Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for avgust 2013

Љиљана Смајловић: Мучнина

leave a comment »


Уводник

Љиљана Смајловић

Мучнина

Читаоцу вероватно није промакло да је „Политика” пре неколико дана на насловној страни пренела савет једног aмеричкoг спољнополитичког експерта Белој кући. Интерес Америке је да у сиријском грађанском рату не буде победника, био је изричит Едвард Лутвак. Aко Асад побеђује, наоружавајмо побуњенике. А ако побуњеници ојачају, престанимо да им помажемо.

Звучи сурово, зар не? Али је барем искрено и тачно. То управо гледамо на малим екранима. Асад је почео да добија рат и амерички председник и британски премијер му спремају „ограничену интервенцију”. Кратки напад, тек толико да се мало изравна терен и изједначе противници на игралишту.

Читалац се свакако још сећа спортских метафора којом је Запад деведесетих година објашњавао своју ролу на Балкану „Тo level the playing field”, али се и сећа да те изразе није пратило ништа што би имало везе са спортским духом или неким осећајем за равноправно надметање.

Већина овдашњег света прати то што се Сиријцима спрема са страшним осећањем мучнине. У то време смо мислили да се никада никоме није десило оно што се дешава нама, да такве неправде у историји није било, да смо „јединствен случај”. Одонда, свако мало смо принуђени да своју трагедију изнова проживљавамо, само што нам сада све делује некако фарсично.

Сећамо се свега: и демонизације лидера и дехуманизације народа, и утростручавања жртава једне и потцењивања жртава друге стране. И лажљиве пропаганде, а још више лажног моралисања, згражавања над само неким масакрима и оног накнадног, равнодушног, и зато посебно окрутног, правдања зверстава западних фаворита у нашим грађанским ратовима. Пораз од сто пута јачег противника обично се сматра часним поразом. Али када на вас удари сто пута јачи противник и још вас уверава да сте морални кепец ви – а не он – то на неки посебан начин пече.

Нико овде није изненађен што се незаконита употреба силе 1999. године над Југославијом користи као модел за правдање напада на Сирију. Али посебну горчину изазива то што се тај „модел“, који ће на ђубриште историје отићи као „Блерова доктрина”, и данас у Лондону памти, и даље пропагира, као „праведни рат”, рат у име виших моралних вредности.

У томе је разлика. Едвард Лутвак је разоружавајуће искрен и барем не цепти од моралне надмоћи. Од њега је данас теже поднети лицемерје либералних интервенциониста који, попут Мајкла Игнатијефа, у сиријској опозицији траже паралелу с „бошњачким Сарајлијама” и јадикују над мањком западног ентузијазма за нове „хуманитарне интервенције” широког типа. Од те моралне супериорности и Лутваков цинизам некако је пристојнији.

Љиљана Смајловић

објављено: 30.08.2013.

Advertisements

Written by Mika

29. avgusta 2013. at 23:40

Objavljeno u Uncategorized

Air War in Kosovo Seen as Precedent in Possible Response to Syria Chemical Attack

leave a comment »


Written by Mika

24. avgusta 2013. at 09:41

Objavljeno u Uncategorized

Зашто Дачић прети свом народу?

leave a comment »


Зашто Дачић прети свом народу?

20.08.2013. –

На прослави 99. годишњице Церске битке, прве важне победе Срба и савезника у Првом светском рату, на рачун премијера Ивице Дачића чула се реплика „издајник“. Аутора реплике, члана српског партиотског покрета Двери задржала је полиција, мада је раније премијер био познато по томе што се „спуштао“ до дискусија са људима из гомиле, незадовољним појединим његовим дејствима.

Као да није обратио пажњу на то да је таква нимало ласкава карактеристика очгиледно резултат незадовољства косовском стратегијом власти, тамо је Ивица Дачић дао изјаву која је навела косовске Србе на негодовање. Из речи лидера СПС следи да ће српски чиновници на Косову који воде „антидржавну“ политику бити отпуштени. Антидржавна по Дачићу је она која омета формирање српских структура у правном систему Републике Косова. Сам премијер, наравно, не говори тако: он користи формулацију „легално изабрани представнци, који ће бити признати на међународном нивоу“. Српску самоуправу на северу покрајине која је 14 година осигуравала нормално функционисање општина, Дачић је назвао неким паралелним структурама које нико не признаје. Тачније, очигледно је време да буду отписани, мада су на власт дошли, како је исправно истакао посланик ДСС Марко Јакшић, у току избора које је заказала Дачићева колегиница из социјалистичке партије, госпођа Ђукић-Дејановић, тада још председник Скупштине.

Ради се о томе што спрски лидери са севера Косова позивају на бојкот локалних избора, који треба да буду одржани у новембру 2013. године као избори унутар "Републике Косово", макар и (могуће) без разних симбола државности Косова на листићима.

А у преосталом делу Косова све чешће говоре да ако српске странке покрајине изађу на локалне, затим и на парламентарне изборе као јединствени списак, убудуће могу да добију у скупштини до 30% места, што, наравно, није контролни пакет, али је већ довољно да се озбиљно утиче на одлуке власти у Приштини. По свему судећи, таква могућност је уплашила шефа дипломатије самопроглашене државе Енвера Хоџаја, који је на свом твитеру написао да јединствени спрски списак убија плурализам и наноси штету принципу вишенационалности. Остаје нејасно зашто чиновник види деструктивност у јединству и зашто се унутрашњим пословима своје, како он сматра, државе одједном позабавио министар иностраних послова – то је као када би госпођа Алиса Марић одједном кренула да разматра Јужни ток.

Косовско-албански и косовско-спрски политиколози и политички посленици традиционално се разилазе у тумачењу предстојећих избора. Тако по мишљењу професора Неџмедина Спахијуа, бриселски споразуми премијера Србије и Хашима Тачија су дали Београду чак више него што је могао да очекује, било би глупо не искористити ту могућност и не учествовати на изборима. А отпор севера Косова он за Глас Русије објашњава овако.

– Колико год је Бриселски договор повољан за Србе и за Београд, ипак одређене структуре ће изгубити неку предност коју су имали до сада, а доћи ће неки нови на сцену. Онај ко је на власти, ко је до сада придобијао од одређених ситуација је увек склон да сачува то стање, а не да промени, не водећи рачуна о томе да ли је то интерес већине или није. У овом случају је интерес већине Срба и Београда да се уради промена.

Какав ће бити одазив на северу, више или мање је јасно бар из резултата претходног референдума на зиму 2012. године, у току којег је 99,5% гласача изразило неповерење органима власти „такозване Републике Косово“. У разговору за Глас Русије Милан Ивановић, председник Српског националног већа северног Косова и Метохије подвлачи да косовски избори противрече међународном праву.

– Не важи на Косову ни амерички устав, ни немачки, ни руски. Важи само резолуција 1244, а по њој изборе на Косову мора да распише УНМИК, односно УН. У техничком смислу може да их спроведе организација која буде одређена од стране УНМИК – а, али мислим да су овакви избори, које расписује албанска страна, нелигитмни и наравно статусно сасвим одређени. Њима ми губимо шансу да сачувамо овај простор. Срби јужно од Ибра су ушли у изборни процес по косовским законима пре пар година и они су сада у далеко тежем положају него што смо ми. Дакле, и то показује што треба урадити. Сигурно да ће Срби јужно од Ибра у једном делу изаћи на изборе, они су у албанском окружењу.

Између осталог изјављено је да на локалним изборима могу да учествују сви који су рођени на Косову. Значи ли то да ће у формирању „легалних институција“ учестовати и сам премијер Србије Ивица Дачић, који је родом из Призрена?

Тимур Блохин,

Извор: Глас Русије

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=45475#.UhThGT-0t-t

Written by Mika

21. avgusta 2013. at 11:48

Objavljeno u Uncategorized

Goli otok je samo jedna priča o tome kakav smo mi Srbi narod i p riča o stvaranju najposlušnijih Titovih čuvara

leave a comment »


Goli otok je samo jedna priča o tome kakav smo mi Srbi narod i priča o stvaranju najposlušnijih Titovih čuvara

Objavljeno u: Komentar nedelje

20.08.2013 u 7:40

Da, Goli otok je bio pun Srba i Crnogoraca. Procentualno ih je bilo apsolutno najviše u ukupnom broju onih koji su robovali u tom paklu od jadranskog ostrva. I procentualno ih je bilo najviše u odnosu na broj Srba i Crnogoraca u posleratnoj Jugoslaviji. A među njima bilo je i apsolutno najviše, u odnosu na pripadnike drugih nacija, visokih i najviših društvenopolitičkih rukovodilaca i visokih vojnih rukovodilaca, starešina (generala, visokih oficira, oficira).

I to je činjenica o kojoj se nekad nije smelo ni razmišljati ni rodu rođenom o njoj bilo šta šapnuti.
Proteklih sam dana u Večernjim novostima pratio feljton o stradanjima na Golom otoku. I to uglavnom Italijana. I u tom su feljtonu (u stvari u skraćenoj verziji jedne knjige o Golom otoku) Srbi i Crnogorci najbrojniji stradalnici. Srbi, visoki civilni i vojni rukovodioci u Srbiji. Srbi, visoki društvenopolitički rukovodioci u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Crnogorci iz Srbije i Crne Gore…

Da, Goli otok je bio pun Srba i Crnogoraca. Tada sam, u vreme tog otoka zla, bio dete. Kasnije sam najpre nešto načuo o tome. A onda sam se i načitao. I neke od stradalnika upoznao. Ali ne i napričao s njima o njihovim stradanjima. To – ne! Iako život ne bi bio život da ne ne piše i svoj život o životu svakog čoveka ponaosob.

Pa mi je tako jedan od tih stradalnika, koji je završio i pravni fakultet i bio sjajan trgovački putnik knjigama jednog velikog izdavačkog preduzeća, davno, davno postavio pitanje: Zbog čega mi, Srbi, Crnogorci u tolikom broju na Golom otoku? Šta smo mi to tako strašno grešili i zgrešili? Voleli Ruse, Staljina? To nije pravi razlog. Skrivali koze, mast, žito? Ni to nisu pravi razlozi. Zavodili i ljubakali žene visokih i od sebe viših rukovodilaca? Ne i ne! Jer Staljin nikad ne bi ni napao Jugoslaviju. To je državni vrh veoma dobro znao.

A šta je onda razlog? pitao sam tada, davno.
Da se slomi kičma pobednicima. Da oni koji su u ratu podneli najveće žrtve, a to su Srbi i u Srbiji, i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i ne pomišljaju na bilo šta osim na poslušnost, poniznost i na potpunu pokornost volji vođe.
A do uzdizanja volje vođe na pijedestal apsolutne njegove volje, na vrhu Dedinja, vođa će se penjati uz bespogovornu i apsolutno najbrojniju podršku upravo Srba i Crnogoraca. I upravo će se oni obračunavati sa onim svojim sunarodnicima koji budu smetali. Ma i prst ako se ukaže na bilo koga ko i misli drugačije.
I taj pametni i načitani čovjek s knjigama, upita, još tada: Šta je to u našem biću, u biću Srba i Crnogoraca pa ih se, pa nas se može nagovoriti da pratimo, dojavljujemo, prijavljujemo, cinkarimo? I da smo se onako s radošću slali na Goli otok? I da smo se na njemu onako divljački, zverski iživljavali nad drugima i najviše i najkrvoločnije nad svojima, nad sobom? I da smo bespogovorno pristajali da budemo i na ovoj i na onoj strani tog strašnog i najmonstruoznijeg ljudskog zla? Zla u čoveku za čoveka.

Vođa je znao (i oni koji su ga savetovali) zbog čega je imao Edvarda Kardelja pored sebe, u Beogradu, a Vladimira Bakarića u Zagrebu. Vođa je znao zbog čega je dao resor unutrašnjih poslova Aleksandru Rankoviću, svojoj desnoj ruci. Zbog čega je tu, u blizini, a na pristojnom odstojanju držao Petra Stambolića, Krcuna, Canu Babović, Svetozara Vukmanovića, i dole: Blažu Jovanovića… Vođa je znao zbog čega je dozvolio da se u Zagrebu Bakarić obračuna sa Radom Žigićem i Duškom Brkićem.
I šta je to u našem biću, nastavljam pitanjem, da smo ga, vođu naime, doveli u Beograd, iz Beograda ga vozom otpremili za Krupanj i Stolice, dočekali ga u oslobođenom Beogradu, cvećem i samo cvećem ga dočekivali kad se vraćao s putovanja, pa smo mu mi, i Srbi i Crnogorci, pre svih, organizovali sletove, organizovali smo mu obračune sa samima sobom, pisali mu pesme i priče, slikali ga najlepšim vizantijskim i holandskim bojama, klesali ga iz najlepših mramora, pevali pesmice o njegovom jastuku s plavim i belim ljubičicama… I niko vođu nije bolje čuvao od nas samih. A čuvali smo ga od sebe izdajnika, od sebe pete kolone, od sebe onih koji smo skloni skretanju s puta…

A tadašnji generali, proslavljeni naši ratni komandanti armija, korpusa, divizija, Peko, Koča, Milan Žeželj, Kosta Nađ, Đoko Jovanić, Pavle Jakšić, Veljko Kovačević… ćutali, slušali, izvršavali… velim ja. Šta bi drugo. A onda su, šezdesetih godina, kad su shvatili da ni ćutanje ne može da traje večno, neki nešto i prigovarali. I mnoge je odmah odnela smena s visokih komandnih dužnosti i uputila ih u zaslužene penzije.
Da, Goli otok je bio pun Srba i Crnogoraca. A mnogi smo mi i tada, i kasnije – ćutali, slušali, izvršavali. I bili doušnici, dojavljivači, prijavljivači, egzekutori…
I ako se ne nađe neko ko će umeti da nas preobrati, da nas izvede, izleči, da nas vrati na put reda, rada, kulture i poštovanja samih sebe, pre svih – neće nam biti spasa.
Jer, zaista, šta je to u našem biću, biću Srba i Crnogoraca? Eto smo i odmakli stotinu godina jedni od drugih. Šta je to u nama? I dokle će to da traje?

http://www.intermagazin.rs

Written by Mika

20. avgusta 2013. at 16:37

Objavljeno u Uncategorized

Dijaspora sa 10.000 strucnjaka

leave a comment »


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:448404-Dijaspora-sa-10000-strucnjaka

Dijaspora sa 10.000 stručnjaka

Ivana Mićević Marko Lopušina | 10. avgust 2013. 21:21 | Komentara: 27

Povratak naših „stranaca“ školovanih na najboljim univerzitetima i zaposlenih u prestižnim kompanijama mogao bi da bude šansa za brži razvoj Srbije

UPRAŽNjENA ministarska mesta počeće da se popunjavaju za deset dana, a već se spekuliše i koji stranci bi mogli da dobiju fotelju u kabinetu Ivice Dačića. Premijer odbija da licitira imenima, a Siniša Mali, savetnik prvog potpredsednika Vlade Srbije, dao je kroki portret najozbiljnijeg kandidata za useljavanje u Dinkićev kabinet. On je Srbin iz dijaspore, ima 30 godina, diplomirao je na Jejlu, radi u prestižnoj konsultantskoj kući Mekenzi…

Za posao ministara i savetnika, osim naših stručnjaka u inostranstvu, u obzir dolaze i stranci. Nije se odustalo od Dominika Stros-Kana, a pominju se i britanski političari – Stiven Bajers, bivši ministar, i Piter Ili, dugogodišnji parlamentarac.

Pregovori Aleksandra Vučića sa potencijalnim kandidatima intenzivni su ovih dana, a neki su se i sami ponudili, ne čekajući poziv. Stručnjaci procenjuju da u inostranstvu imamo više nego dovoljno kadrova svih profila, koji su na najvišim pozicijama u kompanijama i na univerzitetima, ali da je problem motivisati ih da se vrate.

– Ceo svet podmirili smo stručnjacima. Ima ih od Amerike do Australije, a na njihovo školovanje država je potrošila između 12 i 13 milijardi evra. Ako uračunamo i to koliko bi oni, sa tim potencijalom zaradili, investirali i platili porez državi, gubitak se penje na stotine milijardi dolara – kaže prof. dr Branko Kovačević, dekan Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. – Jejl, Stenford, Berkli, Kembridž, Oksford, Prinston, Majkrosoft, Gugl ili Sisko – samo su neki od najprestižnijih univerziteta i kompanija u kojima rade naši ljudi. Ima ih i u Evropi, u svim važnim institucijama. Procenjuje se da oko 100.000 bivših studenata Univerziteta u Beogradu radi u inostranstvu. Naš alumni vodi Vladeta Marjanović, jedan od naših najuspešnijih ljudi u Americi, i u bazi ima oko 70.000 mejl adresa ljudi koji žive u SAD, a diplomirali su na Univerzitetu u Beogradu.

Da bi se oni vratili, smatra prof. Kovačević, potrebno je mnogo truda. Oni žele da vide političku i ekonomsku stabilnost, da znaju da njihove kompanije ovde mogu da zarade isto koliko i da posluju u bilo kojoj drugoj državi. Traže jasna pravila igre i garanciju kapitala.

– Reč je o ljudima koji zarađuju milione, a naša privreda im to ne može dozvoliti. Ona posrće, jedna je od najgorih na svetu. Kažu neki od njih da je lakše postati marinac u Americi, nego dobiti građevinsku dozvolu u Srbiji. Zato je teško ubediti nekoga da dođe i igra svetsku utakmicu u državi koja ima afrički standard – smatra prof. Kovačević. – Ali nije nemoguće. To pre svega mogu političari, koji će obezbediti bolji poslovni ambijent. Čak i velike firme, poput „Simensa“, „HP“, „Majkrosofta“ ili „Intela“, imaju svoja predstavništva ovde, ali zapošljavaju mali broj ljudi i čekaju da li će stvari u našoj državi da se promene nabolje.

A od svih koji su otišli, kaže naš sagovornik, vratilo se i započelo uspešne biznise njih nekoliko desetina. On zna za tridesetak i sve može da ih nabroji. Firme su im u povoju, zapošljavaju ukupno 200 do 300 ljudi i zarađuju nekoliko desetina miliona dolara godišnje.

Upravo povratak dijaspore recept je po kome je Kina krenula u vrtoglav razvoj i koji bi Srbija morala da primeni.

– Njihova država investirala je u povratak eksperata iz Amerike. Neke je angažovala država, a drugima su stvoreni dobri poslovni uslovi, tako da im se više isplatilo da otvaraju firme u Kini, nego u Americi – objašnjava Srđan Ognjanović, direktor Matematičke gimnazije, čiji đaci svake godine upisuju najprestižnije svetske univerzitete. – To što deca odlaze nije loše. Čak je odlično što imamo ljude koji su školovani na najboljim fakultetima, zaposlili se u prestižnim kompanijama, jer je sve to neprocenjivo iskustvo koje steknu samo odabrani. Ali kada su već profesionalno formirani, naša država treba da odigra ulogu i da im da ponudu koja se ne odbija, kako bi ih vratila u zemlju.

Upravo srpska dijaspora, procenjuje se, najveći je kapital koji imamo, jer je u njoj najmanje 100.000 visokoobrazovanih i nekoliko hiljada doktora nauka. U Kancelariji za dijasporu i Srbe u regionu, koja prati rad naših stručnjaka i poslovnih ljudi u rasejanju, smatraju da je mogućnost njihovog povratka vrlo realna i ostvarljiva. I da dijaspora može da Srbiji da svog ministra.

Vukman Krivokuća, koji je u Kancelariji nadležan za srpske privrednike u rasejanju, kaže:

07%20(1).jpg

– U dijaspori postoji veliki broj uspešnih biznismena, koji bi mogli da doprinesu poboljšanju ekonomske situacije u Srbiji. Od najveće koristi za Srbiju su njihovo privredno iskustvo i veze u poslovnom svetu razvijenih država. Problem je, međutim, njihov nedostatak političkog iskustva za obavljanje važnih funkcija u vlasti, što mogu brzo da prevaziđu, jer u vođenju ekonomije Srbije političko iskustvo nije neophodno.

Među eksperte iz dijaspore ubrajaju se Milan Mandarić iz Velike Britanije, član mnogih uprava svetskih banaka, dr Dejan Ilić, profesor u SAD i Nemačkoj, fabrikant i naučnik sa najmanje 360 patenata, Bane Knežević, direktor firme „Mekdonals“ i jedan od najuspešnijih generalnih menadžera u Nemačkoj, kao i Branko Terzić, savetnik u američkoj vladi. Dr Bane Simić Glavaški, profesor i pronalazač, koji sarađuje sa firmom „Metalac“ iz Gornjeg Milanovca, nudi nova imena:

– Dijaspora može da ponudi svoje ljude za ministre, jer ima stručnjake i kao što je dr Vojin Joksimović, ekspert za atomsku tehnologiju i politiku…

Najuspešniji Srbi u rasejanju danas raspolažu kapitalom od najmanje 30 milijardi dolara. I potencijal srpske naučne dijaspore, prema tvrdnji profesora za migracije dr Vladimira Grečića, ogroman je.

– Naučnu srpsku dijasporu čini 10.000 stručnih ljudi, čije sposobnosti danas premašuju razmere obrazovanja u Srbiji. Zemlju je u protekle dve decenije napustio naš naučni vrh. Čak 2.000 eksperata i doktora nauka živi i radi u u SAD – objašnjava Vladimir Grečić, autor knjige „Srpska naučna dijaspora“.

U SAD, na primer, troje Srba radi u Agenciji za svemirska istraživanja. Profesor Dragoslav Šiljak je naučnik krunisan nizom priznanja u Americi i svetu. Nikola Čabraja iz Gere u Indijani je na 185. mestu Forbsove liste najuspešnijih i najbogatijih. Čabraja je kao direktor kompanije u vojnoj industriji došao na listu najboljih menadžera Amerike, jer je imao promet od 29 milijardi dolara. Takav stručnjak bi zaista bio potreban Srbiji, smatraju naši sagovornici.

Zoran Kalabić, direktor u bečkoj kompaniji „ERA“ i jedan od najboljih trgovaca nekretninama u Evropi, smatra da vlast u Srbiji treba da pozove naše stručnjake da budu ministri:

– U svetu ima mnogo sposobnih Srba na vodećim mestima u velikim korporacijama i institucijama. Imamo naše ljude u MMF-u, u Svetskoj banci, u američkom Kongresu i u parlamentima zapadnih zemalja. u Beču imamo Srbina koji je poslanik u gradskoj skupštini. U političkim vrhu SAD, Slovenije, Hrvatske, Mađarske i Rumunije ima Srba. Pitanje je da li bi neko od njih prihvatio izazov da bude ministar u Srbiji. Lično, mislim da ne bi, jer naša zemlja nije sistemski sređena da se postižu dobri rezultati, kakvi se, na primer, ostvaruju u državama EU – smatra Kalabić.

Podsetimo se da su u vlast iz dijaspore devedesetih ušli dr Radmila Milentijević iz Njujorka, kao ministarka za emigraciju, i Milan Panić iz Kalifornije, kao premijer Jugoslavije. Pamti se slučaj Milana Jankovića (alijas Filip Cepter), vlasnika kompanije „Cepter internacional“, sa 140.000 uposlenih u 44 države sveta, koji je bio predsednik Olimpijskog komiteta Srbije. Janković je brzo smenjen jer je otkrio finansijske manipulacije u poslovanju OK. Za Jankovića je politička igra stranaka tada na vlasti bila zamka koja ga je sputavala da se dokaže kao najbolji biznismen i organizator iz dijaspore u državnoj vlasti.

I pored svih problema u zemlji, prema rečima dr Vladimira Grečića, naši ljudi iz dijaspore su spremni da se vrate i rade u Srbiju.

– Od 253 naših ljudi koji su doktorirali na univerzitetima u Americi, u otadžbinu se vratilo njih tridesetak. U anketi među 450 srpskih diplomaca u SAD i Kanadi čak 70 odsto reklo je da bi se vratilo u maticu pod određenim uslovima. To pokazuje da oni nisu otišli iz Srbije zbog novca, već zbog boljih uslova za naučni rad i žele da se dokažu kao stručnjaci – zaklju čuje dr Vladimir Grečić.

DIPLOME I ŠANSE

IZ perspektive mladih stvari izgledaju još složenije, a problemi se umnožavaju. Jedan od njih, Milan Krstić, bivši student prorektor Univerziteta u Beogradu, a danas student master studija u Londonu, kaže da mnoge stvari treba da se poprave, ali da on ipak nema dilemu i sigurno se vraća u Srbiju. Plan je da posle mastera na londonskom LSE-u, doktorske studije upiše na Univerzitetu u Beogradu.

Država, napominje, ne čini ništa ni za stvari koje su tehničke i zahtevaju vrlo malo novca i truda.

– Nostrifikacija diploma traje predugo, a i skupa je, što demotiviše potencijalne povratnike. Dok se taj proces ne završi, ljudi zvanično imaju samo srednju školu – objašnjava Krstić. – Drugi problem je politička nestabilnost zboj koje je najveći broj ljudi i otišao devedesetih godina. Što je manji politički rizik, rizik od velikih kriza, radikalnih prestrojavanja ili novih konflikata, tle je pogodnije za povratak.

On napominje da mlade, kada se vrate, osim manjka posla, „nagriza“ i partokratija i nepostojanje jednakih šansi.

– Onog trenutka kada bude siguran da će njegova diploma, uspeh i rad biti vrednovani jednako sa drugima, nezavisno od toga da li je član partije, srpskom stručnjaku biće neuporedivo lakše da se vrati u svoju zemlju. Isto važi i za suzbijanje korupcije prilikom zapošljavanja – napominje Krstić.

07.jpg

SRBIN NAJBOLjI SA ČIPOVIMA

I dr Jasmina Vujić, šef katedre za nuklearni inženjering na Univerzitetu Berkli, u Kaliforniji, tvrdi da u dijaspori ima izuzetnih stručnjaka u svakoj oblasti od interesa za Srbiju, ali skoro nijedna vlada nije zaista bila zainteresovana da to istraži. A tako se radi i danas, jer se u Srbiji, na primer, ne zna ko je dr Borivoje Nikolić, sa univerziteta u Berkliju, najveći stručnjak za čipove na svetu.

– Učestvovala sam na savetovanju o fabrici čipova, koje je održano u Petnici. Jasna Matić je zadužena za pregovore sa UAE oko ove fabrike. Kada sam je pitala da li zna da je jedan od najvećih stručnjaka u bežičnoj telefoniji i dizajniranju čipova naš čovek, ona, naravno, nije čula za njega, niti ga je uključila u tim. Bila sam šokirana – kaže dr Jasmina Vujić.

Written by Mika

12. avgusta 2013. at 09:44

Objavljeno u Uncategorized

SRBI SA SEVERA KOSOVA NE VERUJU BEOGRADU

leave a comment »


SRBI SA SEVERA KOSOVA NE VERUJU BEOGRADU

ponedeljak, 05 avgust 2013 08:44

Jakšić: Biti deo Skupštine Kosova znači raditi na stvaranju nezavisnog Kosova, a to je pre svega u interesu stvaranja velike Albanije

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika o tome da li Srbi sa Kosova treba da izađu na lokalne izbore zakazane za 3. novembar.

Učesnici polemike bili su lideri kosovskih Srba – Marko Jakšić iz Mitrovice sa severa Kosova, koji je za bojkot izbora, i Ranđel Nojkić iz Gračanice, opštine na centralnom Kosovu, koji je za izlazak na izbore. Marko Jakšić je funkcioner Srpske demokratske stranke, a Ranđel Nojkić Srpskog pokreta obnove.

Polemisalo se o tome da li izlazak na kosovske lokalne izbore znači priznanje države Kosovo, da li prisustvo srpskih predstavnika u kosovskom parlamentu i drugim insitucijama donosi boljitak Srbima, da li će oni biti bolje zaštićeni ako imaju svoje poslanike i odbornike, zašto je većina Srba koji žive u centralnom delu Kosova za izbore, dok su oni koji žive na severu za bojkot, kao i o tome da li će Srbi sa severa Kosova izgubiti podršku Beograda, ako ne poslušaju poziv Vlade Srbije da izađu na izbore.

Omer Karabeg: Gospodine Jakšiću zašto se Vi zalažete za bojkot izbora?

Marko Jakšić: Za to postoje mnogobrojni razlozi. Izlazak Srba na izbore, koji se održavaju po zakonima samoproglašene države Kosovo, znači priznanje nezavisnog Kosova. Srbi bi izgubili svoju slobodu, priznali bi tu državu i, što naš narod kaže, napravili bi od gotovog veresiju. S druge strane, izlazak Srba na lokalne izbore u režiji još jedne albanske države na Balkanu je nešto što je suprotno ustavu države Srbije, to je nešto što ruši celovitost te države. Srbi bi na taj način priznali tuđu državu i zamenili Beograd za Prištinu, a svi dobro znamo da je po Rezoluciji 1244. i po ustavu Srbije Kosovo deo Srbije. Uostalom, naši sunarodnici južno od Ibra nisu se mnogo ovajdili izlazeći na ove izbore, postali su građani drugog reda. Njih je svakim danom sve manje, iseljavanje se nastavlja. Prema tome, izlazak na izbore značio bi za nas Srbe, koji živimo na severu Kosova, kolektivno političko samoubistvo. Imajući sve ovo u vidu, ja pretpostavljam da se najveći deo Srba koji žive u četiri opštine na severu, neće odazvati pozivu Beograda da izađu na ove izbore, jer bismo time izgubili slobodu koju smo gradili 14 godina.

Omer Karabeg: Gospodine Nojkiću, gospodin Jakšić tvrdi da bi Srbi izlaskom na lokalne izbore priznali kosovsku državu.

Ranđel Nojkić: Nije tačno da bi izlaskom na izbore Srbi priznali kosovsku državu. Oni koji su u Briselu vodili pregovore između Beograda i Prištine i najveće svetske sile ni na koji način ne traže od Beograda da prizna nezavisnost Kosova. To su insinuacije. Ali, ako već govorim o nekom priznavanju nezavisnoti, ja bih se vratio u 2001. godinu, kada je predsednik SR Jugoslavije bio gospodin Koštunica, lider Demokratske stranke Srbije, čiji je funkcioner gospodin Jakšić. Tada je Koštunica potpisivao neke zakone koji su Kosovo gurali u nezavisnost na isti način kao i Crnu Goru. Recimo, 27. Marta 2001. godine on je potpisao ukaz o proglašenju zakona o privremenom obavljanju platnog prometa na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije u kome se kaže da se promet roba, isplata plata, penzija i drugih davanja na teritoriji Kosova i Metohije može obavljati i u devizama – tada su to bile marke – i to preko banke ovlašćene za inostranstvo. Ja ga zbog toga ne osuđujem zato što je, možda, tako nešto u tom trenutku bilo potrebno za Srbiju, ali ne može njegova stranka, kada to isto radi neko drugi, govoriti da je to veleizdaja. Mislim da Srbi treba da izađu na ove lokalne izbore u što većem broju i da naprave zajednički front. Ukoliko bi se to dogodilo, siguran sam da bi to uticalo na poboljšanje položaja Srba na Kosovu. Ja se slažem da možda u prošlosti nije bilo velikog uspeha naših predstavnika u kosovskim institucijama. Mislim da bi ga bilo više da ih je Beograd priznavao i da neki od njih nisu zastupali svoje lične interese. Sada zvanični Beograd, ne samo što podržava izbore, nego im daje i logističku podršku. Ovi izbori su podjednako važni kako za opštine u kojima su Srbi većina, a to su četiri opštine na severu Kosova, tako i za Srbe koji žive u takozvanim enklavama i koji su manjina u svojim opštinama. Oni očekuju zaštitu od predstavnika Srba u institucijama Kosova koji će imati povlašćeni položaj.

Marko Jakšić: Ja mislim da je to igra gluvih telefona. Zašto to kažem? Pa, srpski predstavnici koji treba da budu u centralnoj vlasti polažu zakletvu da će čuvati nezavisnost i suverenitet samoproglašene države Kosovo. Ne možemo govoriti da to nije ništa. Zapad trenutno ne traži od Srbije da prizna Kosova, ali oni žele da Srbi izlaskom na ove izbore de facto priznaju nezavisnost Kosova, a de iure – može, ali i ne more. Uostalom, ako Srbija želi da postane članica Evropske unije, čini mi se da će taj uslov doći na dnevni red. Uostalom, i sam predsednik vlade Srbije je nagovestio da je on spreman da, tako da kažem, Albancima da stolicu u Ujedinjenim nacijama. Ja lično sam bio protiv toga da Srbi i 2002. godine izađu na izbore u okviru Koalicije Povratak i da budu prisutni u Skupštini Kosova. Oni su tamo bili i – šta su napravili za dve godine. Imali smo progon Srba 17. marta 2004. godine. Rekao bih da što je više Srba u institucijama samoproglašene države Kosovo – njih je sve manje na Kosovu i Metohiji. Nakon 2002. godine, kada su Srbi izašli na izbore, ne samo da nisu živeli bolje, nego se desio takav egzodus Srba da je najveći deo onih koji su živeli u okolini Prištine morao da napusti svoj zavičaj.

Ranđel Nojkić: Kakvi su bili rezultati učesća Srba u insiticijama Kosova nije zavisilo samo od njih, nego i od Beograda koji ih nije priznavao. Beograd je ponekad i svađao te Srbe. Rezultati nisu bili zadovoljavajući, ali ne može da se kaže da apsolutno ništa nije urađeno. To što se govori samo o neuspesima, a kriju se uspesi, je u stvari politika Demokratske stranke Srbije kojoj pripada gospodin Jakšić. U vreme Koalicije Povratak imali smo 22 poslanika u Skupštini Kosova. Najveći broj poslanika bio je iz Demokratske stranke Srbije, ali oni su bili i najpasivniji. I tada se pričalo, kao i danas, da Srbi ne mogu ništa da učine u institucijama Kosova. Tačno je da se tamo vrlo teško funkcioniše, ali – da je bilo podrške Beograda – rezultati bi bili daleko bolji. Ne bih se složio da je Koalicija Povratak proizvela 17. mart, ne znam na koji je to način mogla da ga proizvede. Isto tako, nije tačno da se broj Srba u centralnom delu, i uopšte na celom prostoru Kosova, smanjuje. On se je vrlo malo menjao od 1999. godine do današnjih dana.

Marko Jakšić: Gospodin Nojkić kaže da se od 1999. godine broj Srba u centralnom delu Kosova nije menjao. To apsolutno ne stoji. U Kosovu Polju je bilo oko 90 posto Srba, u Obiliću skoro 60 posto, a bilo ih je i u Gračanici, Lapljem Selu, selima oko Prištine. Ti Srbi su jednostavno morali da odu. Zašto su morali da odu? Plan takozvanog Zapada je bio da se Priština oslobodi Srba. Deviza je bila – što manje Srba, lakše se pravi još jedna albanska država na Balkanu. Iz tog razloga se i desio 17. mart, a prisustvo srpskih poslanika u Skupštini Kosova nije sprečilo egzodus Srba. Naredba za 17. mart stigla je iz zapadnih prestonica. Srbi su morali da odu da bi, tako da kažem, Priština mogla da prodiše. Ceo taj zapadni projekt, koji i dan danas imamo prilike da vidimo, otprilike liči na hrvatski recept. Mi i dan danas imamo srpske predstavnike u Skupštini Kosova, a dešavaju se hapšenja Srba i pored toga što je Skupština Kosova proglasila amnestiju. Ispada da je amnestija samo za saobraćajne prekršaje, kako to ovde kažu. Zato i hoću da kažem da se stvaranje nezavisnog Kosova odvija po diktatu Zapada, da ne kažem Amerike. Cilj je da se zaokruži albanska državnost, da se pokaže da je politika Slobodana Miloševića bila loša i da se od Srbije napravi poslušna satelitska država, koja će da ispunjava naloge Zapada.

Ranđel Nojkić: Gospodin Jakšić mi pripisuje nešto što nisam rekao. Ja sam govorio o situaciji nakon egzodusa Srba 1999. godine. Tačno je da je pre 1999. godine Kosovo Polje bilo 90 posto srpsko, tačno je da je preko 250.000 Srba bilo u Prištini, a da ih danas ima jedva nekoliko desetina, tačno je da su u Obiliću većinom živeli Srbi. Ali broj Srba, koji su nakon egzodusa ostali, do danas se nije smanjio. Ja sam to tvrdio, a gospodin Jakšić nije to demantovao. Da je to tako najbolje pokazuju podaci o broju onih koji primaju pomoć od vlade Srbije. Njihov broj se nije menjao.

Marko Jakšić: Bitno je da Srbi polako ali sigurno nestaju. Gospodin Nojkić sigurno zna da je Bresje nekad bilo veliko selo, a danas u njemu nema, možda, ni desetak kuća u kojima žive Srbi. Ne možete tamo da prođete, a da ne vidite tablu “Kuća na prodaju”. Isto se dešava i sa Ugljarem i sa brojnim drugim srpskim selima. Prema tome, dobar deo Srba ne vidi svoju budućnost na Kosmetu, bez obzira što su njihovi predstavnici u Skupštini Kosova. To su činjenice. I gospodin Nojkić je 1999. napustio prostor Kosmeta. Njegova porodica skoro 14 godina živi u Beogradu. Da bi mogli da se borite za prava Srba morate zajedno sa porodicom da živite ovde i da delite sudbinu svoga naroda. Ja tako radim. Ja ne mogu sebi da dozvolim da ovde pričam srpsku priču, da se borim za prava Srba, a da decu i suprugu pošaljem u Beograd. To bi značilo da sam ja ovde, da tako kažem, na privremenom radu.

Ranđel Nojkić: Tačno je da sam živeo u Prištini do 1999. godine. Međutim, Priština nije Mitrovica, Zvečan, Leposavić ili Zubin Potok. Situacija je bila takva da je Priština praktično ispražnjena, da tamo nema Srba. Očekivati da neko žrtvuje porodicu da bi dokazao koliko je privržen Kosovu i koliko brani interese Srba – mislim da je suludo. Što se mene lično tiče, ja se od 1999. godine, znači od egzodusa Srba, nisam pomerao sa Kosova, ja sam sve vreme tu. Tačno je da u nekim selima ljudi prodaju svoja imanja i kuće i odlaze u centralni deo Srbije. Ali, ima i mesta u koja se ljudi vraćaju, kao što su Osojane, Novake i neka druga sela. I kada govorim da se broj Srba nakon egzodusa 1999. godine nije menjao, upravo sam na to mislio – da postoji balans između broja koji odlazi i broja koji se vraća na prostor Kosova i Metohije.

Omer Karabeg: Beograd je pozvao kosovske Srbe da na lokalne izbore izađu sa jedinstvenom listom. Da li je, možda, ta jedinstvena lista rešenje?

Marko Jakšić: Mislim da to apsolutno nije rešenje. Ako su političke stranke, pre svega Socijalistička partija Srbije i Srpska napredna stranka, pristale da Srbi idu na lokalne izbore u duhu Briselskog sporazuma, neka onda te dve stranke prijave svoju listu u Prištini i neka dođu ovde da vode predizbornu kampanju. Neka i predsednik vlade dođe i glasa, s obzirom da je rođen u Prizrenu. Jedinstvena srpska lista nama ovde ne treba. Mi se spremamo da krenemo u antiizbornu kampanju. A oni koji hoće da izađu na izbore – neka izađu, neka naprave takozvanu Zajednicu srpskih opština, neka ta zajednica počne da živi, pa da se uverimo u sve te blagodeti koje će im Hašim Tači dati, mada je, usput budi rečeno, ta zajednica samo jedna šarena laža, jer je nema u ustavu Kosova. Ali dobro, neka oni to odrade, pa ako nakon tri godine vidimo da je sve to dobro i lepo, onda ćemo i mi da se priključimo. Možda nećemo čekati ni tri godine, pohrlićemo i mi da dođemo do meda i mleka koji će, kako se nagoveštava, tamo poteći. Ovako, zašto bismo od gotovog pravili veresiju, iz slobode išli u ropstvo i žrtvovali ono za šta smo se borili 14 godina. Srbi na severu Kosova su se za ovu svoju slobodu izborili, mi smo od 1999. do danas imali više od 60 ubijenih Srba u severnom delu Mitrovice, a više od 400 ih je ranjeno. Zašto bismo mi sve to sada žrtvovali zbog nekog datuma za početak pregovora o ulasku Srbije u Evropsku uniju? Na žalost, naši sunarodnici južno od Ibra nisu prihvatili takav način borbe i zato ih je sada manje.

Ranđel Nojkić: Gospodin Jakšić hoće da pokaže da Srbi južno od Ibra nisu bili borbeni, da zapravo nisu želeli slobodu, nego su želeli da se što pre integrišu u kosovsko društvo. To nije tačno. Moram da kažem da su uslovi života Srba koji žive južno od Ibra i onih koji žive na severu Kosova potpuno različiti. Bilo je pokušaja da se Srbima južno od Ibra nametne takav način borbe o kome govori gospodin Jakšić, ali to nije prihvaćeno, jer bi značilo egzodus svih Srba sa celog područja južno od Ibra. To je nešto što je apsolutno neprihvatljivo. Inače, mislim da je jedinstvena srpska lista u ovom trenutku jedini spas, da je to način da se zajedničkim snagama zaštite prava svih Srba na celom prostoru Kosova – kako onih koji žive severno, tako i onih koji žive južno od Ibra. Takav poduhvat, podržan od strane Beogradu, itekako bi dao rezultate. Time bi se sprečila i hapšenja o kojima govori gospodin Jakšić, a Srbi koji učestvuju u institucijama ne bi bili ikebane, nego bi se u njima borili za svoja prava, jer nijedna važnija odluka u institucijama Kosova ne bi mogla da se donese bez dvotrećinske većine Srba. Da je ta jedinstvena lista loša za Srbe, ne bi zvaničnici iz Prištine bili protiv nje, jer im je jasno kakve će imati probleme ako Srbi jedinstveno nastupe. Samo ako nastupimo jedinstveni možemo da postignemo rezultate. Ne treba da stvaramo jaz između Srba južno od Ibra i onih sa severa. Nekima na severu to odgovara, jer učvršćuju svoju poziciju, ali to je na teret Srba južno od Ibra, koji onda gube sve i nestaće sa ovih prostora.

Marko Jakšić: Ponavljam, srpski predstavnici, koji uđu u Skupštinu Kosova, polažu zakletvu da će braniti i štititi celovitost države Kosovo kao zenicu oka svoga. Oni ne samo što to izgovaraju naglas nego i potpisuju to što su rekli. Ne možete da budete u Skupštini Kosova, a da namigujete ka Beogradu, jer glasate po zakonima i ustavu samoproglašene države Kosovo i dužni ste da štitite interese te novonastale države na Balkanu koja je, na žalost, nastala na srpskoj nesreći. Podsetiću vas da Albanci deset godina nisu izlazili na srpske izbore. Bojkotovali su ih, čekajuću da uz pomoć Zapada, bombardovanja i svega ostalog, dođu do svoje države. Prema tome, ako ništa drugo, mi treba da radimo ono što su radili Albanci. Treba da bojkotujemo institucije koje su nastale na našoj nesreći. Ne mogu se Srbi na severu Kosova optuživati što neće da izađu na izbore jer će, zaboga, nestati Srbi južno od Ibra. Mislim da je to loša logika -mi živimo loše, hajde da i vi živite loše. Mislim da to nije korektno, jer su Srbi na severu Kosova svetionik i luč slobode svih Srba. Najveći broj Srba koji žive južno od Ibra gledaju u ovaj luč slobode sa željom da i njih obasja. A što se tiče hapšenja Srba ovde, na severu Kosova, mi imamo Srbina potpredsednika Vlade Kosova, Srbin je i potpredsednik Skupštine Kosova, imamo i dva-tri ministra, pa hapse ne samo Srbe na severu Kosova, nego i Srbe iz Gračanice.

Ranđel Nojkić: Moram da kažem nešto o zakletvi, koju gospodin Jakšić već dva puta pominje u ovom razgovoru. Upravo je ta zakletva predmet razgovora u Briselu, gde se razgovara o uslovim pod kojima Srbi treba da izađu na izbore, a koji treba da budu takvi da se izbegne svako nametanje priznavanja nezavisnosti Kosova. Dalje, potpuno je nerazumno pričati o tome da mi sada treba da se ponašamo kao Albanci ranijih godina, pa da bojkotujemo izbore, jer su Albanci u Miloševićevo vreme imali saveznike u međunarodnoj zajednici, a Srbi ih danas nemaju čak ni u Rusiji, niti u onim zemljama koje nisu priznale Kosovo. Mislim da je licemerna i ta priča da Srbi sa severa ne bi trebalo da se žrtvuju da bi Srbi na centralnom Kosovu živeli bolje. Znači li to da dve trećine kosovskih Srba, a toliko ih živi južno od Ibra, treba da se žrtvuje zarad pozicije koju danas imaju Srbi na severu. Mislim da je to aposlutno nemoguće, kao što je nemoguće da taj luč, o kome govori gospodin Jakšić, obasja Srbe južno od Ibra. Ne znam na koji način bi to moglo da se desi, samo znam da, kada su se strašne stvari dešavale u centralnom delu Kosovu, a bilo je i ubistava , Srbi sa severa nisu pokazivali solidarnost, nisu došli da protestuju, da blokiraju ulice i puteve, onako kako su to radili na severu. Ja ih zbog toga ne osuđujem, samo želim da kažem istinu. A zaista sam uveren da samo zajedničkim snagama i zajedničkim učešćem u institucijama Kosova možemo da branimo i odbranimo svoje interese. Podele, ovakve kakve su sada, zapravo guraju Srbe u propast, pre svega Srba južno od Ibra.

Omer Karabeg: Gospodine Jakšiću, Beograd veoma insistira, čak vrši pritisak na Srbe sa severa Kosova, da ne bojkotuju izbore. Ako ne izađu na glasanje može se desiti da izgube podršku Beograda.

Marko Jakšić: Sve vlasti su prolazne, samo je država večita. Znači, država Srbija je večita, a ova sadašnja vlast će, možda, trajati negde do septembra, možda i do onog narednog. I da vam kažem još nešto. Ne daju Vučić i Dačić platu Marku Jakšiću ili Ranđelu Nojkiću što ih mnogo vole. Oni su po zakonima države Srbije dužni da Srbima na Kosmetu daju platu. Kao što je daju onome u Subotici, tako je moraju dati i ovome u Gračanici, Mitrovici ili Leposaviću. Ako ne budu tako radili, prekršiće ustav Srbije.

Omer Karabeg: Čuli smo argumente i jedne i druge strane. Saglasnosti očigledno nema. Gospodine Jakšiću, vaš zaključak?

Marko Jakšić: Jasno je da izlaskom na izbore Srbi priznaju samoproglašenu državu Kosovo. Izbori se održavaju po zakonima te države i možemo mi da žmurimo koliko god hoćemo, ali to u praksi znači priznanje albanske države. Danas, nažalost, imamo Srbe koji se bore, da tako kažem, za stvaranje još jedne albanske države na Balkanu time što učestvuju u institucijama i forumima te države. Prema tome, Srbi ništa neće dobiti izlaskom na ove izbore, kao što nisu dobili u proteklih jedanaest godina, otkako su prvi put izašli na izbore, biće samo puki politički dekor sa kojim će da mašu oni na Zapadu. Samo će pljunuti na sve što su naši preci vekovima stvarali. Biti deo Skupštine Kosova znači faktički raditi na stvaranju nezavisnog Kosova. Koliko god mi pričali da je to u interesu Srba, to je, pre svega, u interesu stvaranja velike Albanije.

Omer Karabeg: Vaš zaključak, gospodine Nojkiću?

Ranđel Nojkić: Moj zaključak je da Srbi izlaskom na izbore ne priznaju i ne stvaraju još jednu nezavisnu državu. To je apsolutno netačno iz prostog razloga što ne poznajem nijednog Srbina koji bi se odrekao svog državljanstva, lične karte, srpskog pasoša i prihvatio kosovsku dokumentaciju. A upravo mnogi Srbi sa severa imaju kosovska dokumenta, koriste ih za razne beneficija i niko ih od njihovih sugrađana ne smatra izdajicama. Mislim da Beograd mora da nastavi ovu kampanju, da vrlo jasno poruči Srbima da treba da izađu na izbore, da podrži stvaranje jedinstvene srpske liste i da garanciju da će i nakon izbora aktivno učestvovati u odbrani interesa Srba na Kosovu. Ja sam uveren, bez obzira na kampanju za bojkot izbora koja se sada vodi na severu, da će Srbi na severu izići na izbore. Možda neće biti procenat izlaska onakav kakav će biti na centralnom Kosovu, ali na kraju krajeva ni Srbi južno od Ibra nisu u početku izašli na izbore u značajnijem broju, kasnije se taj broj menjao. I ja sam uveren da će i gospodin Jakšić, kada vidi kako njegovi sunarodnici u kosovskim insitucijama brane interese Srba, učestovati na sledećim izborima i uključiti se u odbranu interesa svih Srba na Kosovu i Metohiji.

Marko Jakšić: Ne lipši magarče do zelene trave.

Autor Omer Karabeg
Izvor RSE, 04. 08. 2013.

Written by Mika

5. avgusta 2013. at 10:41

Objavljeno u Uncategorized

Србију „чешља“ 8.000 страних агената

leave a comment »


Србију „чешља“ 8.000 страних агената

ВЛАДИМИР КРШЉАНИН ЗА „ГЕПОЛИТИКУ“ О СВЕНАРОДНОМ ПРИТИСКУ РАДИ ПРОМЕНЕ ДРЖАВНОГ КУРСА

  • Претходним властима, као и садашњој политичкој врхушки, у ономе што раде не требају ни војска ни дипломатија. Њихови лидери су обећали послушност окупатору и спремност да ураде све што се од њих тражи. Али војску и дипломатију не укидају напросто зато што би то била грдна срамота, и што то ниједна земља у свету досад није учинила
  • Русија нашим садашњим властодршцима служи за обману сопственог народа како су они патриоти и како се са руским властима виђају, потписују споразуме, а истовремено воде рачуна да не пређу границу која им је дозвољена. А рекло би се да им је мало више дозвољено него Тадићу
  • Русија је спремна да буде наш савезник, али ми имамо НАТО официре у Генералштабу, у Министарству одбране, у Војно безбедносној агенцији, на Војној академији, који потпуно контролишу целокупну сферу одбране и безбедности у Србији
  • У најзваничнијем руском документу – Концепцији спољне политике Руске Федерације пише да је Евроазијски Савез отворен и за друге државе осим бивших република СССР. Не верујем да у Русији данас постоји било ко да би се успротивио таквој жељи Србије, ствар је искључиво у нашим рукама
  • Садашње власти обмањују грађане да су патриотске, а заправо спроводе својеврсну капитулацију и воде нас у потпуну економску и социјалну катастрофу

MАГИСТАР Владимир Кршљанин, по образовању астрофизичар, најширој јавности је познат као амбасадор у СМИП- у из времена Слободана Милошевића. Данас је на челу Покрета за Србију који у оквиру иницијативе „Никад граница“ обједињује патриотске снаге у свенародни фронт против недржавотворне политике.

Кршљанин је и почасни професор руског Државног трговинско-економског универзитета, сарадник Руског института стратешких истраживања (РИСИ), члан управе Светског савеза слободних мислилаца, секретар Међународног комитета „Слободан Милошевић“ и члан Удружења књижевника Србије. С њим смо разговарали о актуелној политици у Србији, њеним односима наспрам глобалних сила и кретања, као и питању колико српски народ може да утиче на процесе супротне његовим националним интересима.

  • Може ли се рећи да је Покрет за Србију, заправо, опозиција политици званичне власти?

– Покрет за Србију је пре свега патриотска организација која окупља грађане који желе праву Србију, а међу којима има много стручњака и људи са великим знањем и искуством у разним областима, као што су адвокати, генерали, новинари, политички и радници из бивших државних служби. Ова организација допринеси општем буђењу у Србији и ангажовању што већег броја људи одстрањених од реалног утицаја, а због повратка Србије самој себи, односно остваривања суверене политике, одбране територијалног интегритета земље и развоја који би се темељио на вредностима из наше историје и нашег значаја као нације.

  • Шта је суштински циљ иницијативе Никад граница у оквиру које делује Покрет за Србију?

– Србија се већ дуже време налази пред великим изазовима, а један од највећих је како да сачува државни суверенитет. Док смо били изложени НАТО агресији и другим неправдама са Запада некако смо и успевали да сачувамо државни суверенитет и достојанство грађана. Сада је на делу велика обмана власти која покушава да за рачун својих западних пријатеља анулира све за шта смо се борили током 90-их и у последњој деценији овога века, али и у светским ратовима, и превари грађане да носе некакав патриотски карактер, а заправо спроводе својеврсну капитулацију са изговором да то води нечем добром у економском смислу, иако сви видимо да нас то води у потпуну економску и социјалну катастрофу. Покрет за Србију је од краја прошле године приступио иницијативи „Никад граница“ и сада заједно све своје напоре усмеравамо на прекидање погубног политичког курса и свега што је везано за бриселски споразум и предају Косова и Метохије, кршење Устава Србије. Циљ нам је да створимо један општенародни фронт који би понудио праву алтернативу Србији.

  • Верујете ли да је то могуће ако је ДСС инсистирао да самостално организује протест против видовданског добијања датума за ЕУ?

– Највећи проблем је, свакако, у великим странкама које су навикле да постоје као самостални политички субјекти и у свом политичком прагматизму са једне стране гледају, ако су патриотске, шта је национални интерес, а са друге стране колико ће неки потез да утиче на њихов политички рејтинг и изборне резултате. Знам да се у ДСС разговара о потреби стварања патриотског блока, јер смо више пута с њима дискутовали на ту тему, али нисмо добили одговор. Протест ДСС организован је као наставак активности четири општине са севера Косова, али и поред тога већина патриотских снага је очекивала већу кооперативност ДСС тим поводом. Садржај њихових порука је био адекватан, али је велика штета што протест није био масовнији. Ни радикали нису увек једноставан саговорник, без обзира што су остали испод цензуса. И поред признања на доследности у ставовима, сматрам да је њихов ангажман у јавном и политичком животу на плану одбране декларисаних ставова недовољан. Ако је посреди издаја државних интереса, ако је у питању територијални интегритет земље и ако је њена будућност угрожена, потребно је много више од вербалних активности.

  • Ако неко неће да жртвује своју позицију за патриотски интерес, зар се онда не поставља питање да ли је тај патриотизам истински?

– Тако мисли велики број грађана Србије, али овде постоји такозвана елита, појединци или групе које уз помоћ новца остварују политички утицај, а своју позицију су учврстили у време апсолутне западне доминације над Србијом. С обзиром да је та «елита» потпуно зависна од окупатора Србије, она не ради у интересу земље, већ води прозападну политику и поред тога што је огромна већина грађана Србије против НАТО алијансе, а за савезништво са Русијом, а убедљива већина је и против уласка у ЕУ. Све то говори да демократија у Србији не функционише и да та ситуација мора да се промени. Насупрот тој такозваној елити постоји такозвана резерва – родољуби који су у сваком погледу компетентни, познати као стручњаци, јавни и политички радници, научници, који су у Србији много бројнији и квалитетнији од самозване елите, али није организована и нема капитал ни адекватан утицај у друштву. Зато је неопходан један широки фронт са веома јасним, једноставним, али убедљивим и одлучним захтевима, коме ће већина људи веровати. То не може да буде још једна финансијска корпорација под називом политичка странка, него један општенародни фронт у коме ће свако бити поштован и неће се осећати изманипулисаним.

  • Како цените напоре наших власти да грађане убеде у причу о непостојању алтернативе за Србију осим ЕУ?

– То је једна од најстрашнијих ствари, која има много слојева. Пре свега, она одражава чињеницу да наша политичка врхушка, превасходно оличена у три човека који никога не консултују, па чак ни своје странке, а о неким државним структурама или озбиљним аналитичким службама да и не говорим, спроводе неку политику о којој се договарају са својим западним менторима, и спроводе је у Србији по њиховим налозима. Прва ствар коју од њих траже Америка и Брисел је признавање независног Косова које и не мора да се догоди одједном, него у фазама како и раде, јер то је и био крајњи циљ агресије на Србију који сада желе да овековече, а то могу да постигну само уз пристанак Србије. Други захтев Вашингтона је да Србија «остане на европском путу», то значи под контролом НАТО пакта и ЕУ, без икакве перспективе да некада постанемо њихови равноправни чланови. Њима Србија и није потребна као партнер, него као разложена и разорена земља да би им била пробављива. Наравно, односи српских политичара према Русији произлазе из оваквог става Америке. Русија нашим садашњим властодршцима служи за обману сопственог народа како су они патриоти и како се са руским властима виђају, потписују споразуме, а истовремено воде рачуна да не пређу границу која им је дозвољена. А рекло би се да им је мало више дозвољено него Тадићу.

  • Је ли Запад тиме на неки начин заштитио Тадића од тоталног разобличења, а садашњој власти оставио да игра игру са Русима?

– Американци су, заправо, и рачунали на то да отпор грађана Србије отупе тако што ће њихове захтеве испунити партије које имају имиџ патриотских и које због тога треба да сарађују са Русијом. Неки облици војне сарадње који су били забрањени у Тадићево доба, овима су дозвољени, али ограничени. Наиме, Русија је спремна да буде наш савезник, али ми имамо НАТО официре у Генералштабу, у Министарству одбране, у Војно безбедносној агенцији, на Војној академији, који потпуно контролишу целокупну сферу одбране и безбедности у Србији. Да ли је могуће и замисливо да имамо озбиљно партнерство у одбрани са Русијом, а да истовремено амерички и британски официри седе у нашој војсци, исти они који стварају војску независног Косова и који су нас до јуче бомбардовали осиромашеним уранијумом. Лаж да ми с њима сада из чистог прагматизма градимо ново пријатељство неће проћи код економски и социјално угрожених грађана, јер они знају да нема ни трага добрим намерама Запада према Србији. Значи, Србија треба да буде колонизована као и све земље у региону које су већ ушле у ЕУ и НАТО, али осим тога она мора да буде ликвидирана као политички фактор, и растурена територијално, економски, духовно и морално.

  • Могу ли такви односи са Русима да угрозе и пројекат Јужног тока који би значајно унапредио нашу привреду и животни стандард?

– Свакако да могу. Наше власти то никада неће да признају, већ се стално куну да ће тај пројекат бити реализован, али ми у разним потезима појединих министара и у клими која се емитује кроз медије, па чак и у неким покушајима уласка у алтернативне енергетске пројекте везане за ЕУ, видимо да је та ствар непожељна. Много година се преко Набука и Јужног тока као симбола конкуренције води геополитичка битка између Запада и Русије. По свему досада, а и по економској основаности и реалистичности Јужни ток је однео победу, Набуко је практично напуштен, али сада се већ говори о неком трансјадранском гасоводу као делимичној замени за Набуко и некаквом покушају да се уз овај велики руски гасовод ипак добије и неки извор гаса, иако много мањи, који неће зависити од Русије.

  • Значи ли то да наши односи са Русијом зависе искључиво од воље тренутне политичке врхушке?

– Најпре треба рећи да је Запад тај који је стално настојао да спречи државно-политичко повезивање Русије и Србије. Русија чак није била укључена ни у аранжмане којима је окончан Први светски рат, а један од њих је и стврање Југославије у Версају. Ми сад имамо могућност као никад у историји да односе са Русијом заснујемо слободно и у своју корист, и неистине које наши политичари повремено износе против тога не стоје. У најзваничнијем руском документу – Концепцији спољне политике Руске Федерације пише да је Евроазијски Савез отворен и за друге државе осим бивших република СССР. Не верујем да у Русији данас постоји било ко да би се успротивио таквој жељи Србије, ствар је искључиво у нашим рукама. Уосталом, чак се ни Јељцин 1999. није смео отворено супротставити отпочињању процеса укључивања СРЈ у Савез Русије и Белорусије.

  • Што се уласка у ЕУ тиче, јесмо ли из негативних искустава неких земаља, Румуније и Бугарске на пример, извукли бар неку поуку?

– Последње земље које су имале извесну корист од уласка у ЕУ су биле Грчка и Португалија. Међутим, и та корист је била невелика, краткотрајна, и као што се види није им донела ништа добро. Прича наших политичара да због окружења и ми морамо тако није никакав аргумент, мада нико и никад није говорио да треба да прекинемо сарадњу са земљама ЕУ. Али улазак у систем ЕУ за Србију чија је економија нејака значи опасност, значи одустајање од развоја, а криза која је на делу у ЕУ и на Западу прети да ћемо још више осиромашити, јер они због својих проблема морају да нас експлоатишу још више него обично. За нас је најважније да се суочимо са истином и схватимо да морамо потпуно да променимо курс државне политике, јер чак и кад не би било негативне пристрасности Запада према Србији, сви разлози су на страни евроазијских интеграција.

  • Као бивши амбасадор, шта мислите о раду наше диломатије?

– Претходним властима, као и садашњој политичкој врхушки, у ономе што раде не требају ни војска ни дипломатија. Њихови лидери су обећали послушност окупатору и спремност да ураде све што се од њих тражи. Али војску и дипломатију не укидају напросто зато што би то била грдна срамота, и што то ниједна земља у свету досад није учинила. Наравно, и у војсци и у дипломатији још увек има квалитетног кадра, мада су многи отерани, а они који су остали принуђени су да раде против интереса Србије. Али, то још увек може да се промени!

СПС дубоко на прозападном курсу

– Не желим да будем личан, мада ми то није лако јер сам годинама био члан социјалиста и блиско сарађивао са данашњим лидером. СПС је настао из једног општенародног покрета уз који је крајем 80-их година стао читав народ и српска интелигенција, подржавајући политику коју је оличавао Слободан Милошевић. Тада смо трпели најбруталнији притисак Запада у разбијању Југославије, и нисмо имали Русију као савезника јер је и сама спроводила западну политику. Политика СПС тада се темељила на два принципа који би и данас могли да се примењују. Један је очување суверенитета земље, а други јака економија и висок степен социјалних права у интересу највећег броја грађана. Духовност и верска осећања су од социјалиста била уважавана, иако се о њима није отворено говорило. У том периоду изграђено је више православних храмова него у било ком периоду српске историје. Данас је СПС јако далеко од ових темељних опредељења, јер се прилагодио новим околностима што га је коштало подршке грађана на изборима. У свом прозападном курсу СПС ризикује да изгуби и ово мало бирача који још верују да се политика социјалиста темељи на принципима о којима сам говорио.

У Београду делује 8.000 страних агената, не рачунајући њихове српске помагаче

У БЕОГРАДУ делује 8.000 агената разних западних служби. Ту не убрајам њихове српске сараднике. Значи, овде на хиљаде странаца под управом Британаца и Американаца контролишу сваки сегмент српске државе, економије и политике. Та ствар мора да се оконча, они морају да оду из наших државних структура, уопште нам нису потребни јер економска сарадња с њима је веома симболична, за разлику неких других европских држава с којима имамо коректне односе и значајну економску сарадњу. Али морамо јасно установити своје приоритете, учврстити свој суверенитет и стратешки се повезати са Русијом која нам је помогла у многим кључним историјским тренуцима, почев од ослобођења од Турака, када смо и обновили своју државност.

http://www.fakti.org/serbian-point/kritika-vlasti/srbiju-ceslja-8000-stranih-agenata

Written by Mika

4. avgusta 2013. at 10:53

Objavljeno u Uncategorized