Miroslav Antić

ANTIC.org-SNN

Milorad Vučelić – Miting i izbori

leave a comment »


Извор : недељник „ПЕЧАТ“ бр. 161, 15.04.2011.

Милорад Вучелић, главни уредник

Митинг и избори

Нема готово никакве сумње да је народ постигао највиши могући степен сагласности да се у Србији очајно живи и да се морају одржати ванредни вишестраначки избори и да се што пре мора променити један од најгорих режима у њеној историји. Тај консензус је остварен. Са друге стране, политичке странке у Србији постижу све шири консензус да се мора по сваку цену добити статус кандидата за ЕУ и да је то смисао и разлог постојања српског народа и његова „историјска шанса“.

Како помирити ова два консензуса са митингом 16. априла, или са митинзима уопште?

Истинољубивост и логика ситуације намећу следећа решења: одржати два митинга. Један опозициони, народног незадовољства и протеста, а други режимски као подршку кандидатури. Па да видимо ко је и за шта. Или одржати један једини прави свенародни митинг подршке кандидатури да се стопе народ и највећи број политичких странака, ако је то могуће, и да се онда са милионског скупа пошаље јасно, гласно, одлучно и јуначки, како и доликује српским политичким гмазовима, питање у Брисел – када и како одржати изборе у Србији. Нека се неко коначно испрси на свенародном збору, одазове на зов дужности, и нека гласно са српским барјаком у руци, а историјски непознато, пред народом каже: „Ево мене, ево вас, па нека нам каже Брисел шта нам је чинити“!

Што да се ми мучимо и предано одговарамо на њихове упитнике, нека и они нама једном нешто одговоре. Што пре стигне одговор, пре ћемо се разићи и сачекати мирно датум избора и кандидатуре. Не треба више да се самопонижавамо и погађамо као на неком сметлишту о датуму избора. Боље је да нас само странци понижавају.

Већини политичких странака у Србији време ионако ништа не значи. Понашају се тако као да га Србија има напретек. Да ли ће са оваквим режимом избори бити за осам месеци или годину дана њима је, што се исхода тиче, свеједно. Опозиција зна да је режим пропао и да нема никаквих могућности да се опорави. Даје им као у шаховској партији топа и даму форе. Пешаци су ионако већ жртвовани. Власт то такође зна, али не пушта власт из руку и по сваку цену је одржава и бије се да на њој остане што дуже, продајући део по део државне имовине („Телеком“) и територије (Косово и Метохију), и као да је сишла с ума урла: „Кандидатура, кандидатура“, и да прво „урадимо посао“. Они су из голог интереса и заслепљености сишли с ума и то разумемо, али што утерују народ у ту лудницу? Или стварно мисле да је српски народ луд, па да не види да су они потпуно неспособни за ишта што би било од користи за Србију.

У београдској јавности се од великог броја јадних и чемерних аналитичара, иначе, ствара посебно мњење како је прави и истински задатак режима да води народ путем којим он изричито неће да иде. По тој гмазовској и подрепашкој идеологији што се више ради против народне воље и интереса, то боље по народ и то је већи доказ одговорности политичке елите. Не треба предводити народ на путу који је сам изабрао и ту показивати своју државничку вештину и политичко умеће („Ко на брду ак’ и мало стоји више види…“), већ га треба водити тамо где он неће и што он то више неће то је све већи и једини доказ исправног понашања режима. Челници режима се крајње дрско, безочно и отворено хвалишу тиме да оно што чине за побољшање њиховог живота кандидатуром „грађанима не значи много“!

Што ненародније понашање политичке елите, то боље по нарол. Има ли бољег доказа за важење оваквог гесла од ријалити шоуа и упорног понављања и наметања става да је српски народ баш такав какав се тамо види, да смо наводно сви „ми“ такви и да немамо право да се љутимо што гледамо себе. Онда наша политичка елита мора, наравно, бити друкчија од таквих „нас“… А пошто режимских репова данас има много тако се множе и подрепашки аналисти н аналитичари, па се стиже и до вишегласја, плурализма и медијске шароликости која покушава да потпуно сатре и рад и учинке критичког јавног мишљења.

А народ? Нека издржи! Где је осам месеци ту је и годиница, па гласајте ако претекнете.

Али, треба се оканути логике и суморне анализе јер се у јавном животу морају емитовати и наде и извесна, ако не и велика, очекивања. Режим у Србији је једноставно речено нелегитиман и то мисли две трећине грађана ове земље. Смешни су покушаји овога режима и његових гласноговорника да се сада напрасно сакрију и повуку у легалне и уставне оквире, и тако бране своје бусије власти и већ три године демонстриране властодржачке осионости и обести. Касно је за то да се председник Србије накнадно повлачи у уставне оквире своје функције, да се од нејаког Цветковића накнадно после три године прави енергични премијер, касно је да се од катастрофалне владе реконструкцијом ствара привид пристојне владе, да се Скупштина претворена у лошу карикатуру парламента и прћију владајуће купљевине, направљене с коца и конопца, претвара у демократски парламент у којем се решава судбина владе.

Једино „легитимистичко“ упориште српског режима је „кандидатура“. Дакле, једини легитимистички ослонац се налази изван ове државе и народа који у њој живи. Па сами просудите и пресудите о каквом се легитимитету ту ради и каквој држави.

Када власт постигне овај степен нелегитимности, а која од самог почетка почива на голом фалсификату и крађи изборне воље грађана, она се мора сменити и морају се у ту сврху што пре или одмах заказати ванредни избори. Резултати постојања ове влале су напросто погубни по Србију и српски народ. Створена на фалсификату и одлуком страних представника она је радила против интереса Србије и оправдала је очекивања положена у темеље њеног стварања.

Има у трогодишњем трајању Владе и разлога за задовољство бар постизањем неких рекорда. До сада је, наиме, забележено и остало запамћено да је најдужи лет кокошке трајао 13 секунди…

Ванредне парламентарне изборе одмах би расписала свака власт којој је преостала и мрва савести и одговорности. Избори на сасвим одређен начин и демократски каналишу незадовољство и велике напетости у народу. Енергија се усмерава на изборе, сви актери се труде да ураде што боље свој посао и пробуде већ усахла очекивања у народу. Смена власти доноси извесну наду.

И тако са оправданим очекивањима идемо у сусрет великом народном митингу 16. априла у Београду. Све оне који долазе да подрже њихове захтеве када се врате својим кућама очекује питање :

Имаш ли нешто што би вредело испричати?

Advertisements

Written by Mika

16. aprila 2011. u 15:33

Objavljeno u Uncategorized

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: