Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

TRILATERALA PREUZIMA EVROPU?

leave a comment »


ADRIAN SALBUČI: TRILATERALA PREUZIMA EVROPU?

utorak, 15 novembar 2011 15:36

Studenti u Atini – demonstranti protiv strogih mera štednje, drže grčku zastavu na kojoj piše: “Nije na prodaju“. Demonstracijama je prisustvovao i grčki ministar prosvete

Kriza državnih dugova sve više stiska Evropu i već je koštala skalpova dvojicu premijera – Grčke i Italije. Ako se pogledaju ljudi koji su ih zamenili, ne možeš a da se ne upitaš: nije li ovo još jedno zatezanje šrafova običnom svetu?

Grčka i Italija drže ogromne svežnjeve obveznica, na koje nisu u stanju da plaćaju kamatu ukoliko ne dobiju veliku podršku od Evropske Centralne Banke (ECB) i MMF, što je onda uslov da im međunarodne banke omoguće refinansiranje dugova.

U Grčkoj je premijer smenjen pošto se usudio da kaže da će pitanje uvođenja sledeće faze stroge štednje rešiti na nacionalnom referendumu. Novi premijer je Lukas Papademos, bivši potpredsednik ECB i centralne banke Grčke a i član moćne Rokfelerove Trilateralne komisije [1].

Što se Italije tiče, umesto Silvija Berluskonija sada imaju bivšeg Evropskog komesara Marija Montija, koji je – slučajno, ili ne – ujedno i evropski predsednik iste te Trilateralne komisije.

Kad god čujem „kriza državnog duga“, bilo da je to Meksiko iz 1997, Brazil iz 1999. godine, ili moja otadžbina Argentina iz 2001/2, ili danas Grčka, Italija, Španija, Portugalija, Irska (a uskoro slede Velika Britanija, Francuska ili SAD) – to ustvari znači da vlade nisu u stanju da od svog naroda naplate dovoljno poreza kako bi isplaćivale interese i glavnice svojih dugova koji se uglavnom nalaze u šakama privatnih bankarskih institucija.

Dešifrujući orvelovski novogovor medija, to ustvari znači da ljudi u Grčkoj, Italiji ili Argentini moraju da plaćaju sve više poreze za greške bankara i korumpiranih vlada, i da pate usled nezaposlenosti, nižih nadnica i penzija, pogoršavanja usluga zdravstva, školstva i infrastrukture.

Dakle, kad god se javlja kriza javnih dugovanja, mi, narod, moramo to da plaćamo.

Međutim, kada je u septembu 2008 godine došlo do eksplozije krize zbog varalica, koje su operisale paketima bezvrednih nepokrivenih obveznica, što je pokopalo banke Lehman Brothers, Merrill Lynch, AIG i mnoge druge privatne finansijske institucije, vlada SAD i druge vlade priskočile su u pomoć spasavajući bankare i banke koje su bile suviše velike da propadnu (“too big to fail”), što je opet orvelovski novogor za suviše moćne da bi se dozvolilo da propadnu. Spasli su one kao Citi Corp, Bank of America, JP Morgan Chase, Goldman Sachs, i to novcem poreznika i time što su američke Federalne rezerve izvršile hiperinflaciju američkog dolara. To je opet u onom novogovoru poznato kao “Kvantitativno olakšavanje 2, 2 i 3“ (“Quantitative Easing 1, 2 and 3”). Drugim rečima, pomoću toga što se obezvređeni američki dolar koristi kao globalni novac, podmetnuli su ostatku sveta velike delove tog opterećenja,.

Dakle – eto, bez obzira na to da li su dužničke krize javne ili privatne, uvek smo mi, narod, taj koji sve plaća jer u sadašnjem sistemu sav profit biva privatizovan, a svi gubici se prebacuju na društvo (socijalizuju se).

Ali vratimo se gospodi Montiju i Papademosu. Oni zasedaju u Trilateralnoj komisiji uz stotine predsednika korporacija i direktora, kao što su [2] Ana Botin (Bank Banesto/Santander, Španija), Peter Sutherland (Goldman Sachs/BP, Velika Britanija), Michel David-Weill (Lazard Bank, Francuska), Jurgen Fitschen (Deutsche Bank, Nemačka), Stephen Green (HSBC, Velika Brotanija), Nigel Higgins (Rothschild Group, Velika Britanija), Lord Guthrie (NM Rothschild, Velika Britanija), Klaus-Peter Müller (Commerzbank, Nemačka), Dieter Rampl (UniCredito, Italija), Otto Ruding (Citi Corp Europe), Lord Simon of Highbury (Morgan Stanley, Velika Britanija), Emilio Ybarra (BBVA, Španija), Robert Kelly (Bank of NY Mellon), Lord Brittan (UBS, Velika Britanija), Robert Zoellick (World Bank), Timothy Geithner, Henry Kissinger i mnogi mnogi drugi.

Ustvari, ta Trilateralna Komisija komunicira sa moćnicima kao što su Savet za Inostrane Odnose (Council on Foreign Relations – New York)[3] i Četem Hauzom (Chatham House – London)[4] i tako čini isprepletanu svetsku mrežu privatnih moćnika, spajajući ključne igrače iz polja finansija, industrije, medija, vlasti, akademskog života, obaveštajnog i vojnog sistema . Na taj način, oni se usredsređuju na ostvarivanja sopstvenih interesa, a – jasno je: ne interesa “Nas – naroda“.

Nema sumnje da će gospoda Papademos i Monti učiniti sve što je potrebno da Italija i Grčka otplaćuju svoje dugove – i da njihovo stanovništvo propati sve tegobe i bolove, da podnese sve žrtve samo da se moćnim bankarima koji zasedaju u Trilateralnoj Komisiji povrati sav novac koji su pozajmljivali Grčkoj, Italiji, kao i Argentini i Portugaliji, a to nisu smeli da čine – bar ne na način kako su činili.

Adrian Salbuči (Adrian Salbuchi) je politički analitičar, spiker i TV komentator u Argeniini.

Napomene:

[1] Prim. prev.: Trilateralna Komisija je, zvanično, nevladina, nepolitička grupa za diskusije, koju je osnovao Dejvid Rokfeler (JPMorgan Chase/Exxon) sa ciljem da, navodno radi u korist bliže saradnje SAD, Evrope i Japana. Njeni članovi su podeljeni srazmerno tim trima oblastima . Mada njena pravila isključuju ličnosti koje su na javnim izbornim funkcijama, u nju ulaze ličnosti iz političkog, poslovnog i univerzitetskog života. Na njenom čelu se nalaze tri predsednika (po jedan iz svakog regiona). Sada su to: Džozef S.Naj (Joseph S. Nye, Jr.), pomoćnik državnog sekretara odbrane SAD, Mario Monti (Mario Monti) , predsednik Bokoni Univerziteta iz Milana, Italija, i Jotaro Kobajaši (Yotaro Kobayashi), glavni savetnik Fuxi Kseroks Kompanije, Japan. Pristalice teorije zavere (ne bez razloga?) smatraju da je to “Svetska Vlada u Senci“ – tajna elita, “sinarhija“, koja (želi da o)vlada svetom.

[2] Prim. prev.: namerno se ne daje ćirilična transkripcija imena likova i naziva kompanija- društava/ustanova odakle su, kako bi se olakšalo eventualno istraživanje podataka o njima na Internetu (ukoliko je neko od čitalaca za to zaisteresovan).

[3] Prim. prev.: Američka institucija (“think tank”), osnovana u Njujorku, 1923 g., sa zvanično proklamovanim ciljem da beleži i širi ideje svojim članovima, ljudima od uticaja, zakonodavcima, novinarima, studentima – o temama koje se tiču spoljne politike SAD i drugih zemalja, putem konferencija, istraživanja i ovjavljivanjem časopisa Foreign Affairs. Neki (bivši) članovi su : Condoleezza Rice, Dick Cheney, Zbigniew Brzeziński, George H.W. Bush, Warren Christopher, Alan Greenspan, Richard Holbrooke, Jay Rockefeller, George P. Shultz George Soros, itd. Zastupnici teorija zavere u njemu vide zaveru za zasnivanje Novog Svetskog Poretka.

[4] Prim. prev.: Ranije poznat pod imenom Kraljevski Institut Međunarodnih Poslova (The Royal Institute of International Affairs), London. Zvanično: neprofitna, nevladina organizacija sa zadatkom da analizira i unapređuje razumevanje najvažnijih međunarodnih pitanja, kao i tekućih događanja. Mnogi je optužuju da izražava mišljenja establišmenta, jer biva finansirana od strane velikih korporacija, kao i vlade.

Prevod sa engleskog: Ioann Dubinjin

http://www.standard.rs/adrian-salbuci-trilaterala-preuzima-evropu.html

Izvor: http://rt.com/news/europe-debt-crisis-takeover-215/

Advertisements

Written by Mika

15. novembra 2011. u 17:34

Objavljeno u Uncategorized

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: