Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for oktobar 2010

Potrebno je pomirenje Srba i Albanaca

leave a comment »


lični stav: Prof. dr. Radoslav Stojanović

Potrebno je pomirenje Srba i Albanaca

Radoslav Stojanović | 31. 10. 2010. – 00:02h | Komentara: 76

Razgovori između Beograda i Prištine ne mogu da budu razgovori o tehničkim pitanjima jer konflikt između Srba i Albanaca traje 150 godina. Za to vreme mnoga zla su naneta i sa jedne i sa druge strane i mora se razgovarati na drugi način.

Treba ići u pravcu nacionalnog pomirenja, što je mnogo bolniji i duži proces od procesa pred sudom, ali predstavlja jedino rešenje. Na sudu imate presudu, a ovde se mora prihvatiti druga strana. Treba priznati sva zla koja ste naneli, a to mora učiniti i druga strana. Sve treba izneti dobrovoljno, a ne, kao pred sudom, prinuđeno.

Za vreme srpsko-turskog rata Srbi su počinili dosta zla Albancima, ali je potom došlo do osvete, pa smo 1878. godine imali 20.000 srpskih izbeglica kod Prokuplja. Kad god su Srbi vladali, činili su zla Albancima i obrnuto. To je veoma dug konflikt i u teoriji se naziva produženi konflikt.

Najpoznatiji i najdublji proces nacionalnog pomirenja među narodima dogodio se u Južnoj Africi nakon aparthejda. On je okončan uspešno, zbog čega je moj polazni stav da upravo prva tačka u platformi za razgovore treba da bude nacionalno pomirenje s kompletnom procedurom kako se to radi, a na tu temu su čitave knjige napisane. Proces, međutim, mora biti stručno vođen i ne mogu ga voditi političari koji bi mogli naići na udar javnosti i onda se pokolebati.

Predlog treba uputiti u Brisel, a u proces uključiti Evropsku uniju i Ameriku. U EU postoje stručnjaci koji znaju kako proces treba voditi, a ista situacija je i u Sjedinjenim Državama koje imaju iskustvo iz Latinske Amerike.

Druga tačka mora biti proterivanje 200.000 Srba s Kosova i položaj onih koji su ostali. To nije tehničko, već ozbiljno političko i ljudsko pitanje. Tu bismo morali s Amerikom uspostaviti bliže i direktnije veze, jer prstom nije mrdnula da se vrate izbegli Srbi, a učinila je mnogo da se vrate Albanci.

U sporu s BiH smo, primera radi, pred Međunarodnim sudom pravde predložili nacionalno pomirenje. Mislili smo da će onda i od tužbe odustati, međutim, odbili su. To im je bilo ubeleženo kao minus i spor smo dobili. Kosovo ne može da tuži Srbiju. Ipak, u Americi se o srpsko-albanskom odnosu dosta piše i interesovanje je veliko. Ovako upućen predlog sigurno bi bio toplo dočekan. Nacionalno pomirenje predstavlja jedino rešenje. Na pitanja o teritorijalnom integritetu, u Vašingtonu mi je rečeno da nam je Kosovo dato na Londonskoj konferenciji i isto tako nam je sada oduzeto. Mi se ne možemo postavljati kao velika sila.

Uostalom, treba obići kolektivne smeštaje i videti kako ljudi s Kosova žive, tada teritorijalni integritet nikom neće ni pasti na pamet.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/214542/Potrebno-je-pomirenje-Srba-i-Albanaca

Komentar

RADOVANIII

Nedelja, 31. 10. 2010. 02:15h

neregistrovan korisnik

Dragi profesore prica Vam je kao sa Marsa. Porediti aparhejd i Kosovo potpuno je nemoguce jer nemaju nikakvih dodirnih tacki sem konflikta. A tek pokupiti po Srbiji one koji su napustili Kosovo i vratiti nazad je apsolutno neizvodljivo, iz prostog razloga je ti isti Srbi ne zele da se vrate na Kosovo, a ne zele ni da ga brane. Oni su jedino spremni da nagovore nekog drugog da to uradi za njih. Da bi se dva naroda izmirila potrebna je prvo i jedino dobra volja tih naroda da to ucine. Nisam siguran da Amerika tu nekim svojim metodama ,normalno sem pritiska na obe strane moze mnogo da pomogne. A ako to bude radila, to ce ciniti iz svojih interesa, kao i svuda po svetu, a ne da bi donela stvarno pomirenje tim narodima. Pa Amerika nije ni u sopstvenoj zelji jos u potpunosti pomirila svoj sever i jug. Gde god su u ime pomirenja usli, usali su vojnim akcijama a valjda vam je poznato da tudja vojska ne miri narode nego ih razdvaja. Takodje je poznato da kada se jednom negde nastane sa vojskom ne izlaze dobrovoljno ni posle 50 godina. Hoce li se Srbi pomiriti sa Siptarima to zavisi od njih samih a ne od umetnutih pomiritelja. Pitanje je jesuli narodi spremni na pomirenj. A to ide i uz objavljivanje prave istorija izmedju oba naroda, kako bi se dalje izbegle sve spekulacije, sa bilo koje strane.

Advertisements

Written by Mika

31. oktobra 2010. at 10:29

Objavljeno u Uncategorized

DENACIFIKACIJA SRPSKE DECE „MADE IN GERMANY“

leave a comment »


ALEKSANDAR MITIĆ: DENACIFIKACIJA SRPSKE DECE "MADE IN GERMANY"

petak, 29 oktobar 2010 16:29

Zašto se nemačkom ambasadoru Volframu Masu ne dopada kada Srbi govore o NATO bombardovanju? Zbog pedagoških razloga!

"Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput ‘NATO bombardovanja’. Zamislite da šetate ulicom Kneza Miloša i da vas vaše dete upita: ‘Tata, ko je ovo uradio?’. Vi ćete mu odgovoriti: ‘NATO’. I šta onda očekujete od vašeg deteta da misli o NATO? Za razliku od toga, ja sam kao mladić u Nemačkoj gledao ruševine u mom gradu, ali ja nisam mrzeo onog ko je to učinio jer je bilo onih koji su mogli da mi kažu zašto je to učinio".

Tako je govorio nemački ambasador Volfram Mas na konferenciji „Srbija, Zapadni Balkan i NATO – ka 2020. godini", koja je ove nedelje okupila vodeće pro-NATO snage u Srbiji, ambasadorku SAD Meri Vorlik i šefa delegacije EU u Srbiji Vensana Dežera.

Dirigovani srpski mediji, naravno, nisu preneli ovu izjavu, odnosno preneli su samo onaj prvi deo, koji se završava s odgovorom "NATO". Ključna Masova poruka se, međutim, nalazi u drugom delu njegove izjave, što je on i naglasio na samom skupu.

Ovakvo nametanje poređenja svih nas koji smo živeli u vreme Miloševićeve Srbije sa građanima Hitlerove Nemačke nije novo. To je očigledno jedan ozbiljno pripremljen sociološki zadatak koji nemačke diplomate, funkcioneri, analitičari i novinari već godinama sprovode.

ŠTA ĆEMO PREĆUTATI DECI Da bi ostvarili Masovu želju, mi najpre moramo da učimo našu decu da BND nije formirao OVK. Da im nikako ne spominjemo plan "Potkovica" o navodnim genocidnim planovima Beograda, fabrikovanom u nemačkom ministarstvu odbrane, zbog kojeg se do dana današnjeg zbog očigledne laži ministru Rudolfu Šarpingu smeju i u samom NATO. Da im kažemo da su Masovog bivšeg šefa diplomatije Jošku Fišera njegove partijske kolege iz redova Zelenih gađali crvenom bojom iz ljubavi, a ne zbog zgranutosti zločinima NATO bombardovanja. Da im kažemo da je bila samo "srpska propaganda" to da je Šrederova vlada bila tokom bombardovanja na ivici raspada zbog dubokog unutrašnjeg neslaganja.

Međutim, to neće biti dovoljno da naša deca zavole NATO. Jer eto, s vremena na vreme, nevaljali Srbi se udruže pa podrivaju svetlu atlantsku budućnost. Tako se 200 javnih ličnosti – od Kusturice do Koštunice – početkom godine drznulo da zatraži referendum kojim bi Srbi zauvek rekli „ne" NATO. A nedavno su napravili i sajt „Zašto NATO?" (www.zastonato.org), koji protivnike članstva u NATO umrežuje i opskrbljuje argumentima.

Zato moramo dodatno da ih "edukujemo" po ideji Milana Pajevića – predsednika ISAC Fonda i spoljnopolitičkog ideologa G17 plus i jednog od vodećih lobista za ulazak Srbije u NATO – koja je iskazana na istoj toj beogradskoj konferenciji.

Pajević, naime, predlaže masovnu "stratešku komunikacionu kampanju" u okviru koje "u narednih četiri do pet godina treba da učimo o tome šta je zaista NATO".

To ne može da se uradi bez medija i države, koja bi tu strategiju trebalo da sprovodi, kaže Pajević.

A da bi takva država postojala, neophodno je da ima pogodnu vlast.

Mas je prvi korak u tom pravcu napravio u leto 2008, kada je sastavio aktuelnu srpsku vlast.

Zatim je radio na sastavljanju nove, razumne "proevropske" većine u Srbiji.

OPSEDNUTI MEDIJI "Bilo mi je toplo oko srca kada sam video DS, SNS, SPS, G17 i LDP na sastanku sa Gvidom Vesterveleom kako složno izjavljuju da im je integracija u Evropsku Uniju prioritet broj jedan. To je fantastičan napredak u odnosu na pre tri godine (…), kada su huligani rušili moju ambasadu", rekao je Mas na konferenciji u Beogradu.

Nestašnih huligana je, međutim, doskoro još uvek bilo u Beogradu: "Spasi Srbiju i ubi se, Borise!", orilo se iz grla 10,000 „delija" 3. oktobra na Marakani. Mediji, naravno, ni to nisu preneli – malčice je kvarila koncept desetogodišnjice Petog oktobra činjenica da su tu istu pesmu „delije" pre ravno deceniju dan za danom pevali Slobodanu Miloševiću.

I bi "parada" i bi "Đenova". I nastade dvonedeljna halucinirajuća opsednutost kontrolisanih srpskih medija huliganima i fašistima, koja se završila derbijem bez incidenata i novim pretnjama zapušavanjem usta svima koji se protive puštanju Ilije Jurišića, ulizivanju Hilari Klinton, sramnoj deklaraciji u Skupštini koja abolira NATO, prodaji Telekoma, priči o tehničkom prosleđivanju Evropskoj komisiji zahteva za kandidaturu u EU, kojom se zataškava činjenica da je rezolucijom u Generalnoj skupštini UN zvanična Srbija odustala od borbe za Kosovo.

Valjda misle da su nam deca sada na "dobrom putu". A šta će vaša deca pričati vašim unucima kada budu šetali ulicom Kneza Miloša?

Fond Slobodan Jovanović

Written by Mika

29. oktobra 2010. at 19:13

Objavljeno u Uncategorized

MONTGOMERI: NATO bombardovanje bila greška

leave a comment »


MONTGOMERI: Srbija napredovala, ali sporo

Autor: Tanjug

Poslednji američki ambasador u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) Vilijam Montgomeri izjavio je večeras u Beogradu da je u Srbiji i regionu od vremena Slobodana Miloševića postignut izvestan napredak, ali mnogo sporije nego što je bilo očekivano.

„Ne kažem da nije ostvaren nikakav napredak. Napretka definitivno ima… U toku je proces pomirenja sa državama u regionu, mada je on sporiji nego ssto bih ja hteo. Beograd je najdinamičniji grad na Balkanu. Srbija je na putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Međutim, cena svega toga je velika, a vremenski okvir je duži od očekivanog“, rekao je ambasador Montgomeri na predstavljanju svoje knjige „Kad ovacije utihnu: Borba sa demokratskom tra nzicijom“.
Na osnovu iskustva koje je kao ambasador između 2000. i 2004. proveo u Beogradu, Montgomeri je, rekao da su Sjedinjene Američke Države u tom periodu posmatrale pitanja kao što su Kosovo i Metoija, Srbija, Bosna i Hercegovina ili Avganistan, kao „ američke filmove sa srećnim krajem“, ali da je realnost ispala drugačija.
„Problem je u tome što ovi slučajevi nisu bili filmovi sa srećnim krajem. Oni su knjige u kojima se jedno poglavlje završava, a drugo, možda opasnije i komplikovanije počinje“, ocenio je Montgomeri.
Montgomeri je naveo je i nekoliko primera, kao posledicu ovakve politike:
„Avganistan je usred rata koji podseća na vijetnamski, Bosna je neuspešna država koju već petnaest godina rutinski održava u životu međunarodna zajednica, Kosovo ne može samo ekonomski da opstane i njegova budućnost još destabilizuje region."
O knjizi u izdanju lista „Danas“ (biblioteka „Pogovor“) govorio je i Miroljub Labus, potpredsednik Vlade SRJ do 2006.
Labus je kao glavne poruke koje je Montgomeri poslao tokom ovodecenijskog Boravka u i blizu Beograda – izdvojio pitanje Kosmeta koje treba rešavati i stav da je „lakše oboriti diktatora nego uvesti demokratiju“.
Montgomeri je u nedavnom intervjuu za Danas ocenio da je NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. bila greška i da je stvarnost posle te akcije drugačija od one koju je zvanični Vašington želeo.
Više problema stvoreno nego što je rešeno pokretanjem NATO operacije protiv Jugoslavije, kazao je ambasador Montgomeri
"Smatram, zapravo, da NATO bombardovanje jeste bila greška, jer je tokom te akcije bilo mnogo žrtava. Posledice se osećaju i danas. Jedna od njih je i činjenica da je veliki broj Srba ozlojeđen zbog politike Sjedinjenih Američkih Država i to se ne može osporiti. Međutim, prema mom mišljenju, to je manje važno od činjenice da je region još uvek nestabilan zbog pitanja Kosova", kazao je američki diplomata

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/_montgomeri_srbija_napredovala_ali_sporo.83.html?news_id=26509

Written by Mika

28. oktobra 2010. at 17:18

Objavljeno u Uncategorized

Лечење у Хашком трибуналу: Срби имате право да умир ете!

leave a comment »


Лечење у Хашком трибуналу: Срби имате право да умирете!

ГЛАВНА ТЕМА | Борис АЛЕКСИЋ | 26.10.2010 | 21:48
0 коментара
Сам назив Хашког трибунала – Међународни суд за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године(1), најбоље говори о његовој природи и циљу. Из наведеног имена јасно се види да је задатак Хашког суда да „кривично гони одговорна лица“ чиме се унапред искључује претпоставка невиности. Претпоставка невиности у међународном праву најчешће је одређена на следећи начин: Свако има право на претпоставку невиности, као и на сходно поступање, док и ако не буде осуђен у складу са законом током поступка који задовољава минимум прописаних захтева правичности.(2) Управо због овог пропуста у имену званичнивци Трубунала у Хагу најчешће користе скраћени назив – Међународни кривични суд за бившу Југославију.(3)Дакле циљ Трибунала је да прогони и кажњава оне које сматра кривим и пре завршеног законом прописаног поступка.

Да ли онда треба да нас чуди што о здравственој заштити притвореника у Хашком трибуналу, бригу воде две медицинске сестре и један лекар опште праксе? Професор Момчило Бабић који је учествовао у прегледима др Војислава Шешеља у време штрајка глађу новембра 2006. године напомиње да је здравствена нега у Хагу катастрофална и да су због таквог опхођења многи људи изгубили живот!

До данас укупно седам Срба је умрло у Притворској јединици Хашког суда или врло брзо након пуштања на слободу или након одласка на одслужење казне.Ђорђе Ђукић је ослобођениз притвора 24. априла 1996. због лошег здравственог стања, да би од карцинома у поодмаклој фази преминуонепуних месец дана после пуштања. Славко Докмановић је починио самоубиство 29.јуна 1998, године, док јеМилан Ковачевић због неуказивања правовремене и потребне помоћи преминуо1. августа исте године.Слободан Милошевић је преминуозбог неадекватног лечења 11. марта 2006. године, док је Момир Талић преминуо док је био на привременој слободи. Осуђени Милан Бабић убио се у хашком затвору, а Мирослав Дероњић је преминуоод рака плућа у завору у Шведској, где је био на издржавању казне.

Самоубиство Славка Докмановића било је скандал за Хашки трибунал и „хашку правду“. Само две недеље пре изрицања пресуде, после спроведеног доказног поступка, без пресуде је на онај свет отишао градоначелник Вуковара који је хашким судијама говорио да „пред собом имају сломљеног човека”. Његов адвокат Тома Фила обавестио је трибунал о психичкој кризи Докмановића, кога су годину дана у затвору посећивали београдски неуропсихијатри. Суд је био упознат с њиховим стручним налазима и мишљењима, а адвокат Фила је последњи пут упозорио суд о тешком психичком стању свог брањеника два дана пре него што ће Докмановић извршити самоубиство!(4)

Милан Ковачевић, анестезиолог и управник болнице у Приједору, имао је озбиљне здравствене проблеме. Надлежни у трибуналу и притворској јединици у Схевенингену имали су комплетну документацију о његовом здравственом стању, с подацима о више можданих удара и срчаном инфаркту који је оптужени добио приликом хашења и депортовања у Хаг. Знали су и за анеуризму, односно проширење трбушне аорте, која је дијагностикована годину дана пре смрти.

Ковачевићев адвокат Душан Вучићевић изјавио је београдској „Политици” тада, да се његов брањеник те ноћи жалио на болове у стомаку и да је дежурни затворски лекар закључио да је реч о камену у бубрегу, дао му лекове против болова и отишао кући, а касније погрешно констатовао срчани удар као узрок смрти. Целе ноћи, казао је адвокат, Ковачевић је запомагао од болова док су остали затвореници безуспешно дозивали затворске стражаре. (5)

Међутим када је у питању смрт Милана Ковачевића још је потресније сведочанство Душка Тадића који је био у ћелији поред њега. Већ приликом хапшења и депортовања у Хаг, Ковачевић је доживео више можданих удара и инфаркт, а надлежни лекари добили су и документацију о раније дијагностикованом проширењу трбушне аорте. Све то ипак није било довољно да буде адекватно збринут – умро је 1. августа, месец дана пошто је стигао у Хаг. Душан Тадић, који је имао ћелију поред Ковачевићеве, написао је за "Вечерње новости" како је ноћ пре него што ће умрети управник приједорске болнице сатима запомагао од болова. "Ишао сам од зида до зида ћелије, одлазио у кревет покушавајући да заспим, али није ишло. Плач је постајао све јачи и болнији. Онда сам притиснуо алармно дугме које се налазило у свакој ћелији. Нико се није одазвао. Поново сам притиснуо и опет ништа. Само се угасила контролна лампица која је до тада горела. Био сам сигуран да су и други затвореници на првом спрату реаговали као и ја. Због тога су нас, после краћег времена, све искључили", сведочи Тадић. Када је помоћ коначно стигла (после вишечасовне Ковачевићеве агоније), констатовано је да притвореник има бубрежни напад и добио је ињекцију против болова у стомаку. Истог дана Ковачевић је умро, а обдукцијом је утврђено како је узрок смрти пуцање главне артерије у пределу стомака због чега је искрварио!(6)

Када је у питању Војислав Шешељ, лекар из Србије др Здравко Мијаиловић је још 16. октобра 2009. године на страни 12 свог стручног извештаја навео да он у Хагу прима лекове који могу да изазову аритмије и на тај начин ослабе срце.(7)Међутим све то није било довољно затворским лекарима јер су наставили да дају др Шешељу исту терапију. Лидер радикала је током ове године добио интензивне аритмије и тахикардију. Претресно веће IIIна челу са судијом Жан –Клод Антонетијем још је 30. јула 2010. године издало поверљиви налог којим је наложило медицинску експертизу и кардиолошки преглед Војислава Шешеља. Налог је извршен тек након три месеца у октобру 2010. године! У међувремену председник Српске радикалне странке је због интензивних аритмија 17. септембра 2010. године без сопственог пристанка хитно одведен у болницу Броново где је подвргнут електроконверзији (електрошоковима) како би му се успоставио нормални срчани ритам. Међутим и ова метода је била безуспешна. У извештају др Мијаиловића из 2009. године констатује се да хашки лекари још увек нису утврдили узрок Шешељевих проблема и болести. У каснијим извештајима холандских лекара (из 2010. године) ови подаци су потврђени.

Како је недавно саопшто тим за одбрану, Војислав Шешељ је прихватио хируршку интервенцију коју су предложили холандски доктори тзв. аблацио.(8)Подсетимо се да су затворски лекари у случају председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића користили изговор да се он наводно није придржавао преписане терапије у Хагу. Војислав Шешељ искључиво користи лекове који су му преписани од стране затворских лекара, али и поред тога његово здравствено стање се погоршава.

У вези најављене хируршке интервенције треба имати на уму да је у Холандији према званичним подацима чаг 16 000 људи завршило у болници због неадекватног лечења!(9)Овај податак који је настао након опсежног истраживања говори да је здравствена заштита у Холандији на ниским гранама чиме се угрожавају људски животи.

Управа Хашког трибунала не може више да користи изговор како им наведени подаци нису били познати. Када су људски животи у питању они не могу ни да се изговарају недостатком средстава у буџету јер све те интервенције могу да обаве и нпр. руски лекари чији су стручњаци за кардиохирургију међу најпознатијим и најбољим у свету.

На крају крајева како само име каже Хашки трибунал има задатак да кажњава одговорне. Како су то схватили најбоље се види из листе мртвих Срба. Ипак задржавамо наду да ће једног дана оваква пракса Трибунала у Хагу бити предмет независне истраге у Уједињеним нацијама, јер како Монтескје каже „неправда учињена једном опасност је за све.“

(1)Види Резолуцију бр. 1166 (1998.) коју је Савет безбедности УН усвојио на 3878. седници13. маја 1998. године.

(2)Члан 11 Универзалне декларације о људским правима УН (1948), Члан 14 (2) Међународног пакта о грађанским и политичким правимаУН (1966), Принцип 36 (1) Скуп принципа за заштиту свих особа које су притворене или затворене (1988), Члан 6 (2) Европскеконвенције за заштиту људских права и основних слобода (1953)итд.

(3) http://www.icty.org/sections/OMKSJ

(4) Политика, Смрт у ћелијама Схевенингена, 27.07.2008. године.

(5) Исто

(6) Види: Новости, Стража глува на јауке, 23.07.2009. године

(7) Види: http://srb.fondsk.ru/news/2010/10/03/sheshel.html

(8) http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/135/Hronika/784578/%C5%A0e%C5%A1elj+pristao+na+operaciju.html

(9)http://nos.nl/artikel/188118-veel-medicatiefouten-in-zorginstellingen.html

http://srb.fondsk.ru/news/2010/10/26/lechene-u-hashkom-tribunalu-srbi-imate-pravo-da-umirete.html

Written by Mika

26. oktobra 2010. at 18:10

Objavljeno u Uncategorized

Петар ИСКЕНДЕРОВ: Визе раздора

leave a comment »


Петар ИСКЕНДЕРОВ

Визе раздора

Почетком новембра министри иностраних послова 27 земаља – чланица Европске уније, размотриће проблем увођења безвизног режима за балканске земље. Судећи по цурењу информација из тајних докумената, припремљених у Бриселу, дискусије ће бити жучне и, најверовтније ће руководство ЕУ прибећи преиспитивању раније усаглашених принципа и планова. Први који ће бити „на удару“ могу бити Албанија и Босна и Херцеговина, али такође и грађани Србије и Македоније, који од 19. децембра 2009. године могу без виза улазити у земље-чланице ЕУ.

Европски комесар за унутрашње послове Сесилија Малмстрем упутила је, у без пресадана оштрим тоновима, поруке министрима спољних послова Србије и Македоније, Ивици Дачићу и Гордани Јакулеску. Документ је датиран 13. октобра. У њему се, поред осталог, каже: „Како су показали догађаји из ове године, низ држава – чланица поново бележи забрињавајући раст лица која долазе из ваших земаља у потрази за азилом…Таква тенденција изузетно брине и може довести у питање целокупни процес визне либерализације на Западном Балкану“. Сесилија Малмстрем је саопштила Београду и Скопју да ће до краја октобра висока мисија ЕУ посетити њихове земље, како би проверила да ли оне предузимају некакве хитне мере у циљу превазилажења ситуације. Извештај те мисије ће представљати полазну основу за разматрање проблема, најпре на нивоу министара унутрашњих послова земаља – чланица Европске уније, а потом и у највишем руководству ЕУ.

Сесилија Малмстрем није у ситуацији да се навикава на бављење проблемима безвизног режима. У фебруару ове године она се морала ванредно умешати у ситуацију, насталу око изненадног масовног прилива албанаца у Белгију, гда су они блокирали државне институције у Бриселу, захтевајући од владе азил, смештај, посао и новчане компензације (1). Тадашњи белгијски премијер Ив Летерм позвао је власти Европске уније „да ограниче погубне последице либерализације европског визног режима“ (2). Аналогна ситуација, раније исте године, настала је у Шведској, што је био један од разлога за до тада незабележени успех националистичких снага, на челу са партијом „Демократе Шведске“ на парлементарним изборима у тој земљи 19. септембра.

У октобру је Европски парламент одобрио давање безвизног режима за грађане Албаније и Босне и Херцеговине, али у светлу последњих закључака Сесилије Малмстрем, та одлука изгледа исхитреном. Међу земљама, које позивају руководство ЕУ да преиспита одлуку о безвизном режиму су Аустрија, Немачка, Француске, Шведска, Белгија, Холандија и Норвешка, које осећају снажан притисак вишехиљадитог таласа имиграната са Балкана, у првом реду албанаца.

Данас Белгија председава Европском унијом и њено негативно искуство са хиљадама македонских и косовских албанаца може одиграти одлучујућу улогу у даљој судбини безвизног режима за Балкан. Према подацима белгијских владиних извора, у јулу и августу властиме земље званично се обратило око хиљаду и по становника бивше Југославије, од чега половину чине косовски албанци. А колико се „гостију“ тек „утопило“ у земљи, остаје само да се нагађа. Аналогна тенденција бележи се и у Немачкој. Ако је у јулу у земљу дошло 129 лица са Балкана, која су тражила азил, у августу их је било већ 225, а у септембру – 800. Пикантност ситуације своди се на то, што власти земаља-чланица ЕУ исплаћују накнаду чак и оним придошлицама, којима се одбија захтев за дозволу боравка. У Швдској, на пример, та сума износи 500 евра (3). Добвши толику суму, албанци масовно одлазе у суседну државу, чланицу ЕУ, у којој се процедура понавља.

Белгијска влада последњих дана предузима активне покушаје да поправи ситуацију. Државни секретар за питања имиграције Мелхиор Вателе сматрао је неопходним да се одмах упути у Београд, како би разговарао са представницима српских власти и од њих чуо које конкретне мере поредузимају у циљу „обуздавања бујице тражиоца азила“. Међутим, власти Србије у конкретним условима не могу понудити ништа више до детаљне провере од стране пограничне службе свих оних, који се сумњиче да намеравју отићи у Европску унију из разлога горе наведених користољубивих циљева.

Главни пробем, међутим, није толико у укидању визног режима за грађне Србије, Македоније, Албаније и Босне и Херцеговине, колико у нејасности перспектива интеграције држава Балканског региона у Европску унију. Прилив нелегалних имиграната, избеглица, авантуриста и друге, непожељне за „пристојне Европљане“ балканске „клијентеле“ – а тај прилив је је ове године попримио претеће размере (поред осталог као последица непромишљених потеза самог Брисела) – приморава да се у планове евроинтеграција унесу суштинске корекције. И овде су у „истом кошу“ са Србима или албанцима такође и Турци, а према Турској Запад игра кудикамо сложенију игру, са више варијаната.

Управо су се перспективе либерализације визног режима за Турску нашле у центру пажње преговора, одржаних 22. октобра у атинском преграђу Вулјамени између грчког премијера Георгијуса Папандреуа и његовог турског колеге Реџепа Таипа Ердогана. Према изјави Папандреуа, стране су усагласиле „заједничку иницијативу у односу на ЕУ“, која предвиђа „систематичнију и кудикамо ефикаснију сарадњу“ у сфери решавања имиграционих проблема. Међутим, развој односа ЕУ како са Турском, тако и са балканским државама, директно зависи од мењајућег баланса снага у „јединственој Европи“.

Изражавајући све снажније мишљење у земљама – чланицамна Европске уније, министар унутрашњих послова немачке земље Баварске Јоахим Хермани изјавио је ових дана, да „ако се ситуација и даље буде развијала у датом правцу, ЕУ треба да делује и врати обавезне визе“ за становнике балканских земаља.

Европска унија постепено постаје талац својих пређашњих планова ширења и суптилних геополитичких игара, које се, како се сада показало, нису оправдале.

Written by Mika

26. oktobra 2010. at 07:35

Objavljeno u Uncategorized

Šta će Srbiji pomoć Rusije, kad dajete sve što Zapad traži!

leave a comment »


Jelena Guskova, direktorka u Ruskoj akademiji nauka, za ALO!:

Šta će Srbiji pomoć Rusije, kad dajete sve što Zapad traži!

Ponedeljak – 25.10.2010

Direktorka Centra za izučavanje savremene balkanske krize u okviru Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka Jelena Guskova, koja se decenijama bavi srpskim i balkanskim temama, u intervjuu za „Alo!“ simbolično opisuje situaciju u Srbiji rečima da „nam kuća gori, a mi čitamo uputstvo o gašenju požara“.

Ona smatra da nam tek predstoje nevolje u Sandžaku i da za „popustljivost“ u vezi sa Kosovom Srbija neće biti nagrađena.
– Nema sumnje da je Sandžak novo žarište sukoba. Pri tom, vi sami raspaljujete probleme i u Vojvodini, i u Sandžaku. Čini se nespornim da ako pristaneš na ustupak jednoj strani, drugoj strani daješ znak da to možeš učiniti i drugi, treći, četvrti put…
– Mislite da su događaji u Sandžaku povezani sa Kosovom?

– Sve teritorije sa većinskim albanskim stanovništvom u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori i Grčkoj samo čekaju signal kako bi pošle putem Kosova. Taj signal će dobiti kada Kosovo stekne status nezavisne države, što će neizostavno voditi ka stvaranju „velike Albanije“. Šteta što je Srbija pasivna povodom toga. Na budućim pokoljenjima Srba će biti da razmrse to što su zapetljali današnji srpski političari.
– Šta je najpametnije što bi Beograd mogao da uradi u vezi sa Sandžakom?
– Kakav savet biste dali čoveku čija je kuća u plamenu, a on sedi u fotelji i čita knjigu o načinima gašenja požara?! Treba da uzme kofu sa vodom i pozove susede u pomoć!

– Može li Srbija i dalje da računa na podršku Rusije?
– Ako Srbija uporno pravi ustupke u pitanjima o Kosovu, Vojvodini, Sandžaku, zašto vam treba podrška Rusije?!
– Kako Moskva gleda na to što je Beograd prihvatio zahtev Brisela i izmenio rezoluciju o Kosovu u UN-u?
– Moskva je reagovala suzdržano, potvrđujući svoju poziciju o neprikosnovenosti Rezolucije 1244. Međutim, postavlja se pitanje zašto je toliko dugo trebalo podržavati Beograd, kada je Srbija rešila da se odrekne svoje pozicije? Meni je iskreno žao što Srbija nije iskoristila to što je na njenoj strani bila Rusija i što je bilo moguće još dugo ne priznavati nezavisnost Kosova. Ipak, na kraju krajeva, to je vaša zemlja i na vama je da rešite da li ćete dati deo svoje teritorije.
– Da li je, kako neki tvrde, Srbija nedavno usvojenom rezolucijom u UN-u faktički priznala nezavisnost Kosova?
– Na prvi pogled, nova rezolucija ne nosi u sebi neposrednu pretnju za Srbiju, ona je neutralna, bezuba, bukvalno nikakva. Ipak, ima u rezoluciji jedna nijansa na koju bi trebalo obratiti pažnju. Tekst u kome se govori o nastavku dijaloga između Beograda i Prištine srpska sredstva javnog informisanja prevode kao dijalog između strana, a na Zapadu tvrde da je u pitanju dijalog između dve države. Uzalud je Srbiji da tvrdi da ne priznaje nezavisnost Kosova, odgovoriće joj da u njenoj rezoluciji nema ni reči o tome. I u pregovorima će pokušati da postave stvari kao da se govori o dijalogu dve nezavisne države.
– Šta Srbija može očekivati od Evrope posle svojih ustupaka?
– Verovatno se Boris Tadić saglasio sa izmenom rezolucije zato što je na pregovorima sa Ketrin Ešton razmatrao pitanja zaštite spomenika kulture, srpskih enklava, možda autonomije za severni deo Kosova, Kosovsku Mitrovicu. Ipak, ne treba zaboraviti da EU nikada nije bila „prva violina“ pri rešavanju balkanskih pitanja, prema tome, da li Srbi treba da se nadaju poštovanju dogovorenog? Mislim da će ipak odlučujuću ulogu imati SAD. U svakom slučaju, tako je bilo do sada. Pa zar nema NATO na Kosovu svojih interesa – vojnu bazu „Bondstil“, koja nije pod kontrolom nijedne međunarodne organizacije? Osim toga, ne rešiti pitanje u korist Albanaca posle toliko godina pojačanog pritiska, za SAD bi značilo gubitak prestiža, tim pre jer se proces suviše odužio i davno izašao iz roka koji je predvideo Vašington. Nije za poverovati da će Srbiju brzo primiti u EU. Nju, istina, žele da nagrade za popuštanje, ali ne znaju na koji način.
– Koliko vam realno deluje priča da će doći do podele Kosova?
– Zašto ustupiti Srbiji deo teritorije Kosova, kada će ona ionako sve dati? Da, još uz to, neće požaliti ni Sandžak, Preševo, Bujanovac, Medveđu, kao i sve što budu tražili…

Podmetanje Engleske i SAD

– U poslednje vreme u Srbiji i Rusiji je došlo do veoma dobre saradnje u mnogim oblastima ekonomije, nauke, vojnoj sferi. To nije moglo ostaviti Zapad ravnodušnim. Vas su tako dugo uništavali, a vi ste nastojali da osigurate podršku Moskve i, štaviše, da vodite samostalnu politiku. Zbog toga je cilj SAD i Engleske da naruše ovu saradnju, obećavajući u zamenu idilu nakon pristupanja EU. Oni će učiniti sve da biste vi odustali od „Južnog toka“, od ruskog Centra za vanredne situacije u Nišu, predložiće pristupanje NATO… A to ne može da ne utiče na rusko-srpske odnose.

G. Simonović

http://www.alo.rs/vesti/32231/Sta_ce_Srbiji_pomoc_Rusije_kad_dajete_sve_sto_Zapad_trazi

Written by Mika

24. oktobra 2010. at 23:46

Objavljeno u Uncategorized

Kosta Čavošk: 10. OKTOBAR Demokrate i huligani

leave a comment »


http://www.pecat.co.rs/2010/10/10-oktobar-demokrate-i-huligani/

10. OKTOBAR Demokrate i huligani

Društvo | Kosta Čavoški | oktobar 21, 2010 at 00:38

Piše Kosta Čavoški

Takozvana gej-parada od 10. oktobra 2010. godine, koja je nezasluženo
predstavljena kao parada ponosa, i potonja poseta Hilari Klinton Borisu
Tadiću, ostaće u našem pamćenju kao primer nedopustivog tumačenja
zajemčenih sloboda i prava, veštog usmeravanja opravdanog javnog gneva
na pogrešnu metu, opake primene dvojnih merila na demonstrante i odurnog
podrepaštva naših zvaničnika

Prema pisanju „Politike“, „Paradu ponosa“ zvanično je otvorio Vensan
Dežer, šef delegacije EU u Srbiji, rekavši da je taj dan čekao devet
godina i da svako treba da ima pravo „na seksualno opredeljenje“; naš
ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić izjavio je da je
taj dan bio „važan za slobodu u Srbiji i da svi građani imaju pravo da
iskažu svoju slobodu“; a Lazar Pavlović iz Gej strejt alijanse je još
zahtevao „promociju prava na seksualnu orijentaciju“, kao da to pravo u
Ustavu i zakonima uistinu i postoji.

SLOBODA SEKSUALNOG OPREDELJENJA
Sada ću, međutim, pokazati da je postojanje „prava na seksualno
opredeljenje“, kako to formuliše Vensan Dežer, sporno i da nije bilo
izričitog ustavnog i zakonskog osnova da se upotrebi državna policija
zarad „promocije prava na seksualnu orijentaciju“. Sam Ustav Srbije od
8. novembra 2006. godine, uopšte ne zajemćuje „pravo na slobodnu
seksualnu orijentaciju“, a koliko je to meni poznato, to nije učinjeno
ni potonjim zakonima. Čak je članom 62 stavom 2 Ustava izričito utvrđeno
da se brak može zaključiti jedino između muškarca i žene; nikako između
lica istoga pola. Jedino na šta bi se pobornici „slobodne seksualne
orijentacije“ mogli pozvati jeste član 21 stav 3 koji zabranjuje svaku
diskriminaciju „po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola,
nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti,
političkog i drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti,
psihičkog ili fizičkog invaliditeta“.

„Slobodno seksualno opredeljenje“ moglo bi se podvesti pod sintagmu „po
bilo kom osnovu“, ali bi to značilo samo zabranu diskriminacije zbog
ovakvog ili onakvog seksualnog opredeljenja; nikako javnu promociju
„slobode seksualne orijentacije“ pod zaštitom državne policije. Stoga
odgovorno tvrdim, da u našem Ustavu i važećim zakonima nije bilo
valjanog pravnog osnova za zaštitu državnom policijom promovisanja
„prava na seksualnu orijentaciju“. Zaista je čudno da ministar policije
Ivica Dačić to nije znao.

Drugi mogući pravni izvor na koji bi se mogli pozvati pobornici slobode
„seksualnog opredeljenja“ jeste Evropska konvencija za zaštitu ljudskih
prava i osnovnih sloboda, koju je naša država ratifikovala, pa se prema
članu 16 stavu 2 Ustava neposredno primenjuje. Članom 12 ove Konvencije
takođe je jedino dopušten monogamni brak muškarca i žene, bez ikakvog
pominjanja bilo kakve drugačije zajednice koja bi počivala na „slobodnom
seksualnom opredeljenju“. A članom 14 utvrđuje se da je „uživanje prava
i sloboda“ priznatih u ovoj Konvenciji obezbeđeno bez diskriminacije na
osnovu pola, rase, boje kože, jezika, veroispovesti, političkog ili
drugog ubeđenja, nacionalnog ili socijalnog porekla, pripadnosti nekoj
nacionalnoj manjini, imovine, rođenja ili drugih stanja“. Seksualna
orijentacija se uopšte ne pominje, tako da bi se pobornici „slobode
seksualnog opredeljenja“ jedino mogli pozvati na sintagmu „ili drugih
stanja“, i to samo ako su diskriminisani. Drugim rečima, ni ova
Konvencija, koja obavezuje naše vlasti, ne jemči nikakvo „pravo na
seksualnu orijentaciju“, čije bi javno promovisanje državna policija
morala da štiti.

„Slobodno seksualno opredeljenje“ znači samo zabranu diskriminacije zbog
ovakvog ili onakvog seksualnog opredeljenja – nikako javnu promociju
homoseksualnosti pod zaštitom državne policije

POZIVANJE NA PRECEDENTNO PRAVO
Upućeniji u način na koji se tumači i primenjuje ova Konvencija
verovatno će uzvratiti da sloboda izbora seksualne orijentacije, doduše,
nije izričito njome zajemčena, ali da je to učinio Evropski sud za
ljudska prava u Strazburu, koji rešava sporove povodom njene primene na
pojedinačne slučajeve. Ovaj Sud je zaista rešavao sporove koji su
nastajali povodom različitih oblika diskriminacije homoseksualaca i tom
prilikom utvrđivao da je takva diskriminacija protivpravna, pošto se i
ona može podvesti pod sintagmu „ili drugih sličnih stanja“. Lično bih
bio zahvalan onome ko je u stanju da pokaže da je Sud, štiteći
homoseksualce od diskriminacije, u isti mah izričito utvrdio pravo na
javno promovisanje slobodnog izbora seksualne orijentacije, koje se mora
štititi državnom prinudom. Ako je to Sud zaista učinio – a sumnjam da
jeste – to bi bila nedopustiva izmena i dopuna ove Konvencije putem
sudskog tumačenja. Po mom mišljenju, prilikom tumačenja opšteg akta i
njegove primene na pojedinačni slučaj sud ima samo slobodu izbora jednog
od mogućih jezičkih značenja i nešto veću slobodu popunjavanja pravnih
praznina analogijom. I ništa više od toga, dok bi sve preko toga bilo
slobodno stvaranje prava.
Kao izrazit primer samoograničenja suda prilikom tumačenja opšteg akta,
može se navesti Vrhovni sud SAD.

Kada se početkom XX veka postavilo pitanje da li američki Ustav iz 1787.
godine i ženama daje pravo glasa, koje one nisu koristile više od sto
godina, to jest da li reči people (narod) i person (lice) podrazumevaju
ne samo muškarce nego i žene, Vrhovni sud je dao odrečan odgovor na ovo
pitanje smatrajući da se to mora rešiti dopunom Ustava. Tako je
učinjeno, pa je 26. avgusta 1920. godine ratifikovan XIX amandman koji
je zabranio uskraćivanje prava glasa na osnovu razlike u polu.
Stoga ako neko zaista smatra da Konvencija za zaštitu ljudskih prava i
osnovnih sloboda, koja je potpisana još 4. novembra 1950. godine kada se
u mnogim evropskim zemljama, uključujući i SFR Jugoslaviju, krivično
kažnjavao pritivprirodni blud, implicitno štiti pravo na javno
promovisanje slobodnog izbora seksualne orijentacije, on se ljuto vara.

Ukoliko to neko u Savetu Evrope ipak želi da ozakoni, on to mora učiniti
izmenom i dopunom ove Konvencije. Prema postojećoj praksi, to se čini
dodatnim protokolom. I što je naročito važno, to još nije učinjeno. Dana
4. novembra 2000. godine Savet Evrope usvojio je Dvanaesti protokol,
koji je stupio na snagu 1. aprila 2005. godine. Iako se njime iznova
zajemčuje uživanje bilo kojeg prava bez ikakve diskriminacije, i ovog
puta je propušteno da se izričito navede da seksualna orijentacija ne
sme biti razlog za bilo kakvu diskriminaciju.

Američka ambasadorka Meri Vorlik podržala je našu „Paradu ponosa“, i
pored toga što u Sjedinjenim Državama ne postoji praksa da ambasadori
stranih zemalja čine nešto slično

VRSTA SEKSUALNE ORIJENTACIJE
Konačno, svima onima uključujući i Vensana Dežera, šefa delegacije EU u
Srbiji, koji tvrde da svako ima „pravo na seksualno opredeljenje“, a
time i na „promociju prava na seksualnu orijentaciju“, može se odmah
uzvratiti da nigde u svetu, a kamoli u Evropi, nije dopušteno svako
seksualno opredeljenje niti se može promovisati svaka seksualna
orijentacija. Šerijatsko pravo, koje se još uvek primenjuje u Saudijskoj
Arabiji i još nekim muslimanskim zemljama, dopušta imućnim muslimanima
poligamiju (četiri žene i neograničen broj konkubina), čemu i jedan naš
muftija nije odoleo, ali to još uvek nije postala evropska vrednost.
Priličan broj Evropljana i Evropljanki bar jednom u životu praktikuje
neverstvo u braku, što ne samo da nije postalo slobodno seksualno
opredeljenje, nego je preljuba na zahtev oštećene strane, uvek razlog za
razvod braka na štetu oštećenog ili oštećene. Ma koliko to bilo zazorno,
moraju se još dodati kažnjava seksualna opredeljenja, kao što su
pedofilija i nekrofilija. Zoofilija ili skotološtvo, doduše, nije
zabranjeno ali ne verujem da bi čak i Ivici Dačiću palo na pamet da tako
nešto državnom policijom javno promoviše, pogotovo što bi društva za
zaštitu životinja odmah žestoko reagovala, pa na policiju izvela
potencijalne žrtve – koze, ovce i magarice.

Pa da zaključimo ovu kratku pravnu raspravu. Ne samo da u pozitivnom
pravu koje se u ovoj zemlji primenjuje nije bilo izričitog pravnog
osnova za javno promovisanje, pod zaštitom državne policije, prava na
slobodnu seksualnu orijentaciju kao takvu, nego to isto važeće pravo ne
dozvoljava baš svako seksualno opredeljenje.

Gnev omladine, koji je uperen ne samo protiv američke politike na
Balkanu nego i naše kvislinške vlade, ispražnjen je 10. oktobra i u
kontrolisanim medijima na sve moguće načine ocrnjen

PREUSMERAVANJE GNEVA OMLADINE
Zanimljivo je da je Sindikat policije pokazao veću moralnu odgovornost i
istinoljubivost od Ivice Dačića, kada je saopštio da je „pod pritiskom
međunarodne zajednice (to jest Vašingtona i Brisela – K.Č.) dato zeleno
svetlo za Paradu ponosa“. Dakle, pritisak a na važeće pravo bili su
razlog za održavanje ove „parade“. Ostaje još da se pokaže da je, pored
navodnog promovisanja slobode izbora seksualne orijentacije,
organizovanje pomenute „Parade ponosa“ baš 10. oktobra 2010. godine
moglo da ima i neki drugi cilj.

Na to, pored ostalog, upućuje i podrška ambasadorke SAD Meri Vorlik
„Paradi ponosa“. Koliko je to meni poznato, u SAD se još uvek više
poštuju i brane porodične vrednosti nego što se to, recimo, čini u
Holandiji i Danskoj. To je možda razlog što američki Predsednik, državni
sekretari ili ugledni senatori nisu do sada predvodili ili učestvovali u
paradama gej-populacije, niti se na takve parade protokolarno pozivaju
strani ambasadori. Pa šta je još moglo navesti američku ambasadorku da
podrži našu „Paradu ponosa“, ako to ne čine strani ambasadori u
Vašingtonu niti se to od njih očekuje?

Odgovor treba tražiti u neočekivanoj koincidenciji. Dana 10. oktobra
2010. godine održana je „Parada ponosa“, a već 12. oktobra očekivao se
dolazak američkog državnog sekretara Hilari Klinton. Za nju se teško
moglo reći da je dobrodošla. Njen muž je u svojstvu američkog
Predsednika naložio agresiju na našu zemlju i potom okupaciju Kosova i
Metohije, a ona je u svojstvu državnog sekretara ne samo među prvima
priznala samozvanu državu kosmetskih Arbanasa, nego je sistematski
nagovarala, a možda i prisiljavala vlade drugih država da to učine. Po
svim istorijskim i političkim merilima to je bio neprijateljski čin.
Zato su ne samo u američkoj ambasadi nego i u našoj vladi i policiji
izvršene procene, po kojima bi se mogle očekivati bar ozbiljne
demonstracije povodom njenog dolaska.

Da bi se to predupredilo, trebalo je nekim zgodnim povodom pohapsiti
moguće organizatore takvih demonstracija, a gnev omladine, koji je
uperen ne samo protiv američke politike na Balkanu nego i naše
kvislinške vlade, prethodno isprazniti i u kontrolisanim medijima na sve
moguće načine ocrniti. Lično verujem da je bar neko od promućurnijih i
iskusnijih demonstranata 10. oktobra 2010. to imao na umu, ali da je
većina računala da će naša šira javnost, koja je i te kako privržena
porodičnim vrednostima zahvaljujući kojima u ovoj bedi i nemaštini još
uvek opstajemo, pre razumeti i podržati proteste protiv „Parade ponosa“.
Jedino tako se moglo dogoditi da najgorljiviji mogući demonstranti
dočekaju Hilari Klinton u zatvoru, a da ona prođe ulicama Beograda bez
vidljivijeg protesta protiv američke politike.

U američkoj ambasadi i u našoj vladi i policiji izvršene su procene, po
kojima bi se mogle očekivati ozbiljne demonstracije povodom dolaska
Hilari Klinton u Beograd. Da bi se to predupredilo, trebalo je nekim
zgodnim povodom pohapsiti moguće organizatore takvih demonstracija. To
je i funkcija održavanja gej-parade 10. oktobra

DRASTIČNE PRETNJE VLASTODRŽACA
Ono što je iznenadilo sve bolje poznavaoce ideje i prakse vladavine
prava, podele vlasti i nezavisnosti sudstva jeste ne samo pretnja da će
prekršioci javnog reda na ulicama Beograda biti najstrože kažnjeni, nego
i prejudiciranje postupka i odluka organa gonjenja, tužilaštva i sudova.
I to su činili upravo oni zvaničnici koji se javno zaklinju u
neprikosnovenost vladavine prava i nezavisnost pravosuđa kao vrhovne
evropske vrednosti. Najdalje u tome otišao je Slobodan Homen, državni
sekretar u Ministarstvu pravosuđa, inače negdašnji vođa „Otpora“ (o čemu
će još biti reči), kada je 10. oktobra 2010. godine u 19 časova i 42
minuta u Drugom dnevniku RTS-a izjavio da će odgovor države na ove
demonstracije biti jeziv.

Izgleda da naši zvaničnici uopšte ne čitaju Ustav i zakone, pa zbog toga
i ne znaju ko u ime države i u kojoj materiji uopšte može da govori.
Prema važećem Ustavu to jedino može činiti Predsednik Republike (prema
inostranstvu i ministar spoljnih poslova), i to samo u okviru svoje
nadležnosti utvrđene članom 112 Ustava Srbije. Pošto unutrašnji poslovi,
prekršajni sudovi, krivično gonjenje, tužilaštvo i sudstvo uopšte nisu u
Predsednikovoj nadležnosti, ni on, a kamoli beznačajni Slobodan Homen,
ne bi smeo da u ime države unapred izjavljuje da li će uopšte i kako će
biti kažnjeni demonstranti. Drugim rečima, o tome kakva će biti
prekršajna ili krivična kazna jedino mogu da govore sudovi, i to tek po
okončanju postupka. Svaka druga izjava državnih zvaničnika o tome
predstavlja nedopustivo uticanje na rad pravosudnih organa i
prejudiciranje njihovih odluka. Znam da predsednik Tadić kao gimnazijski
profesor psihologije nije ima gde to da nauči, ali je krajnje vreme da
se bar sada o tome obavesti.

Dana 10. oktobra 2010. godine, demonstranti su porazbijali nekoliko
stakala i napravili skoro beznačajnu štetu. Na dan rušenja Slobodana
Miloševića demonstranti su upali u tu istu zgradu, porazbijali sve što
su mogli, izneli veći deo arhive i zapalili je

KVALIFIKOVANJE NASILNIKA
Odmah po okončanju demonstracija predsednik Tadić je poručio – kako to
prenose „Večernje novosti“ od 11. oktobra 2010. godine – da je država
spremna da se obračuna s vandalima i huliganima. Pa da vidimo šta ta reč
„obračun“ u uličnom žargonu znači. Onima kojima je poznata i manje
slavna američka istorija sigurno se prisećaju obračuna kod Okej-korala
ili na ulicama Čikaga u vreme Al Kaponea, a i mi smo bili svedoci
obračuna između zemunskog i surčinskog klana. Takva vrsta obračuna nije
ni u kakvoj vezi s pravom i pravdom.

A sada ću pokazati šta su ti mladići, od kojih su neki još uvek deca,
učinili da ih je predsednik Tadić nazvao vandalima i huliganima i obećao
im da će im mladost proći na robiji. Pokušali su da upadnu u zgradu
Narodne skupštine, zasuli su kamenicama zgradu RTS-a i SPS-a, navodno su
izazvali požar u garaži zgrade u kojoj je sedište DS-a i provalili su u
jednu radnju sportske opreme.

Valjanost Tadićevih kvalifikacija ovih nedela proveriću tako što ću ih
uporediti s mnogo većim nedelima, koja su izvršena 5. oktobra 2000.
godine prilikom rušenja Slobodana Miloševića. Dana 10. oktobra 2010.
godine, nekoliko mladića pokušalo je da preko skele upadne u zgradu
Narodne skupštine i tom prilikom su uhvaćeni, a da nikakvu veću štetu
nisu naneli. Pre deset godina bilo je mnogo gore. Veliki broj
demonstranata upao je u istu zgradu, zapalio skupštinsku arhivu, čiji je
deo nepovratno uništen, i ukrao veći broj izuzetno vrednih slika i
drugih umetnina, uključujući i nameštaj. To su bila krivična dela
podmetanja požara, uništavanja arhivske građe i službenih spisa i krađe
s obijanjem i provaljivanjem.

Slična nesrazmera u težini nedela očigledna je i u slučaju oštećenja
zgrade RTS-a. Pre desetak dana vandali i huligani, kako ih Tadić naziva,
zasuli su kamenicama i razbili samo staklo na pročelju zgrade. Pre deset
godina dični borci za slobodu i demokratiju razbili su sva stakla na
prizemlju, podmetnuli požar, a ondašnjeg direktora RTS-a Dragoljuba
Milanovića, fizički zlostavljali prilikom njegovog pokušaja da izađe iz
zgrade.

Za samog Ivicu Dačića biće najzanimljivija poređenja između oštećenja
koja su u zgradi SPS-a naneta nedavno i pre deset godina. Dana 10.
oktobra 2010. godine demonstranti su zasuli ovu zgradu kamenicama i
porazbijali nekoliko stakala, tako da je šteta bila skoro beznačajna. Na
dan rušenja Slobodana Miloševića demonstranti su upali u zgradu,
porazbijali sve što su mogli, izneli veći deo arhive i zapalili je. Kako
su mi za pisanje knjige „Kameleon“ bile potrebne stenografske beleške i
drugi spisi sa sednica Gradskog komiteta SK Srbije od 1985. do 1989.
godine i njegovih pomoćnih tela, naročito Ideološke komisije i Gradskog
marksističkog centra, lično sam se uverio da ih u gradskom Arhivu nema,
jer su uništeni. Za razliku od Ivice Dačića, istoričari znaju kolika je
to šteta.

Konačno, navodno izazivanje požara u garaži Demokratske stranke, u kojoj
nije bilo nijednih kola, i upad u jednu prodavnicu sportske opreme, ne
deluju mi dovoljno ubedljivo, pošto mi je dobro poznata tehnika upotrebe
agent-provokatora radi prevaljivanja krivice na demonstrante i njihovog
difamiranja. A nije isključeno da su i naši režiseri ponešto naučili od
onih koji su inscenirali Markale i Račak.

Ako je predsednik Tadić demonstrante od pre desetak dana nazvao
vandalima i huliganima, kako je tek morao da okvalifikuje demonstrante
od pre deset godina, koji su izvršili mnogo teža i opasnija dela nego
što je demoliranje sedišta DS-a

DVOJNA MERILA
Ako je predsednik Tadić demonstrante od pre desetak dana nazvao
vandalima i huliganima, kako je tek morao da okvalifikuje demonstrante
od pre deset godina, koji su izvršili mnogo teža i opasnija dela. A
pošto on sigurno nosi u sebi duboko osećanje pravde, koja nalaže jednako
postupanje u istim, a nejednako u različitim slučajevima, verujem da je
već naložio svojim organima gonjenja da se obračunaju i s tim ranijim
prestupnicima, i da će ih kvalifikovati kako oni to već zaslužuju.

Da bi se i taj obračun što pre odigrao, baš kao što se ubrzava i
smandrljava postupak protiv prestupnika od pre deset dana, valjalo bi
najpre utvrditi identitet ranijih prestupnika. To će biti relativno
lako. Pošto su sačuvani snimci upada u zgradu ondašnje Savezne skupštine
i napada na zgradu RTS-a i zlostavljanja Dragoljuba Milanovića, a možda
i snimci napada na zgradu SPS-a, dovoljno je da Ivica Dačić i Slobodan
Homen sednu ispred ekrana i, uz pomoć odgovarajućeg stručnjaka, zumiraju
sve likove koji se pojavljuju na ovim snimcima. Lično verujem da bi
Slobodan Homen bar polovinu tih lica mogao odmah da prepozna, pošto je s
njima duže vremena bio na obuci u Mađarskoj. Identitet preostalih će
Dačićeva policija lako utvrditi. Tako bi zahvaljujući Homenu i Dačiću
bio ubrzan još jedan obračun. A bilo bi lepo da se njih dvojica, koji su
5. oktobra 2000. godine bili ljuti protivnici, sada nađu bez ikakvih
predrasuda bratski zagrljeni na istoj strani.

Čitaoci ovog našeg najuglednijeg nedeljnika lako će zaključiti da li će
se ova moja očekivanja ispuniti, ili ja zapravo gajim lažnu veru u
pravdoljubivost trenutnih vlastodržaca. Strepim da će čitaoci biti u
pravu. Na to me, pored ostalog, navodi i činjenica da se ovi skorašnji
prestupnici kvalifikuju kao vandali i huligani, a oni od pre deset
godina kao osvedočeni borci za slobodu i demokratiju.

A što se tiče naših dečaka, koji su 10. oktobra 2010. godine „jurišali
ludo, neustrašivo i besno, kao svet koji nema šta da izgubi“, kako je to
sjajno zapazio Željko Cvijanović, za njih se može reći – dodaje
Cvijanović – da su znali šta je revolucija, ne bi trčali na policiju kao
ludaci. Oni, pak, koji znaju šta je revolucija i kako se ona izvodi,
nemaju smelosti da izađu na ulicu.

Written by Mika

21. oktobra 2010. at 16:37

Objavljeno u Uncategorized