Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Novi članak advokata Gorana Cvetića: „Sistemski problemi“

leave a comment »


U prilogu Vam šaljem moj novi članak koji se bavi Srbijom i Strazburom.

СИСТЕМСКИ ПРОБЛЕМИ

Пише: Горан Цветић

Током прошле и почетком 2013. године Европски суд за људска права идентификовао је системске проблеме које муче правосудни систем Србије. Од око 11.000 представки наших грађана колико их сада има у Стразбуру, више од половине се односи управо на те проблеме. Лоши резултати пред Европским судом се настављају, па се прошле године Србија одбранила у само једном једином, и то ревизијском предмету, адвоката Јухас-Ђурића из Суботице.

То значи да се закључно са 31. децембром прошле године од 69 пресуда које је Европски суд донео у погледу наше земље Србија одбранила у само пет предмета. Овде треба појаснити да у чланцима који се баве нашим неуспехом пред судом у Стразбуру имамо у виду само оне представке које су окончане мериторном одлуком, дакле пресудом, а не случајеве у којима су представке наших, често неуких, грађана одбациване из процесно-правних разлога. Најчешћи пример тих процесних недостатака јесте чињеница да подносиоци представки нису исцрпли сва домаћа правна средства пре обраћања Европском суду. Било је и невероватних случајева попут оног када је Стразбур проследио, односно комуницирао, један предмет Србији са упутом да са притужиоцем постигне договор о правичној накнади, при чему је адвокат подносиоца представке прекршио једно изузетно важно правило Суда и детаље споразума својих клијената и државе обелоданио у штампи. А то се не сме чинити. Србија је реаговала, обавестила Стразбур и представка је пала у воду!

Системски проблеми које је идентификовао Европски суд у вези Србије се могу поделити у пет група. Први, то су неисплаћене накнаде ратним резервистима. У предмету Вучковић и други против Србије Суд је наложио Србији да у року од 6 месеци од датума те пресуде (28. август 2012. године) осигура механизам на основу којих ће резервисти бити исплаћени без икакве дискриминације. Ово стога што су резервисти са извесних подручја Србије исплаћени, а други нису па је Суд нашао да је такав однос државе према неисплаћеним резервистима дискриминаторан. Истовремено, Суд је констатовао да се пред њим у том тренутку налазило преко 3.000 представки (!) резервиста и застао у поступању по тим представкама такође за период од 6 месеци. Нема дилеме да је Суд овако поступио налазећи да је држава дужна да исплати резервисте, али је дао Србији примерен рок да проблем реши на задовољавајући начин. На овакву пресуду Србија је реаговала захтевом Европском суду да пресуду преиспита његово Велико веће. Тај захтев је прихваћен и Велико веће je заказало расправу за 15. мај 2013. године.

Други системски проблем јесте проблем исплате пензија лицима са територије КиМ. Носећи предмет из ове области је Грудић против Србије окончан пресудом од 12. априла 2012. године. Суштина ове представке је да је током 90-тих година брачни пар Грудић стекао право на инвалидску пензију, а живели су у Косовској Митровици. Након доласка КФОР-а Србија је 2000. године престала са исплатама наведених пензија наводећи да је да је српски пензиони фонд текуће природе и да би исплата пензија лицима са КиМ довела државни буџет у тешку ситуацију. Србија је истакла да би исплата пензија свим лицима која су у ситуацији као брачни пар Грбић достигла износ од преко милијарду евра, што представља око 10% српских девизних резерви. Европски суд није прихватио овакву одбрану: наложио је Србији да Грудићима исплати по 7.000 евра на име нематеријалне штете, све заостале пензије, као и 3.000 за трошкове спора. Суд је такође наложио Србији да у року од 6 месеци од дана доношења пресуде предузме све неопходне законске мере да се заостале пензије исплате.

Трећи системски проблем је исплата старе девизне штедње лицима из бивших југословенских република. Док је проблем те штедње решен у погледу лица из Србије, то није случај са онима ван ње. У предмету Алишић и др. против Србије, Словеније, БиХ, Хрватске и Македоније Словенија и Србија су прошле као босе по трњу. Суд је изричито навео да у ове две бивше републике СФРЈ постоји системски проблем по наведеном питању. Европски суд је наложио да Србија мора осигурати лицима са територија других југословенских република исти начин исплате старе девизне штедње као домаћим држављанима, нашао да је једном од притужиоца г. Шахдановићу Србија повредила право на мирно уживање имовине из чл. 1. Протокола 1. Конвенције и наложио јој да му на име нематеријалне штете исплати 4.000 евра. Суд је такође оставио 6 месеци Србији да реши овај системски проблем и за исти период застао са решавањем сличних представки. Србија је поново уложила захтев да пресуду преиспита Велико веће и Европски суд је поново усвојио тај захтев.

На недавној дебати под називом „Извршење пресуда Европског суда за људска права у случају Србије”, коју је организовао скупштински Одбор за људска права, речено је да број представки против државе Србије пред судом у Стразбуру нашу земљу ставља на шесто место, имајући у виду све земље чланице Савета Европе. Највећи део се односи на неизвршавање одлука судских органа и суђења у разумном року, посебно везано за радне односе против друштвених предузећа. Како је рекао заступник Србије пред Европским судом Славољуб Царић, против Србије се углавном воде четири групе поступака – у вези са друштвеним предузећима и повредама радних односа, неисплаћивањем косовских пензија, ратним дневницама и старом девизном штедњом. Уколико ти процеси буду завршени правоснажним пресудама против Србије, оне би могле бити генератор велике исплате новца, што може оптеретити буџет Србије и навео да је „тешко утврдити колико је тачно новца Србија исплатила по налогу Европског суда.“ Тај четврти системски проблем који је поменуо г. Царић одсликава пресуда у предмету Адамовић против Србије од 02.10.2012. године где је Србији наложено да удови апликанта г. Адамовића, која је преузела поступак пред Судом након што је г. Адамовић преминуо, буду исплаћене све зараде у укупном износу од 4.258 америчких долара, са доприносима, које је он остварио радећи за наше предузеће “Електрон АД” и то за послове извршене у Русији. Поред тога, Суд је госпођи Адамовић досудио 4.700 евра на име нематеријалне штете и 50 евра на име трошкова поступка што указује да се пред Европским судом заступала сама. Иначе овде треба истаћи да чак кад странку заступа адвокат, правило Суда је да за подношење иницијалне представке не прихвата исплату награде за рад адвоката. Стразбур, пак, накнађује све нужно учињене правне трошкове након тога, а странке имају и право да од Суда траже да им додели новчану правну помоћ на име нужних правних издатака ако докажу да за њих нису имале средстава.

Пети системски проблем који “израња” јесте проблем несталих беба о којем је свако читао у штампи претходних година. У пресуди Зорица Јовановић против Србије од 26. марта 2013. године Европски суд је нашао да је госпођи Зорици Јовановић из Ћуприје повређено право на приватан и породични живот из чл. 8. Европске конвенције пошто јој надлежни органи државе Србије нису до дана данашњег дали задовољавајуће објашњење шта се десило са њеним новорођенчетом рођеним 1983. године, које јесте уписано у матичну књигу рођених, али никада у матичну књигу мртвих. Управо зато је Европски суд одбацио све процесно-правне примедбе Србије у том поступку, иако је дете рођено давно пре ступања на снагу Европске конвенције у погледу РС, а то је било 01.03.2004. године. Суд је заузео став да се у конкретном случају ради о трајном правном односу пошто родитељи новорођенчета уписаног у матичну књигу рођених ни дан данас не знају његову судбину. И зато, ма шта ко о овом наводу мислио, поново ваља истаћи апсолутно неопходну улогу Европског суда у процесу исправљања правних ситуација за које РС вероватно никада не би дала одговоре унесрећенима да нема Стразбура. Након ове пресуде одмах се огласио г. Царић наводећи да у овом тренутку у Стразбуру има преко 150 представки попут оних које је поднела госпођа Јовановић. Шта је рекао Стразбур у овом предмету досуђујући госпођи Јовановић 10.000 евра на име нематеријалне штете и 1.800 евра на име трошкова?

У погледу основаности представке Суд је указао да је суштина члана 8. Конвенције заштита појединца од арбитрерног мешања јавних власти. Суд је подсетио и на позитивну обавезу државе, која између осталог обухвата и делотворност истражних поступака у вези са правом на породични живот. Суд је приметио да у конкретном случају тело сина подноситељке представке никада није предато породици, да узрок смрти никада није био утврђен, да подноситељка никада није добила извештај о аутопсији нити је обавештена где је њен син наводно сахрањен, а његова смрт никада није званично уписана. Њена кривична пријава из 2003. године је одбачена без одговарајућег разматрања и подноситељка до данас нема веродостојну информацију о томе шта се десило са њеним сином.

У погледу осталих представки, Европски суд је донео једну од најважнијих и најопсежнијих пресуда у погледу Србије у предмету Хајнал и по трећи пут нашао повреду чл. 3. Европске конвенције која забрањује тортуру, нехумани или понижавајући третаман. Подсетимо, исту повреду је Суд нашао у случају Животе Милановића из Јагодине(1), као и у предмету Станимировић против Србије. Случај Хајнал је важан и због тога што је Суд изнео своје бројне добро установљене ставове и праксу када се ради повреди чл. 3. Европске конвенције. Подносиоца је пред Европским судом заступао адвокат Јухас-Ђурић.

Г. Тихомир Хајнал је у 08. августа 2005. године приведен у просторије полиције у Суботици због наводне провалне крађе. Полиција је у извештају навела да је подносилац представке, заједно са извесним бројем других лица, ухваћен после почињеног дела и да је одузето неколико предмета употребљених за извршење наводног кривичног дела. Подносилац представке је дао изјаву службенику полиције. Према записнику о његовом испитивању, подносилац представке је признао један покушај провалне крађе, а затим га је потписао надимком, упркос претходном наводу у истом записнику којим је констатовано да је „неписмен“. У записнику је даље наведено да га је, сходно члану 177. Законика о кривичном поступку, подносилац представке прочитао, на лични захтев, и да није имао примедби. Затим је г, Хајнал још 3 пута привођен у суботичку полицију без позива и то раним јутарњим часовима, чак и у 4 часа ујутро, при чему је одбрана Србије била да је то учињено “јер је постојала опасност да подносилац представке може побећи или прикрити доказе”. Подносилац представке је указао свом адвокату Јухасу-Ђурићу да га је полиција физички злостављала, пошто је покушала да добије његово признање. Сам адвокат Јухас-Ђурић је навео да је подносилац представке изгледао „ментално сломљен“ и да је храмао.

Приликом привођења 18. августа 2005. године у 5.15 часова ујутро, г. Хајнал је тврдио да су га полицајци поново тукли јер су покушали да добију његово признање. Подносилац представке је тражио да његов адвокат буде обавештен о његовом привођењу, али је полиција тај захтев игнорисала. Уместо тога, подносиоцу представке је обезбеђена правна помоћ адвоката Н. Д., који се појавио само накратко да би потписао записник о саслушању и убрзо после тога отишао. Тај записник садржао је: (i) назнаку да се подносилац представке терети за бројне провалне крађе; (ii) детаљан опис како је починио та кривична дела; (iii) изјаву да не жели да задржи г. Јухаса-Ђурића као свог браниоца; и (iv) потврду да је изјаву дао у одсуству „физичке или психичке принуде“. На крају, у записнику је наведено да је подносилац представке „неписмен“, као и да га је, позивајући се на члан 177. Законика о кривичном поступку, прочитао, на сопствени захтев, и да није имао примедби. Подносилац представке није потписао тај записник, већ је уместо тога ставио отисак прста. Саслушање је трајало од 14.40 часова до 15.40 часова, после чега је подносилац представке пуштен. Апликант је поново приведен под сличним околностима и 24. августа, при чему му је одређен притвор. Истог дана подносиоца представке је прегледао дежурни лекар Окружног затвора у Суботици, али „није утврђено никакво обољење, тј. он се сматрао здравим“. Србија је у том смислу доставила уверење које је 12. јануара 2011. године издао затворски лекар, као и примерке релевантног здравственог протокола од 24. августа 2005. године. Наведени протокол је међутим углавном био нечитак.

Истог дана бранилац апликанта је поднео жалбу на решење о притвору. Истражна судија је жалбу одбила са образложењем да је подносилац представке саслушан 18. августа 2005. године у присуству браниоца одређеног по службеној дужности, да су органи гоњења прибавили изјаве неколико сведока који инкриминишу подносиоца представке, као и да је подносилац представке раније осуђиван и да је после тога „наставио да врши кривична дела“. Судија је најзад навела да је у току шест засебних кривичних предмета против подносиоца представке пред Општинским судом у Суботици, назначивши да је он „извршио“ неколико имовинских кривичних дела у кратком временском периоду, те да би подносилац представке, ако би био пуштен, поново починио кривична дела или побегао.

Након подизања оптужнице, у периоду од 9. децембра 2005. године до 21. марта 2006. године одржана су или одложена четири претреса пред Општинским судом у Суботици. У присуству заменика јавног тужиоца, подносилац представке је описао злостављање које је претрпео док је био у полицијском притвору и дао је физички опис полицајца који је учествовао у његовом злостављању 17. августа 2005. године. Подносилац представке је додао да је тог дана претрпео повреде ногу и леђа, и да је такође био привремено неспособан да чује на лево уво. По пуштању, подносилац представке је отишао у локалну болницу, али му је лечење ускраћено зато што је заборавио да донесе здравствену књижицу. Када се подносилац представке вратио са здравственом књижицом, болничко особље му је, међутим, рекло „да дође сутра“. Пошто су га полицајци још једном истукли 18. августа 2005. године, подносилац представке је тражио да се његов адвокат Јухас-Ђурић обавести о његовом хапшењу, али је полиција одбила да то учини. Подносилац представке је објаснио да је на крају био приморан да потпише изјаву коју је полиција већ припремила без његовог учешћа. У једном тренутку, Н. Д., адвокат кога је полиција именовала, појавио се у просторији за саслушања само да би ставио печат и потписао исту изјаву. У вези са оптужбама против њега, подносилац представке је посебно неке од њих порекао, а у вези са другим је одбио да одговара на питања.

Током поступка, сведок Л. К. је навео да га је полиција тукла безбол палицом како би га приморала да призна један број кривичних дела, као и да окриви подносиоца представке. Да би поткрепио овај навод он је Општинском суду доставио копију лекарског уверења којим документује повреде од 18. августа 2005. године. Сведок Ђ. Д. је изјавио да је подносиоца представке из полицијске станице отпратио до болнице, којом приликом је видео да је подносилац представке повређен и да храмље.

Општински суд у Суботици је 13. априла 2006. године саслушао завршне аргументе странака, нашао да је подносилац представке крив за једанаест извршених тешких крађа, тј. за десет између 15. јуна 2005. године и 7. августа 2005. године и за једну 8. августа 2005. године, и осудио га на казну затвора од годину и по дана за једно продужено кривично дело тешке крађе. Општински суд је у пресуди навео да се против подносиоца представке паралелно води шест посебних неокончаних кривичних предмета и нашао да је то отежавајућа околност приликом одмеравања казне. Притвор према подносиоцу представке је продужен док пресуда у његовом предмету не постане правоснажна. Сви правни лекови су одбијени и г. Хајнал је пуштен на слободу након што је издржао целу казну. У току поступка је првостепени суд донео и решење којим се записници из полиције имају издвојити из списа због изнуђивања исказа, али то решење није опстало пред вишим инстанцама.

По представци г. Хајнала Европски је утврдио да је у предметном случају дошло до следећих повреда Конвенције: 1/ повреда члана 3. Конвенције у суштинском и процесном аспекту због тортуре над подносиоцем представке и неспровођења истраге по притужбама подносиоца против полиције; 2/ повреда члана 6. став 1. Конвенције због повреде права на правично суђење; 3/ повреда члана 6. став 2. због повреде претпоставке невиности у вези са наведеним образложењем суда у пресуди од 13. априла 2006. године. Суд је приликом доношења одлуке имао у виду и Извештаје Комитета УН против тортуре и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања (извештаји објављени 18. маја 2006. и 14. јануара 2009. године), где се наводи да је „у скоро свим полицијским станицама које су посећене у Београду, делегација пронашла бејзбол палице и друге нестандардне предмете у просторијама које се користе за испитивање..“ Комитет је даље утврдио да према информацијама којима је располагао, за особе осумњичене да су извршиле кривично дело постоји значајан ризик да ће бити злостављане од стране полиције у Србији у време њиховог притварања или за време првих сати у полицијском притвору.

Имајући у виду све наведено Суд је закључио да је подносилац представке био физички злостављан 17. августа 2005. године, и барем психички приморан да призна предметна кривична дела 18. августа 2005. године, при чему су ови догађаји били повезани. Суд је приметио и да је сам Општински суд у Суботици током поступка закључио да се поновљено привођење подносиоца представке без позива може сматрати узнемиравањем од стране полиције усмереним на добијање његовог признања. Суштински понављајући ставове из предмета Станимировић против Србије којим смо се бавили у чланку “Стразбур – лакмус тест у име народа”(2) Суд наводи да када једно лице изнесе тврдњу да је било изложено поступању супротном чл. 3. Конвенције, држава мора спровести ефикасну, брзу, исцрпну и независну истрагу, што је изостало и у овом случају. Европски суд је досудио г. Хајналу 12.000 евра на име нематеријалне штете и 9.000 евра на име трошкова поступка.

А кад смо код упорног адвоката Јухаса-Ђурића, Србија се током 2012. године одбранила само у поступку по његовој ревизији предмета у погледу неисплаћених накнада за заступање по службеној дужности, при чему се он за правну заштиту обратио суду, а не управним органима. И овим предметом смо се бавили у раније наведеном тексту. Иако је у ревизији Суду поднео доказе да је о неисплаћеним накнадама за заступање по службеној дужности одлучивао и парнични суд у Србији, Суд је нашао да је његова ревизија неоснована будући да то није нови доказ који би ревизију учинио основаном. То стога што су парнични поступци које је Суду поднео адвокат Јухас-Ђурић вођени пре, а не након одлуке Суда по којој је његова основна представка одбијена.

Предмет Јовановић против Србије је сличан случају Добрић који смо разматрали у ранијим чланцима о Стразбуру, а који се тицао могућности изјављивања ревизије и њеног одбачаја када је вредност спора назначена у тужби испод лимита неопходног за изјављивање тог ванредног правног лека. Утврђено је да је подносиоцу представке Владети Јовановићу повређено право на приступ суду гарантовано чланом 6 став 1 Европске конвенције о људским правима, пошто је он у тужби ваљано одредио вредност спора која је омогућавала изјављивање ревизије. Суд је подносиоцу досудио 850 евра у динарској противвредност на име трошкова поступка, при чему подносилац није захтевао накнаду нематеријалне штете. Међутим, случај Јовановић је изузетно значајан због тога што опомиње све подносиоце представки да “функција Суда није да се бави чињеничним или правним пропустима које су наводно направили домаћи судови пошто он није жалбени суд – или, како се некад каже, суд „четврте инстанце“ (видети, међу многим другим ауторитетима, Melnychuk против Украјине). Даље, у спису предмета не постоји доказ који би сугерисао да је подносилац представке претрпео повреду неког другог процесног права зајемченог чланом 6.” Овакав, рекли бисмо необичан став Суда, је дакле релативизован само наводом да “у спису предмета не постоји доказ да је подносилац представке претрпео неку другу повреду зајемчену чл. 6. Конвенције.” Став је необичан пошто не одређује јасне границе између права на правично суђење од стране непристрасног суда које гарантује Конвенција и обима испитивања чињеничних и правних пропуста које чини домаћи суд када крши наведено право. Када би се овакво резоновање схватило у апсолутном смислу оно би суштински давало carte blanche домаћим судовима да поступају како хоће. Да би дошао до закључка да је било ком притужиоцу повређено право на правично суђење или да је домаћи суд био пристрасан, Европски суд се ипак у доброј мери мора бавити, и до сада се бавио, чињеничним и правним пропустима домаћих судова. А оно што Стразбур никада не допушта је да домаћи судови поступају арбитрарно, произвољно, дакле да доносе фриволне пресуде које нису базиране на ваљаном правном основу. Доказ за то је пресуда у радно-правном предмету Анђелковић од 9. априла 2013. године где је Суд нашао повреду права на правично суђење поводом неисплаћеног регреса за годишњи одмор. Суд наводи да се “другостепени суд (Окружни суд у Зајечару), доносећи супротну пресуду од првостепене, није уопште осврнуо на чињенице и правне аргументе изнете у првостепеној пресуди. Аргументација другостепеног суда није заснована на закону и своди се на апстрактну оцену, сасвим изван разумне судијске дискреције”, па је Суд је закључио да је подносиоцу у конкретном случају ускраћена правда.

У том смислу, и предмет Бацковић доводи ствари у баланс. Подносилац се у овом случају обратио Суду, јер је од стране Службе за катастар непокретности у Сомбору, а затим и од стране Републичког гедетског завода одбијен његов захтев за упис права плодуживања.

У пресуди се Суд није бавио тиме да ли је подносичев захтев основано или неосновано одбијен, а поводом чега се г. Бацковић обратио Суду. Суд се у пресуди ограничио само на испитивање питања да ли је подносилац у домаћем поступку имао приступ „независном и непристрасном суду“, што тражи члан 6. став 1. Конвенције, па је закључио да у конкретној ситуацији то није био случај и досудио апликанту 1.000 евра на име трошкова поступка.

Случај Младеновић је болан и потресан. У тучи две групе младића 30. јула 1991. године у сина подноситељке представке госпође Милијане Младеновић старог 21 годину, пуцао је са фаталним исходом полицајац који није био на дужности и који је очигледно желео да помогне свом брату као једном од учесника у наведеном догађају. Неодређеног дана после тога, Окружно јавно тужилаштво у Београду оптужило је наведеног полицајца за убиство, као и један број других лица за неколико повезаних кривичних дела. Решење о спровођењу истраге донето је 5. августа 1991. године, али поступак није завршен до дана данашњег. Европски суд је нашао повреду чл. 2. Конвенције, дакле повреду права на живот. Представка је поднета због неразумно дугог трајања предметног кривичног поступка раније пред Окружним, а сада пред Вишим судом у Београду, али је Суд сматрао да се суштински притужбе односе на неделотворну истрагу, па је предмет и разматрао у светлу повреде члана 2. Конвенције. Суд је обавезао Републику Србију да подноситељки представке исплати износ од 4.000 евра на име накнаде нематеријалне штете и 5.000 евра на име трошкова.

Пресудом Бјелајац против Србије утврђена је повреда права на мирно уживање имовине гарантоване чл. 1 Протокола 1. Европске конвенције. Суштински значај ове пресуде је у томе што се госпођа Бјелајац жалила због неизвршења парничне пресуде, а Суд је истакао да је период неизвршења пресуде износио три године и три месеца, од чега се, и поред извесних пропуста подноситељке, период од 2 године може приписати држави, због чега и нашао повреду наведеног члана Конвенције.

Повреду истог члана Суд је нашао и у предмету Милосављев и подносиоцу је на име накнаде материјалне штете за одузети ауто поводом царинског прекршаја и изгубљену зараду досуђено 7500 евра (апликант је по занимању таксиста), као и 700 евра на име трошкова поступка. Делује да је ова пресуда жестоко разжестила наше заступнике пред Судом који су тврдили да је “Мерцедес” у питању нелегално увезен из Немачке преко БиХ, да подносилац није изнео целу истину у својој представци Суду чиме је злоупотребио право на њу, те да је Суд произвољно одредио накнаду на име изгубљене зараде. Ипак, ваља рећи да је успеху ове представке кумовала и неажурност наших прекршајних органа. На то указује чињенично стање у овом предмету. У септембру 2000. године подносилац представке увезао је аутомобил (Mercedes 190D) преко Босне и Херцеговине и на тај начин избегао плаћање царинских трошкова. Дана 6. маја 2004. године полиција је одузела аутомобил подносиоцу представке због кршења царинских прописа. Дана 5. јула 2004. године Комисија за царинске прекршаје Царинарнице Зрењанин обуставила је прекршајни поступак који се водио против подносиоца представке због застарелости, али му је возило ипак одузето. У жалбеном поступку жалба подносиоца је одбијена од стране Министарства финансија, а такође и Врховни суд је одбио захтев за ванредно преиспитивање правоснажне одлуке. Његов ауто је затим царинска управа продала трећем лицу. Заступник државе је посебно истакао да је подносилац поводом истог догађаја правоснажно осуђен због кривичног дела навођење на оверавање неистинитог садржаја извесног лица у БиХ, што је чињеница коју је подносилац у представци прикрио од Европског суда. Због тога је указао да је подносилац злоупотребио право на представку. Међутим, Суд је овај аргумент одбио нашавши да је подносилац желео да што једноставније представи свој случај пред Судом. Суд је такође закључио да у прекршајном поступку није било никаквог позивања на кривичну пресуду, при чему у тој пресуди није изречена мера одузимања возила и ипак пресудио у корист г. Милосављева. Коментар је ваш.

А ако би након свега реченог могли укратко да сумаризујемо тренутну ситуацију у нашем правосуђу онда ваља рећи да би сваки правник требало да поздрави напоре Министра Селаковића да се ситуација поправи. Истовремено, најдобронамерније треба упозорити Министра и његов тим да, на жалост, и даље постоје судије које не дају ни једну ајоту за њихове напоре и даље судећи као да тих напора нема. А то Србију може скупо да кошта.

Advertisements

Written by Mika

10. maja 2013. u 20:26

Objavljeno u Uncategorized

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: