Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for maj 2013

Antić: Haški tribunal instrument rata, a ne ustanova pravde

leave a comment »


Antić: Haški tribunal instrument rata, a ne ustanova pravde

Srna – 26.05.2013 16:17

BEOGRAD – Istoričar iz Naprednog kluba Čedomir Antić izjavio je Srni da je Haški tribunal svojom nepravednošću i dubokom mržnjom koju su pojedine sudije i tužioci pokazali prema srpskom narodu, pokazao da je instrument rata, a ne ustanova pravde.

"Time su, nažalost, u očima mnogih građana, čak i dokazane ubice i zločinci dobili neku vrstu amnestije i to je tragično. Posebno je tragično zbog žrtava i tragično je zbog svih onih u Srbiji kojima ja pripadam, a koji su potrošili godine braneći taj tribunal", istakao je Antić.

On je ukazao i na činjenicu da je ubistvo jednog francuskog navijača u Beogradu kažnjeno sa četiri puta više godina robije nego osuđeni za sve srpske civilne žrtve u prethodnim godinama odlukom Haškog tribunala.

Povodom 20 godina rada Tribunala, Antić je podsjetio da je ovaj sud osnovan u vrijeme "surovog, nepravednog, krvavog građanskog rata". "Znamo da je opravdanje bila činjenica da nacionalna pravosuđa, nažalost, nisu sudila za zločine koji su bili vršeni u ratu", dodao je Antić.

On je naveo da je Haški tribunal od početka pratila sumnja zato što nije imao univerzalni karakter, odnosno zato što je stvaran za jednu ili dvije zemlje, bivšu Jugoslaviju i Ruandu, i potom sumnja zato što su ga promovisali oni koji su bili učesnici u ratu, a to su SR Njemačka i SAD.

Antić, koji je i predsjednik Naprednog kluba, rekao da je sud u Hagu tokom proteklih 20 godina proveo veliki broj suđenja i da su "postojale sudije, tužioci, intelektualci koji su željeli da sudi svim zločincima, a ne samo zločincima iz jednog naroda".

"Nažalost, sud je do danas, a bilans njegovog rada je poznat, posebno poslije sramotnog, kriminalnog oslobađanja hrvatskih generala i albanskog teroriste Ramuša Haradinaja, napravljen za srpski narod i on nije napravljen čak ni za zločince iz srpskog naroda, jer je svojom nepravednošću i dubokom mržnjom koju su pojedine sudije i tužioci pokazali prema srpskom narodu, pokazao da je instrument rata, a ne ustanova pravde", naglasio je Antić.

U Haškom tribunalu sutra će biti održana svečanost povodom 20 godina od osnivanja ovog suda, usvajanjem Rezolucije 827 /1993/ Savjeta bezbjednosti UN 25. maja 1993. godine.

Tribunal je u dvodecenijskom mandatu optužio 161 lice, i to 110 Srba, 34 Hrvata, devet Bošnjaka, sedam Albanaca i jednog Makedonca.

Čak 68 odsto optuženih su Srbi, koji čine i 76 procenata osuđenih. Na Srbe se odnosi i 80 procenata svih izrečenih kazni i svih pet izrečenih doživotnih robija.

Pravosnažno ili nepravosnažno, dosad su osuđena 82 optuženika, na ukupnu kaznu od 1.215 godina zatvora: 62 Srbina – 974,5 godine zatvora, plus pet doživotnih, 12 Hrvata – 166 godina zatvora, pet Bošnjaka – 43,5 godina, dva Albanaca na 19 i Makedonac na 12 godina zatvora. Za 12 optuženika – po šest Hrvata i Srba – u toku je suđenje pred prvostepenim vijećem ili čekaju prvostepenu presudu.

http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Antic-Haski-tribunal-instrument-rata-a-ne-ustanova-pravde-193660.html

Written by Mika

26. maja 2013. at 10:58

Objavljeno u Uncategorized

Serbia is fully committed to resolving the Kosovo issue, it deserves more from Brussels

leave a comment »


Serbia is fully committed to resolving the Kosovo issue, it deserves more from Brussels

224 words – May 21, 2013 | © DiploNews, all rights reserved.

While welcoming German Foreign Minister Guido Westerwelle to Serbia, Prime Minister Ivica Dacic said that Serbia will meet its part of the obligations undertaken by signing the Brussels agreement with Pristina. "Serbia cannot wait any longer as any postponement of a decision on a date for the beginning of negotiations with the EU could have disastrous consequences for the country’s future," a statement issued by Mr. Dacic’s office said.

Serbian President Tomislav Nikolic expressed similar views and affirmed that Serbia is fully committed to resolving the Kosovo issue and making further progress towards the EU. However Serbia will not make impossible promises and needs additional and positive steps from Brussels, that is a date for the start of accession talks with the European Union (EU), explained Mr. Nikolic.

On the Kosovo’s side, there is optimism too that an agreement can be reached. According to President Atifete Jahjaga, the agreement will plan that local elections in the four municipalities in the north of Kosovo are held this year, and that at the same time it will "abolish all illegal and parallel structures held by Serbia at this part of the territory of Kosovo,"

It is unsure that using the word "illegal" will facilitate any positive outcome of the negotiations, DiploNews thought.

© DiploNews.com

http://www.diplonews.com/alerts/2013/20130521_SerbiaKosovoBrusselsAgreement.php

Written by Mika

24. maja 2013. at 09:03

Objavljeno u Uncategorized

Ампутација без анестезије

leave a comment »


Pogledajte svaku rec i svaku sliku iz teksta: Covek je sve rekao umesto svih nas.

Ампутација без анестезије

Зоран Ћирјаковић
уторак, 21. мај 2013.
(Напредни клуб, 19.5.2013)

Зоран Ђинђић је сматрао да у демократској Србији питање Косова треба да буде демократско питање. Запад то није хтео ни да чује. Ивица Дачић је веровао да ће Србија у замену за (цело) Косово добити нешто опипљиво, вредно или трајно, нешто што не испарава као чаша воде на пустињском сунцу. Запад му даје само један кваздатум, паре за пензије и плате на кредит (са грејс периодом по принципу „после мене потоп“) и мало мрвица са стола арапских аутократа који пливају у нафти и доларима захваљујући Петој флоти и момцима из Ленглија који воле јефтина одела и скупе наочаре.

Зашто косовско питање није решавано као демократско питање, како је то желео Ђинђић? Зашто су на компромис спремном Дачићу дали толико понижавајуће мало?

Из западног угла је и то превише. И Ђинђић и Дачић су разговарали са моћницима који, у суштини, верују да смо контаминирана нација добровољних егзекутора, легло тешко излечиве патологије од које се здрави народи и државе-пупољци морају спасавати одсецањем, било само територијалним (независно Косово, још увек са нешто Срба) или и територијалним и етничким (Хрватска, практично без Срба).

У темељу веровања да представљамо ружан и опасан европски изузетак није само класични расизам – релативно су малобројни они који верују да су Срби генетски фатални и лоши. Али доминатно, културално и социолошко објашњење узрока српске патологије која, наводно, стално производи нове нападе убилачког беса само је привидно бенигно. Оно обезбеђује да један старовременски, данас дискредитовани расизам буде препакован у наизглед сасвим рационалну и оправдану бригу за људска и мањинска права „других“. Оно омогућава и да се ампутација Косова обави на најјефтинији начин, без анестезије.

Не треба губити из вида да се из северноатлантске визуре ту, у суштини, ради о ампутацији Србије а не Косова. Ми смо, не само у Бриселу и Вашингтону, перцепирани као канцерогено и гангренозно европско ткиво, цивилизацијски гној о коме треба бринути само у мери која обезбеђује да не загадимо или не отрујемо „добре“ народе, „праве“ Европљане осуђене да живе у нашем комшилуку. Наш бол се не рачуна.

Неорасистичка равнодушност је подупрта научним радовима који „доказују“ да Срби нису људски отпад, звери или болесници по себи, већ да су их из европске цивилизације, људскости и нормалности изопштиле српска жртвено-митотворачка историографија, српске клерофашистичке елите, српска некрофилно-педофилска црква и „смртоносни сјај“ српске популарне културе.

Другим речима, ми нисмо оковани нашим лошим генима, већ смо озверени, контаминирани и балванизовани нашом лошом културом. Иако су последице у суштини идентичне, мислим да је важно истаћи ову разлику. Она помаже да разумемо цинизам, моралисање и увредљиву ароганцију северноатлантских „посредника“ и изасланика, као и честе критике за недовољно проалбанску политику којима су изложени од јавних интелектуалаца, активиста и новинара на Западу.

Сви они верују да је Србија заслужила да се на њој примењују двоструки стандарди и да, када се о ради о нама, ни једно питање не може бити а приори демократско. Бојан Пајтић је само последњи у дугом низу западнобалканских политичара који рачунају на политички капитал који „неконтаминираним“ актерима обезбеђује овакво схватање.

Али неорасистичком аргументацијом легитимисан косовски недемократски преседан који, поврх свега, подразумева кршење устава, не може остати без последица по политички живот у Србији. Он отвара Пандорину кутију безакоња и, практично, различитим актерима обезбеђује изговор не само за недемократске већ и за нелегалне, па и насилне поступке. У његовој сенци деловаће и власт и, практично једина стварна, националистичка опозиција.

Које су могуће последице?

Најодговорније личности у држави биће суочене са директним претњама и оптужбама за велеиздају. Они имају разлога да страхују за сопствене животе. Штавише, данас је улог за владајући тријумвират много већи него што је био за Милошевића 1989. године. После пада Берлинског зида радило се искључиво о опстанку на власти. Непријатељи су тада желели да Милошевића „упокоје“ само политички.

Не треба губити из вида да су сви кључни људи новог режима политички занат испекли уз Милошевићеве скуте. Зато, с једне стране, не чуди да смо већ постали сведоци реактивирања неких кључних механизама Милошевићеве аутократске владавине. С друге стране, фаталистичко „спиновање“ тезе о неопходности експресног одустајања од Косова неодољиво подсећа на „олако обећану брзину“ и судбинску одбрану Косова крајем осамдесетих и током деведесетих.

Постоје директне паралеле. Идеолошку матрицу данас не обезбеђује илузија о борби за „велику Србију“ већ помама за ушећереном утопијом о „европској Србији“. Забринутост за судбину „остатака закланог народа“ заменила је брига за грађане Србије који степен поштовања својих људских права мере раздаљином до најближе радње IKEA-е или H&M-а („ха унд ем“, по Веберу). Уместо пребројавања издајника и страних плаћеника жигосани су националисти и припадници „вампирске Србије“, како је Александар Вучић описао ноћну мору свог садашњег, денацификованог аватара.

Наравно, и данас важно место имају медији. После пар месеци значајно већих медијских слобода, сведоци смо контроле над медијима која превазилази чак и монопол који је изузетно ефикасно спроводио Тадићев кабинет. Али Вучићу у поново уштројеним „независним“ медијима нису били потребни нови кербери. Наиме, кључни Тадићеви уредници су својим неолибералним срцем одувек били много више у еврофундаменталистичком (мада шкртом) ЛДП-у него у идеолошки збрканом (и неупоредиво издашнијем) ДС-у.

Штавише, нова платформа европеизованих Шешељевих војвода савршено одговара њиховом политичком укусу. Зато Вучић за политику која представља складну синтезу Латинкине србофобичне идеологије и (још увек) разблажене верзије милошевићевске псеудодемократије тешко да је могао да нађе боље послушнике од дојучерашњих медијских пулена „Микија“ Ракића и „Сркија“ Шапера.

Ипак, када неко мрзи из срца а не из новчаника, то народ осећа. Искреност нема цену. Како су то, између осталих, раније открили Слободан Милошевић и Џорџ Буш, један заводљиви „корисни идиот“ је понекад много вреднији од скупе армије медијских послушника и плаћеника. Бранкица Станковић нам је косовске Србе огадила са истом оном вером у истину и правдољубивим жаром са којим је Милијана Балетић десетак година раније сатанизовала Хрвате. Зато су Бранкицини Косовци, као и Милијанине „усташе“, у свести многих грађана Србије остали урезани као људи чије помињање аутоматски изазива савршену мешавину страха и гађења, што је велика препрека за емпатију и разумевање.

Ипак, страсна склоност према црно-белим сликама, посвећеност великом циљу и мисионарски жар нису довољни. Били они „национални“ или „европски“, прљавији медијски послови се морају поверити професионалцима обдареним хладном главом и ослобођеним од етичких обзира.

„Блиц“ из 2013. представља римејк „Политике“ из 1989. године. У новој верзији, рађеној у швајцарско-немачкој копродукцији, улогу римског папе добио је митрополит Амфилохије, а Туђман се сада презива Коштуница. У новој подели, метросексуалног негативца Ивана Ђурића заменио је мужевни негативац Слободан Самарџић.

Уместо Азема Власија ухапшен је Мирослав Мишковић. Ваљда зато да би деловали уверљиво у земљи у којој важи максима „судим се, дакле постојим“, и стари макадамски пут до Добричиног великосрпског сна и нова аутострада до Латинкине микросрбијанске јаве захтевају „свог“ робијаша.

Добили смо и нове „јаднике“ и самоуверене хероине. Слике босоногог Холбрука у штабу ОВК заменио је видео „Патике за Србије“ у коме наступају две „јаднице“ из Батајнице. Улогу аскетске Смиље Аврамов, хероине Вучићеве младости, добила је продорна Борка Павићевић, „Доместос“ српске (не)културе и умилни први глас згађеног хора београдских НВО девојчица.

Бошко Јакшић је остао незамењив. Штавише, нови сценаристи су његову улогу толико расписали да се стиче утисак да је фабрички уграђен у телевизоре који се производе за тржиште ампутиране Србије. Да човек има талента показује и чињеница да је у стању да фашизам и (нео)нацизам у Србији препозна тамо где га не назире чак ни Соња Бисерко.

Нажалост, не можемо рачунати с тим да ће се све завршити на привилеговању старих и нових сабораца и удбашко-медијској сатанизацији противника и критичара. Овако велику промену не само политике већ, у стварности, и државне границе, потребно је посматрати у контексту упоредивих ситуација у новијој европској историји.

На пример, давање независности северном, плодном делу Алжира – који није био колонија, већ део Француске – подразумевало је покољ политичких противника режима у самом центру Паризу (Сена је послужила као масовна гробница, што је учинило немогућим да се установи тачан број убијених), ванредно стање и строгу цензуру. Председник који је одобрио ампутацију је само чудом остао жив. Да парафразирам познатог песника, (афрички) Алжир је за Французе био неупоредиво „скупља“ реч него (европско) Косово за Србе.

Да ли ће тако и остати?

Ако је садашња српска власт стварно одлучила да пређе косовски државотворни Рубикон – у шта мало ко сумња, онда можемо очекивати да ће прибећи свим мерама које сматра примереним сопственом осећају угрожености. Не треба губити из вида ни да има пуну подршку Запада и да „наше“ невладине организације углавном представљају приручне алатке западних спонзора.

Људска права овде имају и националност и идеологију и бојим се да се углавном не односе на „звери српске“ и осталу културно недеконтаминирану православну менажерију. У ову медијски сатанизовану групу људи спадају и сви они за које би и „најбоља цена“ за Косово била премала и патриоте које би бол осећале и под најмоћнијом анестезијом. Чини се да међу њима има и оних који су на све спремни.

Нажалост, чињеница да је пут до Бриселског споразума утабан суспендовањем демократских принципа и дехуманизацијом практично даје различитим актерима за право да сами, у складу са сопственим моралом и погледом на свет, с једне стране, одреде границе суспендовања демократских и других права неистомишљеника и политичких противника и, с друге стране, дефинишу меру њихове човечности, њиховог права да буду третирани као (неозверени) људи.

То је огромно бреме. Под њим ћемо клецати у предвечерје сваких избора, велике фудбалске утакмице, геј параде… Али њега на плећа нејаке српске демократије и још крхкије толеранције нису ставили српски ултранационалисти, чак ни они који су, не само на Косову, деловали срамно и злочиначки.

Њега су Србији натоварили они западни и „проевропски“ актери који већ двадесетак година доказују да у сваком српском владару, од саможивог и бруталног Милошевића до прагматичног и проевропског Ђинђића, чучи недемократа, српском културом контаминирани злотвор коме се, као и народу из кога долази, не може веровати.

Под овим теретом се за живота саплитао Зоран Ђинђић и под њим, шта год неко мислио о њиховим мотивима и одлукама, данас грцају Ивица Дачић и Александар Вучић. Не треба заборавити да је са леђа Зорана Ђинђића, клеветаног и вређаног и из „Европе“ и из „друге Србије“, овај баласт скинуо тек метак Звездана Јовановића.

Штавише, верујем да не постоји бољи начин да се илуструје и тежина и права природа букагија које везују руке српских политичара од чињенице да је било потребно да један Милошевићев зликовац убије Зорана Ђинђића да би са имена српског премијера могла да буде спрана љага нацификованог српског национализма, оптужба да представља улепшаног, резервног Милошевића.

Србија ће овај терет тешко скинути јер он у себи садржи самоиспуњавајуће пророчанство. Наиме, не само сваки покушај казне или освете за „велеиздају“, већ и свако јавно изражавање сумњичавости, отпора или непристајања може бити узето као нови „доказ“ да му је било место на српским леђима и да га не треба олакшавати.

Зато нас, чак и без Косова, иста она (европска) логика која је довела до бриселске ампутације без анестезије, наводно у име „европске будућности“, може удаљити и од демократије и од замишљене Европе и од бољег живота.

Недемократска и дехуманизујућа, она је већ на делу и у строго контролисаним медијима и у позивима на „упокојење“ вођа које ти медији свакодневно величају. Будућност Србије ће у великој мери зависити од одговора на три питања: колико дуго ће ова логика наставити да „влада“ нашим медијима, да ли ће се „уселити“ и у изборни процес и колико ће насиља произвести.

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/amputacija-bez-anestezije.html

Written by Mika

22. maja 2013. at 11:23

Objavljeno u Uncategorized

Nije Josip Broz pobedio Dražu, ni Haradinaj generala Lazarevića, već laž, prevara i moć velikih sila

leave a comment »


Nije Josip Broz pobedio Dražu, ni Haradinaj generala Lazarevića, već laž, prevara i moć velikih sila

Piše: Dragan Krsmanović

Devedesete godine su razorile srpsko društva do temelja. Mada su ekonomske posledice sankcija i ratova bile ogromne, još razornije je bilo rušenje tradicionalnog sistema vrednosti. Ono što je bilo dobro, postalo je loše a ono što je bilo zlo i nemoralno postalo je poželjno i cenjeno. Lopovi su se presvukli u „kontraverzne biznismene“ , za krađu se govorilo „snašao se“, a ko se zbog nečega „nije snašao“, a bio je u prilici postao je nesposobnjaković dostojan prezira.

Priča se da se dvehiljadite desila neka promena. Možda u politici i ekonomiji, ali ne i u moralu. Biti pošten i plemenit i nadalje je vredno prezira, a i dalje se veličaju tirani i otimači.

Povodom 9.maja –Dana pobede državna televizija je upriličila emisiju u kojoj su „pravi“ i „kvaziistoričari“ pokušali da osvetle neke kontraverze, kojima naša prošlost obiluje. I opet su se, nažalost, ubrali truli plodovi dva naopaka procesa. Na stablo višedecenijskog iskrivljavanja činjenica, falsifikovanja i podmetanja nakalemljena je grana zlobe i nemorala.

Tako, pošto su i „slepi“ videli da general Mihailović ne može biti izdajica, pokrenuta je druga matrica. Matrica po kojoj se general Mihailović mora prikazati kao nesposoban i nesnalažljiv, skoro pa priglup. Jer kako je austrougarski narednik „nadmudrio“ srpskog pukovnika?

Lako! Kao što kvaran trgovac može prevariti akademika mereći na kantaru, ili kao što će vas zakletvom u decu i najveći pokvarenjak odvratiti od traganjem za pravdom. Jednostavno gde se sretnu pošten i nepošten, iskren i neiskren, dobrodušan i zao, svakome je jasno ko će toga dana biti prevaren.

Na navodnim pregovorima u selu Brajići, kada su se sastali Mihailović i Broz, sa jedne strane je stajao pukovnik Jugoslovenske vojske za koga se znalo ko je i odakle, ko su mu roditelji i gde su mu žena i deca, gde je bio u prošlom ratu i kome se zakleo u ovom. Sa druge strane sedeo je čovek kome sem nadimka ništa nije bilo tačno. Ko je, odakle i zbog čega? Čija naređenja prima i koji su mu ciljevi? Ko mu je žena i gde su mu deca?

Zar zaista verujete da bi ga srpski seljaci sledili da je stao pred njih i rekao: „Ja sam austrougarski narednik iz 25.zagrebačke pukovnije koja je u Jadru i Mačvi počinila brojne zločine i došao sam da vas povedem u borbu protiv Nemaca mada znam da će vas streljati po receptu 100 za jednog, pa dokle izdržite. Posle rata imam nameru da uvedem komunistički režim, vas postreljam ili pošaljem na robiju jer ste kulaci a od Srbije da otrgnem Crnu Goru i Makedoniju,a kasnije i Kosovo i Metohiju i Vojvodinu“.

Broz je isplivao na talasu podudaranja interesa Moskve i Londona da se ograniči uticaj Srba i Srbije na buduću jugoslovensku državu i učini ustupak Moskvi za širenje komunističkog poretka na zemlje balkanskog poluostrva.

Sve ostalo je samo vređanje istorijske istine i zdrave logike. Bilo bi to kao kad bi danas neko tvrdio kako je Ramuš Haradinaj bolji i sposobniji vojnik od generala Lazarevića. Jer činjenica je da se Vojska Srbije povukla sa Kosova i Metohije i da je Haradinaj „glavna faca“ na KiM. I Broz i Haradinaj su se pojavili kao marginalci na krilima tuđih aviona, tuđeg oružja, obuke i logističke i propagandne podrške. Za njih su ratove vodili drugi, moćniji, koji su ih iz vlastitog interesa ustoličili „na kraju priče“.

Ukoliko je Srbija propustila priliku da diplomatijom spreči neki od ratova to sigurno ne može ići na dušu ni generalu Mihailoviću ni generalu Lazareviću i to ih ne čini manje sposobnim.

A možda je došlo vreme da se Srbi konačno odluče čije tradicije baštine i koja je njihova „duhovna vertikala“. Da li su naši uzori Sveti Sava, Karađorđe i Miloš, Kralj Petar i Živoin Mišić, generali Mihailović i Lazarević ili pak Marks, Engels, Lenjin, Staljin,Tito…

A onima koji se uzdaju u milost i podršku „lažnih saveznika“ neka pogledaju u dokumenta. Oktobra 1940. godine u času kada je Britanija bila sama i izolovana na svom ostrvu a cela Evropa pod nemačkom čizmom pukovnik Mihailović je prkosno u svojoj uniformi posetio prijem u britanskoj ambasadi demonstrirajući svoju privrženost borbi koju ona vodi protiv Hitlera, zbog čega je bio kažnjen. Nepune četiri godine kasnije britanci su razmatrali varijante za uklanjanja generala Mihailovića stidljivno uvodeći u kombinacije i njegovu fizičku likvidaciju. Ako su to vaši saveznici nama je jasna i vaša sudbina. Za nekoliko godina dok vam niz lice budu tekle pokajničke suze jer ste prevareni i izdani od svojih „saveznika“ nemojte reći da niste bili upozoreni.

Autor je član Srpskog Liberalnog saveta

(Srpski kulturni klub)<img width="20" height="20" src="cid:image002.png

Written by Mika

20. maja 2013. at 10:46

Objavljeno u Uncategorized

BEOGRAD NIJE SPREMAN DA PRIZNA KOSOVO, ALI JESTE DA ALBANCIMA PREPUSTI SRBE

leave a comment »


NIKITA BONDARJEV: BEOGRAD NIJE SPREMAN DA PRIZNA KOSOVO, ALI JESTE DA ALBANCIMA PREPUSTI SRBE

utorak, 14 maj 2013 01:48

Pitanje je zato sledeće: koliko dugo se može održati na vlasti koalicija koja ignoriše sopstveni narod?

U Briselu je 19. aprila potpisan Sporazum o normalizaciji odnosa između predstavnika Srbije i kosovskih Albanaca, koji je obeležio prelazak tromesečnih pregovora na kvalitativno nov nivo. Beograd, koji je ranije kategorično odbijao da bilo šta potpisuje, ispoljio je na kraju ono što zapadni kreatori pregovora nazivaju „dobrom voljom“.

Zapadni mediji su požurili da taj sporazum izjednače s tim da je Srbija priznala albansku Republiku Kosovo. U oduševljenju je najdalje otišao francuski list „Figaro“, koji u redakcijskom tekstu nedvosmisleno tvrdi da je pitanje Kosova „konačno rešeno“, pa da se Albancima može čestitati nezavisnost, a Srbima „evropski izbor“.

Zbog nečega su zapadni „prijatelji“ Srbije svi i odmah zaboravili reči Tomislava Nikolića koje je izrekao na samom početku briselskih pregovora – Srbija i albanska vlada se ne mogu posmatrati kao ravnopravni subjekti međunarodnog prava i ravnopravni učesnici pregovora. Nikakvi sporazumi o zajedničkim namerama, koji su potpisani u Briselu, ne mogu se posmatrati kao priznanje nezavisnosti Kosova od Srbije sve dok u Ustavu Srbije postoji paragraf o teritorijalnoj celovitosti zemlje, koji uključuje i autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju.

Tako pokušaji nekih političkih komentatora, uključujući i ruske, da Sporazum predstave kao priznavanje kosovske nezavisnosti od Beograda – mada ne de iure, ali u svakom slučaju de facto – ne izgledaju sasvim opravdanim.

Kod neprofesionalaca je posebno „popularno“ čitanje između redova 14. tačke sporazuma, u kojoj je napisano da Srbija i Kosovo neće jedni drugima ometati ulazak u EU i da neće podsticati treće zemlje na opstrukciju tog procesa.

Logika rezonovanja autora koji svakako žele da tumače Sporazum kao priznavanje nezavisnosti Kosova otprilike je sledeća: u normativnim dokumentima Evropske unije jasno je navedeno da članice EU mogu biti samo države sa potpunim pravnim legitimitetom, dakle, neometanje evrointegracija Kosova od Srbije automatski znači i priznavanje njegove potpune legitimnosti.

OPŠTINE I STRANKEOva teza u najmanju ruku izgleda neprirodno. Ovu odredbu vlasti Srbije uvek mogu da okrenu u svoju korist, izjavljujući da će tek onda, kad Republika Kosovo bude potpuno legitimna, odnosno priznata od svih članica UN, biti moguće govoriti o ulasku Kosova u Evropsku uniju.

Znatno manje pažnje skrenule su na sebe tačke Sporazuma od druge do sedme, u kojima se govori o budućnosti srpskih opština na Kosovu.

Ako u potpisanom Sporazumu negde postoji izdaja svog naroda od rukovodstva Srbije, onda se ona sadrži upravo u tim tačkama posvećenim funkcionisanju policije, sudske vlasti, struktura obrazovanja i zdravstvene zaštite u srpskim opštinama.

Faktički se može govoriti o tome da se paralelne strukture Srba na Kosovu ukidaju, ili preciznije – postaju deo opštekosovskih institucija kojima se upravlja iz Prištine.

Istorijat pitanja ukratko je sledeći. Početkom 2013. godine u četiri srpske opštine na severu Kosova za vladajuću stranku naprednjaka nastala je izuzetno teška situacija (pregovori u Briselu su odlučili o sudbini upravo tog dela pokrajine pošto su Srbi na jugu još u vreme vlade Bprisa Tadića shvatili da je besmisleno nadati se u Beograd).

U Kosovskoj Mitrovici i okolnim područjima vladala je koalicija naprednjaka i Demokratske stranke Srbije (DSS), pri čemu su vodeće uloge u koaliciji pripadale upravo DSS. Naprednjaci su 28. februara ove godine prekinuli savez sa strankom Vojislava Koštunice i napravili novu koaliciju sa pristalicama Ivice Dačića (SPS) i Mlađana Dinkića (G17) uz podršku grupe građana „Srbija, demokratija, pravednost“ Olivera Ivanovića, državnog sekretara Ministarstva za Kosovo i Metohiju u prethodnoj vladajućoj koaliciji.

Ukoliko bude neophodno, isti takav model promena može se pokrenuti na području Leposavića, gde je još uvek na vlasti koalicija koja je u Kosovskoj Mitrovici rasterana.

Na području Zubinog Potoka i Zvečana vlast u potpunosti pripada Koštuničinom DSS, dok se stranke koje su ušle u sadašnju vladajuću strukturu u ime naprednjaka i socijalista nalaze na periferiji političkog života.

Srpske enklave u centralnom delu Kosova i Metohije delimično se takođe nalaze pod kontrolom DSS, a delimično se kontrolišu iz Prištine kao naprimer opština Gračanica, gde se nalazi istoimeni srpski manastir iz perioda ranog srednjeg veka, koji je na spisku svetske baštine UNESKO.

Već pomenuti Oliver Ivanović poznat je kao pragmatičar, da ne kažemo cinik. Objašnjavajući smisao promena, on je 1. marta izjavio da lokalna vlast ne treba da se bavi visokom politikom, već lokalnim problemima – kanalizacijom i odnošenjem smeća. Naravno, to je bio samo figurativan govor, ali on je ubrzo počeo da aktivno i sa odobravanjem komentariše rezultate pregovora u Briselu i već 21. marta je izrazio nadu da je između Dačića i Tačija već postignut osnovni sporazum i da će se on ubuduće samo dopunjavati, što će i učiniti da susret na najvišem nivou u aprilu u Briselu bude poslednji.

To što je kabinet naprednjaka i socijalista dopustio da probleme Srba na Kosovu rešava takav čovek kao što je Ivanović, bio je prvi signal da kosovske Srbe čeka nezavidna budućnost.

Istovremeno sa rasterivanjem vlasti u opštinama Severnog Kosova, koje su se nalazile izvan kontrole vladajuće koalicije, kao i sa povratkom u politiku „likvidatora“ Ivanovića, u prestonici Srbije dešava se još jedan događaj, izuzetno značajan za budućnost Kosova.

GRAČANICA NA SAJMU Na međunarodni turistički sajam, koji je održan od 21-25. februara u glavnom gradu Srbije, došli su kao ravnopravni učesnici predstavnici srpske opštine Gračanica, koja je pod kontrolom Prištine, i energično reklamirali manastire na Kosovu, a pre svega Gračanicu kao turistički objekat. Učešće na sajmu predstavnika te opštine finansiralo je ministarstvo turizma albanske Republike Kosovo.

Iz vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju nije usledila koherentna reakcija. Prvi put u Beogradu u Izložbenom centru koji je pod kontrolom vlasti pojavili su se zvanični predstavnici srpskih vlasti pod kontrolom Prištine. Činjenica da su pokazivali biser srpske arhitekture morala im je pružiti psihološku zaštitu. Prezentacija mirnog i harmoničnog života Srba pod albanskom vlašću može se smatrati za veoma održivu.

Da li se posle takvih signala treba čuditi što je Beograd lako krenuo u ukidanje srpskih institucija na severu Kosova? Sve u svemu, radi se o tome da albanske vlasti Kosova garantuju da će sudovi, policija, bolnice i škole srpskih opština na Kosovu biti popunjavani etničkim Srbima ako oni budu ugrađeni u sistem opštekosovskih ministarstava i resora. Odnosno, svi Srbi na Kosovu živeće na istim načelima kao i opština Gračanica.

Uzgred rečeno, od svih područja naseljenih Srbima na Kosovu, u Gračanici je najniži nivo kriminala, u poslednjih godinu i po-dve nisu zabeleženi slučajevi vandalizma i terorističkih akcija protiv Srba. Albanci uistinu nastoje da od te opštine naprave „izlog“ uspešnog zajedničkog suživota sa Srbima, „izlog“ koji je pre svega sračunat za zapadne pobornike kosovske nezavisnosti, ali koji u potpunosti deluje i na vlasti Srbije.

Ako pokušamo da sumiramo sve navedene informacije, dolazimo do razočaravajućih zaključaka. Vlasti Srbije ne mogu de iure da priznaju nezavisnost Kosova, jer, prvo, to je teško čisto tehnički ostvariti; drugo, takav korak bi zauvek uništio političke karijere svih koji su na ovaj ili onaj način povezani sa vladajućom koalicijom. U stvari, Beograd praktično ne interesuje položaj kosovskih Srba, tim pre što veći deo srpskih opština na Kosovu i Metohiji ne kontrolišu vladajuće stranke, nego stranke opozicije.

Otuda i oksimoron koji se događa – Beograd nije spreman da prizna nezavisnost Kosova, ali je potpuno spreman da vlastima nepriznate republike poveri kontrolu nad kosovskim Srbima. Ispostavlja se da su za vlasti unutarsrpski stranački sukobi važniji i relevantniji od budućnosti Kosova.

Pitanje je zato u ovome: koliko dugo se može održati na vlasti koalicija koja ignoriše sopstveni narod?

Autor je stariji naučni saradnik za evroatlantske studije Ruskog instituta za strteška istraživanja (RISI) u Moskvi

Fakti

http://www.standard.rs/nikita-bondarjev-beograd-nije-spreman-da-prizna-kosovo-ali-jeste-da-albancima-prepusti-srbe.html

Written by Mika

13. maja 2013. at 20:07

Objavljeno u Uncategorized

Novi članak advokata Gorana Cvetića: „Sistemski problemi“

leave a comment »


U prilogu Vam šaljem moj novi članak koji se bavi Srbijom i Strazburom.

СИСТЕМСКИ ПРОБЛЕМИ

Пише: Горан Цветић

Током прошле и почетком 2013. године Европски суд за људска права идентификовао је системске проблеме које муче правосудни систем Србије. Од око 11.000 представки наших грађана колико их сада има у Стразбуру, више од половине се односи управо на те проблеме. Лоши резултати пред Европским судом се настављају, па се прошле године Србија одбранила у само једном једином, и то ревизијском предмету, адвоката Јухас-Ђурића из Суботице.

То значи да се закључно са 31. децембром прошле године од 69 пресуда које је Европски суд донео у погледу наше земље Србија одбранила у само пет предмета. Овде треба појаснити да у чланцима који се баве нашим неуспехом пред судом у Стразбуру имамо у виду само оне представке које су окончане мериторном одлуком, дакле пресудом, а не случајеве у којима су представке наших, често неуких, грађана одбациване из процесно-правних разлога. Најчешћи пример тих процесних недостатака јесте чињеница да подносиоци представки нису исцрпли сва домаћа правна средства пре обраћања Европском суду. Било је и невероватних случајева попут оног када је Стразбур проследио, односно комуницирао, један предмет Србији са упутом да са притужиоцем постигне договор о правичној накнади, при чему је адвокат подносиоца представке прекршио једно изузетно важно правило Суда и детаље споразума својих клијената и државе обелоданио у штампи. А то се не сме чинити. Србија је реаговала, обавестила Стразбур и представка је пала у воду!

Системски проблеми које је идентификовао Европски суд у вези Србије се могу поделити у пет група. Први, то су неисплаћене накнаде ратним резервистима. У предмету Вучковић и други против Србије Суд је наложио Србији да у року од 6 месеци од датума те пресуде (28. август 2012. године) осигура механизам на основу којих ће резервисти бити исплаћени без икакве дискриминације. Ово стога што су резервисти са извесних подручја Србије исплаћени, а други нису па је Суд нашао да је такав однос државе према неисплаћеним резервистима дискриминаторан. Истовремено, Суд је констатовао да се пред њим у том тренутку налазило преко 3.000 представки (!) резервиста и застао у поступању по тим представкама такође за период од 6 месеци. Нема дилеме да је Суд овако поступио налазећи да је држава дужна да исплати резервисте, али је дао Србији примерен рок да проблем реши на задовољавајући начин. На овакву пресуду Србија је реаговала захтевом Европском суду да пресуду преиспита његово Велико веће. Тај захтев је прихваћен и Велико веће je заказало расправу за 15. мај 2013. године.

Други системски проблем јесте проблем исплате пензија лицима са територије КиМ. Носећи предмет из ове области је Грудић против Србије окончан пресудом од 12. априла 2012. године. Суштина ове представке је да је током 90-тих година брачни пар Грудић стекао право на инвалидску пензију, а живели су у Косовској Митровици. Након доласка КФОР-а Србија је 2000. године престала са исплатама наведених пензија наводећи да је да је српски пензиони фонд текуће природе и да би исплата пензија лицима са КиМ довела државни буџет у тешку ситуацију. Србија је истакла да би исплата пензија свим лицима која су у ситуацији као брачни пар Грбић достигла износ од преко милијарду евра, што представља око 10% српских девизних резерви. Европски суд није прихватио овакву одбрану: наложио је Србији да Грудићима исплати по 7.000 евра на име нематеријалне штете, све заостале пензије, као и 3.000 за трошкове спора. Суд је такође наложио Србији да у року од 6 месеци од дана доношења пресуде предузме све неопходне законске мере да се заостале пензије исплате.

Трећи системски проблем је исплата старе девизне штедње лицима из бивших југословенских република. Док је проблем те штедње решен у погледу лица из Србије, то није случај са онима ван ње. У предмету Алишић и др. против Србије, Словеније, БиХ, Хрватске и Македоније Словенија и Србија су прошле као босе по трњу. Суд је изричито навео да у ове две бивше републике СФРЈ постоји системски проблем по наведеном питању. Европски суд је наложио да Србија мора осигурати лицима са територија других југословенских република исти начин исплате старе девизне штедње као домаћим држављанима, нашао да је једном од притужиоца г. Шахдановићу Србија повредила право на мирно уживање имовине из чл. 1. Протокола 1. Конвенције и наложио јој да му на име нематеријалне штете исплати 4.000 евра. Суд је такође оставио 6 месеци Србији да реши овај системски проблем и за исти период застао са решавањем сличних представки. Србија је поново уложила захтев да пресуду преиспита Велико веће и Европски суд је поново усвојио тај захтев.

На недавној дебати под називом „Извршење пресуда Европског суда за људска права у случају Србије”, коју је организовао скупштински Одбор за људска права, речено је да број представки против државе Србије пред судом у Стразбуру нашу земљу ставља на шесто место, имајући у виду све земље чланице Савета Европе. Највећи део се односи на неизвршавање одлука судских органа и суђења у разумном року, посебно везано за радне односе против друштвених предузећа. Како је рекао заступник Србије пред Европским судом Славољуб Царић, против Србије се углавном воде четири групе поступака – у вези са друштвеним предузећима и повредама радних односа, неисплаћивањем косовских пензија, ратним дневницама и старом девизном штедњом. Уколико ти процеси буду завршени правоснажним пресудама против Србије, оне би могле бити генератор велике исплате новца, што може оптеретити буџет Србије и навео да је „тешко утврдити колико је тачно новца Србија исплатила по налогу Европског суда.“ Тај четврти системски проблем који је поменуо г. Царић одсликава пресуда у предмету Адамовић против Србије од 02.10.2012. године где је Србији наложено да удови апликанта г. Адамовића, која је преузела поступак пред Судом након што је г. Адамовић преминуо, буду исплаћене све зараде у укупном износу од 4.258 америчких долара, са доприносима, које је он остварио радећи за наше предузеће “Електрон АД” и то за послове извршене у Русији. Поред тога, Суд је госпођи Адамовић досудио 4.700 евра на име нематеријалне штете и 50 евра на име трошкова поступка што указује да се пред Европским судом заступала сама. Иначе овде треба истаћи да чак кад странку заступа адвокат, правило Суда је да за подношење иницијалне представке не прихвата исплату награде за рад адвоката. Стразбур, пак, накнађује све нужно учињене правне трошкове након тога, а странке имају и право да од Суда траже да им додели новчану правну помоћ на име нужних правних издатака ако докажу да за њих нису имале средстава.

Пети системски проблем који “израња” јесте проблем несталих беба о којем је свако читао у штампи претходних година. У пресуди Зорица Јовановић против Србије од 26. марта 2013. године Европски суд је нашао да је госпођи Зорици Јовановић из Ћуприје повређено право на приватан и породични живот из чл. 8. Европске конвенције пошто јој надлежни органи државе Србије нису до дана данашњег дали задовољавајуће објашњење шта се десило са њеним новорођенчетом рођеним 1983. године, које јесте уписано у матичну књигу рођених, али никада у матичну књигу мртвих. Управо зато је Европски суд одбацио све процесно-правне примедбе Србије у том поступку, иако је дете рођено давно пре ступања на снагу Европске конвенције у погледу РС, а то је било 01.03.2004. године. Суд је заузео став да се у конкретном случају ради о трајном правном односу пошто родитељи новорођенчета уписаног у матичну књигу рођених ни дан данас не знају његову судбину. И зато, ма шта ко о овом наводу мислио, поново ваља истаћи апсолутно неопходну улогу Европског суда у процесу исправљања правних ситуација за које РС вероватно никада не би дала одговоре унесрећенима да нема Стразбура. Након ове пресуде одмах се огласио г. Царић наводећи да у овом тренутку у Стразбуру има преко 150 представки попут оних које је поднела госпођа Јовановић. Шта је рекао Стразбур у овом предмету досуђујући госпођи Јовановић 10.000 евра на име нематеријалне штете и 1.800 евра на име трошкова?

У погледу основаности представке Суд је указао да је суштина члана 8. Конвенције заштита појединца од арбитрерног мешања јавних власти. Суд је подсетио и на позитивну обавезу државе, која између осталог обухвата и делотворност истражних поступака у вези са правом на породични живот. Суд је приметио да у конкретном случају тело сина подноситељке представке никада није предато породици, да узрок смрти никада није био утврђен, да подноситељка никада није добила извештај о аутопсији нити је обавештена где је њен син наводно сахрањен, а његова смрт никада није званично уписана. Њена кривична пријава из 2003. године је одбачена без одговарајућег разматрања и подноситељка до данас нема веродостојну информацију о томе шта се десило са њеним сином.

У погледу осталих представки, Европски суд је донео једну од најважнијих и најопсежнијих пресуда у погледу Србије у предмету Хајнал и по трећи пут нашао повреду чл. 3. Европске конвенције која забрањује тортуру, нехумани или понижавајући третаман. Подсетимо, исту повреду је Суд нашао у случају Животе Милановића из Јагодине(1), као и у предмету Станимировић против Србије. Случај Хајнал је важан и због тога што је Суд изнео своје бројне добро установљене ставове и праксу када се ради повреди чл. 3. Европске конвенције. Подносиоца је пред Европским судом заступао адвокат Јухас-Ђурић.

Г. Тихомир Хајнал је у 08. августа 2005. године приведен у просторије полиције у Суботици због наводне провалне крађе. Полиција је у извештају навела да је подносилац представке, заједно са извесним бројем других лица, ухваћен после почињеног дела и да је одузето неколико предмета употребљених за извршење наводног кривичног дела. Подносилац представке је дао изјаву службенику полиције. Према записнику о његовом испитивању, подносилац представке је признао један покушај провалне крађе, а затим га је потписао надимком, упркос претходном наводу у истом записнику којим је констатовано да је „неписмен“. У записнику је даље наведено да га је, сходно члану 177. Законика о кривичном поступку, подносилац представке прочитао, на лични захтев, и да није имао примедби. Затим је г, Хајнал још 3 пута привођен у суботичку полицију без позива и то раним јутарњим часовима, чак и у 4 часа ујутро, при чему је одбрана Србије била да је то учињено “јер је постојала опасност да подносилац представке може побећи или прикрити доказе”. Подносилац представке је указао свом адвокату Јухасу-Ђурићу да га је полиција физички злостављала, пошто је покушала да добије његово признање. Сам адвокат Јухас-Ђурић је навео да је подносилац представке изгледао „ментално сломљен“ и да је храмао.

Приликом привођења 18. августа 2005. године у 5.15 часова ујутро, г. Хајнал је тврдио да су га полицајци поново тукли јер су покушали да добију његово признање. Подносилац представке је тражио да његов адвокат буде обавештен о његовом привођењу, али је полиција тај захтев игнорисала. Уместо тога, подносиоцу представке је обезбеђена правна помоћ адвоката Н. Д., који се појавио само накратко да би потписао записник о саслушању и убрзо после тога отишао. Тај записник садржао је: (i) назнаку да се подносилац представке терети за бројне провалне крађе; (ii) детаљан опис како је починио та кривична дела; (iii) изјаву да не жели да задржи г. Јухаса-Ђурића као свог браниоца; и (iv) потврду да је изјаву дао у одсуству „физичке или психичке принуде“. На крају, у записнику је наведено да је подносилац представке „неписмен“, као и да га је, позивајући се на члан 177. Законика о кривичном поступку, прочитао, на сопствени захтев, и да није имао примедби. Подносилац представке није потписао тај записник, већ је уместо тога ставио отисак прста. Саслушање је трајало од 14.40 часова до 15.40 часова, после чега је подносилац представке пуштен. Апликант је поново приведен под сличним околностима и 24. августа, при чему му је одређен притвор. Истог дана подносиоца представке је прегледао дежурни лекар Окружног затвора у Суботици, али „није утврђено никакво обољење, тј. он се сматрао здравим“. Србија је у том смислу доставила уверење које је 12. јануара 2011. године издао затворски лекар, као и примерке релевантног здравственог протокола од 24. августа 2005. године. Наведени протокол је међутим углавном био нечитак.

Истог дана бранилац апликанта је поднео жалбу на решење о притвору. Истражна судија је жалбу одбила са образложењем да је подносилац представке саслушан 18. августа 2005. године у присуству браниоца одређеног по службеној дужности, да су органи гоњења прибавили изјаве неколико сведока који инкриминишу подносиоца представке, као и да је подносилац представке раније осуђиван и да је после тога „наставио да врши кривична дела“. Судија је најзад навела да је у току шест засебних кривичних предмета против подносиоца представке пред Општинским судом у Суботици, назначивши да је он „извршио“ неколико имовинских кривичних дела у кратком временском периоду, те да би подносилац представке, ако би био пуштен, поново починио кривична дела или побегао.

Након подизања оптужнице, у периоду од 9. децембра 2005. године до 21. марта 2006. године одржана су или одложена четири претреса пред Општинским судом у Суботици. У присуству заменика јавног тужиоца, подносилац представке је описао злостављање које је претрпео док је био у полицијском притвору и дао је физички опис полицајца који је учествовао у његовом злостављању 17. августа 2005. године. Подносилац представке је додао да је тог дана претрпео повреде ногу и леђа, и да је такође био привремено неспособан да чује на лево уво. По пуштању, подносилац представке је отишао у локалну болницу, али му је лечење ускраћено зато што је заборавио да донесе здравствену књижицу. Када се подносилац представке вратио са здравственом књижицом, болничко особље му је, међутим, рекло „да дође сутра“. Пошто су га полицајци још једном истукли 18. августа 2005. године, подносилац представке је тражио да се његов адвокат Јухас-Ђурић обавести о његовом хапшењу, али је полиција одбила да то учини. Подносилац представке је објаснио да је на крају био приморан да потпише изјаву коју је полиција већ припремила без његовог учешћа. У једном тренутку, Н. Д., адвокат кога је полиција именовала, појавио се у просторији за саслушања само да би ставио печат и потписао исту изјаву. У вези са оптужбама против њега, подносилац представке је посебно неке од њих порекао, а у вези са другим је одбио да одговара на питања.

Током поступка, сведок Л. К. је навео да га је полиција тукла безбол палицом како би га приморала да призна један број кривичних дела, као и да окриви подносиоца представке. Да би поткрепио овај навод он је Општинском суду доставио копију лекарског уверења којим документује повреде од 18. августа 2005. године. Сведок Ђ. Д. је изјавио да је подносиоца представке из полицијске станице отпратио до болнице, којом приликом је видео да је подносилац представке повређен и да храмље.

Општински суд у Суботици је 13. априла 2006. године саслушао завршне аргументе странака, нашао да је подносилац представке крив за једанаест извршених тешких крађа, тј. за десет између 15. јуна 2005. године и 7. августа 2005. године и за једну 8. августа 2005. године, и осудио га на казну затвора од годину и по дана за једно продужено кривично дело тешке крађе. Општински суд је у пресуди навео да се против подносиоца представке паралелно води шест посебних неокончаних кривичних предмета и нашао да је то отежавајућа околност приликом одмеравања казне. Притвор према подносиоцу представке је продужен док пресуда у његовом предмету не постане правоснажна. Сви правни лекови су одбијени и г. Хајнал је пуштен на слободу након што је издржао целу казну. У току поступка је првостепени суд донео и решење којим се записници из полиције имају издвојити из списа због изнуђивања исказа, али то решење није опстало пред вишим инстанцама.

По представци г. Хајнала Европски је утврдио да је у предметном случају дошло до следећих повреда Конвенције: 1/ повреда члана 3. Конвенције у суштинском и процесном аспекту због тортуре над подносиоцем представке и неспровођења истраге по притужбама подносиоца против полиције; 2/ повреда члана 6. став 1. Конвенције због повреде права на правично суђење; 3/ повреда члана 6. став 2. због повреде претпоставке невиности у вези са наведеним образложењем суда у пресуди од 13. априла 2006. године. Суд је приликом доношења одлуке имао у виду и Извештаје Комитета УН против тортуре и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања (извештаји објављени 18. маја 2006. и 14. јануара 2009. године), где се наводи да је „у скоро свим полицијским станицама које су посећене у Београду, делегација пронашла бејзбол палице и друге нестандардне предмете у просторијама које се користе за испитивање..“ Комитет је даље утврдио да према информацијама којима је располагао, за особе осумњичене да су извршиле кривично дело постоји значајан ризик да ће бити злостављане од стране полиције у Србији у време њиховог притварања или за време првих сати у полицијском притвору.

Имајући у виду све наведено Суд је закључио да је подносилац представке био физички злостављан 17. августа 2005. године, и барем психички приморан да призна предметна кривична дела 18. августа 2005. године, при чему су ови догађаји били повезани. Суд је приметио и да је сам Општински суд у Суботици током поступка закључио да се поновљено привођење подносиоца представке без позива може сматрати узнемиравањем од стране полиције усмереним на добијање његовог признања. Суштински понављајући ставове из предмета Станимировић против Србије којим смо се бавили у чланку “Стразбур – лакмус тест у име народа”(2) Суд наводи да када једно лице изнесе тврдњу да је било изложено поступању супротном чл. 3. Конвенције, држава мора спровести ефикасну, брзу, исцрпну и независну истрагу, што је изостало и у овом случају. Европски суд је досудио г. Хајналу 12.000 евра на име нематеријалне штете и 9.000 евра на име трошкова поступка.

А кад смо код упорног адвоката Јухаса-Ђурића, Србија се током 2012. године одбранила само у поступку по његовој ревизији предмета у погледу неисплаћених накнада за заступање по службеној дужности, при чему се он за правну заштиту обратио суду, а не управним органима. И овим предметом смо се бавили у раније наведеном тексту. Иако је у ревизији Суду поднео доказе да је о неисплаћеним накнадама за заступање по службеној дужности одлучивао и парнични суд у Србији, Суд је нашао да је његова ревизија неоснована будући да то није нови доказ који би ревизију учинио основаном. То стога што су парнични поступци које је Суду поднео адвокат Јухас-Ђурић вођени пре, а не након одлуке Суда по којој је његова основна представка одбијена.

Предмет Јовановић против Србије је сличан случају Добрић који смо разматрали у ранијим чланцима о Стразбуру, а који се тицао могућности изјављивања ревизије и њеног одбачаја када је вредност спора назначена у тужби испод лимита неопходног за изјављивање тог ванредног правног лека. Утврђено је да је подносиоцу представке Владети Јовановићу повређено право на приступ суду гарантовано чланом 6 став 1 Европске конвенције о људским правима, пошто је он у тужби ваљано одредио вредност спора која је омогућавала изјављивање ревизије. Суд је подносиоцу досудио 850 евра у динарској противвредност на име трошкова поступка, при чему подносилац није захтевао накнаду нематеријалне штете. Међутим, случај Јовановић је изузетно значајан због тога што опомиње све подносиоце представки да “функција Суда није да се бави чињеничним или правним пропустима које су наводно направили домаћи судови пошто он није жалбени суд – или, како се некад каже, суд „четврте инстанце“ (видети, међу многим другим ауторитетима, Melnychuk против Украјине). Даље, у спису предмета не постоји доказ који би сугерисао да је подносилац представке претрпео повреду неког другог процесног права зајемченог чланом 6.” Овакав, рекли бисмо необичан став Суда, је дакле релативизован само наводом да “у спису предмета не постоји доказ да је подносилац представке претрпео неку другу повреду зајемчену чл. 6. Конвенције.” Став је необичан пошто не одређује јасне границе између права на правично суђење од стране непристрасног суда које гарантује Конвенција и обима испитивања чињеничних и правних пропуста које чини домаћи суд када крши наведено право. Када би се овакво резоновање схватило у апсолутном смислу оно би суштински давало carte blanche домаћим судовима да поступају како хоће. Да би дошао до закључка да је било ком притужиоцу повређено право на правично суђење или да је домаћи суд био пристрасан, Европски суд се ипак у доброј мери мора бавити, и до сада се бавио, чињеничним и правним пропустима домаћих судова. А оно што Стразбур никада не допушта је да домаћи судови поступају арбитрарно, произвољно, дакле да доносе фриволне пресуде које нису базиране на ваљаном правном основу. Доказ за то је пресуда у радно-правном предмету Анђелковић од 9. априла 2013. године где је Суд нашао повреду права на правично суђење поводом неисплаћеног регреса за годишњи одмор. Суд наводи да се “другостепени суд (Окружни суд у Зајечару), доносећи супротну пресуду од првостепене, није уопште осврнуо на чињенице и правне аргументе изнете у првостепеној пресуди. Аргументација другостепеног суда није заснована на закону и своди се на апстрактну оцену, сасвим изван разумне судијске дискреције”, па је Суд је закључио да је подносиоцу у конкретном случају ускраћена правда.

У том смислу, и предмет Бацковић доводи ствари у баланс. Подносилац се у овом случају обратио Суду, јер је од стране Службе за катастар непокретности у Сомбору, а затим и од стране Републичког гедетског завода одбијен његов захтев за упис права плодуживања.

У пресуди се Суд није бавио тиме да ли је подносичев захтев основано или неосновано одбијен, а поводом чега се г. Бацковић обратио Суду. Суд се у пресуди ограничио само на испитивање питања да ли је подносилац у домаћем поступку имао приступ „независном и непристрасном суду“, што тражи члан 6. став 1. Конвенције, па је закључио да у конкретној ситуацији то није био случај и досудио апликанту 1.000 евра на име трошкова поступка.

Случај Младеновић је болан и потресан. У тучи две групе младића 30. јула 1991. године у сина подноситељке представке госпође Милијане Младеновић старог 21 годину, пуцао је са фаталним исходом полицајац који није био на дужности и који је очигледно желео да помогне свом брату као једном од учесника у наведеном догађају. Неодређеног дана после тога, Окружно јавно тужилаштво у Београду оптужило је наведеног полицајца за убиство, као и један број других лица за неколико повезаних кривичних дела. Решење о спровођењу истраге донето је 5. августа 1991. године, али поступак није завршен до дана данашњег. Европски суд је нашао повреду чл. 2. Конвенције, дакле повреду права на живот. Представка је поднета због неразумно дугог трајања предметног кривичног поступка раније пред Окружним, а сада пред Вишим судом у Београду, али је Суд сматрао да се суштински притужбе односе на неделотворну истрагу, па је предмет и разматрао у светлу повреде члана 2. Конвенције. Суд је обавезао Републику Србију да подноситељки представке исплати износ од 4.000 евра на име накнаде нематеријалне штете и 5.000 евра на име трошкова.

Пресудом Бјелајац против Србије утврђена је повреда права на мирно уживање имовине гарантоване чл. 1 Протокола 1. Европске конвенције. Суштински значај ове пресуде је у томе што се госпођа Бјелајац жалила због неизвршења парничне пресуде, а Суд је истакао да је период неизвршења пресуде износио три године и три месеца, од чега се, и поред извесних пропуста подноситељке, период од 2 године може приписати држави, због чега и нашао повреду наведеног члана Конвенције.

Повреду истог члана Суд је нашао и у предмету Милосављев и подносиоцу је на име накнаде материјалне штете за одузети ауто поводом царинског прекршаја и изгубљену зараду досуђено 7500 евра (апликант је по занимању таксиста), као и 700 евра на име трошкова поступка. Делује да је ова пресуда жестоко разжестила наше заступнике пред Судом који су тврдили да је “Мерцедес” у питању нелегално увезен из Немачке преко БиХ, да подносилац није изнео целу истину у својој представци Суду чиме је злоупотребио право на њу, те да је Суд произвољно одредио накнаду на име изгубљене зараде. Ипак, ваља рећи да је успеху ове представке кумовала и неажурност наших прекршајних органа. На то указује чињенично стање у овом предмету. У септембру 2000. године подносилац представке увезао је аутомобил (Mercedes 190D) преко Босне и Херцеговине и на тај начин избегао плаћање царинских трошкова. Дана 6. маја 2004. године полиција је одузела аутомобил подносиоцу представке због кршења царинских прописа. Дана 5. јула 2004. године Комисија за царинске прекршаје Царинарнице Зрењанин обуставила је прекршајни поступак који се водио против подносиоца представке због застарелости, али му је возило ипак одузето. У жалбеном поступку жалба подносиоца је одбијена од стране Министарства финансија, а такође и Врховни суд је одбио захтев за ванредно преиспитивање правоснажне одлуке. Његов ауто је затим царинска управа продала трећем лицу. Заступник државе је посебно истакао да је подносилац поводом истог догађаја правоснажно осуђен због кривичног дела навођење на оверавање неистинитог садржаја извесног лица у БиХ, што је чињеница коју је подносилац у представци прикрио од Европског суда. Због тога је указао да је подносилац злоупотребио право на представку. Међутим, Суд је овај аргумент одбио нашавши да је подносилац желео да што једноставније представи свој случај пред Судом. Суд је такође закључио да у прекршајном поступку није било никаквог позивања на кривичну пресуду, при чему у тој пресуди није изречена мера одузимања возила и ипак пресудио у корист г. Милосављева. Коментар је ваш.

А ако би након свега реченог могли укратко да сумаризујемо тренутну ситуацију у нашем правосуђу онда ваља рећи да би сваки правник требало да поздрави напоре Министра Селаковића да се ситуација поправи. Истовремено, најдобронамерније треба упозорити Министра и његов тим да, на жалост, и даље постоје судије које не дају ни једну ајоту за њихове напоре и даље судећи као да тих напора нема. А то Србију може скупо да кошта.

Written by Mika

10. maja 2013. at 20:26

Objavljeno u Uncategorized

RADIVOJE PETROVIĆ: KLJUČ NAŠE NESREĆE JE U BEOGRADU

leave a comment »


RADIVOJE PETROVIĆ: KLJUČ NAŠE NESREĆE JE U BEOGRADU

subota, 04 maj 2013 12:04

Ko tako bezočno prevari svoje birače, ko tako lako otkine Kosmet, ko tako može da gleda u oči narod i da ga laže ne obećava ništa osim nove prevare

Kad imaš ovakvu politiku i lidere ne trebaju ti neprijatelji. Nije nama kriv ni Brisel, ni Vašington, nije nas izdala Moskva, ključ naše nesreće je – u Beogradu.

Svaki segment takozvanog srpskog pitanja, bilo da je reč o Srbima na Kosmetu, u Hrvatskoj, Srpskoj, Crnoj Gori, ili srpskom ulasku u navodni evropski raj, gde posle dobijanja datuma direktno živimo u blagostanju, nastavlja da se rešava u duhu propale žute politike koja je svoj epilog doživela na lanjskim izborima. Drugo je pitanje što je kontinuitet sa takvom štetočinskom politikom osnova naprednjačke vladavine i politička laž birača istorijskih razmera, za šta će cena kad-tad biti plaćena.

Bez obzira na dirigovane ankete i ispitivanja javnog mnjenja u kojima Srbija postaje bogatija za jednog novog Niksona, De Gola i knjaza Miloša istovremeno. Tako imamo novi srpski politički specijalitet: što je više genijalnih i sposobnih političara, to nam je država siromašnija, zaduženija i kraća – za nekih 15 odsto teritorije.

Velika je dilema može li se uopšte u ovom trenutku govoriti o politici prema Srbima u regionu, kada te politike zapravo i – nema. Jer, kakva je to politika kada u nedavnom susretu u Zagrebu potpredsednik srpske vlade ne insistira na pravima Srba u Vukovaru i ćirilici. Mogu li se graditi odnosi uzajamnog uvažavanja ako se ništa ne pomera nabolje kad je reč o povratku prognanih Srba u Hrvatsku, nadoknadi njihove devastirane privatne imovine, a Srbija na sve to sa najvišeg zvaničnog mesta – ćuti.

Ima li većeg poniženja od onog da se Ivo Josipović sastaje sa svima iz Srbije, osim sa predsednikom Nikolićem, jer ovaj ne zadovoljava neke njemu znane političke kriterijume. Svi mogu, ali Toma još ne. I Srbija i njeni umni lideri pristaju na to. Iz Srpske je vlastima u Beogradu već stiglo nekoliko upozorenja sa najviših i najumnijih mesta da se ne petljaju u stvari ovog entiteta, jer kako je počelo i kako se najavljuje, Srbi okupljeni oko Banjaluke strahuju da im Srbija ne ponudi pomoć kao i sunarodnicima na Kosmetu. Lideri kosmetskih Srba dobili su, uz to, podršku Dodika, u susret dogovorima sa Beogradom pre nekoliko dana, što stvara nepodeljen utisak da se Srbi organizuju protiv političkih lidera u Beogradu, očekujući da bi tom pokretu mogle da se pridruže i patriote iz matice, samo dok se dogovore.

Nisu u nezavidnoj situaciji samo Srbi u Mitrovici i enklavama, isti osećaj muči i one u Podgorici i Pljevljima, i one u Srpskoj, i one malobrojne u Hrvatskoj i mnogobrojne koji bi da se u tu istu Hrvatsku vrate, ili makar spasu imovinu, svaki od tih srpskih velikomučenika oseća – izdaju.

U ime čega? Kažu nam, da bismo mi ostali bolje živeli, da bismo brže stigli u Evropu i Evropa kod nas, obećavaju i opet, što bi rekao pesnik "dobra zemljo moja, lažu". Dve trećine građana Evropske unije ne veruje u opstanak EU u sadašnjem obliku, pokazuje najnovije istraživanje Evrobarometra, statističkog organa EU, obavljeno u šest ključnih država Unije. Ignasio Toreblanka, rukovodilac istraživanja, rekao je i ovo: "Građani su suočeni sa činjenicom da se interesi njihovih nacionalnih država žrtvuju za dobrobit projekta čiji je opstanak, ili uspeh, krajnje neizvestan." Svaka sličnost sa onima u Srbiji, kojima mozgovi još nisu isprani je – namerna.

Otišlo Kosovo ili ostalo, sa ovima dobrog života nema. Ko tako bezočno prevari svoje birače, ko tako lako otkine Kosmet, ko tako može da gleda u oči narod i da ga laže ne obećava ništa osim nove prevare. I potvrdu teze da su Srbi za svoj jad i nesreću najbolji majstori.

Izvor Vesti, 03. 05. 2013.

Written by Mika

5. maja 2013. at 11:33

Objavljeno u Uncategorized