Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

DARKO TANASKOVIĆ: KAKO SONJA BISERKO I NIN RADE NA STABILIZACIJ I SANDŽAKA?

leave a comment »


DARKO TANASKOVIĆ: KAKO SONJA BISERKO I NIN RADE NA STABILIZACIJI SANDŽAKA?

sreda, 28 septembar 2011 08:40

Reagovanje na tekst Sonje Biserko „Pograničnim područjima potrebna stabilizacija“ („NIN“, 15. septembar 2011), koje NIN nije želeo da objavi

Jedna od omiljenih i široko korišćenih boljševičkih parola u svim zemljama realnog i manje realnog socijalizma bila je „Nema demokratije za neprijatelje demokratije!“ S obzirom na još uvek neizbledelo sećanje na to vreme, novi demokratsko-liberalni boljševici njome se, istina, javno ne služe, ali nepogrešivo deluju i sadejstvuju u duhu koji ona podrazumeva i odražava. Meni je ova dosetka totalitarnog uma spontano pala na pamet u vezi s neuspelim pokušajem da u listu, u kojem je objavljen, reagujem na „Lični stav“ Sonje Biserko, naslovljen „Pograničnim područjima potrebna stabilizacija“ („NIN“, 15. septembar 2011). Oni koji danas u nekad uglednom i istinski demokratski otvorenom „NIN“-u, instituciji srpske građanske kulture, odlučuju o uređivačkoj politici odbili su moj predlog da u istom obimu i u istoj rubrici napišem tekst kojim bih osporio neke navode gospođe Biserko. Nije li, onda, logično zaključiti da predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji izražava (i) stavove redakcije „NIN“-a, pa ovaj njen, a zapravo i svoj „lični stav“ štiti od drugih, eventualno nepodudarnih ili nesaglasnih ličnih stavova građana koji bi možda poželeli da ih ravnopravno saopšte na stranicama nedeljnika koji uredništvo, kako izgleda, smatra svojim vlasništvom?

SO NA KOSOVSKU RANU
Načinom na koji je sročen i porukama koje emituje (o namerama ne bih sudio), tekstu gospođe Biserko bi odgovarao naslov „Pograničnim područjima potrebna destabilizacija“. U jednom višestruko složenom i teškom trenutku za Srbiju, Sonja Biserko se, kao dežurni unutrašnji glas, po ko zna koji put pridružuje onima koji smatraju da na nju baš sada treba maksimalno pojačati pritisak. Poput helikoptera hrvatskog KFOR-a ili panbošnjačke zavetne fetve reis-ul-uleme Mustafe Cerića, briga Sonje Biserko za navodno teško diskriminisane Bošnjake u Sandžaku i Albance na jugu Srbije, kao i optuživanje Vlade Srbije zbog nesprovođenja politike „inkluzivnosti svih manjina“, dosoljavaju otvorenu kosovsku ranu i opominju na to da bi se na telu Srbije mogle otvoriti i nove. Srećom, glas gospođe Biserko i njene družine već odavno je izgubio na snazi i kredibilitetu. Učinak mu je sve neznatniji, iako ga, kako vidimo, svojim impozantnim tiražom podržava i jedan „NIN“.

Argumentacija gospođe Biserko je stereotipna i neuverljiva. Podseća na propagandu zapadnih intervencionista u Libiji. Oni su gotovo u svemu cinično ponovili kosovski recept proizvođenja lažnih vesti i slika, ali ovoga puta čak i bez izraženijeg nastojanja da njihova priča bilo kome uopšte zvuči ubedljivo. Uzdali su se, s razlogom, u avijaciju i rakete NATO-a. Sonja Biserko i njeni istomišljenici na takvu podršku ipak ne mogu da računaju. Iako je međunarodni položaj Srbije i dalje nezavidan, nismo u njima dragoj 1999. godini.

Sadejstvo Biserko-„NIN“ neće, dakle, proizvesti neki neposredni štetni efekat po naše državno-nacionalne interese i dobrobit svih građana Srbije, a ne samo Srba. Naglašavam, svih građana Srbije, jer mi je u izdanjima Helsinškog odbora i napisima same Sonje Biserko u nekoliko navrata pripisana „ključna uloga u reagovanju nacionalističkih krugova“ na, recimo, posetu Mustafe Cerića Sandžaku 2009. godine (vid. npr. „Sandžak i evropska perspektiva“, Beograd, 2010). Iako se navedenom autorsko-nedeljničkom tandemu ovim odzivom možda i pridaje značaj koji objektivno ne zaslužuju, mislim da je nužno javno ukazati na jedan krajnje zabludan diskurs o manjinskoj problematici u ovoj zemlji koja je i posle svih lomova na bivšem jugoslovenskom prostoru, za koje je tendenciozno najviše optuživana, ostala stabilno multietnička i multikonfesionalna. To je, pre svega, potrebno radi onih među Bošnjacima i Albancima koji veruju ili bi mogli poverovati da će im advokatisanje Sonje Biserko i njenih istomišljenika biti od nekakve pomoći u borbi za ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava. Ono im, naprotiv, sasvim sigurno može naneti samo trajnu štetu. Ali, da vidimo šta to, uglavnom, piše Sonja Biserko.

GRAĐANISTIČKA DUŠEBRIŽNOST
Posle propedeutičkog uvoda o značaju ostvarivanja pune ravnopravnosti manjina za evropsku budućnost Srbije i citiranja „Evropskog manifesta za kulturne afilijacije“ (2010), za koji pogrebnici multikulturalizma (ne i multikultur/al/nosti!) Angela Merkel, Dejvid Kameron i Nikola Sarkozi kao da nisu čuli, Sonja Biserko prelazi na svoje omiljene sandžačke teme i motive. Tu je, odmah, za svaki slučaj, tvrdnja da je „Vojislav Koštunica razbio Islamsku zajednicu“, a da se „nažalost praksa stvaranja paralelnih bošnjačkih institucija“ nastavlja nepriznavanjem Bošnjačkog nacionalnog saveta, da bi se zatim prešlo na neadekvatnu zastupljenost Bošnjaka u državnim institucijama u Sandžaku. Ne navode se, naravno, nikakvi dokazi u prilog do mučnine ponavljane teze Zukorlićevih pristalica da je Koštunica razbio Islamsku zajednicu. Ako gospođa Biserko nešto više o ovome zna, valjalo bi da to javno i iznese. Na naslovnoj stranici najnovijeg broja nacionalne revije za politiku i kulturu „Sandžak“ takođe se tvrdi: „Koštunica je preko Ugljanina organizirao napad na Islamsku zajednicu“. Iz teksta pod ovim naslovom proizlazi da je navedena decidirana tvrdnja zasnovana na depešama Američke ambasade u Beogradu iz 2007. godine, a koje je objavio famozni Vikiliks. Evo šta tu doslovno piše: „Široko je rasprostranjeno verovanje da je Koštunica projektirao svađu muftija kroz svoju mačju šapu u Sandžaku, Ugljanina, kako bi držao Srbiju u stalnom stanju haosa“. Ako se i tvrdnje gospođe Biserko temelje na ovako pouzdanim informacijama, njeno pisanje zaista je mačji kašalj! No, bez obzira na sve nespretnosti i nesnalaženja, pa i greške pojedinih funkcionera srpskih vlada pred realnošću duboko podeljene muslimanske zajednice u Srbiji, koje su neosporne i ne prestaju da se čine, ne bi li konačno trebalo shvatiti da je tvrdoglavo ponavljanje argumenta o njenom zlonamernom razbijanju spolja krajnje uvredljivo i nipodaštavajuće za sve muslimane koji se osećaju pripadnicima Islamske zajednice Srbije, na čelu s reis-ul-ulemom Ademom Zilkićem, a koji svoje logično institucionalno i organizaciono središte vide u Beogradu, a ne u Sarajevu. Ti muslimani i njihovi imami (zukorlićevci ih zovu „srpske hodže“), ravnopravni građani Srbije, u srazmerno velikom broju postoje i njihovo postojanje ne može da se poništi pričom o nekakvom državnom inženjeringu i veštačkom fabrikovanju Islamske zajednice Srbije. U očima braće po veri iz Islamske zajednice u Srbiji, a izgleda i za njihove građanističke dušebrižnike, glavni im je greh to što ne slede vlastoljubivog muftiju Zukorlića. Kao da je to važnije i od pokornosti samom Alahu!

PARAVJERSKE ORGANIZACIJE
Vlada Srbije se, zatim, izvodi na optuženičku klupu na osnovu 12 tačaka optužnice sadržanih u Deklaraciji o diskriminaciji u Sandžaku, punoj teških i neodmerenih reči i kvalifikacija, koju je nedavno usvojio Svebošnjački sabor, a koju Sonja Biserko u celini preuzima. Zanimljivo je, i veoma indikativno, da su se samo jedan dan po izlaženju „NIN“-a s „ličnim stavom“ Sonje Biserko u „Politici“ (16.09) o najnovijim potezima muftije Zukorlića jednodušno kritički izjasnili predstavnici tzv. „civilnog društva“ i nevladinog sektora. Preimenovanje Svebošnjačkog sabora Sandžaka u Narodno veće Sandžaka, kao i donošenje Deklaracije o diskriminaciji, ocenili su kao deo muftijine političke agende. Izvršni direktor „Građanskih inicijativa“ Miljenko Dereta, koga je zaista teško okvalifikovati kao velikosrpskog nacionalistu ili pritajenog miloševićevca, izričito kaže da je Zukorlić političar „protiv koga se ne vodi prava politička borba“, a u vezi s navodnom žestokom diskriminacijom Bošnjaka primećuje: „Meni se čini da zaista u ovom trenutku nema pravih pokazatelja koji bi govorili da su Bošnjaci na bilo koji način diskriminisani. Koliko znam, njihovo prisustvo u institucijama države je vrlo veliko, i u Sandžaku i na republičkom nivou. Prema tome, to je naprosto jedna bitka za vlast“.

Sonja Biserko se s ovakvim objektivnim viđenjem, koje listom dele i pripadnici nevladinog sektora bošnjačke nacionalnosti u Sandžaku, a i pojedini sandžački poslanici u Skupštini Srbije, jednostavno ne slaže. Ona, doduše, bez ikakve dalje razrade, najnovije korake Mešihata IZ u Srbiji određuje kao „nepromišljene“, ali odgovornost za tu nepromišljenosg u celini svaljuje na Vladu Srbije. Posebno zamera zbog „izazivanja negativnih reakcija i osećanja Bošnjaka“ nametanjem „svojih veroučitelja“. Kakvih „svojih“ veroučitelja? Otkad to Vlada Srbije ima svoje muslimanske veroučitelje? Umesto ovakvih i sličnih neodrživih konstrukcija i formulacija, bolje bi bilo da se gospođa Biserko obavesti o stvarnom stanju stvari i o situaciji nastaloj od trenutka kad je predstavnik novopazarskog Mešihata, efendija Mevlud Dudić, svojevremeno u znak protesta (protiv čega?) demonstrativno napustio republičku Komisiju za veronauku, u čijem radu sudeluju sve tradicionalne crkve i verske zajednice. Verovatno je time trebalo da bude ispoljena doslednost u odbijanju da se prisustvuje skupovima i učestvuje u radu foruma i tela gde se nalaze i predstavnici rivalske Islamske zajednice Srbije, po Zukorliću „paravjerske“ organizacije. Iz istog „načelnog“ razloga, njegove pristalice se poslednjih godina ne odazivaju ni na kurtoazni iftar u Ambasadi SAD-a u Beogradu. Islamski, nema šta! Za Sonju Biserko, međutim, Zukorlićevi Bošnjaci su ekskluzivno u pravu i kad očigledno nemaju pravo, kao, naravno, i Albanci na jugu Srbije, kojima je u njenom optužujućem pledoajeu za doslednu „politiku inkluzivnosti svih manjina“ ovom prilikom posvećeno manje pažnje. Prekluzivno je za sve kriva jedino Vlada Srbije, ova i svaka druga, i biće tako sve dok se ne „odustane od ciljeva koji su doveli do poraza jedne anahrone vizije Srbije“, prepoznatljivo poentira predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava na koja, ako je suditi po njenoj savremenoj viziji poželjnog balkanskog, evropskog i svetskog poretka, puno pravo ne bi imali jedino Srbi. Paradoksalno, i svakako nenamerno, zaštićeni „lični stav“ Sonje Biserko najviše će koristiti upravo optuženoj Vladi Srbije, jer, suočen s njegovom izopačenošću, čak će i najljući opozicionar osetiti sažaljenje i potrebu da je brani.

A Alah i onako sve najbolje zna.

Izvor Pečat, 26. septembar 2011.

Advertisements

Written by Mika

28. septembra 2011. u 18:49

Objavljeno u Uncategorized

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: