnio šalu jer ovaj dolazak nije se mogao desiti bez odobrenja Zagreba! Drugim riječima, novi politički vrh Zagreba je jasno pokazao da će, čim uđe u Europu, povesti intenzivnu brigu o hrvatskim građanima u BiH. Tu ne treba zaboraviti ni hrvatskog katoličkog poglavara Puljića u BiH koji u posljednje vrijeme otvoreno napada islamizaciju ovih prostora, a ni biskupa Komaricu koji je primio najviši orden RS. Ili, bolje rečeno, BiH muslimani su sada dobili za neprijatelje RS, Hrvate u Federaciji, Zagreb i Beograd! Povrh svega, ni Lagumdžija im nije previše siguran jer je on osoba koja uvijek može okrenuti čurak. U svijesti muslimana, da se vratimo na skandaloznu Tihićevu izjavu, njihovo neodmjereno insistiranje na NATO, znači sigurnost. U NATO su SAD glavne, a to bi trebalo značiti i zaštitu Bošnjaka/muslimana protiv Hrvata i Srba, a sve u cilju ostvarivanja njihovog glavnog cilja: islamizacije onih prostora gdje su oni u većini sa budućim spajanjem sa Sandžakom i ostalim već (potencijalno) islamiziranim dijelovima Balkana.

Lobiranjem, protestima, medijima i vrijeđanjem protiv H-S alijanse

U ovom času, Bošnjaci/muslimani se trude da ostvare, uz pomoć par hrvatskih ikebana-partijica, kontrolu nad teritorijem Federacije. Ali stvari za njih ne idu najbolje:

– U svijetu raste svijest da proklamirani srebrenički genocid ipak nije bio genocid. Bošnjačke lobi grupe u inozemstvu se protiv toga bore, ali što su bučnije sve više izazivaju otpor i sumnju.

– Genocid tadašnjih vojnih snaga Turske nad Armenima (milijun i pol žrtava), a Bošnjaci Tursku smatraju svojom duhovnom majkom, znatno umanjuje značaj srebreničke tragedije.

– U mnogim zemljama Europe s velikim islamskim zajednicama raste otpor naroda i institucija protiv političkog islama.

– U medijskom ratu koji se odvija, sve se više koriste Internet portali. Neki bošnjački portali se sve više kamufliraju u bošnjačke, pa i srpske, nastojeći stvoriti pomutnju među Hrvatima i Srbima.

– Preko svih vrsta (pro)bošnjačkih medija, vrijeđaju se istaknuti hrvatski intelektualci, prijeti se fizičkom eliminacijom srpskih kadrova koji se, i inače, konstantno demoniziraju kao nacisti.

– Posebno se, od strane Bošnjaka/muslimana, vrijeđa cijeli srpski narod. Tako "Dnevni Avaz" (27/01/12, str. 5) prenosi izjavu Mustafe Cerića koji besramno govori o "SRPSKOM genocidu nad Bošnjačkim žtrvama". A dobro se zna, da je odgovornost za ratna zlodjela, po međunarodnom pravu, individualizirana.

U istom tekstu iznose se laži o istinskoj žrtvi genocida Jevreju Ariju Livneu, a i negira mu se sposobnost osobnog rasuđivanja.

– Nažalost, između Hrvata i Srba postoji izvjestan broj povijesnih konflikata s velikim brojem žrtava što neprekidno dovodi u pitanje početke njihove sadašnje alijanse.

Realne perspektive, imperativi i nadanja

Osnove za islamizaciju koje će se vremenom u potpunosti ostvariti su na Balkanu već gotova stvar.

Nastat će kompaktan islamski blok u koji će ući Turska, Albanija, Kosovo, pola Makedonije, dio Crne Gore, Sandžak i veći dio Federacije BiH. Još uvijek sadašnji gospodari svijeta su to odavno isplanirali skupa s "Arapskim proljećem" gdje su mnogi laički režimi postali islamizirani. Na njih se oslanja postojeći islamistički blok u Federaciji koji, imajući protiv sebe hrvatsko-srpsku koaliciju koja će se i formalno formirati, rađe se oslanjaju na NATO pakt nego da ratuju protiv Hrvata i Srba.

Naravno. Ako se BiH raspadne na dva dijela, a sve vodi prema tome, islamska Bosna nikada neće postati dio Europe. Tihić je bio apsolutno svjestan toga kada je rekao da je za BiH važniji NATO pakt nego Europska zajednica. Na sjeveru Zapadnog Balkana naći će se, dakle, objektivno dva kršćanska naroda: Hrvati i Srbi. Što prije budu došli do mudrosti da u ovim krucijalnim, odlučujućim trenutcima moraju prevladati svoje bolne povijesne kontroverze, lakše i prije će spasiti Hrvate u centralnoj Bosni i zadržati taj dio teritorija kao hrvatski.

Unutar ovih jasnih i istinitih premisa, rukovodstvo RS mora naći dovoljno mudrosti, a i odlučnosti da ne dozvoli cijepanje Republike Srpske na dva dijela.

Isto tako, rukovodstvo RS mora pod hitno stvoriti specijalne i paralelne veze sa Hrvatskom, te sa Srbijom formirati ekonomsko-politički blok tako da može voditi što samostalniju regionalnu politiku. Za nadati se, da će se prilikom stvaranja ovih dvaju blokova: islamskog i kršćanskog, stvari odvijati na miroljubljiv način.

Piše Emil Vlajki

http://www.fokus.ba/nov/index.php?option=com_content&view=article&id=23209:bolje-pakt-nego-rat-&catid=33:puls-komentar&Itemid=181

Written by Mika

30. januara 2012. at 12:02

Objavljeno u Uncategorized

Srbi – narod koji nestaje (Ceo film)

leave a comment »


Из продукције Пријатељ Божји представљамо вам дугометражни документарни филм који представља живо сведочанство о катастрофалној демографској стварности српске државе и народа. Сведочанство, које открива тужну истину да је српски народ на прагу свог историског нестајања. Србија је данас земља старости, земља у којој је старачко роптање све гласније, а дечија граја све тиша и нечујнија…

Говоре припадници духовне и интелектуалне елите који су своје научне ставове, сазнања и резулатете истраживања понудили на увид јавности: Његова Светост Патријарх српски Иринеј, Марко Сандаљ, оснивач Фондације Пријатељ Божији, академици Василије Крестић и Смиља Аврамов, Радован Тврдишић из Двери Српских, протојереј-ставрофор др Милош Весин, публицисткиња Биљана Спасић, професор на Универзитету у Кембриџу Небојша Радић, професор Марко Младеновић, свештеници Жељко Латиновић и Бранко Ћурчин, али и такозвани обични људи из народа, сељаци, мученици, страдалници…

1h,16min

Written by Mika

29. januara 2012. at 22:21

Objavljeno u Uncategorized

СТРАЗБУР: ЛАКМУС ТЕСТ У ИМЕ НАРОДА

leave a comment »


СТРАЗБУР: ЛАКМУС ТЕСТ У ИМЕ НАРОДА

Пише: адвокат Горан Цветић

Иако се тренутно на званичном сајту Европског суда за људска права налази 61 пресуда у вези Републике Србије, три се односе на представке које су поднете за време постојања Државне заједнице Србија и Црна Гора. У та три случаја (Лакићевић и др. против Србије и Црне Горе, као и предмети Шабановић и Бјелић) Суд је нашао да је одговорна Црна Гора пошто су се спорни односи десили на њеној територији, па зато Србија не може бити пасивно легитимисана по тим представкама. Стога је Суд током протекле 4 године фактички донео 58 пресуда по представкама против Србије која се одбранила у само 4 предмета; десет пресуда је донето током прошле године, па је сада резултат 54:4 у корист грађана Србије.

Предвиђање да ће током 2011. године дозрети далеко већи број предмета по представкама наших грађана се није обистинило, али да ће се Србија одбранити у само два предмета, на жалост – јесте. Ипак, све је већи број предмета у којима Србија прихвата вансудско поравнање и признаје одговорност, па предмет ни не дође до пресуђења. А реформа које је учињена у раду Европског суда у другој половини 2010. године због великог броја предмета очито тек треба да донесе резултате. Наиме, сада очигледно неосноване представке може одбацити и судија појединац, док у случајевима у којима се ради о добро установљеној пракси Суда одлуку доноси Комитет састављен од три судије. У осталим случајевима, одлучује седмочлано веће. У том смислу, прошла година ће остати упамћена и по томе што је једном адвокату из Горњег Милановца који је засуо Суд са око 500 (!) представки, не само против Србије већ и неких земаља у окружењу, забрањен приступ Суду због злоупотребе права на представку.

Члан 3. Европске конвенције за људска права предвиђа да нико неће бити подвргнут тортури, нехуманом и понижавајућем поступању или кажњавању. Из прошлогодишњег чланка који се бавио дешавањима у Стразбуру “Цех у Стразбуру расте” (1) видели смо да је током 2010. године Суд нашао да је Србија повредила овај члан Конвенције у случају г. Животе Милановића из Јагодине који је и сам учествовао у живој дискусији у коментарима на наведени тест. На жалост, Суд је и у 2011. години нашао да је Србија повредила наведени члан Конвенције и то у случају Станимировић против Србије.

Дана 9. фебруара 2001. године у Гроцкој се десило убиство у коме је срадао брачни пар. Наредног дана у полицијску станицу у Смедереву је приведен подносилац представке г. Станимировић где је претучен, након чега је признао кривично дело убиства које му је стављено на терет. Три дана касније је изведен пред истражног судију, али му није било дозвољено да приватно разговара са браниоцем кога је ангажовала његова супруга. Иако је и тада признао извршење дела, г. Станимировић је изнео притужбу да је претучен након чега је упућен у смедеревску болницу где је установљено да има поломљено ребро и маснице по грудима. Наредног дана је поново изведен пред истражног судију, али без присуства адвоката са којим је по први пут разговарао у приватности касније тога дана. Седамнаестог фебруара г. Станимировић је изведен из притвора, поново одведен у смедеревску полицијску станицу и поново тучен, где је и гушен пластичном кесом, а изнео је и тврдње да је добијао и електро-шокове у пределу гениталија и да му је прећено смрћу. Истражни судија је био обавештен о инциденту. Лекарски налаз је показао да г. Станимировић има нагњечења и модрице у пределу главе. Два дана касније поново је саслушаван од истражног судије и то опет без присуства адвоката. Када је по четврти пут изведен пред истражног судију 16. марта 2001. године, саслушан је у присуству адвоката и тада повукао своје признање.

Након што је адвокат поднео кривичну пријаву против НН полицајаца, тужилаштво је прибавило извештај из полицијске станице у којем су наводи о злостављању негирани. Иако је тужилаштво прибавило и лекарске налазе од 13. и 17. септембра 2001., одлучило је да нема месту гоњењу и обавестило адвоката подносиоца представке да може преузети гоњење што он није учинио. У новембру 2002. године смедеревски Окружни суд је огласио г. Станимировића и С.П. кривим за убиство и осудио их на по 40 година затвора. У марту 2003. Врховни суд Србије је укинуо пресуду и наложио првостепеном суду да установи да ли је г. Станимировић злостављан и, у вези с тим, да ли су његови искази стога пре главног претреса прихватљиви.

На поновљеном претресу у мају 2004. године окривљени је детаљно описао злостављање којем је био изложен и по први пут именовао полицајце који су, по њему, учествовали у инцидентима. Адвокат саокривљеног С.П. је затим захтевао да се записник проследи тужилаштву, али је јавни тужилац навео да нема намеру да се бави са истим случајем, будући да је кривична пријава одбачена у септембру 2001. године. Адвокат затим улаже захтев за изуеће поступајућег тужиоца, тај захтев је одбијен, али је у решењу наведено да одлука из 2001. може бити преиспитана у светлу нових чињеница. То се није десило. У децембру 2004. године подносилац представке је поново осуђен на 40 година затвора, а иста казна је изречена и С.П. за подстрекавање. Смедеревски Окружни суд је установио да је г. Станимировић одиста тучен у полицијској станици, те да његови искази из станице нису прихватљиви; али је суд огласио његове исказе пред истражним судијом прихватљивим. Подносилац представке се жалио на пресуду наводећи и да исказе пред истражним судијом треба искључити. Врховни суд током 2005. и 2006. године у две истанце одбија жалбе и потврђује пресуду.

У новембру 2006. г. Станимировић поново подноси кривичну пријаву против шест полицајаца у погледу дешавања из 2001. године, али никад није обавештен о исходу поступања по тој пријави пошто је спис предмета наводно уништен 2010. – три године након одлуке да се не предузме кривично гоњење. У марту 2011. његов бранилац подноси предлог за обнову поступка, али тај предлог Апелациони суд правноснажно одбија крајем априла прошле године.

Након што је одбио процесно-правни приговор Србије да је представка неблаговремена, Суд је изнео своје добро установњене ставове. Када једно лице изнесе тврдњу, као што је овде случај, да је било изложено поступању супротном чл. 3. Конвенције, држава мора спровести ефикасну и исцрпну званичну истрагу. Та истрага мора имати за циљ идентификовање и кажњавање одговорних лица. У супротном, забране тортуре, нехуманог и понижавајућег поступања и кажњавања би изгубиле смисао. Истрага мора бити брза и независна, а један од основних елемената независности је да орган у којем је злостављање учињено не може учествовати у њој. На крају, та истрага мора бити подложна оцени јавности у циљу утврђивања одговорности, а оштећеном се увек мора омогућити учешће у њој. У конкретном случају, иако је током кривичног поступка утврђено да је подносилац представке одиста малтретиран, те да су починиоци потенцијално идентификовани, није спроведена никаква кривична истрага. Налазећи да наведени стандарди нису задовољени, Суд је и нашао повреду чл. 3. Конвенције.

У погледу чл. 6., права на фер саслушање и суђење, подносилац представке је навео да српски судови нису могли дозволити ни да се искази из истраге користе у кривичном поступку, будући да је те исказе дао као последицу малтретирања у полицији. У свом одговору, Србија је навела да г. Станимировић није био осуђен искључиво на основу тих исказа, јер они нису били једини докази против њега. Међутим, Суд није прихватио овај приговор. Наводећи да је његов задатак да се бави чињеничним и правним грешкама учињеним пред националним судовима само уколико оне доводе до кршења права гарантованих Конвенцијом, Суд је навео да мора испитати да ли је поступак као целина, укључујући начин прибављања доказа, био правичан. При томе, посебна пажња мора бити посвећена прибављању доказа у супротности са чл. 3. Конвенције. Добро установљена пракса Суда је да, када су докази прибављени тортуром или другим видом малтретирања, то чини цели поступак неправедним. Ово важи без обзира на питање квалитета доказа у питању, као и на питање да ли ти докази имају одлучујући значај. У конкретном случају, српски судови су закључили да је г. Станимировић малтретиран, што потврђују и медицински налази. Србија није оспоравала ни наводе подносиоца представке да су му упућиване претње смрћу, да је гушен кесом и да су му давани електрични шокови у пределу гениталија. Имајући у виду временску блискост у којој су се одиграли немили догађаји у полицијској станици где је подносиоцу поломљено ребро и признање у истрази, као и чињеницу да је полиција успела да га поново изведе из притвора и малтретирала га 17. фебруара 2001. године, Суд је стао на становиште да је његов страх био оправдан и да је признање у истрази неприхватљиво. Поред тога, подносиоцу представке није омогућено да се током истраге у три наврата приватно консултује са својим адвокатом, па је стога цео поступак неправичан. Налазећи и повреду чл. 6. Конвенције, Суд је г. Станимировићу досудио одштету од 13.000 евра на име нематеријалне штете, као и 5.000 на име трошкова пред Судом. Не улазећи у бит даљег тока поступка пред српским судовима, треба истаћи да оваква пресуда Стразбура отвара врата за обнову поступка у Србији.

Један од предмета у коме се Србија одбранила прошле године је Јухас Ђурић против Србије. Г. Јухас Ђурић је адвокат из Суботице кога је полиција у три наврата ангажовала да по службеној дужности заступа осумњичене приликом њиховог привођења и испитивања у суботичкој полицијској станици. Након што је обавио свој део посла, подносилац представке је од суботичке полиције захтевао исплату свог хонорара у укупном износу од око 760 евра. Пошто није плаћен, поднео је парничну тужбу надлежном суду. И општински и Окружни судови у Суботици су, поступајући од септембра 2004 до септембра 2006. године, одбацили тужбу са образложењем да се у конкретном случају радило о предкривичном поступку, па је стога г. Јухас Ђурић требало да своја права остварује у управном поступку, будући да је за исплату његовог хонорара био задужен МУП. Г. Јухас Ђурић се обратио Стразбуру наводећи да је Србија прекршила чл. 6. Конвенције на тај начин што му је онемогућила приступ суду који ће одлучити о његовим правима, као и да је поступак пред суботичким судовима предуго трајао.

У свом одговору, Србија се по први пут позвала на нови институт који је Протоколом 14. уз Конвенцију уведен крајем 2010. године у циљу ефикаснијег поступања Суда. То је ситуација у којој подносилац представке није био жртва “значајне неправичности” (“significant disadvantage”), будући да је један од три хонорара које је г. Јухас Ђурић захтевао износио око 105 евра. Поред тога, држава је навела да подносиоцу није ускраћен приступ суду будући да он своја права може остварити у управном поступку, укључујући и управни спор. Подносилац је одговорио да наведени институт нема примене у конкретном случају, будући да је укупан износ који је захтевао знатно већи и увећан за законску затезну камату, као и да му је пресудама наложено да накнади трошкове поступка туженом. У пресудама није јасно образложено због чега је овде у питању управна, а не грађанско-правна ствар. Такође је навео да његов мотив није искључиво финансијски, већ ствар принципа, да се овде ради о уредном плаћању адвоката у предкривичном поступку што је од велике важности за правилно функционисање кривично-правног система државе. Ово је г. Јухас Ђурић изнео у светлу добро познате чињенице да се са исплатама хонорара адвокатима који поступају по службеној дужности хронично касни.

Суд је уважио став подносиоца представке да овде нема примене института недостатка значајне неправичности, подржавајући његов став да је питање које је изнео од важности за правилно функционисање кривично-правног система државе. Упркос томе, Суд није нашао повреду чл. 6. Конвенције наводећи да је г. Јухас Ђурић одиста могао остваривати своја права у управном поступку, укључујући управни спор. Такође, нема повреде суђења у разумном року будући да су суботички судови решили предмет за две године поступајући у две инстанце. Интересантно је и то да је г. Јухас Ђурић током поступка истакао да је писмена од Суда добијао са великим закашњењем, те да му је једно од писама отварано у пошти, дозвољавајући да се ту ради о “невиној грешци”. Суд није имао чврстих доказа да је неко одиста отварао наведено писмо, али је истакао да “је имао проблема са кашњењем пошиљки ка и из Србије” не наводећи конкретан разлог за то.

Највећу одштету због кршења људских права током 2011. године држава ће исплатити у предмету Рашковић и Милуновић против Србије. Госпође Рашковић и Милуновић су биле раднице новопазарског предузећа “Памучна предионица Д.О.О”. Оне су упућене на обавезно плаћено одсуство 1996. односно 2001. године до времена у коме ће бити успостављен нормалан процес производње и доћи до значајног побољшања пословања фирме. У том периоду су требало да примају значајно умањен лични доходак, при чему ће послодавац уредно исплаћивати њихове пензионе и друге доприносе. Када се ово није десило, госпође Рашковић и Милуновић су започеле већи број поступака пред новопазарским судовима у циљу реализације својих потраживања. Добиле су пресуде у своју корист, као и решења о њиховом извршењу, све у укупном износу од око 10.380 евра уз законску затетну камату. Али, извршење је изостало. У међувремену, фирма која је власник “Памучне предионице Д.О.О.” је основала програм за раднике који желе да напусте фирму, као сувишни, уз отпремнину. Подноситељке представке су прихватиле овај програм и, након донетих пресуда, напустиле предузеће.

Србија је пред Судом истакла приговор да су се госпође Рашковић и Милуновић, прихватајући програм за сувишне раднике и прихватањем отпремнине, одрекле права из већ донетих правноснажних пресуда. Стразбур очигледно није могао усвојити овакав став. Истичући да је већ у више наврата нашао да су извршења у Србији спора или изостају, нашао је повреду права на мирно уживање имовине из чл. 1. Протокола 1, као и повреду права на суђење у разумном року из чл. 6. Конвенције. Налажући Србији да неисплаћене личне дохотке исплати из својих средстава, уз износе пензионих и других доприноса, Суд је такође досудио подноситељкама предсатвке и по 6.200 евра на име нематеријалне штете и по 600 евра за трошкове поступка. Укупна сума, са каматама, сигурно премашује 30.000 евра.

Случај Шоргић против Србије је слика до каквих све перипетија може доћи када судови не поштују процесно-правна правила, па чак и основне постулате непристрасности. Оставинска расправа иза покојног оца г. Шоргића је започета у мају 1995. године пред Петим општинским судом у Београду, али је убрзо прекинута пошто је супруга његовог оца оспорила уговор о доживотном издржавању који је г. Шоргић закључио са својим оцем. Тужба ради “фиктивности” наведеног уговора је поднета у септембру 1995., али је одбијена због неправилно постављеног тужбеног захтева, односно неправилног “курса акције” како је навео Суд, 2000. године. Затим је у августу те године уследила нова тужба за поништај и раскид наведеног уговора. Пети суд брзо усваја део тужбеног захтева који се односи на поништај и доноси делимичну пресуду у децембру 2000. године. Поступајућа судија у предмету је била судија Б. У августу 2001. Окружни суд у Београду потврђује делимичну пресуду, а у већу се налазила судија Д.

У јуну 2003. Пети суд раскида преостали део уговора, али ову пресуду укида Окружни суд у Београду 24. марта 2004. године због противуречности између изреке и образложења пресуде, при томе не упућујући првостепени суд на који начин да поступи у поновљеном поступку. Е сад: у већу Окружног суда су поступале и судије Д и Б. Након што је Пети суд поново донео истоветну пресуду и Окружни суд је потврдио, г. Шоргић изјављује ревизију. Врховни суд је одбија 20. априла 2006. године, а већ погађате: у већу је била судија Д која је у међувремену напредовала са Окружног суда. У септембру исте године г. Шоргић подноси Петом суду предлог за обнову поступка због неправилног састава суда о којем ни до 2010. године није било правноснажно одлучено. Један од главних разлога за несагласност између првостепеног и другостепеног суда је питање који Закон о парничном поступку треба применити при одлуци имали места обнови поступка: онај из 1977. или онај из 2004. године? Оставинска расправа није била окончана ни закључно са 21 фебруаром 2011. године. И ето…16 година нечијег живота прође. Читање ове пресуде изазива вртоглавицу које желим да вас поштедим. Имајући у виду да нижестепена судија која је поступала у једном предмету треба да се уздржи у доношењу вишестепене пресуде, логично питање које се поставља је: како се судије Д и Б нису изузеле у вишестепеним поступцима , па чак и да им је предмет додељен насумичном ротацијом?

Представка г. Шоргића је била суштински базирана на повреди начела непристрасности због неправилног састава суда и предугог трајања поступка. Европски суд је нашао да је у конкретном случају одиста прекршен принцип непристрасности, као и да је дошло до кршења права на суђење у разумном року. Будући да је г. Шоргић навео да ће “накнаду материјалне и нематеријалне штете захтевати пред надлежним судом у Београду”, Стразбур му је досудио само 1.000 евра трошкова поступка. А обнове поступка у Србији ће у светлу ове пресуде сигурно бити. Колико ће то још трајати?

Сличан случај се десио и у предмету Ђокић против Србије. Подносилац представке је осуђен на једанаестогодишњу казну затвора и изјавио жалбу на пресуду Врховном суду Србије која је одбијена. У већу се налазио судија М.Ц. Затим је уложен захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде који је неосновано одбијен као неблаговремен. И у том већу је одлучивао судија М.Ц. Не улазећи у бит правне ствари коју треба да разматра Врховни суд Србије, Стразбур је нашао да је подносиоцу представке ускраћен приступ суду самим тим што је установио да је наведени захтев благовремен. Стога није ни улазио у питање повреде начела непристрасности као у предмету Шоргић, а будући да г. Ђокић није испоштовао рок који му је Суд одредио за накнаду штете, његов захтев је у том делу – одбијен.

У случају Ристић против Србије мајка двоје малолетне деце је након развода брака поднела кривичну пријаву у мају 2003. године против свог бившег супруга због неплаћања алиментације. Иако је Трећи општински суд поступао по оптужном предлогу тужилаштва, суђење није окончано ни до октобра 2009. године, када је наступила застарелост кривичног гоњења. Суд је нашао повреду права на суђење у разумном року и досудио подносиоцима представке 3.100 евра на име нематеријалне штете и трошкова.

У сложеном породично-правном случају Вељков о додели детета на чување и васпитање, као и о питању вршења родитељског права, Суд је нашао да је 5 година и два месеца колико је спор трајао неразуман и досудио 3.900 евра накнаде штете и трошкова. Случај Живић је представка још једног полицајца са КиМ коме није исплаћена дупла зарада за службовање у јужној српској покрајини по одлуци Владе Србије, а тај случај је готово идентичан предмету Ракић и др. против Србије који смо разматрали у већ наведеном прошлогодишњем чланку (види фусноту). Поново истичући да различито одлучивање у идентичним правним ситуацијама улива неповерење грађана у правосудни систем једне земље, Стразбур је г. Живићу досудио 3.300 евра одштете и трошкова. У случају Милошевић Суд је још једном заузео становиште да се право на приватност коресподенције лица лишених слободе мора поштовати, те да је недопустиво отварање писама тим лицима без одлуке надлежног суда да се то из оправданих разлога може чинити. И на крају, други случај у коме се Србија одбранила током 2011. године је предмет Добрић, који се тицао могућности изјављивања ревизије и њеног одбачаја када је вредност спора назначена у тужби испод лимита неопходног за изјављивање тог правног лека. Ствар би била једноставна да спор није трајао од 1986. године и да ревизија није изјављена 20 година касније. Налазећи да услови за изјављивање ревизије морају бити строжији него они при изјављивању жалбе, Суд је заузео став да подносиоцима није повређено право на приступ суду, при чему је иницијална вредност спора била 4 милиона старих динара . Чудна одлука, при чему је опречно мишљење изнео и наш судија Поповић.

Све у свему, након 4 године у којима Стразбур одлучује о представкама из Србије, ситуација је забрињавајућа. Поједини српски адвокати који поступају у Стразбуру показују надмоћ над српским судовима. Чињеница да се Србија одбранила у само четири предмета у 4 године је лакмус тест који власт у Србији мора поштовати и предузети мере да се ситуација у правосуђу хитно поправи. Европска конвенција се директно примењује у нашем правном систему и едукација и упознавање судија са праксом Европског суда мора бити приоритет. Тиме би се држави и пореским обвезницима уштедела значајна средства, а исто толико важно, грађани Србије би се све мање сусретали са честом појавом да су на судовима суочени са размишљањем и ставовима судија који немају везе ни са савременим правним трендовима, а на жалост, ни са здравим разумом. Достојанство правне науке и мудрог и непристрасног правног резоновања мора постати наша свакодневница што пре. У име народа.

1) http://www.slobodanjovanovic.org/2011/01/17/goran-cvetic-ceh-u-strazburu-raste/

Written by Mika

28. januara 2012. at 14:35

Objavljeno u Uncategorized

TADIĆ DAJE KRALJEVSTVO ZA KONJA

leave a comment »


ŠTA SRBI SA KOSOVA KAŽU O REFERENDUMU I DRŽANJU BEOGRADA: TADIĆ DAJE KRALJEVSTVO ZA KONJA

četvrtak, 26 januar 2012 09:47

Ničić kaže da su mu predstavnici vlasti u Beogradu priznali da je „puštanje EULEKSa na Kosmet bilo velika greška“

Radovan Ničić, predsednik Skupštine Zajednice opština Kosova i Metohije: Tražimo da Srbija raspiše republičke izbore i na KiM
Konferenciju srpskih lidera u beogradskom medija centru otvorio je Radovan Ničić, predsednik Skupštine Zajednice opština Kosova i Metohije, koji je izrazio zabrinutost zbog posredno dobijene informacije da zvanični Beograd neće Đurđevdanske izbore raspisati i na Kosovu i Metohiji. On je takav „eventualni potez vladajuće koalicije u Beogradu“ okarakterisao kao „izuzetno poguban i štetan po interese, ne samo kosmetskih Srba, već države Srbije u celini“.

Ničić je ponovio zahtev da se predstojeći izbori raspišu i na teritoriji KiM – istovremeno na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou. I stav Skupštine Zajednice opština KiM da je raspisivanje izbora i za pokrajinsku skupštinu KiM potrebno i neophodno Republici Srbiji!

Ničić se posebno osvrnuo na učestalost i snagu napada na kosmetske Srbe koji stižu iz Beograda. Otkrio je da su mu predstavnici vlasti u Beogradu – u internim razgovorima – priznali da je „puštanje EULEKSa na Kosmet bilo velika greška“. Pritom je procenio: da ta vlast u budućnosti više neće imati kome da prizna da je sadašnji njen angažman protiv sunarodnika na Kosmetu takođe jedna velika i teško ispravljiva greška.

Dr Marko Jakšić, potpredsednik Skupštine Zajednice opština KiM: Boris je naš Ričard Treći – daje KiM za „konja“ virtuelne kandidature za EU
Dr Marko Jakšić je informisao prisutne da je 24. januara održan sastanak predsednika opština i odborničkih grupa sa severa Kosmeta i da je na tom sastanku izraženo apsolutno jedinstvo povodom referenduma i da je Sretenje odabrano kao dan za referendum zbog simbolike koju taj praznik ima u srpskom narodu. Naglasio je da su iza referendum stali i članovi Demokratske stranke iz Leposavića, Zvečana i Kosovske Mitrovice kao i članovi G17!

Jakšić je optužio zvanični Beograd da je politički apsolutno na liniji Prištine, Brisela i Vašingtona. Posebno se osvrnuo na Tadićevu ponudu od 4 tačke za koju je rekao da nije drugo do prihvatanje Ahtisarijevog plana, koji je već šest puta odbacivan u Savetu Bezbednosti OUN i bio odbijen i na „Bečkim pregovorima“.

Jakšić je odnos predsednika Srbije prema Kosmetu uporedio sa držanjem Ričarda III iz čuvene krilatice „Dajem kraljevstvo za konja“. Tadić daje Kosovo u Metohiju – upozorio je Jakšić – za „konja“ virtuelnog saveza Srbije sa EU. On je u tajnim pregovorima sa državama tzv Kvinte – radi dobijanja statusa kandidata za članstvo u EU – već obećao, otkrio je Jakšić, dve stvari koje bi realizovao odmah nakon izbora: neposredni i stalni kontakt sa Tačijem i uspešno rešavanje pitanje sukcesije (između Beograda i Prištine).

Tadić je kod zemalja Kvinte za „pitanje sukcesije“ – ukazao je Jakšić – već delegirao šefa svog kabineta Miodraga Rakića a Tači – „gospodina Dukađina“.

Jakšić je ponovio da institucije Republike Srbije na severu Kosmeta i Ahtisarijev plan nikako ne mogu zajedno i da je to razlog zbog čega Tadić ne prihvata Sretenjski referendum, a samim tim ni održanje institucija države Srbije na severu Kosmeta. Ukazao je da i srpski narod i „južno od Ibra“ traži i insistira na organizovanju republičkih izbora i u tim delovima Kosmeta. Peticiju kojom se upravo to traži, kako je rekao, već je potpisalo 10 000 Srba. Potpisivanje se nastavlja, a zahtev će biti predat predsednici Narodne Skupštine Srbije i predsedniku Republike.

Vlast iz Beograda, podvukao je Jakšić, sada čini sve ne bi li disciplinovala kosmetske Srbe. Posebno se u tom svetlu osvrnuo na tzv. reorganizaciju u Ministarstvu za Kosmet gde će biti otpušteno pedeset ljudi. Dodao je da su srpski delovi Kosmeta i po 12 sati bez struje i da se -zbog globa na tzv. prelazima – u centralnu Srbiju ide brdskim i planinskim putevima koji su i leti teško prohodni a kamo li zimi.

Jakšić je takvo držanje vlasti u Beogradu prema svom narodu nazvao „skaradnim i duboko nemoralnim“.

Srpski narod Kosmeta se, kako je rekao, gnuša Tadićeve namere da otvori „crvenu telefonsku liniju“ sa Tačijem dok se iz Moskve poteže pitanje Tačijeve krivične odgovornosti za trgovinu ljudskim organima i niz drugih zločina čiji je bio nalogodavac i inspirator.

Na pitanje novinara B92 – od koga je saznao za Tadićeve dogovore sa zemljama Kvinte, kad ih je sam nazvao „tajnim“, Jakšić je odgovorio: „Kako postoji slobodni novinarski istraživački rad, tako postoji i slobodni politički istraživački rad“. Pri tom je ukazao da je pomenutu informaciju dobio iz „dvanaest izvora bliskih Prištini“ koje nije hteo da otkriva. Na molbu Prvog kanala ruske državne televizije da se osvrne na „optužbe vlasti da ima stan u Londonu“, Jakšić je odgovorio da taj „iznišljeni stan poklanja onima koji su ga izmislili, to jest, Đilasu“.

Ljubomir Kragović, predsednik Odbora Skupštine Srbije za KiM: Tadić u Skupštini nema većinu da obori referendum
I predsednik Odbora Skupštine Srbije za KiM, Ljubomir Kragović, podržao je održavanje Srtenjskog refernduma. Optužio je vladu Srbije da je kriva za ukidanje 12 srpskih lokalnih samouprava na Kosmetu i da je predstojeći referendum neophodna brana daljem propadanju kosmetskih Srba. Kragović je podvukao da bi Srbi sa Kosmeta odustali od referenduma da je tako nešto od njih zatražila Narodna Skupština Srbije, ali da je Tadić povodom Kosmeta ne saziva jer je bio svestan da nema većinu da obori referendum.

Kragović je ocenio da trenutna vlast nema uporište u narodu i da se svela na „vođenje privatne politike predsednika Republike a da premijer nije ni zainteresovan za Kosmet i sudbinu kosmetskih Srba uopšte.

On je delovanje Borka Stefanovića e okarakterisao kao poražavajuće i kao „podložno Kuperovim ucenama“.

Srbi sa Kosmeta – istakao je Kragović – referendumom traže ostvarivanje osnovnih ljudskih i građanskih prava podjednako sa ostalim građanima Srbije: da biraju i budu birani. Referendumom poručuju Tadiću da nema prava da ne raspiše izbore i na Kosmetu, kao i da je postojanje Ministarstva za Kosovo i Metohiju nepotrebno i štetno.

Kragović je, u nastavku izlaganja, negativno ocenio rad ministra za KiM Gorana Bogdanovića i državnog sekretara Ministarstva za KiM Olivera Ivanovića. Za prvog je rekao – osim što je izgradio put ka svom selu koji još nije platio – da nije ništa drugo dobro uradio na Kosmetu. A državnog sekretara je ocenio kao lice koje je određeno da mu opis posla bude „samo vršenje pritiska na lokalnu srpsku samoupravu na Kosmetu“.

Kragović je najavio sednicu Odbora za KiM povodom referenduma na severu Kosmeta.

Dr Milan Ivanović, predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova i Metohije: Državu čini narod, a ne samo Tadić sa svojim „medicinarima“ i lošim muzičarima
Predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova i Metohije dr Milan Ivanović saopštio je da na severu KiM vlada „apsolutno jedinstvo naroda i lokalne samouprave“. Naglasivši da se to – zbog medijskog mraka – ne može ni čuti ni videti u centralnoj Srbiji. Prema njegovim rečima, „za Srbe sa Kosmeta put do medija je zakrčen sa devetero vrata, devet brava i devet ključeva“.

Ivanović je optužio državne medije da – i kada puštaju izjave predstavnika Srba sa Kosmeta – to namerno rade nesrazmerno u odnosu na stavove koji se u tim istim medijima iznose protiv njih. Ivanović je ocenio da tzv politika “i Kosmet i EU“ nema nikakvu težinu i da je njen pravi naziv -“Vlada nema alternativu“.

Ivanović je optužio Vladu Srbije da politikom ukidanja državnih institucija na severu Kosmeta gura sunarodnike na Kosmetu u priznavanje ROSU, šiptarskih carinika na Jarinju i Brnjaku, šiptarskih ličnih karata i diploma. U stvari: da ih gura u priznavanje albanske države i institucija.

Ivanović je ocenio da skepsu u nameru vlasti da očuva Kosmet u okviru države Srbije izazivaju Dačićevo priznanje – „da se ne lažemo, od nas se traži priznanje Kosmeta“ – Rikerovo insistiranje na „dobrosusedskim odnosima“ sa Tačijevim Kosovom i stav Evropskog parlamenta da Srbija treba da „započne povlačenje sa severa Kosmeta“.

On je optužio republičku vlast za nečuvenu hajku na kosmetske Srbe koje naziva kriminalcima i „samozvancima“. Takođe, za optužbe da je je Sretenjski referendum „iniciran iz stranačkih centrala“, a tobože nisu odraz želja naroda.

Ivanović je odbacio optužbe vlasti u Beogradu da će se realizacijom referenduma izazvati reakcija međunarodne javnosti i navodno produbiti kriza, te da je i samo organizovanje referenduma protivustavni čin.

I on je okupljenim novinarima predočio da je na sastanku predsednika opština i odborničkih grupa (24. januara) – od 91 prisutnog iz svih političkih partija – čak 90 glasalo za organizovanje referenduma! Što znači: da samo jedan srpski predstavnik nije glasao za referendum, ali – i on samo zato što je bio za postavljanje drugačijeg referendumskog pitanja.

Ovo znači, podvukao je Ivanović, da povodom referenduma postoji „apsolutno jedinstvo naroda“.

Referendum, ukazao je Ivanović, može biti „samo argument plus vlastima ako istinski žele da brane Kosmet a ne da Srbe podvedu pod vlast Prištine“.

Ivanović je istovremeno podvukao da se referndumom šalje poruka Beogradu da „državu čini i narod, a ne samo predsednik koji u svom okruženju, kao glavne savetnike, ima samo nesvršene medicinare, loše muzičare i decu loših muzičara koji su dobri samo u savetovanju oko biznisa, ali ne i povodom ozbiljnih državničkih poslova“.

Podsetio je da je kosmetske Srbe ova vlast terala da izađu na prethodne šiptarske izbore, što su oni odbili, a pokazalo se da su bili u pravu. Rekao je da se Sretnjskim referendumom ponovo dokazuje da je Kosmet u Srbiji i da Srbi sa Kosmeta brane Ustav države Srbije.

Ivanović je optužio predsednika Tadića da – dok svet pokreće istrage protiv Tačija – on svojim akcijama čini sve da ga amnestira i vrati u politički život. Naglasio je da će referendum biti ocena pregovora koje je Borko Stefanović vodio sa Editom Tahiri bez predstavnika Srba sa Kosmeta i bez saglasnosti i učešća srpske opozicije.

Izvor Fakti, 25. 01. 2012.

Written by Mika

26. januara 2012. at 17:30

Objavljeno u Uncategorized

SABA – SANDZAKU IPAK TREBA AUTOPUT I TO OD SARAJEVA DO NOVOG PAZARA!

leave a comment »


SABA – SANDZAKU IPAK TREBA AUTOPUT I TO OD SARAJEVA DO NOVOG PAZARA!

Sandžak PRESS; Web: http://sandzakpress.net/

Evropa – U Frankfurtu je u četvrtak 19.01.2012. godine održana sjednica Upravnog odbora Sandžačke Biznis Asocijacije – SABA, čiji je predsjednik Hako Duljević, biznismen u Sarajevu, rodom iz Sandžaka.

Na sjednici su analizirani programski ciljevi i plan rada Asocijacije za period 2012. godine. Također, na ovoj sjednici su razmatrane administrativne i tehničke pretpostavke za raspisivanje međunarodnog konkursa za izradu studije ekonomske opravdanosti izgradnje autoputa Sarajevo-Novi Pazar. Rukovodstvo SABA-e je ovom prilikom obišlo nekoliko sandžačkih pirvrednika koji žive i rade u Kassel-u i Offenbach-u.

SABA je također raspisala konkurs za radno mjesto menadžera i nekoliko asistenata kancelarije za koju je planirano svečano otvaranje početkom februara ove godine u Novom pazaru.

U cjelosti…
http://sandzakpress.net/sandzaku-ipak-treba-autoput-sa-np


Appendix:

MRKONJIĆ: "SANDŽAKU PUTEVI NISU NI POTREBNI"
http://sandzakpress.net/autoput-tamo-u-sandzaku-nije-ni-potreban-bdz

Written by Mika

22. januara 2012. at 15:08

Objavljeno u Uncategorized

РУСИЈА, ШЕШЕЉ И ХАШКИ ТРИБУНАЛ: ИСТИНОМ ПРОТИВ СИЛЕ

leave a comment »


РУСИЈА, ШЕШЕЉ И ХАШКИ ТРИБУНАЛ: ИСТИНОМ ПРОТИВ СИЛЕ

Ана ФИЛИМОНОВА | 21.01.2012 | 00:02
На годишњој прес конференцији која је одржана у Москви 18.01.2012. г, на којој је министар иностраних послова Русије С.В.Лавров дао резултате рада руске дипломатије у 2011. години и одредио принципе и перспективе реализације руског спољнополитичког курса за 2012. годину, говорило се и о две теме које имају везе са Србијом. То су били трибунал у Хагу и процес Војиславу Шешељу. Што се тиче првог питања руски министар иностраних послова је изјавио да се Русија одавно залаже за затварање Хашког трибунала јер је он испунио своје функције, мада, „далеко од беспрекорног“. Министар је навео пример „смрти Милошевића, бившег председника Југославије, у истражној самици, без обзира на то што су и лекари и адвокати молили судије да му се обезбеди адекватно лечење, а ми сви знамо чињенице да је према многим окривљеним – пре свега, ако не и само – ако су то били Срби, коришћен неоправдано суров однос и понекад потпуно необјашњив истражни поступак, који би трајао бесконачно, у исто време док је према окривљеним који представљају, рецимо, бошњаке, прилаз био потпуно другачији – њих правдају и, како ми процењујемо, у трибуналу постоји политичка пристрасност. Мада је она иста Карла дел Понте, када је престала да буде тужилац тог Трибунала постала слободнија у свом расуђивању те су управо чињенице, које је она изнела у својој књизи послужилешвајцарцу Дику Мартију, као европском посланику, да иницира истрагу тзв. предмета „Медикус“ за који ћемо ми успети да буде доведено до потпуног краја“ – изјавио је С.В.Лавров. „Скрећемо пажњу СБ ОУН – каже руководилац руске дипломатије – да када Савет безбедности разматра извештаје о раду Међународног трибунала за бившу Југославију да обрати посебну пажњу на положај окривљених, па и на положај Шешеља. Ми знамо и из контакта са српском страном да се Шешељ не жали и да је и даље спреман да се сам брани а ми ћемо му, уколико то буде потребно, полазећи од договора са Србијом о указивању правне помоћи, у томе помоћи.“[1]

Тема вапијућег подривања међународног правног система, лукавог и подсмешљивог кршења људских права лидера Српске радикалне странке В.Шешеља од стране Међународног трибунала за бившу Југославију се се на сајту Фондастратешке културе редовно обнавља. Аутори Сајта, правници и историчари, више пута су указивали на методе и праксу рада Трибунала, у коме су фалсификовање докумената, заплашивање и поткупљивање сведока, подметања, необјашњиве забране, блокирање одбране и тд. постали нормалан део судског процеса. Да набројимо главне проблеме у вези са процесуалним и људским правима које је у процесу Шешељу кршио Хашки трибунал. Видимо окосницу новог правног, а уствари противправног система, који МТБЈ гради и која се већ натура и другим међународним правним институцијама. „Правно“ наслеђе Хашког трибунала, продубљивање расправе са националним лидерима постаје, без и мало преувеличавања, претња за међународну безбедност, јер је постала алатка за остваривање воље одређених наднационалних финансијско-политичких група на глобалном нивоу. И тако, у складу са истраживањима које су извршили аутори сајта Фонд стратешке културе (а који су научници) „главне тачке“ у процесу Шешељу су следеће:[2]

1. Оптужница против њега је измишљена и недоказива. Шешељ није учествовао у ратовима, нити је био на челу државе, а није био ни војник. Он је водио опозициону партију.

2. Трибуналу је требало пет година да исфабрикује оптужницу, да нађе лажне сведоке и оне који ће се сложити да се појаве на страни оптужбе. Било је планирано да се појави 144 сведока, али су успели да нађу само 69 њих и још неколико експерата. За све ове године одржана су 42 рочишта, али је највећи део био посвећен процедуралним питањима. 2007. године саслушан је 1 сведок, 2008. – 61, и 2009. – само 9 (то је укупно 71!). Од 69 сведока оптужбе у 40 случајева је доказано да су они дале лажне исказе. Тринаест сведока је директно у судници изјавило да исказе дају под притиском тужилаштва. Ти сведоци су говорили о добијеним претњама да ће се против њих дићи оптужнице уколико одбију да дају лажне исказе против Шешеља, о претњама да ће се обрачунати са њиховим породицама, о психолошком терору, вишесатним саслушањима без пауза. Испричали су и о тужилачким обећањима да ће уколико се договоре помоћи да им се измени лик, и то у САД или некој другој земљи Запада. В.Шешељ је поднео противтужбе због судске бахатости. Шешељ окривљује Трибунал због непоштовања разумних рокова суђења. У светлу тих чињеница пресуде Трибунала због Шешељевог „непоштовања суда“ заиста личе на директну освету.

3. Хашки трибунал послује као „продужена рука“ владе и обавештајних служби САД и Велике Британије. Да би остварили своје циљеве представници САД и Велике Британије су од 1993. године заврбовали и убацили велики број својих агената и сарадника у тужилаштво, секретаријат и остале службе Хашког трибунала. Флоранс Артман, која је била саветник за Балкан главног тужиоца Карле дел Понте и њен секретар за штампу, у својој књизи „Свет и казна. Тајни ратови међународне политике и правде“ она наводи многобројне примере утицања америчких и британских обавештајних служби на рад комплетног Хашког трибунала. Она наводи да је у другој половини 1994. године, када је „трибунал најзад почео да ради“ у тужилаштво стигло 22 функционера, снабдевених комплетном опремом да би јој помогли у раду. Војни аналитичари, правници, а у суштини агенти обавештајних структура, сво време су радили у Трибуналу извршавајући задатке које су им дале њихове владе. Вашингтон, Лондон и Париз су искуство контролисања и коришћења Хашког трибунала почели да преносе и користе у раду осталих међународних кривичних судија, покушавајући да на тај начин обезбеде своју глобалну хегемонију.

4. Хашким тужиоцима прозападних снага Београд је предао фактички сву тајну документацију државне безбедности, војне обавештајне службе и Врховног савета за одбрану Србије. Истовремено Хашки трибунал није прихватио да разматра не само злочине НАТО-а против српског народа, већ ни већину злочина који су извршени Србима у току етно-конфесионалних локалних ратова на постјугословенском простору.

5. Значајан број сведока је био тајан. Њихова имена, лица и гласови (а понекад и сами искази) су публици остали непознати. Званично је то објашњено потребом да се сведоци „заштите“. Међутим, поставља се питање – да се заштите од кога? Од Шешеља? Али њему су имена сведока већ била позната. Од његових правних помоћника? И они су знали сва та имена. Па од кога онда? Одговор је јасан: од јавности, најпре српске, као и од јавности држава бивше Југославије. Јер ако сведок да неистинит исказ, на пример да је био присутан тада-и-тада ту-и-ту обавезно ће се наћи прави сведоци који ће рећи – тај човек лаже, он тамо није био, све је било другачије. Управо су се тога и плашили у Хашком трибуналу, те су их зато све редом и проглашавали за „тајне“.

6. Ако бисмо се пажљиво упознали са пресудом за непоштовање суда Шешељу може се јасно видети да се Трибунал баш и не узбуђује зато што би се сазнала имена сведока, већ зато, што би се сазнала друга врста информација. Тако је Шешељ (у својим књигама у ствари)открио не тајна имена, већ тамну страну рада МТБЈ.

7. Појавио се страх од освете код сведока и судија трибунала. Али није требало да се они плаше српских сведока. Јер до данашњег дана није настрадао ни један сведок који је сведочио против окривљених Срба. Баш ни један! И сведоци, и судије Трибунала су признали да се плаше албанских оптуженика, али и њихових вођа. Уосталом – имали су и разлога, јер је више њих после сведочења убијено. То у својој књизи признаје и бивши главни тужилац МТБЈ Карла дел Понте, која је директно написала да се албанских оптуженика плаше чак и судије.

8. Шешељ је пет година чекао на почетак суђења. Ни једном оптуженику МТБЈ нису тако отворено, изазовно кршена права на оперативно разматрање предмета. Цео процес траје до садавећ девет година. Тога није било ни у једној држави. В.Шешељ је у својим поднесцима Трибуналу показао да је Европски суд за људска права више пута доносио пресуде које су обавезивале суд да обезбеди оперативни поступак. Ако се упореде те пресуде – процес Војиславу Шешељу ће постати најгори пример међу свима који постоје. Међутим, Трибунал није ни размотрио те предмете, већ је лаконски направио закључак да „Пракса Европског суда за људска права јасно полази од тога да никакви рокови, за које би се сматрало да представљају оправдану или неоправдану доцњу, не постоје…“

9. Па у чему је процес В.Шешељу стварно компликован? У томе, што је оптужница тужилаштва МТБЈ подигнута на захтев бившег премијера З.Ђинђића, о чему директно говори и Карла дел Понте у својој књизи. Стварна компликација је у томе што за читавих пет година тужилаштво није пронашло никакав доказ кривице В.Шешеља, те је на крају морало да покуша да натерају сведоке на лажне изјаве. Сада се води процес против низа истражних судија МТБЈ управо због тога. Стварна „компликација“ је била и у томе што су сви сведоци оптужбе проваљени. Затим, стварна „компликација“ је и то што директно одбијање Секретаријата МТБЈ да финансира одбрану Шешеља њему не дозвољава могућност да се брани – то је чак и за Хашки трибунал случај без преседана.

10. Хашки трибунал је директно заинтересован да одбрана В.Шешеља доживи неуспех јер уколико он успе да буде и бранилац у свом процесу постаће јасно да приличан број људи који раде у Трибуналу треба и сам да седне на оптуженичку клупу. Не треба ни да се питамо да ли Трибунал може професору В.Шешељу да обезбеди објективно суђење – одговор је очигледан. Зато је неопходно да се у МТБЈ по кратком поступку донесе одлука о прекиду процеса против В.Шешеља, те да он буде моментално ослобођен

И најважније: најновији догађаји. Секретаријат Трибунала упорно одбија да дозволи потпуно медицинско испитивање В.Шешеља, од стране независних специјалиста. Председник судског већа, судија Жан-Клод Антонети је већ дао изјаву да поступци секретара МТБЈ могу да доведу до смрти В.Шешеља. Судија је са себе скинуо сваку одговорност за могући трагичан исход. Наведена изјава је превише необична да би могла да се игнорише. У затвору Хашког трибунала је већ дошло до три убиства окривљених – М.Бабића, С.Милошевића и С.Докмановића, коме је пресуда већ била донета, а требало је само да се обелодани.

У вези са тим, а у складу са последњим информацијама, увече 18. јануара код В.Шешеља је поново дошло до јаког погоршања стања здравственог стања. Запажени су они исти опасни симптоми који су га 6. јануара практично већ били довели до ивице, па је реанимација била неопходна, смрти: јака тахикардија, аритмија, нагли пад притиска. Тада, 6.01. њега су морали да реанимирају, јер га је од смрти, према изјавама из Странке, делила само нит. Мали, али врло значајан детаљ: када су га у несвесном стању одвезли у Лајденску болницу, са врата његове ћелије у трибуналу је одмах – врло оперативно – уклоњена таблица са његовим именом.[3] Резултат терапије је био да му је 12. јануара уграђен нов пејсмејкер. Већ 13. јануара он је премештен у тзв. „затворску болницу“. Али то је само назив, а у ствари се ради о једној малој просторији, које подсећа на прихватилиште у амбулантама. 16. јануара је враћен у своју дотадашњу истражну ћелију. Све то једноставно представља антихумано понашање без преседана према једном тешком болеснику.

18. јануара Шешељ је поново одвезен у болницу због поновног ,врло наглог, погоршања здравља. При том Трибунал без имало гриже савести саопштава јавности да Шешеља „лече најбољи лекари и да му се пружа најбоља медицинска помоћ“. И још више – према верзији Трибунала – ко бајаги је будност особља у Трибуналу омогућила да се избегне трагедија: као – медицинска сестра која је обилазила болеснике је обратила пажњу на Шешељево стање. Позвала је „хитну помоћ“, екипа која је одмах стигла у помоћ је позвала још једну екипу и Шешељ је одвезен у болницу, где му је указана потребна помоћ. Колико се само то разилази са стварношћу: један српски затвореник је приметио В.Шешеља да лежи без свести, у локви крви (у паду је Шешељ ударио главом) и дигао узбуну…

О збуњености Трибунала говори и чињеница да је Трибунал неочекивано, најбрже што се могло, позвао руског лекара – пулмолога Авдејева, који је Шешеља прегледао у марту 2011. године, али др. Авдејев је могао да дође у Хаг тек кроз месец дана. Међутим, он је одмах указао на неопходност да Шешеља без имало одуговлачења прегледа руски кардиолог. У сумњив развој догађаја је морао да се умеша и Судско веће који је упозорио Секретаријат да су потребни и писани извештај, и озбиљан детаљан медицински преглед В.Шешеља. Да скренемо пажњу и на следеће: Судско веће је у више наврата, још од 2009.г. (!) захтевао од Секретаријата трибунала детаљан извештај због погоршања здравља В.Шешеља. Секретаријат – то је онај исти орган који чак и у Хашком трибуналу за норму у свом раду сматра фалсификовање, притисак на сведоке и поткупљивање, чак и „дупле стандарде“, и који се бави политиком сакривања података, забраном позивања независних лекара и потпуног медицинског испитивања Шешеља, што све директно угрожава живот окривљеног. А све је врло једноставно: спонзори и прави „домаћини“ Трибунала, његови политички наручиоци, по свему судећи у Секретаријату трибунала имају ефикасан инструмент за реализацију задатака који су им постављени од њихових налогодаваца. У ствари – рад Секретаријата заслужује да се посебно истражи.[4]

Тако Трибунал јавности говори једно – по формули „све је добро што се добро сврши“, а суштина се појављује кадасе при комуникацији са правним саветницима и добијеним унутрашњим налозима ослика јасна неинформисаност и изгубљеност службеника Трибунала. Трибунал се запетљао у мрежу сопствених лажи: испоставило се по њима, јер су они тако обелоданили, да Шешељ не дозвољава да се подаци о његовом здравственом стању објављују.[5] И то упркос добро познатој чињеници да је још 26.03.2009. В.Шешељ изразио своју вољу: да се јавност – српска и светска, извештава о свим детаљима који се тичу његовог здравља. Да поновимо: Шешељ је одбио „право на приватност“ и тајност информација у вези са његовим здрављем, и није променио своју одлуку- управо супротно томе – председник Српске радикалне странке је јасно и детаљно изјавио да захтева извештавање међународне јавности о свему што је у вези са његовим здрављем.

Морамо да закључимо: Шешељу је неопходна најхитнија могућа међународна помоћ! Неопходна је медицинска помоћ независних специјалиста – пре свих – кардиолога који поседују сву потребну апаратуру. Изјава руског министра иностраних послова је да су пажња и ефикасна помоћ руске државе и руске јавности једино што Војислава Шешеља може да спаси од нељудског и противправног обрачуна са њим од стране Хашког трибунала, који према свему више подсећа на мучилиште него на на место, где треба да царује правда.

Written by Mika

20. januara 2012. at 16:34

Objavljeno u Uncategorized

Radikali ambasadi Rusije predali potpise za oslobađanje Šešelja

leave a comment »


Radikali ambasadi Rusije predali potpise za oslobađanje Šešelja

Вести | 19.01.2012 | 19:57
BEOGRAD –

Predstavnici Srpske radikalne stranke predali su danas u ambasadi Ruske Federacije u Beogradu 600.000 potpisa građana Srbije, kojima se traži oslobađanje lidera radikala Vojislava Šešelja iz Haškog tribunala.

Potpisi će, kako je novinarima ispred ruske ambasade rekao potpredsednik SRS Dragan Todorović, biti poslati predstavniku Rusije u Savetu bezbednosti UN Vitaliju Čurkinu i od njega će tražiti da zahteva hitno oslobađanje Šešelja i njegovo puštanje na slobodu.

Todorović je dodao da je očigledno da je Haškom tribunalu nemoguće da na bilo koji način dokaže optužbe protiv Šešelja i da je jasno da je Hag politička institucija koja želi "da eliminise Vojislava Šešelja".

"Kako Šešelja nisu uspeli da optuže u sudnici oni pokušavaju da mi drastično naruše zdravlje i da ga ubiju", rekao je Todorović.

On je ocenio da to nije prvi slučaj da su u Haškom tribunalu ubijali svoje zatvorenike, što, kako je kazao, pokazuje slučaj bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševća.

Prema njegovim rečima "posebno je zapanjujuće" što je Šešelj juče, kada mu je naglo pogoršano zdravstveneo stanje, iz bolnice vraćen u pritvorsku jedinicu Haškog triibunala, čim mu je zdravlje poboljšano.

"Čovek koji je pre par dana operisan, kome se opet pogoršalo zdravstveno stanje, umesto da ga zdrže u bolnici, oni su ga vratili u pritvor", rekao je on.

Todorović je naveo i da su Šešelju u bolnici u kojoj je sinoć boravio potvrdili da je primao pogrešnu terapiju i obećali da će je promeniti, jer je, kako smatraju u SRS, "očigledno da sa starom terapijom Šešelj neće preživeti".

SRS, dodao je Todorović, veruje jedino informacijama koje dobija od svog lidera, a ne od predstavnika Haškog tribunala.

http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/radikali-ambasadi-rusije-predali-potpise-za-oslobadjanje-seselja_295561.html

Written by Mika

19. januara 2012. at 19:03

Objavljeno u Uncategorized