Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Пјер Мари Галоа…. Европа не може постати стварност

leave a comment »


Пјер Мари Галоа о прекомпоновању Света, новим изазовима и заједничкој Европа не може постати стварност

Европа не може постати стварност

„Печат“ ексклузивно доноси одломке из шокантног интервјуа славног француског генерала који ће се ускоро појавити као ДВД… У овом до сада необјављеном интервјуу, генерал Галоа открива и јавности непознате детаље о томе зашто је, како, и ко је уништио Југославију. Он говори и о појединостима из својих сусрета и дружења, као и тајних разговора са генералом Ратком Младићем са којим се сусретао у времену своје тајне мисије у Босни…

Генерал Пјер Мари Галоа српској јавности је добро познат из времена ратних догађања и великих ломова који су обележили крај минулог века на Балкану и посебно на екс -Ју простору. Као искусни геополитичар, али и познавалац економије, војне доктрине, историје и социологије, последњи живи Де Голов сарадник и осведочено велики пријатељ Срба, тврдио је да је српски народ највећа жртва глобалне геополитичке прекомпозиције света.

· У вашем чланку објављеном 1994. године у „Монду“ пишете о надмоћи Немачке у Европи. Србија је жртвована, дакле. Одлазите неколико пута у Србију и Босну. Срећете се са Милошевићем, Караџићем и Младићем. Стварате добар однос са Младићем и тада чак дајете часове војне науке…

Сматрао сам да је Југославија која није члан Варшавског пакта, коју је на почетку помагала Русија, и која није чланица НАТО-а, релативно изолована и да су јој стране неке концепције хладног рата. С обзиром на то да сам дуго био у НАТО-у и познавао њихову стратегију могао сам да им објасним и да их упознам са руском и америчком стратегијом. Тако сам могао да радим са генералом Младићем и тадашњим министром одбране РС. То је био мој начин да пружим услугу земљи савезници и тако сам постао пријатељ са Младићем, а он ми је касније учинио огромну услугу о којој ћемо говорити.

· Сада долазимо до катастрофалне године за Србе западно од Дрине, 1995. године. Хрватска коју финансијски, материјално, војно, медијски и политички помаже Запад руши Републику Српску Крајину, а НАТО започиње септембра 1995. године бомбардовање Републике Српске. Током тих операција срушен је Мираж изнад Пала, два француска пилота су искочила из авиона и заробила их је војска Републике Српске. Француска влада која вам у то време није дозвољавала да говорите на телевизији сетила се вас и ваших добрих односа са Србима, и шаље вас на тајни задатак код генерала Младића у циљу ослобађања два пилота.

Врло је важно да нам испричате како се све то догодило јер су две особе, бивши префект Жан Шарл Балчијани и руски олигарх Аркади Гајдамак, који је пребегао на Запад и већ тада имао сва четири пасоша – француски, канадски, енглески и израелски, годинама причали своју причу према којој ваша улога није важна, да је Младић предао пилоте за новац, а према филму који је недавно приказан на француској телевизији новац који је наводно тражио Младић је пребачен на рачуне ове две особе.

Оно што знам, то је да сам петка 10. новембра 1995. године, када сам кретао на викенд у Нормандију, примио телефонски позив. Непознат глас ми је рекао „Морам одмах да вас видим“, одговорио сам „Не могу, крећем на викенд“, на шта ми је та особа одговорила „Ради се о државној ствари, морам да вас видим“. Пристао сам и сачекао сам овде у стану тог господина који ми је рекао „Познато вам је да су двојица ваших колега таоци Срба. Не знамо да ли су живи или мртви, страхујемо да ако су живи да ће Американци први успети да их ослободе што би за нас било понижење. Знамо да познајете генерала Младића. Да ли можете да интервенишете код њега?“

Упитао сам га „Како знате да познајем генерала Младића“, а он ми је одговорио да поседују обавештајне податке. Рекао сам му да је новембар месец, да сам срчани болесник, да су Пале на планини и да у мом стању немам намеру да тамо путујем усред зиме. Он ме је убеђивао речима да се ради о државној ствари, да морам да помогнем пилотима, да су у питању ваздушне снаге Француске. Толико је инсистирао да сам на крају пристао, телефонирао заједничком пријатељу Александру Радовићу који одлично говори француски и упитао га да ли би кренуо са мном и био мој преводилац. У среду смо били у Београду и прво смо се срели са председником Ћосићем који ми је рекао да ништа не зна о томе, међутим дао нам је као пратњу полицијска кола. Кренули смо за Пале да видимо Караџића. Пут је био веома дуг јер су била бомбардовања и пут је био оштећен, био је мрак. После шест сати путовања стигли смо у 22.00 ч на Пале. Примио нас је Караџић који ми је рекао да не зна шта се догодило и да претпоставља да су пилоте отели сељаци који су бесни јер су их бомбардовали. Рекао ми је да зна да није било пуцања, али да је најбоље да видим генерала Младића. „Организоваћу вам да га видите сутра ујутру“. Легао сам у 1.00 ч ујутру и спавали смо у хладном и празном хотелу на планини, на -10 степени Целзијуса. У 7.00 ч ујутру зазвонио је телефон и Караџић ми је рекао да ће Младић да нас прими. Колима смо одвезени до једне куће у планини где смо се нашли са Младићем поред кога је било још 5-6 официра. Младић ми је прво говорио о издаји Француске и о томе како се осећају Срби због тога, а затим ми је рекао „Знам зашто сте дошли, али пре тога желим да вам покажем моје село Калиновик које је генерал Жанвије бомбардовао само зато што је моје родно село“. Отишли смо у Калиновик који је био у рушевинама, било је 80 мртвих у том бомбардовању…било је тужно. После тога смо отишли у неко друго место где је Младић остао сам са мном, Радовићем и још једним преводиоцем. Тада ми је рекао „Мрзим овај рат. Он је убио моју ћерку. Убила се јер није могла да издржи лажи изговорене на мој рачун. Међутим, морам да водим овај рат јер нападају мој народ и терају га са његових територија да би их дали онима који нису никада били уставотворни народ. Мој задатак је да га водим“. Питао сам га за два пилота, а он ми је рекао да је прекинуо потрагу онога дана када је Жанвије бомбардовао његово село. Питао сам га шта треба да учиним или шта Француска треба да учини како би се наставила потрага за пилотима. После краћег размишљања рекао ми је „Врло једноставно. Довољно је да један ваш високи официр дође овде где ће га моји војници званично дочекати и поздравити, а нас двојица ћемо се руковати и заборавити тужан француско-српски спор“. Ја сам тада рекао „Не желите ваљда да доведем тог официра, а да му ви предате два ковчега“, на шта ми је Младић одговорио „Не брините. Живи су и здрави и знам где се налазе“. Рекао сам да се враћам за Париз да поднесем извештај, а он ми је понудио свој хеликоптер нагласивши да мора јако ниско да лети јер генерал Жанвије, командант француских ваздушних снага, упорно покушава да га обори. Тако смо се у Београд вратили за само 50 минута. Ту смо отишли код председника Ћосића који нас је одвео на аеродром где је за пола сата требало да се укрцамо у авион „Аир Франце“, али се појавила Милошевићева полиција која је хтела да нас претреса, јер су се питали шта ми је то Младић поверио. Претресли су нас и поред Ћосићевог негодовања. На крају смо ипак отпутовали и стигли у Париз.

У 20.00 ч сам се јавио човеку који ме је послао, он је радио за ДСТ (Обавештајну службу) и одмах је дошао. Рекао сам му да су пилоти живи и шта треба да се уради за њихово ослобађање. Питао ме да ли може да обавести породице и рекао „Урадили сте свој посао, сада је на влади да уради свој“.

Међутим, на моје велико изненађење читавих месец дана ништа није урађено. Две недеље касније, 7. децембра, породице два пилота још увек ништа нису знале. Ништа им није речено и отишле су код г. Мијоа, министра одбране, који им је рекао да ништа не зна, али их је зато позвао на ручак, на шта су се они окренули и отишли. Затим је уследила тишина и тек 12. децембра када су се потписници Дејтона окупили у Паризу председник Републике је наводно поставио ултиматум генералу Младићу и послао, као што је било договорено, француску војску да преузме пилоте. По мени то је био читав маневар уочи потписивања Дејтонског споразума како би власт присвојила себи значај њиховог ослобађања.

То ме се није тицало, али ми се није допало што је француска штампа добила тада инструкције па је у свим листовима – „Фигароу“, „Либерасиону“ и осталима писало како је Младић овакав и онакав, како је тражио заузврат оружје, новац, да не буде кажњен, а један новинар „Фигароа“ је имао толико смелости да напише да сам му лично рекао да су захтеви Младића неприхватљиви. А тог новинара у животу нисам срео! Све је то било измишљено да би се оцрнио Младић. То је све било тако одвратно, и све да би се дискредитовао Младић.

· Значи да је француска влада била саучесник у томе?

То не знам, али знам да је постојала „индустрије таоца“, како сам то назвао. Неки људи су мислили да ту могу зарадити новац, па су нудили да извуку наводно таоце уз одређену своту новца која наравно никада није стигла у џепове Младића, већ је нестала. То зовем индустрија таоца која сада постоји све више и то је начин да се заради новац на јадним таоцима. Причало се и да су таоци ослобођени захваљујући притиску Руса, а руски министар спољних послова је рекао 11. децембра „Срби треба да врате таоце уколико су још живи“, што значи да месец дана после мог одласка на Пале они нису знали ни да ли су живи. Тако да је та особа све то измислила. Све је била превара.

· Сада прелазимо на рат на Косову. Супротно ономе што су говорили на Западу – Клинтон, Блер, Ширак и Шредер, да је све учињено да се пронађе мирољубиво решење за кризу на Косову, све је учињено, посебно од стране Мадлен Олбрајт, да се саботира и пропадне мирно решење те кризе. Да ли су Срби могли да поступе другачије него што јесу?

Приликом разговора у Рамбујеу 1999. године, када се испоставило да је тешко осудити српски став измишљен је посебни анекс на споразуму у којем се захтевало да Србија, као да је побеђена у рату, пристане на потпуну окупацију својих територија и пружи окупатору све олакшице, аеродроме, пруге, путеве и све то бесплатно, како би се нашла у положају побеђене, понижене земље, у потпуности у рукама окупатора. И наравно ниједан руководилац није могао да прихвати такав текст. Срећом по достојанство Србије, Милошевић је одбио тај анекс. Тада је речено „Ви саботирате споразум и зато ћемо вас бомбардовати“. Тако је почело бомбардовање, на срећу веома лоше јер је српска одбрана била готово нетакнута, међутим цивилно становништво је веома пропатило. Не знам да ли је то било смишљено или се радило о стратешкој неспретности.

· Постојало је осећање понижења унутар НАТО-а јер се радило о војном поразу.

То је био пораз после Дејтона, јер су земље као што су Француска, Немачка, Велика Британија и САД, које су говориле да су за мултиетничност, као прво уништиле Југославију, етнички очистиле од Срба Хрватску, очистиле Косово од Срба и раздвојиле народе у Босни начинивши мале државе етнички чисте. Све то је у потпуној супротности са њиховим тезама.

· Једино Србија није етнички чиста…

Јесте једино је Србија била и остала мултиетничка са неколико вероисповести. Примила је Хрвате, муслимане, и све остале…

· Сада ћемо прећи на питање које је круцијално за судбину човечанства – Запад или прецизније САД и Русија. Од пада берлинског зида присуствујемо упорној завери против Русије, а од пре две године рушењем режима у Грузији, Украјини, Киргизији и после покушаја рушења режима у Узбекистану, сви ти поступци против Русије добијају нову динамику тако да можемо рећи да се готово води рат против Русије. Докле могу ићи САД без да изазову реакцију самоодбране Русије или је можда већ исувише касно за Русију? Постоји ли нада за Русију пред тим опкољавањем Русије чији смо сведоци?

Од почетка деведесетих година и распада Совјетског савеза, САД су постале једина светска суперсила и оне то намеравају да остану. По коју цену? По сваку цену. За то је потребно улагати велике унутрашње напоре – научне, политичке, војне и друге, али је потребно и контролисати фосилно гориво, снабдети се истим ради сопственог развоја и истовремено спречити да та енергија пређе у руке ривалских земаља – што значи превасходно у руке Русије и Кине. Та идеја је довела у САД на власт нафтну владу, Бушову владу, која је 1991. године покренула први рат у Заливу, чији је циљ био да њихови тадашњи пријатељи и савезници, Саудијци, преузму ирачке произвођачке квоте. Ирак је био муслиманска земља, али напредна коју нису много волеле друге муслиманске земље јер је била лаичка. Непредвиђена последица тог првог рата било је размештање у Саудијској Арабији више стотина хиљада америчких и европских војника – снага коалиције, што је изазвало шок цивилизације. Становништво је лоше прихватило присуство западних база, што је од њега направило Осаму бин Ладена. Дошло је до страшних атентата у Америци, у Саудијској Арабији, у источној Африци, затим на броду Кол у Јемену. Американци су извесно време то толерисали, а када је дошло до афере 11. септембра 2001. године, која је превршила чашу, било је јасно да је Саудијска Арабија играла двоструку игру и да се у њу не може имати поверења. Америка је променила политику и рекла „експлоатисаћемо сами нафту тамо где је има. Једина земља где то можемо лако да радимо је Ирак – јер има нафту, јер смо је уништили 1991. године и ослабили је у сваком погледу“. Тако је дошло до другог рата у Заливу, а пре тога до напада на режим талибана у Авганистану, што је омогућило Американцима да се стационирају у Авганистану. И само порази, свуда. У Авганистану где се побуна наставља, у Ираку где сваког дана има тридесетак мртвих и Американци схватају да је њихов арапско-нафташки крсташки поход био неуспех и да имају много лакше операције – Русију, односно остатке Совјетског Савеза, јер их не привлачи да заговарају демократију у арапским земљама којима је довољан Куран, којима не треба ни парламент, ни разговори, и којима је сасвим довољно да само читају Куран који представља истовремено начин живљења и начин верског и духовног образовања. Док у Русији становништво има само два избора – аутократију или демократију и Американци схватају да тамо треба да шире демократију, што ће ићи споро, али је могуће. Треба ићи по етапама. Захваљујући ЕУ која је наоружала НАТО, НАТО се проширио на балтичке земље до границе са Русијом. Сада треба задобити нове територије и стићи до Каспијског мора преко Грузије, отерати Шеварднадзеа, извршити притисак на председника Азербејџана, покушати одвојити Украјину од Русије.

Тако смо имали наранџасту револуцију у Украјини и ружичасту револуцију у Грузији, а недавно када је Буш ишао на прославу 60. годишњице победе позван је у Москву, али уместо тога он је прво отишао у балтичке земље, у Ригу, да би објаснио да је то његова територија и то на самој граници са Русијом. У Риги је одржао говор у којем је објаснио да Руси не треба да ометају развој демократије. Био је на војној паради у Москви, отишао је у Грузију где су га тријумфално дочекали и тамо рекао исто, а пре тога је госпођа Рајс била у Вилниусу, у Летонији, и причала то исто, чак позвала противнике режима у Белорусији да би их охрабрила да га сруше јер је био проруски. Велика идеја била је да се створи од Балтика до Црног мора тампон зона у којој би биле балтичке земље, Белорусија, Пољска, Украјина, Грузија и Азербејџан, па би Балтичко море било америчко море као и Црно море, тако да Русија не би имала излаз на топла мора већ само на ледено Северно море. Рат у Авганистану омогућио је Американцима да направе ваздушне базе у Узбекистану, Таџикистану и Киргизији. Интересантно, гвоздена завеса која је некада пролазила посред Берлина је померена 5.000 км на исток у облику истурене демократске завесе која пролази границом са Кином. Опкољавајући Русију Американци би једнога дана могли да се супротставе Кини.

· Да ли ће Американци успети?

Они би могли да успеју, али сметаће им једна ствар – просперитет Кине јер ће кинеска производња револуционисати светску економију, па и америчку. Кинези ће полако преузимати читаве секторе производње укидајући производњу других земаља, и све то мирно. Американци морају да ратују да би остали суперсила, а Кина постаје суперсила у миру.

· Да ли је Русија угрожена?

Русија има изузетан адут, а то је Сибир, једину светску резерву која није у потпуности експлоатисана. Становништво Кине зависи у потпуности од резерви које се налазе у Сибиру, значи Русија је арбитар спора који ће постојати између Америке и Кине.

· За крај нешто о Европи о којој се баш данас гласа на референдуму. Да ли је Европа нека врста куле осуђене да се кад-тад сруши?

Заправо Европа је идеја, али не може да постане стварност. Тој идеји смо жртвовали пола века наших активности. Резултат те половине века је јасан. Животни стандард је генерално пао, Европа је полако изашла из историје и није више важна јер да би била важна морала је постојати сувереност. Међутим када је стварана та Европа, договорено је да нигде не буде суверености. Постоји само Брисел који је делимична власт.
У изградњи Европе како ју је осмислио Жискар Д’Естен установљене су потпуно апсурдне институције, ни федералне, ни ауторитарне. Оне су резултат различитих компромиса. Како да се управља Европом у таквим околностима? На пример, министар иностраних послова Европе би требало да води рачуна о мишљењу 35 различитих министара спољних послова. То не иде.

Моје мишљење је да ће тај Устав када буде изгласан бити толико смешан и слаб да ћемо се аутоматски вратити федералном систему који у свему личи на амерички и у којем ће европске државе постати провинције, а Француска као Луизијана, неће имати никакав ауторитет, ни сувереност. Представљаће 8 до 10 одсто те целине, а то је скоро ништа.

„Печат“

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2011/076.html

Advertisements

Written by Mika

24. decembra 2011. u 23:37

Objavljeno u Uncategorized

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: