Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

КУЛМИНАЦИЈА КОСОВСКЕ ИЗДАЈЕ

leave a comment »


КУЛМИНАЦИЈА КОСОВСКЕ ИЗДАЈЕ

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 03.08.2011 | 11:37
Један француски краљ својевремено је рекао: „Најбољи начин да се решите непријатеља је да од њих направите пријатеље“. Он је у томе, умногоме, и успевао. Јер, наступао је са позиција моћи. Онај ко њу има а тежи миру, промишљеном политиком до њега често може и да дође, те да од непријатеља којима је пружио руку направи пријатеље. Међутим, другачије ствари стоје са слабима. Они од моћних непријатеља не могу да направе пријатеље. Једино могу да се одрекну отпора и постану њихово робље. Пријатељска офанзива нужно мора да буде на страни јачег, иначе се ради о капитулацији слабијег. Једино што он може, то је да искаже спремност на помирење, али не сме да пружи руку остављајући мач на страну!

Срби су 2000. године, нажалост, поступили баш тако. И не ради се ту о промени тадашњег режима, то је питање наше унутрашње политике. Имам у виду одбацивање политике одупирања агресору, уместо да она буде појачана превазилажењем калкулантства и других девијација из претходног периода. Нажалост, једни од наших нових властодржаца су умислили да је могуће да једностраним попуштањем од доказаних непријатеља направимо пријатеље. Други ДОС-овци су из лукративних или идеолошких мотива сарађивали са донедавним агресорима.

Велика НАТО победа 2008. године

На Косову је у току нова НАТО агресија.Но, она није отпочела преко ноћи. Вашингтон, на англосаксонски прагматичан начин, ствари ради постепено како би максимизирао своју корист а минимизирао штету. Пре него што је радикално кренуо да руши Резолуцију 1244 – којом је, после жестоког отпора српске војске 1999. године, по цену потврде суверенитета Србије над тим њени делом легализовао окупацију КиМ – НАТО се постарао да ради илузија о европском рају, Срби сами разоре своју војску а привреду доведу у стање озбиљне зависности од ЕУ. Када се то десило, а српски патриотски набој био умногоме сузбијен деценијском пропагандом, направљен је корак напред: проглашена је независност Косова.

После тога, патриотске снаге које су учествовале у власти после рушења Милошевића, коначно су увиделе да, како народ каже, „вук длаку мења али не и ћуд“, тј. да је илузорно да дивља звер и њена жртва постану пријатељи. Стога, чим је Америка отворено кренула путем косовске независности, део српског естаблишмента одлучио се за – после јачања и еманципације Русије већ изводљиву – геополитичку преоријентацију, односно, на неки начин, у много повољнијим условима, на враћање на спољнополитички курс од пре 2000. године. Но, ни Вашингтон и Брисел нису седели скрштених руку. Свим силама су подржали своје експоненте у Србији, како би узели сву власт. Нажалост, српски национални кругови, као и некада Милошевић, борили су се половично. Он је неодлучно водио оружане сукобе. Они нису имали смелости да се на унутрашњем фронту одупру пуним капацитетом. Водили су демократски политички рат, док је против њих спровођена операција налик некадашњим „Гладио“ ударима на левичаре у послератној Италији и другим деловима Европе.

Тако је 2008. године, као амерички намесник, Србијом потпуно завладао Борис Тадић (партија чији је шеф постала је доминантан фактор у Влади која је у Србији право средиште власти, уз то што је он лично по Уставу протоколарни председник). Да би платио подршку за довођење његове стране на државни врх (уз пропаганду намењену народу да ће наставити да се бори за Косово али неће већ напаћену Србију увести у нове ратове као што, наводно, хоће да ураде патриоте), Тадић је пристао да задовољи нове захтеве Запада у вези са Косовом. А он је, ради подршке албанској квазидржави, тражио да Србија прихвати да се протекторат ОУН замени протекторатом ЕУ. То је Београд и прихватио па је, фактички иако не потпуно и формално, УМНИК заменио ЕУЛЕКС (слична мисија ЕУ). Београд је тако, суштински, дигао руке од већег дела Косова а једино је задржао своје присуство на северу на коме живе готово искључиво Срби (Албанаца је тамо мање од 5%).

У духу реченог, одвијали су се догађаји од 2008. до данас. Србија је, мало по мало, препуштала своје позиције и на плану међународне одбране Косова, па је све више држава признавало ту натовску квазидржавну творевину (данас је признаје тек нешто мање од њих 80). Завршница тог процеса је отпочињање – као услова за то да Србија добије статус кандидата за ЕУ – директних преговора Београда и Приштине ради техничке нормализације односа (тј. олакшавања функционисања косовске „државе“). Ових дана они су резултирали и де факто признањем Косова од стране режима у Београду, уз његову наду да ће из тог процеса бити изузет север Косова, макар док не прођу парламентарни избори 2012. године. Међутим, чим се то десило, уследила је офанзива Приштине на северу Косова, подржана од стране НАТО-а.

Актуелна агресија на север Косова

Косовско-албанска полиција и царина, техником муњевитог рата, протеклих дана покушале су да преузму административну линију („границу“) између Косова и остатка Србије. Када Албанци то нису успели, наступио је КФОР који је обавио посао који су његови штићеници започели. Но, ни српски народ на северу није остао пасиван. Срби су масовно изашли на улице и путеве, те тако изазвали општу блокаду. КФОР и припадници приштинске полиције и царине (које је довео хеликоптерима) блокирани су на „граници“ као и, на путевима који ка њој воде, колоне трупа и возила за снабдевање која су кренула ка њој. Као меру одмазде, НАТО је „границу“ прогласио забрањеном зоном и дао својим војницима овлашћење да користе бојеву муницију против сваког ко жели да је пређе, чиме је север Косова одсечен од остатка Србије, са циљем да се изазивањем недостатка хране и лекова тамошњи Срби натерају на покорност.

Очито је намера да се прво власт Приштине успостави на „граници“ да би потом, уз помоћ КФОР-а и ЕУЛЕКС-а, била раширена и на друге делове северног Косова. После би, вероватно, уследило и етничко чишћење тих крајева. Срби су на примеру југа видели шта им се дешава тамо где Албанци над њима имају власт. Наравно, да се то не би десило и на северу Косова, српски народ који тамо компактно живи, решен је да се сада енергично супротстави стварању предуслова за погроме. Да ли је спреман да томе допринесе и српски режим? Како на оно што се тренутно дешава реагује официјелни Београд?

Несумњиво, он је искрено разочаран. Види да су за Америку сви Срби једнако лоши. Само је питање времена до када су употребљиви. Онда када Вашингтон процени да им је истекао рок трајања, спреман је да их одбаци без обзира колико су га верно служили. А садашњем режиму је, нема сумње, рок пред крајем. Мала је вероватноћа да ће опстати и после наредних избора, а САД не желе да рескирају да у вези са Косовом са следећим властодршцима, макар неки од кандидата за функције сада обећавали да ће бити покорни. Америка данас, када је сигурна да има квислиншку власт у Београду, жели да оконча посао који је отворено започела 1999. године, а после ће већ видети како ће наставити са реализацијом политике освајања остатка Србије.

Непоправљиви „петоколонаши“

Рекли смо да је режим у Београду љут на своје западне менторе, али то не значи да је престао да буде квислиншки. Он нема храбрости, чак када је то дубински и његов лични интерес, да се супротстави и стварно подржи свој народ на северу Косова, већ се само, као увређено дете, дури на своје западне „пријатеље“ и демагошки купује време празним причама упућеним народу да неће прихватити независност Косова и недавно насилно мењање статуса кво на његовом северу. По том принципу је сада усвојена стерилна резолуција о недавним дешавањима на Косову од стране српског Парламента.

Неко ће рећи да Срби и немају другу могућност осим да се начелно, писањем резолуција, одупиру агресору. То није тачно. Србија не може да победи НАТО, али може да му се супротстави. НАТО, војни савез ослабљеног Запада, не жели нове ратове већ офанзивно наступа рачунајући на српску попустљивост. Када би му било стављено до знања да ће Срби на северу Косова бити подржани да се свим средствима одупру окупацији, те када би Србија спровела одговарајуће војне мере на „граници“ као подлогу спремности да интервенише у случају да њени грађани буду изложени терору, КФОР (маскирани НАТО) и његове албанске слуге, повукле би се са Севера Косова. Јавно мнење западних земаља није више спремо да толерише нови рат у Европи, нити стизање ковчега са телима њихових војника из Србије.

НАТО трупе овај пут нису у ваздуху већ у директном додиру са Србима, који су на северу Косова са свих страна око њих. Зато ће НАТО, ако уз локалне Србе и Београд покаже зубе, „подвити реп“. Наравно, да би се то десило, уз унутрашње деловање Србије, потребно је и њено енергично обраћање Русији и другим земљама које поштују међународно право, да је подрже. Али, у том контексту, и инсистирање да се у складу са Резолуцијом 1244. реафирмише улога ОУН на Косову, те да се сви будући преговори воде само под покровитељством Савета безбедности у коме Москва има право вета.

Квислиншки режим, не треба ни наглашавати, то неће учинити. Он само прави патриотско позориште како би из кризе покушао да се извуче са што мање штете. Ипак, ни то не ради доследно да не би озбиљно наљутио западне господаре. Тако је председник Србије, у тренутку док се над Србима на северу Косова навијају агресорски облаци, изјавио да наша земља ни у ком случају неће ратовати. Значи, ни ако Албанци поубијају све преостале Србе на Косову нећемо употребити војску! Вероватно, Тадић мисли да она постоји да би имао председнички почасни строј.

Укратко, власт, у нади да ће купити даљу подршку својих западних ментора тиме што им демонстрира да је спремна на свако национално и лично понижење, за свој народ призива нове несреће. Јер, жртва која је клекла пред дивљим зверима, као да их моли да је докрајче. Разуме се, тиме Тадић и његови савезници неће обезбедити своју политичку будућност, али „нада умире последња“. Ради ње су спремни да газе преко српских лешева, и да се праве да они не постоје док нацији причају бајке о пријатељском западу који не разуме ствари па само зато погрешно поступа.

Пут спаса: институционализована савезништво са Русијом

Перспектива режима није добра. То је сигурно, ма колико продавао душу и српску земљу. Али каква је перспектива Срба на северу Косова? Упркос издаји Београда, они су показали одлучност. Када је требало (и ако затреба биће поново), били су спремни и силом да се одупру агресији, а сада примењују тактику масовног мирног супротстављања НАТО окупатору. У таквим условима ни крвавој Атлантској алијанси није лако да угуши њихов отпор. Једно је лагати своје и туђе јавно мнење када се пуца на војнике и цивиле нападнуте државе а друго је објаснити му зашто се газе жене и деца које леже пред тенковима, као и ненаоружани људи који својим телима блокирају КФОР на тзв. граничним прелазима.

Срби ће сигурно успети да одрже контролу над градовима и селима севера Косова. Тамо сада неће бити успостављена власт Приштине. НАТО се суочио са народним отпором који није очекивао. Друго је питање границе. Шта ће са њом бити сада је тешко прогнозирати, али много лакше је рећи шта је пут спаса за Србију. Ако њим кренемо повољно ћемо решити и питање контроле административне линије са северним Косовом.

Свакоме нормалном до сада је морало да постане јасно да је Америка наш окорели непријатељ. То се неће променити изузев да сами укинемо своју државу и постанемо њено посмодерно робље. Зато Србија не сме више да буде у стању вакума. До сада је власт водила политику тихих евроатлантских интеграција али се, због одбојности народа према Америци, формално држала неутралности. Сада је дошао коначни час да Србија раскрсти са евро-интегративним илузијама и погрешном спољном политиком, и да се окрене свом историјском пријатељу – Русији. Место Србије је, као што је то крајем 90-их тражила али Борис Јељцин није био спреман да прихвати, у свестраном повезивању са Москвом и државама које су део њеног војно-политичког и економског „клуба“. Србија – ма колико је до пре неки дан имало смисла да се претвара да јој је трајно опредељење неутралност – треба да тежи уласку у ОДКБ и све друге интегративне процесе који се одвијају око Руске Федерације. Нема више времена за чекање бољег времена за храбро деловање.

Улога и интерес руског фактора

То је спас за Србију, али корисно је и за Русију. Јер, колико је велики део Запада непријатељски оријентисан према Србији, толико је и према Русији. Ако Москва не буде играла офанзивно, дочекаће поново непријатељски продор у своје двориште. Тиха агресија против Русије није завршена америчким поразом у Грузији и потискивањем из Украјине. То су за Вашингтон само порази у биткама а не и у рату. Зато је за Русију добро да јој Србија, чији народ је традиционално проруски настројен, постане савезник. Да и не говоримо да ће без тога, пре или касније, на овај или онај начин, бити нападнути и руски енергетски интереси на Балкану. Они који покушавају да освоје север Косова, неће мирно гледати изградњу јужног тока кроз Србију. Ако не могу да га поткопају у земљама региона које су већ ушле у ЕУ, могу и хоће да спрече да Србија постане део Уније (и на то је срачунато изазивање садашње кризе), и да у њој онемогуће његову изградњу.

Срби су данас, после страхота које су доживели током 90-их када су били сами на бојном пољу, политички апатични и подложни манипулацији од стране пропагандне мреже коју је запад створио у Србији током задњих деценија (после 2000. године купио је готово све значајне медије). Међутим, ако би само са 5% средстава уложених од стране Америке и њених савезника наступила Русија, па чак и ако би јасно ставила да знања да жели Србију у својим интегративним оквирима, све би се променило готово преко ноћи. Једна проруска и национално одговорна телевизија, и мало активнија руска подршка националним снагама, довела би брзо до коренитог унутрашњег преокрета у Србији. А тек тада је реалан трајан спас и за Србе на северу Косова.

Ако би у Београду добили национално одговорну власт која би успоставила савезничке везе са Русијом, то би већ било довољно да се НАТО, фактички, повуче са севера Косова (где ће на заузетим позицијама, са садашњом или њој сличном влашћу, остати и када заустави садашњу операцију). Пут до ослобођења његовог јужног дела неће бити кратак, али ако будемо енергични у намери да га пређемо, једног дана и то ће се и десити. Но, тамо где су НАТО-у позиције слабе, као на северу Косова, он неће рескирати сукоб са Србима ни тако што би бранио оно што је ових дана освојио, само ако види да је Београд одлучан у намери да не допусти да нова фаза окупације остане дуготрајна.

Евроазијска битка

Садашњи режим ће се са њом, у некој форми, после серије стерилних потеза, помирити. Уосталом, он је својим потезима, током неколико протеклих година, за њу створио предуслове. Привео је крају предају јужног дела Косова и Метохије (око 88% територије покрајине), и тако позвао на отмицу и северног њеног остатка. Зато, али и из свих других наведених разлога, препорода Србије нема без његовог рушења. Али, уз упоредо инсистирање на јасном декларисању свих оних који желе да га замене о томе ко су нам непријатељи а ко пријатељи. Без околишења морају да кажу да је за нас прво Вашингтон са својим савезницима, а друго, пре свега, Русија.

Што се ње тиче, српска патриотска јавност само може да апелује на Москву да прави разлику између српског народа и режима, те да првом помогне упркос лика и дела другог. Последњи је издајнички и, када је већ такав према своме народу – који изборним преварама и манипулацијом држи под влашћу – није ни чудо што није пријатељски настројен према Русији. То Москви не сме да буде сметња да нађе начин да помогне Србима на Косову. Први корак у том правцу требало би да буде хитно инсистирање да се укине нехумана блокада севера Косова, која крај гура у глад и медицинску катастрофу. Патриотска Србија, која ће пре или касније избити на површину и повести земљу, то ће вечно памтити Русији. А она ће, поред тога, и целом свету демонстрирати своју обновљени моћ.

Руси и Срби су традиционални пријатељи. Сви у свету то добро знају, без обзира какав је актуелни српски режим. Стога, гажење Србије многи ће доживети и као немоћ Русије и политике коју је повео Владимир Путин. И ради себе и своје будућности а не само Срба, Русија то не сме да допусти. На Косову се бије битка која знатно превазилази димензије и значај Србије!

http://srb.fondsk.ru/news/2011/08/03/kulminaciia-kosovske-izdaie.html

Advertisements

Written by Mika

3. avgusta 2011. u 19:12

Objavljeno u Uncategorized

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: