Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Апорије Тадићеве косовскометохијске политике

leave a comment »


Апорије Тадићеве косовскометохијске политике

Зоран ЧВОРОВИЋ | 04.08.2011 | 00:00
Основне премисе Тадићеве државно-националне политике. Пре усвајања нове Декларације о Косову и Метохији, Борис Тадић је пред посланицима Народне скупштине Републике Србије представио своје виђење Србијине државне и националне политике. Она је у Тадићевом излагању одређена двема потпуно јасно издвојеним премисама. Горњу премису чини став да је чланство у ЕУ врховни приоритет свеукупне Србијине политике. Доњу премису представља Тадићево убеђење да ниједна држава на Балкану, укључујући и Србију, не треба да буде „велика”. Закључујући по силогизму, величина територије државе Србије биће онолика колико одмере бриселски европланери. Број држава чланица ЕУ које су признале терористичку творевину Косово, показује колику Србију данас желе у Бриселу. Колику Србију желе сутра најављује представљање Војводине у регионалним европским организацијама.

ЕУ изнад Устава РС – Косово изван Србије. Силогизам по коме Тадићева државно-национална политика, заправо, самоукида државу чији је он председник, јер без територије нема државе, није цинична спекулација политичког неистомишљеника, већ стварни завршни резултат политике – ЕУ нема алтернативу. Наиме, од 2008. године ова евроунијатска идеолошка флоскула се медијском пресијом и моралном и политичком колаборацијом бивших евроскептика намеће као друштвена конвенција, према којој се одмерава целокупни јавни живот у Србији. У односу на правни поредак Републике, ова евроунијатска флоскула постаје и нека врста идеолошког „надустава”, од кога зависи примена појединих одредби важећег Устава. Некада у име самоуправљање, а данас у име идеолошки мантре – ЕУ нема алтернативу, одвија се процес укидања права у име идеологије. Укидањем права – укида се и држава, у то су нас најбоље уверили бриселски преговори о Косову.

Подређивањем сопственог Устава евроунијатској мантри – ЕУ нема алтернативу, Србија жртвује само уставотворство као главно својство унутрашње суверености. Наиме, територија и државна власт у евроунијатској политици престају да буду уставне и постају политичко-договорне категорије. Реалност на терену и тзв. потребе становника не могу да служе као оправдање за признање докумената тзв. Републике Косово, јер се на такав начин решавају спорови међу независним државама, док у сувереној држави, са хијерархијски уређеним правним поретком, не могу да постоје два независна и паралелна уставотворца. Сувереност је једна и недељива, отуда договори којима Србија признаје фактичко стање на Косову и Метохији нису ништа друго до одрицање од суверености на делу државне територије. Без ње ће међународно признање, као декларативни акт, остати да виси као голо право. Сасвим другачије последице по Србијину државну целовитост имали би преговори у којима се не би се полазило од фактичког стања на терену, већ од Резолуције 1244. У првим преговорима од Србије се захтева да етажно легализује дивље државно-правно здање подигнуто на њеној територији, у другим преговорима узурпатор би најпре морао да на основу Резолуције 1244 призна својинска права власника, а тек потом би се разговарало о преносу појединих његових овлашћења.

Трогодишње узмицање Устава Републике Србије пред императивима евроунијатске политике одразило се на ауторитет и снагу правног поретка. Догађаји на северу Косова и Метохије показали су да је српски уставни поредак остао без својих законом заклетих чувара. Како поједини државни функционери доживљавају уставну обавезу одбране територијалне целовитости показао је директор Полиције Републике Србије. У ноћи када се око Срба Косовско-митровачког округа постављала логорска жица, он је изјавио како ће помоћи Кфору и Еулексу да одрже ред на северу Косова и Метохије. Тако је чак и највиши полицијски функционер Србије своје устаноправне обавезе претпоставио косовскометохијској политичкој реалности. Дугогодишње заклињање Бориса Тадића на пацифизам, уместо на одбрану Устава, направило је и првог српског полицајца политичарем.

Срби са Косова и Метохије између Тадићевих и Тачијевих политичких приоритета.И док се Србијини функционери утркују у креативности да пред евроатлантским посматрачима оправдају своје присуство и улогу у Косовско-митровачком округу, а да ниједном речју не спомену државну територију и власт, дотле су све активности албанских сепаратиста мотивисане одбраном територијалне целовитости тзв. Републике Косово. У моменту када Тачи објављује општу мобилизацију, портпарол Владе Републике Србије изјављује да су илузорна и историјски нереална очекивања појединих Срба да ће српски тенкови поново доћи на Космет. Овакве изјаве евроунијатских „пророка” наносе далекосежнију штету српској државотворној политици, него што би то учинила било каква војна авантура. Објашњење за оваке потпуно супротне приступе налази се у јавно изреченим приоритетима Тадићеве и Тачијеве политике. Тадић је своју политичку судбину везао за Брисел, а Тачи за тзв. Републику Косово. Европодобна политика, под сталним бриселским старатељством, Тадићу не омогућава ништа више од заштите личних права косовскометохијских Срба. Одбрану права државе Србије на Косову и Метохији илузорно је очекивати од Бориса Тадића, јер би га она аутоматски посвађала са бриселским менторима. Зато ће се у данима који долазе све чешће чути речи о хуманитарној катастрофи, а све мање о држави и територији, јер уосталом Србија хуманитарно може да интервенише и на Хаитију. Од политике и Косово и ЕУ, Срби на Косову могу добити брашно и шећер из робних резерви, али не своју државу и њене институције.

Истоветност косовских политика србијански евроунијати и србијанских либерала и титоиста. И поред свега мора се признати да Тадићево превођење косовскометохијског проблема са државног на терен индивидуалних људских права није његов изум. Семе овакве политике посејано је у српском јавном животу још раних деведесетих, кроз тезу да косовски проблем није државноправно, већ демократско питање. Иза оваквог става стајали су верници либералне демократије међу Србима, неки од њих и национално добронамерни, али са потпуно погрешним историјско-идеолошким перцепцијама, уверени да ће европска политика зарад идеологије људских права и слобода заборавити своје традицоналне интересе на Балкану. Зато су поједини српски опозиционари косовско питање редовно представљали као демократско, па је као такво коначно решење требало добије рушењем С. Милошевића. Истовремено, албански сепаратисти и њихови европски и амерички ментори, интернационализујући косовски проблем, пребацивали су га са терена индивидуалних људских права на терен колективних националних права Албанаца. И тако, док се код Срба одвијао историјски ретроградан процес у коме се српско друштво уз помоћ идеологије индивидуалних права атомизирало, а српски национални и државни простор цепао, албанска мањина се инсистирањем на колективним правима претварала у политички субјективитет који је по државноправној логици тежио да има своју, макар и српску узурпирану територију.

И док је већина ондашњих српских опозиционара веровала да прохтеве албанског сепаратистичког покрета може задовољити демократизацијом Србије, С. Милошевић је од почетка свог рвања са проблемом Косова схватио да је оно превасходно државноправно питање. Све мере које је Милошевић предузимао, почев од историјског доношења амандмана на Устав СР Србије 1989, преко одбацивања понуде из Рамбујеа, до Резолуције 1244, у првом реду су биле усмерене на одбрану територијалне целовитости државе Србије на Косову и Метохији. Међутим, за овакву државно-националну политику била је потребна национална идеологија и друштвене снаге које би биле у стању даје носе. С. Милошевић није имао ни једно, ни друго. У српску националну револуцију кренуо је без националне идеологије, са технократским естаблишментом који није био спреман да своје личне и клановске интересе подреди интересима српског народа. На чело националног покрета који требао да донесе револуционарне промене у нацоналној и државној позицији српског народа, стали су људи који су својим друштвеним положајем и привилегијама били кочница било каквим, па и национално-државним променама. Милошевићеве технократе су новац за платне фондове великих српских предузећа обезбеђивали кроз сиву трговину са финансијерима албанског сепаратизма на Косову и Метохији. Суштински исте друштвене групе су 2008. године спречиле формирање Владе према изборној вољи народа и омогућиле удар у највећој српској опозиционој странци.

И поред свега, Слободан Милошевић се својим државотворним приступом према Косову и Метохији суштински одвојио од политике србијанских либерала и Стамболићеваца који су српски проблем на Косову, али и у другим деловима СФРЈ, сводили на проблем индивидуалних људских права. Данашњи евроунијати, свеједно на власти или у опозицији, духовна су, а често и крвна деца оних које је српски свенародни покрет почистио крајем осамдесетих година прошлог века. Зато Срби са Косова и Метохије од Бориса Тадића и других евроунијата могу добити само оно што су могли да очекују и од србијанских комуниста пре Осме седнице ЦК СК Србије.

Нерешено косовско питање подиже геополитичку цену српског народа.Први услов да би држава Србија сачувала Косово и Метохију јесте напуштање политике ЕУ нема алтернативу, као и другог лица исте политике израженог кроз тезу и Косово и ЕУ. Евроунијатска политика је државно и национално самоубилачка, јер спољнополитичким циљевима, неизвесних и сумњивих исхода, претпоставља опстанак државе и њеног правног поретка. Србија мора уз помоћ Русије и Кине да проблем Косова и Метохије врати у ОУН и у оквире Резолуције 1244. Српски парламент би морао под хитно да упути позитван одговор на понуду Русије да Србија постане посматрач ОДКБ (Организација договора о колективној безбедности), чиме би отпочело институционално безбедоносно повезивање Србије и Русије.

1) Србија која је економска колонија држава које су признале тзв. Републику Косово, не може да води самосталну и респектабилну спољну политику. Националном и регионалном разнородношћу страних улагања, Србија обезбеђује широку основу за своју спољашњу сувереност. Унутрашња сувереност на подручју Косова и Метохије јача са ефективним присуством државних институција у свим деловима јужне српске покрајине. Истовремено, присуство државе Србије на Косову урушава сувереност тзв. Републике Косово, јер речју Слободана Јовановића, „државна се власт карактерише тиме што је, у границама своје области, највиша. То њено својство да на једном парчету земљишта буде највиша назива се сувереност”.

2) Овакво трајно правно и политички нестабилно стање, које онемогућава коначно конституисање тзв. Републике Косово, Србе ће учинити духовно и национално будним, а на Албанце ће на дуже стазе деловати национално депримирајуће. Ситуација на ивици инцидента на Косову и Метохији најмање одговара државама духовно, политички и економски исцрпљене атлантске цивилизације. Насупрот њима, српском народу у таквом стању скаче геополитичка цена, а нерешено Косово спасава Републику Српску и Србе у Црној Гори од коначног евроатлантског решења.

Advertisements

Written by Mika

3. avgusta 2011. u 18:58

Objavljeno u Uncategorized

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: