Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

НАТО бомбе 1999. године биле лековите за здравље

leave a comment »


НАТО бомбе 1999. године биле лековите за здравље

Бранко Жујовић 12.10.2011, 12:55
© Фото: SXC.hu
<img width="20" height="20" src="cid:image002.png

Ако поверујете да половина Срба не воли Новака Ђоковића, још лакше ћете поверовати да Русија интересе Србије заступа зато што је зла. Одатле ни до закључка да су НАТО бомбе 1999. године биле лековите за здравље, није далеко

“Србија није изловано острво. Србија је саставни део Европе. Без заједнице никоме, па ни Србији, нема живота. Без победе европске заједнице, Србију чека смрт.” Да не гледам у нацистички плакат из 1942. године, на ком је исписан овај текст, мислио бих да су то реченице преузете из бриселског приручника за односе са српском јавношћу.

Ипак, речник евроинтегриста у Србији прошле недеље удаљио се и то знатно од извештачено насмешеног, али углађеног цинизма. Прво је амбасадор Руске федерације у Београду у нискотиражним, али утицајним дневним новинама назван “дипломатским представником танушног гласа, плитке памети и дубоке чаше”.

У Србији није било реакције на увреду. Русија је у прозападном Београду дефинисана као једина држава на свету од које се очекује да не штити своје интересе, нарочито када су усклађени са српским. До душе, препродавац са кратком премијерском епизодом, који потписије поменути текст, није ауторитет ком се вреди обраћати.

Онда је медијска хајка на Русију настављена. Важан члан невладиног сектора рекао је да је “Србија јединствена у свету због своје љубави према Русији, а да се зна да љубав све прашта и не мари за материјалне интерсе”.

Највиспренији политичар међу евроатлантистима, додао је да је однос Русије према Србији рационалан и хладан попут западног. Ређали су се потом наслови у рафалима: “Путин не верује Тадићу”, “Москва их подржава и то бесплатно”, “Ко ради за Русе”…

У истим новинама, међутим, могло је да се прочита и да “одбојност и нетрпељивост према Новаку Ђоковићу гаји велики број навијача у Србији”. “Новака и његову породицу многи са презрењем гледају, уз коментаре да јесу заслужни за његов успех, али да им то не даје право да утичу на друге прилике у друштвено-политичком животу.”

Био сам убеђен да је слобода нешто што се подразумева на западу, таман колико и професионално новинарство с аргументима, уместо псовки. Био сам убеђен и да је запад друштво успешних. Откуд убеђење београдских евроатлантиста да успешни не треба да утичу на друштвено-политички живот? Одакле то медијско иконоборство?

Ако клеветама медијски спаљујете иконе попут Новака Ђоковића и Александра Конузина, остају вам идоли очаја у корупцији, капитулацији, простаклуку, распродаји и општој малаксалости државе. Ти идоли онда кажу да је покушај одузимања пушке једног човека сасвим довољан разог за убијање осталих.

Уместо Новаковог васпитања, марљивости, истрајности и знања, добићете пожељан параљудски модел са стаништем на “Фејсбуку”, знањем које се протеже до 30 речи у свакодневнон говору и свешћу планктона, усађеној у рекламу о Европској Унији као земаљском рају.

Уместо истине коју вам у лице саопшти амбасадор Конузин, добићете прегршт напудерисане евроатлантске стварности. На пример, да признање албанске независности на Косови и Метохији није услов за учлањење у ЕУ. Или да нисте једина антифашистичка држава, од које се тражи да помагачима нациста исплатите обештећење за конфисковану имовину.

Када коначно поверујете да половина Срба не воли Новака Ђоковића, још лакше ћете поверовати да Русија интересе Србије заступа зато што је зла. Одатле ни до закључка да су НАТО бомбе 1999. године биле лековите за здравље, није далеко.

Међу бројним антируским насловима у Данасу, било и вести о добросуседским односима Србије и Мађарске. Писано је отприлике да Мађарска стално подржава Србију. На крају те европске идиле Београда и Будимпеште, освануо је наслов: “Не иде се у ЕУ жигосањем Мађара”. У Србији постоји народна изрека о човеку на кога дословно свако може да подигне ногу, али је из пристојности нећу помињати.

Поменући Марка Тулија Цицерона, који је рекао да се покоравамо законима да бисмо били слободни. Србија је одустала од међународног права које је штити, али се није покорила сили. Покорен је онај ко је пружао отпор. Мене брине што Србија почиње мазохистички да ужива у насиљу над собом. Како другачије назвати њен евроатлантски пут у немогуће?

http://serbian.ruvr.ru/2011/10/12/58591727.html

Advertisements

Written by Mika

12. oktobra 2011. u 18:09

Objavljeno u Uncategorized

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: