Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

LEON KOJEN: KAPITULACIJA UZ ŠAMPANJAC

leave a comment »


http://www.standard.rs/leon-kojen-kapitulacija-uz-sampanjac.html

LEON KOJEN: KAPITULACIJA UZ ŠAMPANJAC

petak, 15 mart 2013 14:25

Napad NATO na Srbiju 1999. godine nije se završio potpunom pobedom
zapadnih sila ni na teritorijalnom, ni na političkom, ni na diplomatskom
planu. Upros brutalnom proterivanju Srba sa najvećeg dela teritorije
Kosova i Metohije, u četiri opštine severno od Ibra Srbi su faktički
nastavili da žive pod sopstvenom lokalnom vlašću (sa sopstvenim
sudstvom, zdravstvom, obrazovanjem itd.) i da tako bar u delu pokrajine
održavaju kontinuitet legitimnih institucija Republike Srbije.

Na političkom planu, napad NATO na Srbiju izvan Zapada i zemalja pod
njegovim neposrednim uticajem ni 1999. ni kasnije nije primljen sa
odobravanjem, pa ni u samoj zapadnoj javnosti ideja vojne intervencije
„radi odbrane ljudskih prava” nikada nije prihvaćena onako kako su se
nadali njeni tvorci. Najzad, na međunarodnom i diplomatskom planu,
samoproglašena albanska država na Kosovu i Metohiji ni iz daleka nije
uspela onoliko koliko su to priželjkivali njeni američki i evropski
sponzori: pritisci na Srbiju da ovako ili onako prizna secesionističku
vlast u Prišini to najbolje pokazuju.

NE BI SE DESILO NIŠTA Zašto su onda ovih dana predsednik i vlada Srbije
politički i diplomatski potpuno kapitulirali, pristajući da, protiv
volje tamošnjeg srpskog stanovništva, Srbija sama ukine svoje legitimne
institucije na severu pokrajine i sarađuje sa prištinskim vlastima u
uspostavljanju kosovskih institucija tamo gde one nikada nisu postojale?
Srbija je 2006. i 2007. godine odbila da prihvati Ahtisarijev plan,
štiteći svoje elementarne interese, i ništa joj se strašno nije
dogodilo: nije zbog toga bila izložena ni vojnim pretnjama, ni
ekonomskim sankcijama, ni kulturnom ostrakizmu, jer čak ni Buš i Bler ne
bi pred svojom javnošću mogli da opravdaju takve mere.

U tom pogledu ništa se nije promenilo. Ni Obama, ni Angela Merkel, ni
briselska birokratija ne bi uradili ništa više da je Srbija odbila
nastavak dijaloga u Briselu (kako je to jednog trenutka predlagao
Tomislav Nikolić) nego što su zapadne sile uradile kada je Srbija
odbacila Ahtisarijev plan – izrazili bi svoje nezadovoljstvo, i na tome
bi se sve završilo. Odgovor na pitanje zašto Srbija od 2008. godine prvo
stidljivo, a onda sve otvorenije ide ka kapitulaciji u pitanju Kosova i
Metohije, da bi se ona danas i dogodila, mora se, dakle, potražiti na
drugoj strani.

Posle poslednjih izbora na kojima je SNS zamenila DS kao stožer režima,
u srpskoj političkoj eliti očigledno je dovršen proces koji je počeo još
sredinom devedesetih godina prošlog veka. Danas u Srbiji, sa izuzetkom
DSS (čija su načelna opredeljenja jasnija kada je u opoziciji nego kada
je na vlasti), nema nijedne veće stranke koja bi pod bilo kojim uslovima
bila spremna da se u nekoj važnijoj stvari suprotstavi Zapadu. U
predizbornim kampanjama ta se okolnost sa više ili manje uspeha
prikriva, i postojeća vlast se oštro kritikuje, kao što su prošle godine
SNS i SPS kritikovali Borisa Tadića i Borka Stefanovića, da bi danas
njihova sopstvena vlast svesno razgrađivala ustavno-pravni poredak
zemlje samo zato što joj se to traži iz Vašingtona, Berlina i Brisela.

JAZ PREMA NARODU Između naroda, koji je s mnogo razloga sve skeptičniji
prema „evropskom putu” Srbije, i političke elite slepo poslušne Zapadu
tako se stvara opasan jaz. Taj jaz će biti sve vidljiviji kako sledećih
nedelja i meseci kapitulacija Beograda bude sve očiglednija, da na kraju
najverovatnije dobije konačan pečat ispunjavanjem nemačkog zahteva da se
potpiše sporazum o dobrosusedskim odnosima između Srbije i Kosova. Tim
sporazumom bi se, kako se ovih dana može pročitati u verodostojnim
izvorima, Srbija obavezala da u svemu tretira Kosovo kao ravnopravnog
partnera i prijateljsku državu, osim u tome što je ne bi formalno priznala.

Kažu da je Dragiša Cvetković u vozu plakao putujući u Berlin da potpiše
pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Gledajući nasmešena lica srpskih
pregovarača u Briselu, jasno je da nema te opasnosti: politička predaja
Kosova Albancima obaviće se uz šampanjac.

Možda najbolji srpski diplomata posle Jovana Ristića, Milovan
Milovanović, napisao je kao mlad čovek u svojoj doktorskoj disertaciji:
„Samo narodi koji hoće da se brane naći će u konačnom času sukoba
branioce svoje stvari”. Sve što je Srbija činila ili, bolje reći, nije
činila od 2008. godine do danas potvrđuje ovu samo naoko paradoksalnu
istinu. Umesto da traži prijatelje i saveznike tamo gde ih je lako mogla
naći, Srbija danas sama dovršava na Kosovu ono što NATO nije dospeo da
uradi 1999. godine.

Taj bezrazložni poraz današnji režim će na sve načine pokušati da
prikrije, ali teško je verovati da će u tome uspeti: pred Srbijom stoje
godine neizvesnosti, u kojima će narod – danas potpuno isključen iz
svakog važnijeg političkog odlučivanja – nastojati da novim putevima
izbori za sebe pravo da odlučuje o svojoj sudbini.

Izlaganje na skupu „Srbija i kosovsko pitanje”, održanom 14. marta 2013.
u Beogradu

Advertisements

Written by Mika

15. marta 2013. u 16:28

Objavljeno u Uncategorized

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: