Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

СУДЕ, ДА ИМ НЕ БИЛО СУЂЕНО. УЗ ХАПШЕЊЕ ГЕНЕРАЛА МЛА ДИЋА

leave a comment »


СУДЕ, ДА ИМ НЕ БИЛО СУЂЕНО. УЗ ХАПШЕЊЕ ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА

Јелена ПОНОМАРЈОВА | 31.05.2011 | 23:08
Хапшење бившег начелника Главног штаба Армије Републике Српске, генерала Младића и припрема за његову екстрадицију у Хаг је следећи по реду догађај у„пречишћавању Историје“…

* * * *

Процес растурања социјалистичке Југославије је био варварски и крвав. О томе зашто се то десило, ко су главни сценаристи трагедије југословенских народа кроз године су написани томови научних истраживања и брда публицистичких материјала, али почетком деведесетих су код народа постојале само емоције, непроверени подаци о жртвама међунационалног ратовања и илузије (пре свега: код руског руководства) о могућности да се сагради праведан свет. Потпуно оправдано је изгледала идеја формирања неке нове структуре, која ће истражити ратне злочине до којих је долазило у току разбијања и деобе Југославије. Коначна одлука да је неопходно да се формира међународни суд сазрела је као резултат рада комисије експерата за анализу информација о кршењу Женевских конвенција и других норми хуманитарног права у току оружаних конфликта на територији бивше Југославије, коју је СБ ОУН формирао у октобру 1992. године.

Већ у мају 1993. на бази резолуција СБ ОУН бр. 808 и 827 формиран је Међународни трибунал, који је позван да истражи злочине из периода 1.01.1991. до датума који ће СБ одредити „када се успостави мир“. Као резултат те врло неодређене формулације Трибунал још увек ради, иако је прошло много година од „успостављања мира“. Рок за завршетак његовог рада се стално одлаже. Тако је требало да, према резолуцијама ОУН бр. 1503, 1534 и 1880, све предмете размотрити у првој инстанци прво до краја 2004, па 2008, а затим до краја 2009. године.

16.12.2009. године у резолуцији СБ ОУН бр. 1990 је изјављена „решеност да се рокови важења овлашћења свих сталних судија Међународног трибунала продуже на период до 30.06.2010. године, а судија Апелационе инстанце – до 31.12.2012.г, или до завршетка послова који су им дати у надлежност, уколико се то раније деси“. Ново продужење рада ове институције је изазвало негодовање Русије, која се 22.12.2010. уздржала од гласања за резолуцију 1966. Та резолуција је предвиђала да се оснује „Међународни механизам за преостале предмете“ који је требало да рад на завршавању судских предмета МТБЈ[1] почне 1.07.2013., и заврши 31.12.2014.год. За тај документ је од 15 чланица СБ гласало 14. Како је изјавио тадашњи стални представник Русије у ОУН Виталиј Чуркин, трибунали (МТБЈ и Међународни трибунал за Руанду) свесно отежу са завршавањем рада. Осим тога, „ништа мање питања ниче и у вези са објективношћу тих судова. Међутим, руска позиција, као и пре, за такву тврдњу на Западу не налази подршку“. Без обзира на то, Русија полази од становишта да је наведена резолуција „последња у вези са питањем рока рада оба трибунала и да ће они бити сасвим затворени до краја 2014. године. (I).

Међутим, тешко је поверовати да ће бити тако. На пример, председник МТБЈ Патрик Робинсон је више пута поновио да предмет бившег лидера босанских Срба Радована Караџића, који је ухапшен под врло необичним околностима 2008. године, неће бити завршен пре краја 2012. године, а вероватна жалба ће се разматрати до фебруара 2014. Међутим, полазећи од чињенице да процеси трају и по неколико година, рокови у вези са суђењем Караџићу могу да буду померани, наравно, не ка скраћењу. Таква бојазан се потврђује и речима пи-ара Хашког трибунала, Нерме Јелачић: „ Рокови завршетка рада Трибунала се односе само на предмет Караџића, тј. „не важе за Ратка Младића и Горана Хаџића“ (II). То је више пута изјављивао и главни тужилац МТБЈ Серж Брамерц.

И одједном – ето среће! Просто невероватно, али само неколико дана пре подношења Брамерцовог извештаја Савету безбедности ОУН о раду Трибунала, када је могла да се донесе коначна одлука о затварању овог органа, судије су добиле посла за још неколико година.

У току новембарске (2010. г.) посете Београду главни тужилац МТБЈ је обавио разговор „у четири ока“ са председником Србије Борисом Тадићем, премијером Мирком Цветковићем и председником Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом Расимом Љајићем, који су убедили хашког тужиоца да ће имати њихову потпуну сарадњу. „Наша страна води интензивну потрагу за Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, и труди се да успешно заврши сарадњу са трибуналом у Хагу“ – изјавио је српски председник. Детаљнији разговор о напорима које Београд чини на хапшењу главних лица које Трибунал тражи главни тужилац МТБЈ је имао у штабу националне безбедоносне службе, са руководиоцима свих заинтересованих установа, заједно са војним обавештајцима, као и са тужиоцем за ратне злочине Владимиром Вукчевићем.

Садржина тих преговора, из разумљивих разлога, остаће затворена за штампу, али резултат „интензивне потраге“, како се каже, је видљив. Хапшење 26. маја Младића у селу Лазарево, на 70 км од Београда, председник Француске Никола Саркози је оценио као „снажну Тадићеву одлуку“. Очигледно да тешко да би дошло до хапшења „најтраженијег ратног злочинца“ да није било „вештине“ српског председника. Потрага за Младићем је стварно појачана после Брамерцове посете. О променама у ловној површини и методама „лова“ на Младића министар унутрашњих послова Ивица Дачић је говорио више пута. Конкретно, он је подвлачио да се у потрагу за Младићем и Хаџићем, која је дотле била прерогатив српске државне безбедности, активно укључило и министарство унутрашњих послова, „што подразумева ширу контролу и праћење лица, за које се претпоставља да подржавају српске јунаке за којима се трага“ (III), као и јачање оперативно-извиђачког рада.

* * * *

Према подацима српске полиције, рано ујутро 26. маја појачани одред полицајаца је дошао у село Лазарево, где живи око 2000 људи и у коме раније нису вршени претреси, да би се направио циљани претрес. „Полиција је истовремено ушла у четири куће, које припадају Младићевим рођацима. У једној од њих, у кући од жуте цигле са зарђалом оградом, – полицајци су пронашли Генерала који је, без обзира на рано јутро, већ био будан. Генерал је шапатом полицајцу рекао како се зове и предао два пиштоља , који су били поред њега у тренутку хапшења. У том селу је живео око две године“ (IV). Касније, одговарајући на питања новинаразашто није искористио оружје, Младић је одговорио: „Нисам хтео да убијем децу која су дошла да ме хапсе“.

Игра „шуга с Ратком“ је од тренутка када га је у јуну 1995. године МТБЈ прогласио за ратног злочинца постала међународна. Младића оптужују не само за ратне злочине у току рата 1992. – 1995. на територији савремене Босне и Херцеговине, већ његову фигуру користе као услов за пријем Србије у Европску унију. Комесар Европске уније за питања проширења Оли Рен је више пута изјављивао да ће „српско питање“ да се „решава искључиво у зависности од оцена које ће бити дате у извештају главног тужиоца МТБЈ (V).

Упорност са којом садашње српско руководство тежи Европској унији, у најмањој мери – чуди, а у већој – разочарује. Европска унија – наднационална организација која је непосредно учествовала у планирању и извођењу операције прво на растурању Југославије, па затим Србије као целовите суверене државе, појављује се као циљ за кога читаву своју будућност везује осакаћена, понижена, лишена својих историјских реликвија (уз непосредну помоћ те исте Европске уније) Србија! Нећу да говорим о томе да је садашњи социјални и економски положај саме Европске уније толико јадан да тешко да би било који политичар јасних мисли везивао судбину своје земље са таквом организацијом. Тим пре, када ти се постављају услови којима се понижава национално достојанство и када се предлог за окретање „новог листа“ историје земље условљава предајом свог становника суду сумњиве репутације.

Ратко Младић је био једна од централних фигура рата у Босни. За њега знају далеко ван босанских граница. Новине „Дејли телеграф“ су га укључиле у списак од 30 познатих савремених војсковођа, констатујући да га они официри, који су преговарали са њим, сматрају за генија тактике (VI). Противници су га се плашили, а Срби обожавали – због поштења, високог професионализма, храбрости, привржености Отаџбини. За националну самосвест Срба значај Младића који је, фактички, победио, без обзира на бомбардовање НАТО, у рату у муслиманско-хрватској федерацији БиХ, је огроман. Одатле и јача пажња према њему од стране НАТО и ЕУ.

Зато није случајно што је председник Тадић, на специјално сазваној у вези са хапшењем Младића, конференцији за штампу изјавио: „Тако смо ми завршили тежак период наше историје и скинули бреме са рамена нашег народа. Сада се отвара нова страница, а ми ћемо радити на процесу помирења у региону“, а „завршена истрага ће дићи ниво међународног поверења у Србију“. Реторичка фигура о „бремену народа“ представља стварно Тадићево признање колективне кривице Срба у том рату, у рату народно-ослободилачком, у рату за своју државност, у рату за право на живот у земљи својих предака.

Очигледно, да би коначно орасположио Европску унију према Србији Тадић је посебно подвукао да се „води истрага против људи који су му помагали (Младићу – Ј.П) да се крије од правосуђа… Свако ко је помагао Младићу ће морати да стане пред суд“ (VII). Не знам да ли ће те напоре да призна ЕУ (хапшење Младића јенатемпирано за дан посете Београду Кетрин Ештон – врховног представника ЕУ за иностране послове и политику сигурности), али да хапшење Младића није и последњи услов за пријем Србије у ЕУ – то је потпуно јасно. Следећа фигура је Горан Хаџић, а затим ће то бити признање Косова и референдум у Војводини и још много шта.

* * * *

За садашње (прозападно) српско руководство је од животне важности да нови извештај Сержа Брамерца Савету безбедности ОУН буде позитиван, јер Београд тежи да добије статус кандидата за пријем у ЕУ. Како је познато, највећи противник сближавања Србије са ЕУ је Холандија, која своју позицију образлаже искључиво тиме, да Ратко Младић и Горан Хаџић још увек нису на оптуженичкој клупи.

А да кажемо нешто о разлозима, због којих управо Холанђани тако јако теже да „закопају“ Младића? Мало ко зна да су многобројне жртве у Сребреници најнепосредније што је могуће повезане са неодговорним понашањем холандских миротвораца, у чију је зону одговорности спадала ова муслиманска енклава 1995. године. Када су Сребреницу као одговор на многобројна убиства Срба од стране наоружаних формација које је водио Насер Орић који је, да кажемо и то, ослобођен по решењу Трибунала, окружиле јединице Ратка Младића, холандска војска не само да није ништа предузела како би се сукоб избегао и заштитила мирно становништво, већ је на брзину напустила енклаву. Другачије речено, своју срамоту Холандија већ више од петнаест година покушава да припише Младићу и његовој војсци.Што се тиче Орића, мада оптужен за стрељања Срба у рејону Сребренице у периоду 1992. – 1993. год. и за уништење више од десет српских села, он је осуђен на две године затвора и ослобођен је директно у судници, чим је пресуда прочитана (урачунато му је време које је провео под истрагом).

Ни на који начин немам намеру да правдам насиље. Снага права треба да је у томе да злочинац, ако је његова кривица доказана, буде кажњен. Казус Младића нас само тера да размишљамо о стварима у глобалу, о симболици онога, што се десило, које се по свим параметарима уклапа у организовано понижавање једног народа – Срба, и једне државе – Србије. Да подсетим да су главни оптуженици у свим процесима МТБЈ били баш Срби и, захтевајући хапшење Младића и Хаџића, Суд, како ми се чини, хоће да постави једну дебелу антисрпску тачку на свој рад.

За 18 година рада МТБЈ је одрадио 144 судска процеса, у којима је већина процеса, а прецизније 94 (или 66% свих предмета) било вођено против Срба. 33 процеса су била против Хрвата, 8 против косовских Албанаца, 7 против босанских муслимана и два против Македонаца. Од 19 умрлих у току суђења 16 су били Срби, при чему су неки преминули под врло чудним околностима, међу њима и бивши председник Југославије Слободан Милошевић, чију кривицу Трибунал није успео да докаже. Осим тога, од 28 ухапшених председника држава, војних заповедника, председника влада, вице-премијера, министара одбране и спикера парламената Срби опет припадају упадљивој већини – 19. Посебно импресионира збир затворских пресуда: Срби су осуђени на 904 године, Хрвати на 171, муслимани на 39 година, косовски Албанци (који су, како је доказао Дик Марти, из све снаге трговали људским органима) – на укупно 19 година, и Македонци – на 12 год. (VIII)

Још упечатљивије су појединачне затворске казне: на 40 година је осуђен Горан Јелисић, чувар затвора за заробљене муслимане и Хрвате који се налазио код Брчког и бивши градоначелник босанског Приједора Миломир Стакић. Генерал армије Републике Српске Радислав Крстић осуђен је на 46 година затвора, истина, доцније му је пресуда смањена за 10 година. На по 30 година осуђени су и браћа Лукић, према формулацији, за злочине против босанских муслимана у Вишеграду, граду који се налази на неколико десетина километара од Сарајева, близу српске границе.

Толико сурове пресуде Србима природно наводе на многа питања. Прво – о адекватности толико дугих затворских казни, које су у суштини једнаке доживотном затвору. Друго, о једнакости кривице других учесника крвавих догађаја. Класичан пример „двојних стандарда“ Хашког трибунала је поступак против Рамуша Харадинаја, једног од команданата „Ослободилачке армије Косова“, која се са својим војницима прославила суровошћу према косовским Србима и грађанима других неалбанских народности. Без обзира на тешке злочине које су они извршили Харадинаја су ослободили одговорности „због недостатка доказа“. „Уствари – докази су нестајали заједно са сведоцима, међу којима су били и сарадници косовске полицијске службе, од којих су Харадинај и његови сарадници почели да се избављају још 1999. године“ (IX). И уопште, ако се погледа статистика о ослобођеним Албанцима који су по Косову правили зверства, она је запањујућа. Најјачи албански борци, који своје жртве броје у стотинама – Фатмир Лимај, Исак Муслиу, Идриз Балај и већ поменути Рамуш Харадинај – сви су ослобођени.

Сам начин формирања МТБЈ – Трибунал има дозволу за рад Савета безбедности ОУН – а класични међународни судови се формирају потписивањем међународних уговора – ствара не само много питања и праведну критику, већ показује и принципијелне позиције зинтересованих страна.

Како констатује један од признатих стручњака за та питања – Александар Мезјајев, „формирање правног органа потписивањем међународног уговора предвиђа да постоје интереси код свих учесника у уговору, а на државе, чији интереси у уговору нису узети у обзир, уговор не важи. Истовремено – резолуције Савета безбедности ОУН се заснивају на изјављивању воље само неколико држава. Да су они, који су формирали Трибунал, свесно тежили да искључе опште учешће у прихватању решења, сведочи и чињеница да питање оснивања Трибунала није изнето на дискусију у Генералној скупштини ОУН – органа у коме све државе – чланице имају представнике“. (Х)

Стварно, СБ ОУН нема овлашћења да формира међународне правосудне органе, јер ни један члан Статута ОУН, укључујући и чланове 7. главе, не садржи налог на право Савета безбедности да формира међународне трибунале, као ни правосудне органе. Другим речима, у складу са општеприхваћеним принципом у правној науци: „Нико не може да другоме пренесе више права, него што их он сам има“ – ни СБ ОУН, обзиром да није био правосудни орган и није имо правосудна овлашћења, није имао права да другим институцијама даје такве компетенције.

Осим тога, ОУН у складу са Статутом (чл. 2, т.7) не може да се меша у искључиву компетенцију држава. А Резолуција СБ бр. 827 нарушава управо принцип суверенитета и формира орган који је позван да суди физичким лицима – грађанима држава-чланица ОУН. На крају, уз све остало, СБ ОУН је прекршио и ставове члана 14 Међународног пакта о грађанским и политичким правима (1966.), који је фиксирао право сваког човека да му суди суд, који је формиран законски. Резолуција СБ ОУН је то онемогућила свим грађанима земаља бивше Југославије. Тако је формирање МТБЈ прекршило базне принципе и норме међународног права, а то значи да ни једна одлука тог незаконито формираног органа не поседује правну – обавезујућу снагу.

Ради праведности потребно је навести аргументе заштитника Трибунала. Један од најраспрострањенијих аргумената је тврдња да је СБ ОУН имао право да оснива међународне трибунале на основу члана 29 Статута ОУН, који предвиђа да СБ може „да оснива такве помоћне органе, за које он сматра да су неопходни, да би он могао да обавља своје функције“. Међутим то је аргумент слабости. Ствар је у томе да правосудни орган у принципу не може да буде помоћни орган политичке институције, те је зато потпуно очигледно да члан 29. не предвиђа формирање правосудног органа.

Што се тиче аргумента према коме је МТБЈ, без обзира на правно образложење његовог формирања, постао законити орган, јер су га признале све државе, укључујући и државе бивше Југославије, то и ту има шта да се каже. Прво, законитост оснивања МТБЈ није признало много земаља. На пример, Индија, Мексико, Савезна Република Југославија (до тренутка њеног распада) и низ других земаља наставља да протестује због правног образложења формирања ове структуре. Друго, признање незаконитог акта ћутањем не може аутоматски да доведе до законитости тог акта (XI).

Па онда – зашто је Трибунал основан? Према мишљењу велике већине руских и неангажованих западних научника: „Трибунал има искључиво политички циљ – да потврди кривицу само једног народа у свим ратовима последње балканске кризе и тако оправда агресију НАТО против Југославије 1999. године, тј. да њеним дејствима да законитост. Вишегодишња делатност Трибунала у светском јавном мњењу је створила неадекватну представу о учесницима балканског конфликта и о ономе што се дешавало. Трибунал је створен да би се историја распада Југославије прекројила, односно да би се изменио карактер ратних дејстава тако што би за све злочине који су се на Балкану десили од почетка 1990-х година одговорност пала на само један народ – Србе (подвукла Ј.П.). Управо зато је број осуђених Срба тако велики“ (XII).

Данас поседујемо масу доказа о зависности и пристрасности суда, о предубеђењима судија, иследника и тужилаца. Њихова необјективност се испољава не само у процедури процеса суђења, већ и у раду са окривљенима, сведоцима, научним експертима. Правосудни орган се служи и позивањем лажних сведока, коришћењем доказа „из друге руке“, ограничавањем могућности експерата (не смеју да користе белешке) и сведока окривљеног (ако му се не свиђа твоје сведочење – прелази се на питања и одговоре са („да“ или „не“), заштитом лажног сведочења, помоћи сведоцима оптужбе, појављивањем у писменим доказима онога, што сведоци нису рекли, забраном изношења имена сведока чак и ако они не желе да буду заштићени – како не би била могућа припрема за одбрану и унакрсно испитивање, рад са сведоцима на фабриковању доказа и још много шта(XIII).Уосталом, о невероватној некомпетентности и отсуству потребне професионалности иследних органа писала је бивши тужилац МТБЈ Карла дел Понте у књизи која је дигла велику буку(XIV).

У најтеже облике кршења рада МТБЈ експерти указују на одбијање да се дозволи лична одбрана, насилно давање адвоката, суђење inabsentia, кршење принципа презумпције невиности, кршење принципа једнакости страна, кршење принципа правне одређености, конкретно по питању одређивања висине казне, кршење принципа забране на ретроактивно коришћење права, кршење принципа независности и непристрасности суда. Осм тога, Трибунал манипулише статистичким подацима, користи непроверене и нетачне статистичко-демографске конструкције, како би се доказао унапред договорен резултат. Због чега су биле потребне све те манипулације?

Фактички, Трибунал је постао не само простор за историјско понижење већинског народа Југославије – Срба, који су тежили да сачувају своју националну срж у комадићима оне земље коју су они стварали кроз цео 20. век, али и најважнију превентивну функцију за Запад. Ствар је у томе да је, пошто је акценат светског јавног мњења ставио на преступе балканских народа, а најпре Срба, он је одвукао мач Фемиде од оних који су на југу Европе направили 1999 г још од времена Другог свеског рата невиђену хуманитарну катастрофу. „Они суде да им се не би судило“, јер последице агресије НАТО тамне пред многим кршењима људских права из периода међуетничких сукоба у бившим југословенским републикама. Али, да приведемо само неколико бројки.

У току агресије, која је трајала 78 дана, авиони НАТО су нанели 2300 ваздушних удара, при којима је бомбардовано 995 објеката широм Србије и Црне Горе. При том су коришћене углавном забрањене врсте муниције са додатком радиоактивних материја – углавном осиромашеног уранијума (U-238),као и касетне бомбе. На Југославију је бачено укупно 23.000 бомби и ракета, укупне тежине преко 25000 тонаxv (према другим подацима 79000 тона), од чега су била 152 контејнера са касетним бомбама (које експлодирају тек када дођу у додир са живим организмом). (Ја сам текст мало изменила, да би свима био схватљивији, али су сви подаци остали).

Бомбардовање комбината за прераду нафте и осталих петрохемиских производа довело је до појаве црних киселих киша. Нафта, петрохемијски производи и остале токсичне материје су оштетили систем вода не само Југославије, већ и осталих балканских земаља. За време бомбардовања територије Југославије је погинуло око 2.000 мирних становника, 7000 је било рањено, од чега 30% деце. Коначне сразмере штете која је нанета индустријским, транспортним и цивилним објектима СРЈ до сада нису изговорене. Према разним проценама оне се мере сумом од 50 до 200 милијарди долара. Уништено је или озбиљно оштећено око 200 индустријских предузећа, објеката за складиштење нафте, енергетских објеката, објеката инфраструктуре, међу којима 82 железничка и аутомобилска моста, оштећено је 8 електрана, седам железничких станица, шест аеродрома, много путева, оштећено је или сасвим уништено 20 телевизијских репетитора и релеа, велики број телевизијских и радио станица. Уништено је око 90 историјских и архитектонских споменика, 2000 школа, 35 факултета, више од 20 болница. Преко 40000 стамбених објеката је порушено или оштећено. Два милиона људи у осмомилионској држави, тј. једна четвртина становника, је остала без основних средстава за живот. У више градова су оштећени центри за прихват избеглица из Босне и Хрватске.

А то још није све. Бомбардовање, како су нас убеђивали чиновници НАТО – да би се заштитило цивилно становништво – је изазвало лавину избеглица са Косова. На пример, ако је 1998. године за време ратних дејстава између Албанаца и Југословенске народне армије територију покрајине напустило 170.000 људи, углавном жена и деце, са почетком агресије НАТО, према подацима Управе врховног комесара ОУН за избеглице – покрајину је напустило 790.000 албанаца, 100.000 срба, као и роми, адигејци и муслимани. Према најоптимистичкијим прорачунима агресија НАТО је изазвала миграцију унутар СРЈ више од милион људи. Па онда, коме у ствари, треба да се суди?

Важно је да потсетимо на још једну незанемарљиву чињеницу. У току читаве Цветне недеље, посебно на сам дан Ускрса, који се у Србији слави по православном календару, и енглески, и амерички војни авиони су настављали да нападају из ваздуха Србе – хришћане. На неким бомбама које су избацивали енглески пилоти је бојом било написано: „Срећан Ускрс“. Само из ове чињенице би требало да и највећи поборници Трибунала схвате због чега је он формиран и чије интересе штити.

* * * *

Рећи ћу још једну претпоставку. За „хуманитарну интервенцију“ земаља НАТО у Либији, која још увек траје, код земаља које је изводе постоји снажна потреба да она буде врло заштићена, и то информацијски. Односно – врло је потребно да се пажња јавности одвуче од уништења инфраструктуре и цивилних објеката, од убистава мирних становника, међу којима су и деца, до којих долази при бомбардовању Либије. Треба да се суди другоме, да се теби не би судило! Могуће је да су не само хапшење Младића, него и брзина са којом је донета одлука о његовој екстрадицији Хагу, без обзира на очигледне проблеме са здрављем шездесет деветогодишњег генерала, индиректно повезани са либијским фактором. Значајна је реакција Генералног секретара НАТО Андерса Фог Расмусена који је међу првима из глобалистичког естаблишмента поздравио хапшење Младића, као и званичног Лондона, који је тај догађај назвао историјским.

Београд јако жури (или га јако журе) да Младића преда Хагу. Београдски суд је већ сутрадан после његовог хапшења дао дозволу за његово изручење. Агенција Франс прес, позивајући се на Милоша Шаљића, адвоката ухапшеника, је саопштила да „стање Младићевог здравља не представља препреку за његово изручење, јер је он покретан“, без обзира на чињеницу што је одбрана екс-команданта босанских Срба одмах изјавила де ће поднети жалбу због чињенице да због лошег здравственог стања Генерал није у стању да учествује у раду Трибунала. Уколико Младић ипак буде предат МТБЈ, по мишљењу правника, непосредно вођење процеса може да почне најраније кроз годину и по дана.

Оволика брзина може да се објасни изузетно негативном реакцијом значајног дела становништва како Србије, тако и Републике Српске. Саопштење о хапшењу Младића је већ у читавом низу српских градова – Новом Саду, Краљеву, Зрењанину, Аранђеловцу, Чачку изазвало масовне акције протеста поклоника бившег генерала. У Београду је неколико стотина људи покушало да се нађе на митингу под називом „Младић – херој“, али је полиција забранила тај збор. Ухапшене су десетине људи. Хапшење Младића људи називају „срамотом“ и позивају истомишљенике бившег војног заповедника да изразе протест против „окупације Србије од стране Вашингтона и Брисела“. Према резултатима анкете коју су направиле новине „Вести“ Младића подржава 75% становника Србије.

Талас протеста због хапшења Ратка Младића се доваљао и до Русије. Први пут откако постоје везе између наше две земље ноћу 27. маја су на амбасаду Србије летеле флаше, напуњене црном бојом. Први саветник у Амбасади, Борис Секулић, је само изјавио: „Могу само да потврдим да се то заиста десило“.

У Републици Српској главни митинг подршке Младићу је предвиђен за данас, 31. мај. Организације ветерана Републике Српске су осудиле Младићево хапшење и позвале да се оснује фонд за помоћ свим грађанима РС које је МТБЈ ухапсио. Истовремено званична власт Републике Српске је унапред изјавила да Младићево хапшење схвата као испуњење међународне обавезе у оквиру Дејтонског мировног споразума од 1995. године и изразила наду на праведан судски поступак. Према речима председника РС Милорада Додика, власти Републике Српске никада нису и никада неће штитити оне, који су вршили ратне злочине, без обзира на њихову религиозну или националну припадност.

Руска Федерација је преко Константина Долова, опуномоћеног представника Министарства спољних послова за људска права, демократију и владавину права такође изразила наду да ће „судски процес лидеру босанских Срба Ратку Младићу бити праведан и да неће довести до продужења рада Међународног трибунала за бившу Југославију“. Мада је тешко веровати у праведност и непристрасност организације која је читавих 18 година била до краја верна доказивању управо супротног. А можда ће доћи и до потпуно непредвиђених околности, које Трибуналу неће дозволити да донесе неправедну пресуду. Путеви Господњи су непознати! А за сада се правосудна машина захуктава до пуне брзине. Младић још није стигао у Хаг, а већ је именована тројка судија, која ће бити у Већу. Председавајући ће на овом процесу бити, по саопштењу агенције ИТАР-ТАСС Кристоф Флуге из Немачке. Осим њега у Већу је и грађанин Холандије Алфонс Ори и судија из Јужноафричке републике Баконе Молото. Наравно, судије су одмах донеле одлуку да тужилаштву Трибунала дозволи да у року од 7 дана изврши исправке у оптужници Младића. Тако да ћемо „праведност“ јако брзо видети на делу: треба судити, да ти не би било суђено.

Advertisements

Written by Mika

31. maja 2011. u 18:12

Objavljeno u Uncategorized

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: