Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Archive for mart 2012

Да се не заборави агресија НАТО – Косово и Метохија 1 3 година после

leave a comment »


Pogledajte ove govore u Beogradu. Konuzin na srpskom

http://www.beoforum.rs/

Advertisements

Written by Mika

28. marta 2012. at 16:20

Objavljeno u Uncategorized

Srpski general

leave a comment »


ZIDANJE SKADRA

Srpski general

Zakoniti proces rehabilitacije armijskog generala Jugoslovenske kraljevske vojske Dragoljuba Mihailovića, izazvao je veliku pažnju u Srbiji i dvjema susjednim bivšim jugoslovenskim republikama.
Zašto je preispitivanje presude jednog staljinističkog suda postalo tako važno i aktuelno? Odakle potreba onih koji su odavno politički rehabilitovali ustaški genocid, temeljne političke tekovine „Nezavisne Države Hrvatske“ i amnestirali Muslimane/Bošnjake od učešća u Pavelićevim i Hitlerovim (Handžar divizija) ratnim i zločinačkim naporima, da sprečavaju poništenje odluke suda koji je davne 1946. godine izvršio pravno ubistvo? Kako to da upravo neka navodno proevropska i „građanska“ udruženja pokušavaju da Dragoljuba Mihailovića proglase „fašistom“?
Suđenje Dragoljubu Mihailoviću bilo je obična farsa. Generalu nije pružena prilika za odbranu. Pravna procedura nije bila poštovana. Tužilac i sudija su neprekidno kršili procesna prava optuženog. On nije imao pravo da pozove svjedoke koji bi istupili u njegovu odbranu, njegovi advokati su sistematski ometani, ucjenjivani i zastrašivani. Jednog od njih, Dragića Joksimovića, javno je zastrašivao čak i jugoslovenski diktator Josip Broz. Presuda je izvršena mimo zakonske procedure i osuđeniku se ni danas ne zna grob. Prema dosijeu Dragoljuba Mihailovića vlasti socijalističke Jugoslavije odnosile su se kao počinilac ubistva prema inkriminišućim dokazima. Zato danas sud utvrđuje da li je Mihailović uopšte mrtav (!). Da je Mihailović zaista i kriv za ono zbog čega su ga komunističke vlast osudile i pogubile, ovakvo suđenje bi moralo biti poništeno i ponovljeno. Ono je sramota za državu i pravosuđe.
Dragoljub Mihailović nije osuđen zbog genocida nad Hrvatima i Muslimanima (danas Bošnjacima). On je osuđen zbog navodne izdaje i zbog tobožnje saradnje sa okupatorom. I danas slušamo tvrdnje da je Mihailović bio predvodnik kolaboracionističke i fašističke vojske. Dragoljub Mihailović podigao je ustanak protiv okupatora u Srbiji 1941. godine. Čak i režimski istoričari priznavali su tu činjenicu i antifašistički karakter. Loznicu, grad u Srbiji koji je 1941. prvi oslobođen, Njemcima su otele jedinice JVO pod komandom potpukovnika Veselina Misite. Sve do 1944. general Mihailović je smatran jednim od najvećih neprijatelja Trećeg rajha na Balkanu. Zato je Hajnrih Himler 17. jula 1942. u jednom naređenju napisao i sledeće: „Osnovica svakog uspjeha u Srbiji i cijeloj jugoistočnoj Evropi leži u uništavanju Mihailovića. Upotrijebite sve snage da Mihailovića i njegov štab pronađete, tako da bi on mogao biti uništen.“ Stotine američkih pilota spasile su četničke trupe. Desetine mostova i stotine kompozicija uništile su trupe vjerne kralju iz Karađorđeve loze. Zato je general Mihailović bio imenovan za ministra vojnog u vladama koje su bile u progonstvu u Londonu. Upravo zbog toga je predsjednik Sjedinjenih Država Hari Truman posle rata odlikovao Mihailovića visokim odlikovanjem, a SAD su posle 2000. uručile priznanje generalovoj ćerci Gordani.
U jugoslovenskim zemljama je od 1941. do 1945. trajao mračan, bespoštedan, krvav i brutalan građanski rat. Tokom godina na teritoriji NDH ubijeno je više od pola miliona pripadnika srpskog naroda: Jasenovac, Jadovno, dječiji logori koji su odnijeli oko 70.000 života maloljetnih, Kozara, Podrinje… Pojedine četničke jedinice su u navodnoj osveti i same činile zločine. Mi danas ne slavimo one koji su u Foči ili kod Prozora masakrirale katoličku i muslimansku nejač i sirotinju. Srpskoj naciji ne trebaju lažni heroji i oni koji buduća pokoljenja zadužuju nevinom krvlju… Ljudi slični onima koje u Sarajevu i Zagrebu danas dočekuju kao junake. Svaki zločni je za osudu. Ali pošto se insistira na razmjeri: četničke trupe su na prostoru današnje Republike Hrvatske za četiri godine skrivile otprilike onoliko smrti koliko Hrvatska vojska za vrijeme operacije „Oluja“ 1995. godine. Broj ubijenih Hrvata među ovim žrtvama manji je od njihovog udjela u ukupnom stanovištvu Hrvatske. Konačno, četnici iz ovih krajeva nisu bili pod nepsorednom komandom Dragoljuba Mihailovića. Komunistički tužioci pokušali su da osnovu falisifikovanih dokumenata povežu generala sa ovim zločinima, ali su od toga na kraju odustali.
Dragoljuba Mihailovića danas kleveću da je bio zločinac i fašista oni koji žele da fašizuju srpski narod, opravdaju genocid iz 1941–1945, komunistički teror koji je višestruko prevazišao sve četničke zločine iz građanskog rata, progon srpskog naroda tokom devedesetih godina i buduće ukidanje Republike Srpske.
Svima njima odgovor je dao veliki Slobodan Jovanović: „Za života on (Dragoljub Mihailović) bio je gonjen, klevetan, mučen i najzad umoren. Njegovo tijelo je raznijeto na komade i on nema groba. Ali on i dalje živi u duši srpskog naroda i tu će živjeti uvijek dokle srpsko ime bude trajalo.“

Piše – Čedo­mir An­tić.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-03-26&clanak=325231

Written by Mika

26. marta 2012. at 17:31

Objavljeno u Uncategorized

Thirteen Years Later: NATO Conducts Mopping Up Operations In Balkans

leave a comment »


http://english.ruvr.ru/2012_03_24/69474320/

Voice of Russia
March 24, 2012

Does Serbia remember NATO bombings?
Yelena Guskova, PhD (history), the head of the Centre for Analysing Contemporary Balkan Crisis at the Institute of Slavonic Studies of the Russian Academy of Sciences

====

Serbia remained the only Balkan country which did not seek to join NATO.

The Americans allocate money to train journalists, offer special grants for the radio and TV, write articles for major national newspapers and pay for creating a positive image of NATO in the media.

Their main aim is to estrange Serbia and Montenegro from Russia, to guarantee the inviolability of all existing and potential military bases in the Balkans and to acquire brave and disciplined soldiers for the alliance’s dirtiest and most dangerous operations all over the world.

[I]f Balkan countries join NATO, all of them, including Serbia, Montenegro, Macedonia and Republica Srpska within Bosnia and Herzegovina, will have to take an anti-Russian position.

====

On the 24th of March 13 years ago, a spate of NATO bombs was dropped on a peaceful European country. The March-June 1999 aggression against Yugoslavia, which was justified by the alliance’s concern for the plight of the allegedly deprived Albanian population of Kosovo and Metohija, lasted for 78 days.

Taking care of Albanians was only a pretext. In reality, it was a cruel punishment of Belgrade which refused to cooperate with NATO, waive its sovereignty and replace long-term leader Slobodan Milosevic.

The NATO aggression did not succeed in overthrowing Slobodan Milosevic and the Yugoslavian army also remained intact. The US had to develop a new strategy which worked excellently. In October 2000, the US and Germany carried out a special operation, later used in other countries and named a ‘colour revolution’.

As a result, power went to the hands of people who began to actively cooperate with NATO. However, Yugoslavia had no plans of joining NATO at that time. Moreover, speaking in Munich in 2010, Serbian Foreign Minister Vuk Jeremic declared that Serbia would remain neutral and would not join any military or defence unions. Thus, Serbia remained the only Balkan country which did not seek to join NATO.

On the whole, the Serbian people do not support the idea of joining the alliance and Montenegro shares this opinion. However, the government of Montenegro, which seceded from Serbia in 2006, openly says that there is no alternative to joining NATO.

Serbia is still keeping its own counsel on this issue, even though US ambassador to Belgrade Mary Warlick declared as early as 2010 that NATO always kept an open door for Serbia. What will Serbia decide to do?

A propaganda campaign for joining NATO has been launched in the country. Defence Minister Dragan Sutanovac has begun army reforms based on NATO standards with the aim of subsequent joining that organisation.

The US is sparing no effort in helping to build a different image of NATO in Serbian society. The Americans allocate money to train journalists, offer special grants for the radio and TV, write articles for major national newspapers and pay for creating a positive image of NATO in the media.

Why are they doing it? Their main aim is to estrange Serbia and Montenegro from Russia, to guarantee the inviolability of all existing and potential military bases in the Balkans and to acquire brave and disciplined soldiers for the alliance’s dirtiest and most dangerous operations all over the world.

For Russia, NATO is a potentially dangerous organization which threatens the country’s national interests. Speaking about the main external dangers, President Dmitry Medvedev mentioned the ‘striving to combine the NATO military potential with global functions carried out with the violation of the international law and to bring the military infrastructure of NATO member-states nearer to Russian frontiers by way of expanding the bloc.’

For this reason, if Balkan countries join NATO, all of them, including Serbia, Montenegro, Macedonia and Republica Srpska within Bosnia and Herzegovina, will have to take an anti-Russian position.

Written by Mika

24. marta 2012. at 10:13

Objavljeno u Uncategorized

РУСКО-СРПСКИ ОДНОСИ НА РАСКРШЋУ

leave a comment »


РУСКО-СРПСКИ ОДНОСИ НА РАСКРШЋУ

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 22.03.2012 | 00:01
По налогу евроатлантских центара моћи, спрема се нови удар на интересе Русије у Србији, са циљем трајног обесмишљавања руско-српских веза. Да ли ће Москва допустити да се то деси или ће се томе супротставити на демократски а ефикасан начин?

ПОЛИТИЧКИ ОКВИР РУСКО-СРПСКИХ ВЕЗА

О томе да је Србија, на софистициран начин, окупирана земља, нема потребе много причати. Ствари су јасне. Довољно је бацити и летимичан поглед на „информисање“ наводно српских а заправо вашингтонско-бриселских мејнстирм медија. Или обратити пажњу на речи званичника прекоморске силе, која је стуб овдашњег окупационог система. Један од њих је, без околишења изјавио: реформе српске војске биће спроведене „у нашем интересу“. Која суверена држава пројектује војску према туђим потребама? Коначно, никакав медијски мрак не може да сакрије оно што, у вези са угрожавањем целовитости земље, раде наши владајући политичари. По налогу Брисела и Вашингтона, они Приштини полако препуштају и оне делове Косова и Метохије где – макар у ограниченом виду – и даље функционише српска држава. У истом духу, сеју потенцијално сепаратистичко семе и у другим деловима земље, од Војводине преко Рашке области до Прешева.

„Просрпски председник“ Тадић изјављује да је спреман да прихвати „неку форму независности Косова“. Не таји да је расположен да прихвати комадање територије Србије „ради стабилности у региону“. Већ из тога је јасно, и без дубље анализе ствари, да није ништа друго него страни сатрап који, допадало му се то или не, мора да ради шта му се нареди. Актуелни режим загосподарио је Србијом уз помоћ западних средстава меке моћи, и, у складу са тим, сада ради по налозима оних који су му омогућили да узме власт и оно што са њом у неуређеним системима иде. То су оквири у којима морају да се посматрају српско-руски односи. Ако се они занемаре, слика није реална а политика је погрешна.

ПУАЦАЊ У ПРИЈАТЕЉСТВО

Садашњи српски естаблишмент не може да каже грађанима да ради у име и за рачун окупатора, већ се претвара да у тешким околностима покушава да извуче што више за наш народ и његову државу. Отуда, због јавног мнења, прави се да гради савезничке односе са Русијом, која нам је потпора у вези са одбраном територијалног интегритета али и када се ради о заштити српских интереса у региону. Москва даје снажну подршку „држави“ Србији да на основу резолуције 1244 одржи своје легалне позиције на Косову и Метохији, односно Бањалуци, да очува државност Републике Српске, на начин који подразумева Дејтонски споразум. С друге стране, официјелни Београд, иза кулиса, настоји да поквари односе са Руском Федерацијом. Ради све оно зашта верује да ће је наљутити. Навешћу тек неколико примера који сведоче о томе.

1. Руски капитал се третира неповољно. На посебно профитабилним па и важним пољима за његов даљи продор (као што је финансијско-банкарска сфера), отежавају се ако не и онемогућавају активности руског бизниса. У томе се иде толико далеко да се, на пример на недавно одржаном Копаоничком бизнис форуму, капитал нескривено дели на посебно пожељан „евроатлантски“ и други (у који спада и руски) који има другоразредни значај.

2. Док се прича о неутралности, води се политика прикривених атлантских интеграција. За Србију је из бројних разлога лоше да уђе у НАТО (нпр. увлачење у туђе ратове, призивање тероризма, повећање војних трошкова, национално понижење). Но, сада се тиме не бавимо. Овде је битно рећи да то Русију, од које наводно власт очекује помоћ, неоспорно револтира. Једно је била слаба Руска Федерација, која је незадовољно али кротко посматрала поход НАТО-а на Исток, а друго је данашња Путинова Русија. А наш садашњи „патриотски“ министар спољних послова, током посете седишту Атлантског пакта, 2007. године изјавио је да Србија жели пуноправно чланство у тој алијанси. Док то он и други српски „лидери“ раде иза затворених америчких врата, Русима и свом народу, куну се у приврженост курсу српске војне неутралности! Зар треба и да причамо о томе шта је у поменутом лаж а шта истина?

3. У медијима под контролом режима или центра економске и политичке моћи са њим спрегнутим, присутна је релативно негативна слика о Русији и Владимиру Путину. Довољно је погледати извештавање РТС-а и Б-92 током „Грузијског рата“, па и тонове који сада провејавају у вези са руском парламентарним и председничким изборима. Званична Србија је прихватила клише према коме је демократа онај ко је по вољи Америке (макар у крви гушио незадовољство свог народа, што чине аутократске власти Бахреина), а недемокрта је свако ко се замери Вашингтону, ма колико радио у корист грађана своје државе. При томе се истински интереси Србије пренебрегавају. Тако се она недавно прикључила и илегалним санкцијама САД и савезника те силе против Белорусије, без обзира што та земља према нама поступа доследно пријатељски а ОУН нису одобриле ембарго против ње.

4. У Москву се, и то у околностима када је Запад отпочео процес признања Косова а Београд од Руске Федерације „очекивао“ подршку, шаљу дипломате које тешко да су по вољи Кремља. Драстичан пример је то што је за српског амбасадора у Москви постављена Јелица Курјак, некадашња сарадница Хелсиншког одбора Србије (НВО која је позната по заговарању изразито антируских ставова), па чак и коаутор, у много чему у односу на Русију малициозне, ХОС-ове брошуре: „Русија, Србија и Црна Гора“.

ДЕМОКРАТСКА „ЋОРАВА КУТИЈА“

Да резимирамо: док актуелна српска власт прича о стратешком партнерству са Русијом, она, у суштини, тера Руску Федерацију од Србије. Циљ јој је да Кремљ ускрати ефективну подршку Београду око Косова, да би „наш“ естаблишмент онда могла да заокружи процес његовог фактичког признавања и прихватања као пуноправне државе, а медијски хипнотисаном народу поручи: „Морали смо тако пошто су нас Руси оставили. Од Сан-Стефана до данас само се праве да су нам пријатељи“. Од тога до увођења Србије у НАТО – опет у име „боље“ ЕУ будућности земље – остаје само један корак. Таквој политици Москва се, нажалост, на адекватан начин не супротставља.

Представници Русије стално истичу да она не жели да се меша у српску унутрашњу политику, да подржавају ову или ону странку, те да ће се трудити да њихова држава има што боље односе са сваком влашћу коју грађани Србије изаберу. То је у идеалним условима лепо. Но, они су код нас далеко од таквих. Ствар је у томе што Срби и немају могућност да истински изаберу своју власт. Као за њу гласају, док је западни странци заправо постављају. У стању медијског једноумља и драстичне асиметрије у приступу другим средствима потребним за кампању, српска национална и – из русофислства или процене на којој страни Срби могу да нађу потпору за своје државотворне тежње – пророруски настројена опозиција, потпуно је неравноправна.

У Србији избори не да нису фер, већ су потпуно обесмишљени. Политичка борба личи на сукоб скоро голоруког човека са подивљалим (евроатлантским) зверима. Државотворне српске снаге на мегдану су не само својих (иначе идејно и морално нејаких) домаћих неистомишљеника, већ и цивилних ешелона НАТО-а, односно свега што оличава меку моћ Америке. У таквим околностима, унапред се зна исход готово сваке битке. То опет доводи до деморалисаности на националној страни па и дефетистичких реал-политичких калкулација.

Многи политичари схватају да без аминовања САД не могу да дођу на власт, па чак и да на начин који је за њих иоле задовољавајући, као релевантан фактор, преживе у опозицији. Услед тога на овај или онај начин, почињу да ублажавају своја пређашња убеђења. У дугом случају који је варијација на исту тему, у пређашњем (можда још и борбенијем) виду, настављају да заговарају по Запад револтирајуће ставове, али делују непродуктивно њима у прилог, и тиме од евроатлантских моћника купују простор за опстанак. Прагматичном Вашингтону важно је да се роди миш, ма колико се због речи неких српских политичара тресла гора. Оне нервирају Американце, али преко самих по себи начела, спремни су да пређу.

ЛЕГИТИМНОСТ РЕАЛ-ПОЛИТИКЕ

Легитиман је став Русије да не жели да се меша у српску унутрашњу политику. Међутим, питање је да ли је за њу такав став сврсисходан. Јер, кућу је ипак боље бранити у туђем дворишту него на сопственим вратима. Поход Евроатлантиста на Исток неће се зауставити. Наранџасти удари на политички систем Русије и њених савезника на постсовјетском простору не одвија се праволинијски. И када се са тим наизглед престаје, само се чека погодније време како би се на други начин наставило са старим неделима. Тако стоје ствари и са разним видовима спољнополитичког атака на руске геополитичке интересе, како у ширим размерама, тако и у „блиском иностранству“ (што је за Москву посебно опасно).

Рационално је што Русија, несумњиво, на неки начин жели да добије време да што више ојача пре него што се упусти у геополитичке подухвате опсежнијих размера ван постсовјетске макро зоне. Свакако је на месту то што јој је приоритет да убрза консолидацију па и даљи развој интеграционих процеса на простору некадашњег СССР-а, те да још одлучније крене путем реиндустријализације и на другим дугорочно одрживим основама јачања привредног потенцијала. Руској Федерацији треба наредна деценија „мира“ и да би окончала започети посао у вези са модернизацијом армије. У таквим околностима, осим ако директно нису нападнути њени витални интереси, не треба јој превелико затезање односа за Западом.

Његова моћ се смањује али далеко је од мале. Уз то, схватљиво је што Москва не жели ни да клацкалица баш потпуно претегне ка далеким источним меридијанима. Без обзира на добре односе са Пекингом, одговара јој истински полицентрични свет, у коме би и Запад имао запажено место. Кремљ то жели како би била избегнута како глобална, тако и континентална (азијска) хегемонија Кине, са свим последицама које би то могло да има по Русију. Стога, велика словенско-православна земља, бранећи чврсто своје примарне интересе, колико год је то могуће, избегава да Америка на њој ломи своје делимично труле али још оштре зубе, док Кина без узнемиравања јача, потенцијално и на њену штету.

Када све то пројектујемо на српски случај, јасно је да Москви за сада не намерава да уђе у зону већих ризика због Балкана. То од ње нико од добронамерних Срба сада не треба ни да очекује. Разуман је њен став да се задржи у домену подршке Србији – ко год је водио – у вези са њеним легитимним тежњама које произлазе из међународног права. А не да у региону њене неоспорне доминације, Америци баци рукавицу у лице енергичним мешањем у српску политичку збиљу, односно недвосмисленом подршком нашем отвореном и прикривеном „покрету отпора“, тј. партијским и непартијским чиниоцима који се енергично опиру окупацији, односно настоје да кроз друштвено-политичке процесе ослободе наш комад Балкана, те земљу Србију поново претворе у суверену државу Србију (а данас је она то само номинално)

РУСКА ПОДРШКА ДЕМОКРАТИЗАЦИЈИ СРБИЈЕ

Само национална Србија може да буде прави савезник Русије. Но, интервенција Москве на начин који води ослобођењу наше земље, за сада је, вероватно, ем по њу опасно, ем је и против актуелне руске идеологије „Суверене демократије“ (која подразумева да сваком земљом, без наметања са стране, треба да влада аутентична елита). Патриотској јавности Србије може то да се допада или не, али логично је да Русија пре свега гледа своје интересе. Али, ипак имамо право да приметимо и укажемо руским пријатељима, да Русија не би били угрожени и ако би њена улога у Србији, на специфичним основама, била доста активнија. Тако би више помогла и себи, и нама.

Једно је директно мешање у српску унутрашњу политику – што несумњиво, и то брутално, ради Запад – а друго је подршка стварању демократског амбијента. Запад о томе много прича, а ништа на том плану не чини. Иза демократских бајки вешто се крије истина, а она је да Вашингтон и Брисел на неоколонијални начин ради у прилог својих српских фаворита. Да систематски – у духу некадашњих „Гладио операција“ иза којих су стајале америчке војне и цивилне службе, а којима је био циљ да за САД неподобне партије не дођу на власт у Италији током 50-их и 60-их година XXвека – подржавају оне који без околишења прихватају да служе евроатлантској постмодерној окупацији, а сатанизује активно-патриотске чиниоце српског политичког живота.

Остали наши друштвено-политички фактори налазе се негде између, у сталном страху да ће се наћи под западним ударом, што им намеће аутоцензуру и паралише националну енергију. Тако водеће земље Запада не само да поробљавају Србију, већ и компромитује концепт грађанског друштва и демократије. Можда у њих истински верују, али само када се ради о њиховим народима. За „примитивне“ Балканце и друге становнике „периферије“ привилегованог дела света, добар је и јефтини привид демократије.

С друге стране, док Запад тако ради, Русија би не само могла, већ сам уверен да би и требало, да искрено подржи демократизацију Србије. Није нужно да стаје на било чију страну, већ да допринесе да политички живот код нас буде што више у складу са прокламованим начелима (у вези са чим Запад, који код нас поступа антидемократски, стално придикује Русији када се ради о стању које влада у њој). Веће присуство, и то на објективним а не пропагандним основама, руског фактора у медијској и НВО сфери, неизоставно би помогао развоју истинског плурализма у Србији. Зашто код нас не би постојао неки Руски институт за демократски развој или Центар за промоцију и заштиту људских права? Зашто не би имали неку телевизијску станицу или новине у руском власништву? Што Русија не би имала већу улогу у надгледању нашег увелико започетог и потоњих изборних процеса? Нема разлога да све то буде монополисано и злоупотребљено од стране САД и неких држава ЕУ.

ТРАНСПАРЕНТНИ МАРШ СЛОБОДЕ

Није потребно – да још једном то поновим – да Руси навијају за било кога, већ да помогну да се чују различити гласови, те да буде мање простора за разне видове предизборне и постизборне манипулације. За патриотски део српске политичке сцене и генерално јавности, и то је довољно. Већ мало мање нефер политичка утакмица од ове која се одиграва, била би велики корак напред. Маргинализована и гурнута у апатију већинска Србија још није оболела од националног мазохизма. Довољно је да препозна да поново има шансу, и почеће да се буди, што би се брзо рефлектовало на стање на политичкој позорници. Са малом, истински демократском, помоћу Русије, то би се засигурно десило и тако би отпочео процес ослобађања Србије. Он се не би одиграо преко ноћи, али би муњевито отпочео и континуирано се одвијао. Србија би услед тога брзо постала другачија од ове данашње, и, ако већ до нешто већих глобалних стратешких промена не може да буде руски савезник, свакако би била коректан партнер Москве.

Свиме реченим, иако би Русија сигурно револтирала неке западне кругове, не би учинила ништа што би било доживљено као њен мирнодопски поход на Балкан. Штавише, транспарентан процес подршке демократији који се у овом тексту предлаже, свакако би могао да има и пропагандну димензију, као у самој Русији и њеном окружењу, тако и немалом броју држава ЕУ које нису дубински антируски настројене. Руској Федерацији која би, бар негде ван својих граница, постала расадник политичких слобода, много би било теже причати о недемократичности и мешати се у њену унутрашњу политику! С друге стране, када се ради о Србији, у њен политички процес била би убризгана демократска инјекција, те не само да би он био генерално унапређен, већ би тиме и националне снаге добиле реалну могућност да остану релевантан а можда постану и пресудан фактор. Оно што је сигурно, осипање и деморалисање патриотских чинилаца било би заустављено, а свакако би отпочели и реверзибилни процеси.

СТРАТЕШКЕ ИГРЕ

Русија се, пошто је недавно одбила офанзиву на њене политичке институције, сада изгледа труди да избори неки вид паузе у великој игри на евроазијској „шаховској табли“. То њено руководство ради како би земља изнутра ојачала и заокружила интеграционе активности на плану повезивања руског историјског простора. То је добар пут који не треба угрозити, али прагматичним, неагресивним деловањем, Кремљ може да повуче потезе којима ће такву могућност пружити и српској патриотској јавности. Тиме ради и у прилог својих актуелних интереса, а ствара основ и за реализацију много већих, када за то дође време.

Краткорочно гледано, за руски бизнис и енергетску геополитику, није исто да ли има пријатељско медијско и државно-правно окружење у Србији, или ствари стоје опречно. Ако то буде случај – ка чему се иде ако се не направи одлучан искорак – ни НИС неће постати енергетски лидер региона, као што то у руско-српском интересу жели Москва, а камоли да ће Србија бити плодно тле за свестрано бујање руских пословних активности, па и регионална одскочна даска за руску привреду.

Дугорочно, не само да има војно-политички значај да ли су српске земље увучене у НАТО те је тако заокружено његово двориште, или – што је несумњиво много повољније за Русију и ОДКБ – бугарско-румунски атлантски коридор има слободну зону иза „леђа“ и тако је стратешки изузетно рањив. Данас класични војни постулати немају увек одговарајући значај у нашем региону, али ствари се мењају. Оно што данас не делује превише важно можда ускоро добије приоритетну улогу.

ЕВРОАТЛАНТСКО ПРЕПАРИРАЊЕ

На речено надовезује се још нешто: увелико је на дневном реду питање евроатлантског препарирања српског идентитета. Већ до сада је снажна антинационална и антируска пропаганда „Антисрбије“ и Запада, оставила трагове у домену свести многих Срба. Шта ће се десити ако следећих десет или двадесет година, и то сваким даном са све већим упливом у државни образовни систем, буду васпитавали Србе у антируском духу, односно од припадника нашег народа буду прављени евроатлантски јаничари? Без обзира на све елементе дугог трајања (вера, култура, војно-политичко наслеђе, порекло) који повезују Русе и Србе, за 15-20 година тешко да ћемо моћи да говоримо о данас још врло живој русофилији већег дела српског народа.

То је лоше из угла свих слободномислећих Срба који воле своју земљу, јер се наш народ трансформише у оно што никада није био и тера да слабљењем веза са Русијом ради себи на штету. Савезништво са Руском Федерацијом веома је важно да би у будућности, у промењеном војно-политичком окружењу, дошли у прилику да бар релативно повољно решимо „српско питање“. Опет, дистанцирајући се од Москве, цементирамо неповољан положај који су нам САД, Немачка и још неке западне силе наметнуле од 1995. до 2008. године (са тенденцијом даљег погоршања).

Гушење српске русофилије, из већ наведених разлога, није ништа мање лоше ни за интересе Русије. О томе би, чини ми се, више требало да се размишља у Москви. А никако њени представници, чак и јако посредно, не би смели да учине било шта што иде у прилог владајућих, ма колико се претварали, по делима антируских снага. Примера ради, присуство било ког значајнијег руског државног функционера на ма каквом догађају у Србији у предизборном периоду, који би режим путем својих пропагандних механизама приказао српском народу као акт у прилог изградње добрих руско-српских односа, имао би веома лош ефекат. То би био допринос изборној победи антируских и антисрпских снага, а оне ће средњорочно а камоли дугорочно анулирати било који аранжман који тактички склопе и реализују са Русијом. Данас су из унутрашњополитичких разлога спремне да са Министарством за ванредне ситуације РФ отворе базу у Нишу, а готово сутра – када после избора почну да испуњавају задатак постављен са Запада да Србију радикално удаље од Москве – ту ће се вероватно сместити НАТО снаге. Јасно, не за сузбијање последица елементарних непогода већ војно деловање.

„ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ“ СА ИСТОКА ИЛИ ПОЉСКИ ПУТ?

Свака велика држава жели да има што више „акција“ у владама земаља за које има интерес, ма ко седео у њима. Смешно би било начелно рећи да у томе нема политичке мудрости. Но, треба ипак имати у виду да се из „суве дреновине“ не да исцедити било шта. Тако ни Руси не могу ништа добро да очекују од ДС-а, Г 17 плус а камоли – ако на изборима преваре довољно велики број грађана, а после њих америчка амбасада добро одради свој део посла – њиховог очекиваног постизборног партнера у Влади, ЛДП-а. Неозбиљно је одрећи се утицаја тамо где он реално може да постоји, али је такође то и тежити му на начин за који је увелико јасан да је јалов.

Чим је Србија добила кандидатуру за ЕУ, Јаелко Кацин је рекао да Русија више не може да буде њен озбиљан партнер у било којој области од стратешког значаја (од економије до политике). Пољаци су отворено тражили да морамо да се солидаришемо са источном политиком Брисела, што значи да ћемо, ако прихватимо њихова правила игре, бити дужни да питамо Варшаву и Виљнус како да се односимо према Москви (за Немце, разуме се, не важе такви ЕУ стандарди; они као велики играчи могу да развијају добре односе са Русијом).

Све то ће брзо имати драстичне последице на руско-српске везе. Садашња власт их већ увелико тихо блокира. Јасно је шта ће се дешавати у будућности, тј. да је само питање тренутка када ће почети да их и отворено (асиметрично) кида. То Кремљ не би требало да занемари. Нити да превиђа да протекторат Србија и земља Србија нису исто. Москва искрено нуди руку пријатељства и сарадње држави Србији, али она је тренутно у многоме кулиса иза кога се крије окупациона управа великог прекоокеанског „брата“. Зато ће руска рука, суштински, остати да лебди у ваздуху док Србија поново не постане српска држава бар онолик колико су националне данашња Бугарска или Чешка (и оне су начете анационалним мондијализмом али ипак нису прешле црвену линију самодеструкције као жута Србија). А за то ништа више није потребно од истинског демократског амбијента који би омогућио народу да колико-толико мисли својом главом и изабере ону власт која му је по вољи (или бар најмање мрска).

Зато је крајње време да се у сфери меке моћи – како сам рекао на начин који погодује ономе што би у теорији требало да буду „европске вредности“ а не накарадној НАТО-вскјој интерпретацији истих која се нама натура – руски фактор активира у Србији. У противном, Русија ће остати заточеник опасне илузије да може да се споразуме са туђим слугама које су устоличене да владају Београдом. Њихови господари ће несумњиво, повремено, са Русијом директно правити компромисе, али то неће допуштати својим српским пионима, односно опсежније неће пуштати Руску Федерацију у зону своје балканске доминације, поготово док у њој постоји проруско расположење као што је то још случај са српским земљама). Штавише, усиљено ће се трудиће да то расположење искорене пре него што Русија у пуном опсегу ојача. А тада ће простор за руско балканско деловање бити бесповратно много мањи, док ће интересовање Русије за њега бити знатно веће него сада. Када унапреди свој економски подсистем и повеже покидане конце на подручју „историјске Русије“ (некадашња територија Империје Романових и СССР-а), Балкан ће за даље јачање глобалне улоге Москве добити много озбиљнији значај него што га данас има. Како је неко с правом рекао, под капом небеском нема ничег новог. Само Срби и Руси то пречесто заборављају, и тако пропуштају добре шансе.

http://srb.fondsk.ru/news/2012/03/22/rusko-srpski-odnosi-na-raskrshhu.html

Written by Mika

21. marta 2012. at 18:35

Objavljeno u Uncategorized

Matematičko-sportski letnji kamp

leave a comment »


Poštovani,

Matematička gimnazija iz Beograda prvi put organizuje matematičko-sportski letnji kamp i bilo bi nam drago da dodju i deca iz dijaspore. Dodatne informacije mogu se pogledati na sajtu Matematičke gimnazije http://www.mg.edu.rs/.

Hvala na razumevanju u saradnji.

Srdačan pozdrav i svako dobro.

Za Matematičku gimnaziju

Svetlana Jaksić

Dodatne informacije:

Matematička gimnazija je jedinstvena srednja škola u Srbiji za talentovane učenike u oblasti matematike, informatike i prirodnih nauka. Za četiri decenije kroz Školu je prošlo oko 8.000 učenika, oko 250 je kasnije doktoriralo, oko 400 magistriralo, mnogi su postali profesori uglednih svetskih univerziteta ili vodeći stručnjaci u različitim oblastima. Na medjunarodnim takmičenjima učenici su osvojili preko 400 medalja, što je redak ako ne i jedinstven uspeh jedne škole u svetu. Ali učenici ove škole su uspešni i u drugim oblastima: nagrade iz srpskog jezika i književnosti, istorije, šaha, sporta, recitovanja itd.

Sa željom da se svet znanja što više obogati, da se naša deca upoznaju sa svojim vršnjacima ma gde ona živela, odgovorni ljudi iz Matematičke gimnazije otvaraju vrata LETNJEG KAMPA i za decu dijaspore uzrasta od 10-15 godina. Kamp se organizuje na Tulbi kod Požarevca u Domu učenika „Sonja Marinković“. Termin boravka je od 21-31.jula 2012, a cena je 290 evra. Slobodno vreme je predvidjeno za sportske i kulturne aktivnosti. U kampu postoji internet, teretana i sportski tereni.

Written by Mika

20. marta 2012. at 18:08

Objavljeno u Uncategorized

Путинова трећа-срећа

leave a comment »


http://www.nspm.rs/savremeni-svet/putinova-treca-srecaili-rusija-suzama-veruje.html

Савремени свет

Путинова трећа-срећа

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић, Јово Бакић, Срђа Трифковић
субота, 17. март 2012.
Сузе у очима Владимира Владимировича Путина током победничког обраћања стотини хиљада присталица на Мањежном тргу у Москви обележиле су завршницу председничких избора у Русији. Тај неочекивани излив емоција човека који је око себе увек ширио имиџ снаге и мужевности и који је и у најтежим тренуцима своје блиставе политичке каријере показивао прибраност и државничку одважност и мудрост – сигурно би било погрешно схватити као знак слабости. Сва је прилика да је Путину око засузило јер је био под великим притиском историјског значаја добијања трећег председничког мандата. Биле су то сузе ганућа, али и олакшања, јер је његовом убедљивом, готово плебисцитарном победом с Русије скинута злокобна сенка такозваног демократског преврата. О протеклим изборима и последицама убедљиве Путинове победе за Русију, свет и Србију разговарали смо са историчаром и политичким аналитичаром др Срђом Трифковићем, социологом др Јовом Бакићем и политичким аналитичаром Ђорђем Вукадиновићем.

Ђорђе Вукадиновић: Наравно да Путинова победа не представља никакво изненађење, али изненађење је висок проценат који је остварио. То је непријатно изненађење за оне на Западу, па и оне у Русији који су типовали да ће резултати бити тесни и да ће то искористити како би градили фаму о покраденим изборима, тражили други круг, ново гласање… Чак и процене провладиних односно државних званичних институција кретале су се између 50 и 60 процената, а он је освојио скоро двотрећинску већину. Треба при том имати у виду очигледну чињеницу да су то били најдемократичнији, најпоштенији избори у руској историји, који су, узгред, узорни и за неке западне земље, бар кад је реч о самом изборном процесу. Тако да је оспоравање Путинове победе узалудан посао од кога су руке дигли сви озбиљнији кругови на Западу. Дакле, то је, поштено говорећи, тријумф, поготово за постсовјетске транзицијске прилике, уз висок ниво транспарентности, с камерама на изборним местима и слично. Ако се може говорити о фаворизовању, онда се то односи само на кандидате који обављају званичну државну функцију. Али то је својствено свим председничким изборима. Тако је и у Србији, тако је и у САД. То иде уз демократски процес, па се Путиновој победи не може ставити ниједна замерка. Немојте заборавити да је ово време велике светске кризе, економске, политичке, духовне и моралне, све је под знаком питања широм света, а владе и личности које их отеловљују свуда на изборима лоше пролазе. Путинов успех је, дакле, утолико већи: са позиције власти, поново је задобио поверење бирача. Ја сам сигуран да на иоле демократским изборима, од САД, преко Француске, па до Србије, нећете имати тако убедљив резултат, чак ни ако буду победиле неке од актуелних гарнитура.

Мислим да ова убедљива Путинова победа отвара пут да се поради на обнови поверења Руса и Русије у саме себе, а то јесте најважније за свако друштво. Дакле, нека врста апатије, малодушности и безнађа који се шире уз кризу и у одсуству јасне перспективе или јасне идеологије први је непријатељ који се мора савладати ако хоћете да једно друштво, а поготово тако тромо и велико друштво као што је Русија, покренете. То ће бити Путинов велики изазов. Путин ће моћи релативно стабилно да вегетира ако му је то циљ, да изгура шестогодишњи мандат и да ништа не промени, али ако стварно жели да од Русије направи суперсилу каква је некада била или нешто приближно томе, мораће веома много да се потруде и он и читава руска елита, и цело руско друштво, које ће, опет, морати да претрпи озбиљне промене. Путинове сузе на митингу после победе биле су сузе радоснице, потекле управо из пуне свесности изазова и тежине задатка који је пред њим и Русијом. Само луд човек може да буде равнодушан у таквој ситуацији.

Уколико заиста буде покушао да оствари оно што је у предизборној кампањи најављивао, Путин ће се суочити с проблемима. То значи стварање снажне Русије, дакле нагласак је на државотворности, јачању војних ресурса, економском осовљавању Русије на своје ноге како не би била само сировинска база за западне компаније, при чему се, наравно, контрола ситуације у земљи подразумева. Контрола се не сме поистоветити с диктатуром. Ради се о успостављању реда. Не могу стране невладине организације да вршљају несметано и обављају посао за владе које их финансирају. Под фирмом невладиних организација често се крију филијале и организације туђих влада. Није само Србија, него и Русија, у великој мери премрежена тим организацијама. И оне сада пиште. Милим да Путин неће много обраћати пажњу на њих и да ће их препустити органима државе. Русија има закон који забрањује финансирање НВО из иностранства и који ће, извесно, бити доследно примењиван.

Јово Бакић: Сигурно је да је Путин као јака политичка личност брана за све оне што би хтели да имају релативно нестабилно стање у једној тако великој земљи, која је и нуклеарна сила. Ова убедљива победа онемогућила је такав развој догађаја. Путин сада има стабилно стање у Русији, али мора рачунати с перманентним незадовољством опозиције. Председнички и недавно завршени парламентарни избори показали су да је Русија добила нуклеус опозиције, коју чини нова средња класа с једне стране, и известан број богатих појединаца попут Прохорова као моћних финансијера с друге стране.

Срђа Трифковић: Путинова Убедљива победа донеће стабилност, континуитет и несумњив мандат за две веома важне ствари које мора да обави у свом трећем мандату. То је, с једне стране, модернизација Русије, и то не само економска, него и административна, управна и правна. Као друго, мора се извршити диверсификација руских економских ресурса. Другим речима, тежиште производње и развоја мора се померити са енергената и сировина, који су чинили већи део извоза и захваљујући којима је остварен веома завидан платни биланс Русије. Путин сада има мандат чист као суза да приступи реформама, али да то чини на један инкременталан начин, а не онако хаотично и по руске интересе погубно као што су чинили запенушани западни реформатори попут Гајдара под Јељцином.

Путинова кампања за ове председничке изборе имала је снажан патриотски, државотворни набој, уз истовремене оптужбе на рачун опозиције за шуровање с Бриселом и Вашингтоном. Истини за вољу,уплитање Запада у унутрашње политичке прилике постало је више него очигледно током предизборне кампање и несумњиво је нанело огромну штету опозицији. Путин ће се, извесно, и после избора наћи под притиском Запада да тобоже покаже своју демократичност тако што ће мењати политички систем у правцу инсталирања демократије и прихватања неолибералних вредности. Много је, пак, вероватније да ће Путин убедљиву изборну победу искористити како би изоловао и без подршке западних ментора оставио део такозване прозападне опозиције.

Срђа Трифковић: Не верујем да ће Путин бити у искушењу да чини ма какве уступке глобалним револуционарима либералнодемократског типа. Тим пре што је последњих месеци имао прилике да се увери да му раде о глави. Добар пример је именовање Мајкла Макфола за новог америчког амбасадора у Москви. Макфол је 90-тих година, као још веома млад човек, био представник Националног демократског института у Москви, што је у ствари филијала Националне задужбине за демократију, а то је, опет, квазиневладина институција која се у целости финансира новцем америчких пореских обвезника. Ту институцију можемо слободно назвати америчком Коминтерном. Макфол је био веома истакнут у припреми обојених револуција, од Бишкека и Тбилисија до Кијева, о чему је чак и отворено писао у књизи која се зове Демократска револуција, ми можемо, ми хоћемо. Његов први потез након доласка у Москву био је да два дана после предаје акредитива прими читав низ водећих личности руске опозиције из такозваног невладиног сектора и предводнике уличних протеста против наводних манипулација на изборима за Думу у децембру. То би вам било као да нови руски амбасадор у Вашингтону, у јеку предизборне кампање, прима прваке покрета „Окупирајмо Волстрит”. Наравно да би то било дочекано на нож као неприхватљиво мешање у унутрашње ствари државе.

Путин оличава оно чега се и левица и десница на Западу боји. Он је аутентично патриотски лидер који није спреман да прихвати став да је једино она Русија која је подложна диктату идеолошких узуса постмодерног Запада истински демократска Русија. Узгред, у односима Америке и Русије дошло је до ироничне промене улога. Америка је сада та која спроводи Брежњевљеву доктрину ограниченог суверенитета. Амерички модел Брежњевљеве доктрине ограниченог суверенитета разликује се од совјетског по томе што је граница реалсоцијализма била на реци Елби, где се завршавала Источна Немачка, а амерички глобално демократски концепт перманентне револуције нигде се не завршава. Сваки кутак кугле земаљске, сходно теорији о америчкој изузетности, једнако је легитимна сфера интересовања и ангажмана америчке глобалне политике, што у крајњој линији значи и пројекцију глобалне моћи.

Јово Бакић: Путин се суочава с новим социјално-политичким феноменом. То је такозвана нова средња класа, сада већ финансијски стабилна, која представља нуклеус непутиновског расположења. Намерно нисам рекао антипутиновског, већ непутиновског. Средњи слојеви, начелно и под условом да су друштвено стабилни, желе власт која ће бити либералнија. Путин је релативно ауторитаран вођа. Будућност ће показати да ли ће умети да амортизује то незадовољство. Будућност ће такође показати колико ће бити спреман да тај ауторитарни стил ублажава и каква ће бити његова процена око тога да ли му то може користити. Треба бити свестан чињенице да је једном великом земљом без демократске и либералне традиције тешко управљати на демократски начин. То су, дакле, објективна ограничења политичке културе. Притисак Запада, понајвише САД, јесте контрапродуктиван, јер доприноси Путиновој популарности унутар Русије. Руси се сећају Јељцинове владавине и свеопштег хаоса и назадовања. Путин је, захваљујући расту цена нафте на светском тржишту и сопственој политичкој умешности, успео да искористи те објективне околности за добробит сопствене личности и своје владавине, а и саме Русије, те да стабилизује ситуацију у првој деценији другог миленијума. Треба ипак имати у виду следећу чињеницу: што је једно друштво сложеније, то су и потребе и аспирације становништва више, а утолико је теже дуго опстати на власти. Људи се замарају и не воле предуго да гледају једну личност. При том је руско друштво, бар његов урбани део, прилично модерно. У градовима живи све већи број становника, који деле модерни поглед на свет. На крају новог Путиновог мандата навршиће се 18 година откако је на власти. У наредних шест година свашта се може десити. Шта, рецимо, ако дође до наглог пада цена енергената на светском тржишту, да ли је Русија успела да реструктурише своју привреду, па може да премости такав удар? Сва та питања остају отворена.

Ђорђе Вукадиновић: Ту причу сам већ чуо. Она долази из кругова који сада констатују да на овим изборима нису успели да оспоре и угрозе Путинову победу, па се надају да ће раст те новонастајуће средње класе кроз неку годину његову власт довести у питање. То може да буде рачун без крчмара. Кључно питање је да ли ће Путин и елита која влада Русијом успети да већем делу народа или оном виталном делу друштва удахне дух новог патриотизма и осећаја солидарности с државом и њеним циљевима и стремљењима, а онда, наравно, и с руским руководством. Реч је о једној новој врсти идентификације с државом, која треба да буде другачија од оне класичне диктаторске или тоталитарне, али исто тако другачија и од хаоса у којем је већина бивших источних и совјетских друштава завршила у последњих двадесет година. Дакле у анархији. Свако мисли само о себи, никоме није ни до чега, држава је ту само као крава музара да је поткрадеш ако можеш, а корумпирана је и немоћна. Тако се ствара круг корупције који чине корумпирани грађани у корумпираној држави, где никоме није стало до општих циљева и идеала. Путин ће успети или неће у оној мери у којој успе да преокрене ту врсту опште апатије и безнађа који се шире у свим транзицијским друштвима. Потребан је, дакле, нови патриотизам, државотворност, али који неће ићи уз култ личности или неку класичну диктатуру. То није лако, али мислим да једино Путин има шансе да тако нешто оствари у Русији, што би могао да буде пример и за друге земље широм света које воде рачуна о свом интегритету. Све поменуто може се подвести под појам суверене демократије. Тај помало заборављени појам подразумева демократију ка унутра, демократске процедуре, без спречавања успеха нових идеја и нових људи, а исто тако значи очување суверенитета и државног интегритета као основне вредности. Уз то иде и солидарност. А све што сам поменуо никако не иде уз корумпирано друштво и власт отуђену од народа и његових интереса. Гледано из угла данашње Србије и, да се не лажемо, из угла већег дела света, то звучи као научна фантастика, али представља једину шансу да овако амбициозни пројекти какав је Путинов и њему слични успеју.

После жестоких оспоравања и оптужби за изборну крађу, Запад је ублажио реторику и наизглед се помирио са чињеницом да ће Путин још задуго бити на кормилу Русије. Да ли ће то значити наставак политике „два колосека”, коју Запад спроводи према Русији и која се заснива на дозираној економској сарадњи и сталним покушајима војно-политичке дестабилизације,остаје да се види.

Срђа Трифковић: Најбитнији фактор у покушају дестабилизације и геостратешког угрожавања Русије јесте Украјина. Наранџасти експеримент био је заснован на русофобним, инхерентно антируским претпоставкама, као што је дукљанско-ђукановићевски експеримент у Црној Гори био антисрпски. Оба ова експеримента представљала су одраз идеологизираних тежњи једног релативно уског сегмента људи. У украјинском случају западноукрајинских унијата са седиштем у Лавову, у црногорском случају запенушаних дукљанско-црвенохрватских идеолога брковићевског типа. И у једном и у другом случају већинска популације била је склона или налажењу једног, рекао бих, модуса вивенди с Русијом односно Србијом, или чак идентификацији с Русима односно са Србима. С доласком Јануковича на власт пре две године, тај је проблем мање-више решен, док се у Црној Гори продужава. Оно што имамо на делу јесте спознаја да се онај сулуди покушај уцене Русије тиме што ће се транзитни гасоводи заврнути усред зиме показао правим бумерангом за наранџасту власт. Нико, чак ни у Европи, није прогутао причу да је то њима велики, зли медвед из Москве наметнуо. Свима је било јасно да Украјина прети празном пушком. У међувремену, дошло је до продужења закупа Севастопољске луке до 2027. године, дошло је до мањег инсистирања на украјинизацији културе и до једног отрежњења у односима према ЕУ и НАТО. Кандидатура за НАТО скинута је с дневног реда, а што се ЕУ тиче, Украјинцима је, за разлику од власти у Србији, јасно да после Хрватске проширења неће бити за дуги низ година, те да је у том контексту потпуно свеједно имате ли статус кандидата или га немате. Дакле, геополитички гледано, за Русију је много битније то што је Украјина престала да буде покушај забијања клина у витално ткиво главнине њеног Евроазијског тела. Што се централне Азије тиче, рекао бих да је сада свима јасно да се покушај америчког убацивања после 11. септембра 2001, у име борбе против терора, а затим с намером дугорочног остварења геополитичког утицаја, показао неуспешним, то јест да је Американцима и те како важно да се сачува та северна рута снабдевања Авганистана, која је, због нестабилности у Пакистану, витални кључ за очување њиховог војног ангажмана до планираног датума окончања „мисије” 2014. године.

Јово Бакић: Као прво, не бих Запад тако „хомогенизовао”. Запад је у себи веома разнородан. Без обзира на одређене блискости политичких елита, економски интереси, рецимо, Немачке и САД, веома су различити у односу на Русију. Немачка има витални национални интерес да добро сарађује с Русијом. То није само питање гаса, већ је посреди привлачност огромног руског тржишта. То је Елдорадо за немачке привреднике. Неминовно је да ће привредни интереси вући политичке интересе напред, па макар и по цену захлађења односа између САД и Немачке. Немачкој, као мотору Европске уније, тренутно одговара стабилна руска привреда. Друга је ствар што им одговара и политички слабија Русија. Али не много слабија, не слабија у тој мери да дође до економског хаоса. САД се и даље придржавају стереотипа када је реч о политици према Русији, коју перципирају као опасност по себе. Тиме подстичу антизападно расположење у Русији. Мислим да би водеће западне земље, уз паметнију политику, имале знатно боље односе с Русијом и могле да се посвете реалним проблемима у својим привредама и у спољној политици. Њима Русија није озбиљан проблем, а они је ипак тако перципирају.

Ђорђе Вукадиновић: Један од несумњивих Путинових успеха за ових 12 година на власти јесте то што је помало забио клин унутар западног блока. Његов однос са бившим немачким канцеларом Шредером, а сада и са Ангелом Меркел, у великој мери појачао је тај процес. Далеко од тога да је – као што неки овде романтичарски сањају, или фантазирају, или лупетају – на делу немачко-руска осовина, дијагонала Берлин – Москва, и да је то она геополитичка структура која ће променити свет. Ствари се дешавају постепено, у процесу, уз присуство много уплетених сила. Знамо с колико је проблема, фрустрација и трагичних сећања и жртава та назовиосовина Берлин – Москва фундирана. Знам да има доста кафанских аналитичара у Србији који цртају геополитичку карту и кажу „то је оно право”, Русија и Немачка се уједињују, избацују САД из Европе, па ће онда, ето, евроазијски континент бити безбедан од атлантског утицаја, а нас Србе ће, као неко омиљено пасторче, да привију на груди, па ћемо сви бити срећни. Није баш тако, али је чињеница да Путин јесте, захваљујући Шредеру и великим делом прагматичности Ангеле Меркел, која је увидела огроман значаја економске сарадње с Русијом, на ненаметљив начин успео да оствари неке политичке циљеве. Дакле, било би претерано рећи да је Берлин увучен у руску сферу утицаја, али да ту има неких помака, сасвим је јасно. С друге стране Америка, ма како се чинило да је заузета својим проблемима и да није сила каква је била пре десетак година, успева да намеће Немачкој политичке ставове. Уосталом, то смо имали прилике да осетимо на својој кожи кад се радило о признавању независности Косова. Немачка на крају заузме онакав став какав Вашингтон од ње тражи. Присетимо се само како је Немачка приликом одлучивања о кандидатури послушала САД јер им је поручено да не би било згодно да и даље затежу ту ствар са Србијом, тим пре што кандидатура суштински нема велики значај, будући да нас могу зауставити на било којој следећој степеници на путу ка ЕУ. Било је то прагматично сагледавање опасности да би се Србија могла окренути Истоку, односно Русији. Подсетимо се да су исто тако, пре неколико година, у ЕУ примљене две по свему недостојне чланице – Румунија и Бугарска, само због америчке препоруке. Оне су ушле у НАТО, померивши његове границе према граници Русије и награђене су уласком у Европску унију. Да су се Немци питали, никад их не би примили, а они су, ето, најмоћнији у ЕУ. Јесу најмоћнији, наравно, али не треба заборавити да у Немачкој и дан-данас има на десетине хиљада америчких војника.

Путинова Русија има велики углед и све је пожељнији партнер многих држава некадашњег Совјетског Савеза. Са Запада стижу оптужбе да се Русија враћа традицији империјалне политике. При том се пренебрегава чињеница да је НАТО на руским границама. Питање је,дакле, колико је ширење и јачање руске глобалне моћи путем формирања организације колективне безбедности заправо изнуђен потез.

Срђа Трифковић: Не верујем да ћемо видети обнову која ће значити стапање суверених ентитета у један амалгам. Мислим да је Путин довољно свесна личност и да хоће да стабилизује саму Русију, укључујући Кавказ и јужне руске покрајине с татарско- муслиманском већином. Мораће да се позабави и проблемом депопулације, уз истовремене активне имиграције из муслиманских држава бивше совјетске централне Азије. Где год видите мешалицу за бетон у Москви или неком другом великом граду, чућете неки од тих туркменских азијских језика. Мислим, такође, да је Путин свестан да би с покушајем обнове Совјетског Савеза под неком другом фирмом наследио инхерентне слабости тих држава и државица. Дакле, сматрам да ће консолидација и диверсификација руских економских опција и ресурса, као и проактивнији дипломатски и војно-политички наступ споља, карактерисати руску политику у следећих шест година. Не очекујем крупне експерименталне захвате с неизвесним исходима, а још мање да ће бити попуштања пред налетима ове глобалне либералнодемократске револуционарне пошасти.

Јово Бакић: Русија је регионална сила. Кад то кажем, првенствено мислим на земље бившег Совјетског Савеза. Она ту има своју сферу интереса. То је евроазијска стратегија, на којој ће Русија инсистирати. Дакле, враћање у своју орбиту, у своју сферу интереса свих земаља Совјетског Савеза с једне стране, а с друге стране што бољи привредно-политички, па и војни односи с Кином и Индијом. На тај начин Русија ће одредити своје место у свету. За српске националисте било би добро да не рачунају превише на подршку Русије. У најбољем случају, Русији је Србија згодна монета за поткусуривање у односима са западним земљама. Оно где Русија стварно нешто може да учини и где је то и показала јесте Грузија, то су земље бившег Совјетског Савеза. Да ли је Русија тако интервенисала и да ли може интервенисати када је у питању Србија? Не може. Ако би и желела да помогне Србији, морала би тражити дозволу за прелет авиона од земаља НАТО. У супротном, то би изазвало рат, а Путин није малоумник да улази у светски рат због Србије.

Ђорђе Вукадиновић: Увек је помало комично када једна несумњива империја пребацује другој земљи да она жели да постане империја. Потпуно су бесмислене критике из Вашингтона да Русија жели да поврати империјалну моћ. Па свако то жели. И Србија би хтела да буде лидер у региону, мада смо често само карикатура. Смисао тих оптужби је превентиван. У стилу, „видимо вас и знамо шта хоћете да постанете, али вам то нећемо допустити”. Русија је у овом тренутку нешто измећу суперсиле и регионалне силе. Она је више од регионалне силе, али још увек није суперсила. Ствари ће се преломити у наредних десет година Путинове владавине, када ће се Русија или уздићи на ниво суперсиле или склизнути на ранг регионалне силе. У овом неодређеном статусу не може се дуго опстати. Русија ће можда обновити своје потенцијале, решити кључне проблеме, интегрисати барем део постсовјетског простора. И то је оно што Путин покушава са Евроазијском заједницом и с неким безбедносним структурама. Потпуно је јасно да он то ради и јасно је зашто то ради. Или ће успети, и Русија ће повратити статус суперсиле, или ће га спречити у томе, као што покушавају, па ће Русија бити само једна регионална сила, додуше озбиљна.

Председник Србије Борис Тадић међу првима је Путину честитао победу. Стиче се утисак, међутим, да односи између Русије и Србије, с напредовањем Србије ка чланству у ЕУ, постају све затегнутији. Остаје да се види како ће се Русија после болних компромиса, а неко ће рећи уступака Србије око Космета, надаље понашати.

Срђа Трифковић: Већ је одавно јасно да власт у Србији покушава да игра двоструку игру. С једне стране, декларативно се изјашњава за некакав еквидистантан однос, „и Европа и Русија”, па се онда тумара, да би се у једном тренутку и Кина прогласила за стратешког партнера. Све то одражава потпуно одсуство озбиљне концепције и стратешке осмишљености тих потеза, који се вуку ад хок и у крајњој линији своде на покушај додворавања оном примарном извору подршке и примарном хегемону, а то су Брисел и Вашингтон. Мислим да је руски амбасадор Конузин у Београду имао прилике да се из прве руке увери у тај хипокризијски, дволични однос, и закључио да би председник Србије волео да буде умиљато јагње које више мајки сиса. С обзиром на то да са бриселско-вашингтонске сисе није добио ништа, Русија је једина која још нешто може да обећава. Но, да би му Москва поверовала, мора да пружи уверљиве доказе да су му стратешка опредељења другачија од оних која смо видели у протекле три године.

Јово Бакић: Путин ће у Србији играти на евроскептичке и еврофобне снаге. Та политика ће, међутим, остати у релацијама монете за поткусуривање. Биће веома занимљиво како ће се у свему овоме снаћи напредњаци као проевропска странка, која, с друге стране, има изграђене личне односе с руском администрацијом. Биће им потребно много вештине да би то лавирање између проевропског и проруског става опстало на дужи рок. За Србију је кључно да има што је могуће боље односе с Русијом, а да не улази у аранжмане који би је удаљили од Европске уније. Мислим да је то такође у најбољем руском интересу, да сутра, то јест за десетак година, када Србија уђе у ЕУ, Русија у њој има једног пријатеља више. Очекујем да ће Русија вршити притисак на Србију да не уђе у НАТО. Србији је у интересу да остане изван Северноатлантског савеза. То је, начелно гледано, једна лоша организација, а не може се пренебрегнути ни чињеница да нас је НАТО бомбардовао. У том смислу, Срби имају морално и политичко право да не улазе у Алијансу, а с друге стране, то је у најбољем руском интересу, јер њу НАТО угрожава. Сматрам да Европској унији није стало до тога хоће ли Србија ући у Северноатлантски савез или неће.

Ђорђе Вукадиновић: Путинова победа је добра вест за Србију. Са снажним Путином у оснаженој Русији колико-толико нормализује се геополитичка карта Европе, барем на средњи рок. Док нема тог значајног фактора, или када је Русија заокупљена собом, или када је слаба, Србија је у проблемима. Када је Русија јака, то не значи да су решени сви наши проблеми, али барем имамо на кога да се ослонимо, и уз вешто маневрисање, уз паметну и поштену политичку елиту, можемо да нађемо своје место под сунцем. Када није било тог светла са Истока, када није било моћне Русије, наше су позиције кроз историју увек биле катастрофалне. Историја нас учи: када је Русија слаба, и ми неизоставно лоше пролазимо, а када је Русија јака, пролазимо некад боље, некад горе. Нас с разлогом или без разлога увек доживљавају као мале Русе. Чак и када се српска елита трудила да то оповргне, и када је безглаво срљала на Запад, наше је место остајало увек између Истока и Запада, при чему са Истока обавезно стиже помоћ, мада некад недовољно, а некад касно, а са Запада обично стижу претње, уцене, бомбе, агресија и понекад паре. Русија је велика земља, а велике земље имају велике интересе и немају пријатеље. То је помало и поједностављење, али није сасвим далеко од истине. Наравно да Русија у први план ставља односе са САД и другим великим државама. Из тога не следи, као што неки овде воле

да кажу, да ће нас Руси продати ако им тако одговара и ако се тако нагоде. Из историје знамо да је Русија због Србије ушла у највеће светско страдање и страдање своје државе. Наравно, говорим о Првом светском рату, револуцији и њеним последицама. Има и данас у Русији људи који упозоравају на то. И ма колико ми некад мислили да ће нас Русија искористити, да ће се с нама поиграти и употребити нас нас за своје дилове и ситна чаркања са Западом, и у Русији има оних што говоре да се Србија понаша као млађи неодговорни брат који заметне кавгу, па кад моћни крену да га бију, тражи заштиту и хоће да се свије под скуте Русије. Оба гледишта су, наравно, поједностављена, али нису сасвим лишена истине. Зато мислим да будући односи треба да буду сложени, засновани и на разуму, и на емоцијама, и на заједничким интересима. Ја сам против поједностављене кафанске геополитике, где се бацаш у загрљај великом брату, у маниру „да ми свој мали чун вежемо за руску или америчку лађу”. Најважније је да покушамо одредити шта су наши национални интереси, а ми и са тиме имамо проблеме. Треба, дакле, прво рећи себи, а онда и Истоку и Западу, да је Русија за нас то што је историјски увек и била. Пријатељима на Западу, са наводницима или без наводника, треба рећи да нас не могу одвојити од Русије јер је то нужно краткорочно стање, које ће резултирати или неискреним изјавама љубави према Западу, или револуцијом и пучем у Србији. Кад су год поборници Запада хтели радикално да одвоје Србију од Русије, то дугорочно није успевало. С друге стране, треба поштено разговарати и с Русијом. Ми немамо физичкогеографску, територијалну везу с Русијом, а после одвајања Црне Горе чак ни поморску везу. Да би притрчала Србији у помоћ, Русија мора да тражи дозволу прелета од Мађарске, Румуније и Бугарске. Сећамо се добро да оне ту дозволу 1999. године нису дале. Питање је шта би било следећи пут. Ми смо, дакле, физички одвојени од Русије, а ментално, емотивно и политички њен најближи савезник. То је, наравно, наша невоља, коју Руси морају да уваже и да цене. Такође, Србија је једино место, а Београд једина престоница на свету која је Путина и Медведева дочекала с толико искрене емоције и љубави. То јесте карта на коју треба да играмо и на Истоку и на Западу. Треба, дакле, поштено рећи Русима да смо угрожени јер нас Запад доживљава као сметњу и као неке мале Русе, а окружени смо евроатлантским структурама. Онда реалистично треба да сагледамо колико они могу да нам помогну. Тако ћемо избећи срљање у погибељ, а да нас истовремено не терају да се придружујемо непријатељу или онима који поново маштају о продору на Исток и ка Москви. Говорим о покушају да се реално омеђи простор политичког деловања. То значи не сејати снове о Србији од Владивостока до Книна, али исто тако не приклањати се овој новој светој алијанси или новом крсташком походу који поново креће на Русију. Ово друго нити смемо нити можемо због историјских разлога и дугова које имамо према Русији, а оно прво није реално у условима актуелне геополитичке ситуације. Уверен сам да је та теза како нам Руси никад нису помогли једна од највећих лажи које се овде могу чути. Напротив, Руси су нам скоро увек помагали. Изузетак су биле само ситуације кад објективно то нису били у стању, или смо ми нешто брљали. Ако имате отворен и искрен однос према њима, онда ће исти такав однос и они имати према вама. Ако ви безглаво срљате у евроатлантске интеграције, а истовремено причате о братству с Русијом, Руси то не могу другачије да доживе него као лицемерје наше власти. Од Руса, на пример, тражимо и очекујемо подршку око Косова. Они нам ту подршку пружају – свеједно да ли из сопственог интереса или из принципијелних разлога. Е сада, ви са том подршком тргујете са Западом или се договарате с њим око повлачења резолуције у Генералној скупштини УН и улазите у преговоре с Приштином под покровитељством Брисела и супервизијом Вашингтона. Па кога ми правимо блесавим? А овамо смо се клели у пријатељство до неба и захваљивали Русији што нас подржава око Косова, да бисмо затим проблем Косова малтене извукли из надлежности Савета безбедности, где Русија има право вета, и ушли у преговоре уз апсолутну доминацију Брисела, где Русија нема никаквог утицаја. А ако забрљамо или нас стисну, опет ћемо да кукамо „помагај, Русијо”.

Приредио Раде Ивковић

Written by Mika

18. marta 2012. at 11:08

Objavljeno u Uncategorized

Aleksandar Đaja – Dve boje : crveno

leave a comment »


Извор :недељник „ПЕЧАТ“, бр.207 09.03.2012.

Пише АЛЕКСАНДАР ЂАЈА

ДВЕ БОЈЕ: ЦРВЕНО

Србија је за ЕУ значајна колико и цена једне СМС поруке

На зградама Скупштине Србије и Скупштине града Београда, као и Владе Србије, у петак, 2. марта, поред српске, истакнута је и застава Европске уније, чиме је обележено добијање статуса кандидата за чланство у ЕУ. Али, зашто, онда, нису истакнуте и заставе САД-а и „републике Косово”, када се зна да је то „демонско тројство” у Бриселу било блиско повезано? Или, зашто, кад су се већ пели на кровове, нису, истовремено, српску заставу спустили на пола копља? То би сасвим одговарало „реалности на терену”, омиљеној флоскули ДС-а, по којој ће цена за „статус, велико ништа”, бити – преполовљена Србија! Најзад, како ће на ту подигнуту заставу ЕУ, чија је већина чланица учествовала у бруталном бомбардовању наше земље 1999. године, реаговати породице убијених у „хуманитарној акцији”, када буду поред ње пролазиле? Зашто плавожута застава ЕУ није истакнута нарушевини зграде „РТС”-ау Абердаревој улици, где је НАТО-ЕУ убио 16 невиних људи који су само радили свој посао? Зашто се застава ЕУ није „завијорила” у Грделичкој клисури, у којој је у путничком возу спржен, чак и до данас непознат тачан број путника? Зашто није подигнута на Варваринском мосту „у част”НАТО-ЕУ бомби које су раниле више десетина људи, а убиле десет, међу којима и талентовану математичарку, шеснаестогодишњу Сању Миленковић? Зашто не и на рушевинама зграда Генералштаба у Београду? Зашто не у Батајници, где је НАТО-ЕУ убио трогодишњу девојчицу Милицу Ракић која је седела на својој ноши?… Зашто?

НИ ПОКУШАЈ ИЗВИЊЕЊА

До данашњег дана ниједан званичник ЕУ није ни покушао да се извини, чак ни за једну једину бачену бомбу на српски народ! Заузврат, српски властодршци су окачили заставе ЕУ на сваку државну зграду у Београду. Да су их имали више, са њима би, као божићне јелке, окитили свако дрво у граду! Разуме се, било би незамисливо да је такав „историјски дан” за Србију прошао без обраћања председника Тадића својим поданицима: „Пут ка статусу је био комплексан реформски процес који је болан. Грађани Србије су га носили на својим леђима, плаћају данак тог пута, али сам сигуран да долазе бољи дани”. Заиста, нема разлога да сумњамо у то да за грађане Србије који су чланови ДС-а или садашњег режима долазе бољи дани – али, за оне друге, који чине већину сиромашних, гладних и обесправљених, а који су зарад Тадићевог „статуса” ко магарци подметнули леђа, да би им до евентуалног уласка у ЕУ (ако се то икада догоди) на леђима израсли оклопи као корњачама са Галапагоса – „бољи дани” ће доћи тек на ономе свету! У прилог томе говори и чињеница да је режим, чим је добио статус кандидата, дао дозволу ЕДБ-у да крене са „сечом” струје. Истина, има ту и алтруизма, па и бриге за грађане Србије у целини, јер ће тако, живећи у мраку, а без могућности да себи скувају ручак – уштедети и на струји и на храни!

“ Зашто у Београду, уз заставе ЕУ, нису истакнуте и заставе САД-а и „републике Косово”, када се зна даје то „демонско тројство”у Бриселу било блиско поезано? Или,зашто, кад су се већ пели на кровове, нису, истовремено, српску заставу спустили на пола копља?”

Када се све то зна, а грађани Србије, за разлику од својих главешина, одлично знају како преживљавају дванаестогодишњу импровизаторску политику Демократске странке и „петооктобарских револуционара” – онда је малограђански тријумфализам председника и челника те странке, исказан крајем прошле недеље на Београдском сајму, а поводом добијања статуса кандидата – у најмању руку увредљив за сваког од нас, којима се „маглом и паучином” не може сакрити политичка и економска пропаст Србије. Поготово што се тај „статус” могао добити и пре две, три године, само је требало признати независност Косова, као што је то учињено сада.

СМС „ЗАОКРУЖИО” ЦИРКУС

А на самом скупу могло се чути свашта… Од тога да „данас има оних који би помало да загаде ваздух, да затрују извор и кажу да није добро оно што је добро и желе да помуте радост која се шири Србијом” (као патријархова ускршња посланица!), да се „на грађане Србије у иностранству више неће упирати прстом” (немам новца да путујем у иностранство), да „можда не можемо да похапсимо све који краду” (истина, за то ће и новој власти бити потребно одређено време!), да „ми мислимо на своју децу” (дабоме, само на своју и мислите!), да „када је пољопривреди добро, добро је целом народу” (нисте обавештени да је српска пољопривреда умрла намртво!) – најзад, „данас су и београд и Свињарево европски градови. Господо неверници, то је Србија у коју верујем, Србија коју волим и, ако хоћете, Србија јаких жена!”… Браво! Немам ништа против јаких жена (само, ако нису претерано јаке), али до данас заиста нисам знао да је Свињарево град.

На крају, не знам да ли је за смејање или за плакање, али изјава Бориса Тадића да га је о добијању статуса званично обавестила висока представница ЕУ Кетрин Ештон путем СМС поруке -заокружује овај „циркус” у целини! Јер, ако занемаримо шокантну небулозу да овакав вид комуникације између државника представља „званично обавештавање”. као и да је Србија, дефинитивно, за ЕУ значајна колико и цена једне СМС поруке – све је остало трагично за српски народ. Иако размењивање СМС порука делује младалачки, готово тинејџерски, у фазону „наћи ћемо се код сата”, када су у питању шефови држава и високи функционери ЕУ, таква. сасвим приватна комуникација, недвосмислено указује да су садашње европске државне вође. углавном, „шарлатани”. Нажалост, моћни „шарлатани”, за које је бављење политиком лагодна и необавезујућа игра. Проблем је у томе што се они играју са нашим животом, а сваког државника који државнички мисли – једноставно ликвидирају. Као председника Слободана Милошевића, кога су пре шест година, 11. марта, усмртили у Хашком трибуналу.

На плавим заставама са жутим звездицама ЕУ. окаченим по Београду, има много црвене боје! •

__._,_.___

Written by Mika

14. marta 2012. at 19:33

Objavljeno u Uncategorized